Аутор: Ђорђо Сладоје
Ко није, загрцнут сузама, прослављао Јабланову побједу, тако да одјекују брда и планине, баш као од његове тријумфалне рике, тај је неповратно огуглао на поразе.
Ко није кришом, да му се не ругају, пустио сузу на Гробу слатке душе, тај ни за ближњима неће зажалити.
Ко није стрепио од Мрачајског проте, за кога је свако женско Џибукарда, а мушко Шикуција, тај ће остати равнодушан према снази умјетничке имагинације и ускраћен за моћ пјесничке ријечи да изрази оно лијепо, али и страшно, опасно и ружно – ријечју биће на великом духовном губитку. Ко се, дакле, није плашио Мрачајског проте, бадава му се пред нама јуначити.
Ко се није смијао Давиду Штрпцу и његовом јазавцу, макар и горко, знајући да је посриједи озбиљнија и опаснија игра са „сувим зулумомˮ, тај је сигурно агеласт, како су стари Грци звали онога ко не зна да се смије, такви по правилу загорчавају живот и себи и другима.
Ко није слушао Јауке са Змијања, с Планине и испод планине, тај не зна за људску муку и невољу, као што за узвишеност слободе, којом се мјере сви наши напори, не зна онај ко није чуо и разабрао шта својим шумом говоре борови и јеле.
Ко се није тргнуо за новчаник над његовим писмима оцу да му пошаље „нешто шолада е да некако оконча штудије”, тај је заборавио, или никада није ни сазнао, како страшна зна бити самоћа у туђем свијету, а понекад и међу својима.
Ко се није никад, дубоко замислио над судбином Петра Кочића који је прерано скончао у београдској душевној болници, поражен у борби за бољи и достојанственији живот и распамећен од ближњих, даљих и далеких; ко се није запитао шта би овај необично даровити човјек, али и многи други писци, шта би, велим, написао да се тако драматично није уплео у народне и политичке послове и колико је од тога књижевност изгубила и шта је политика, евентуално добила; ко се, дакле, није растужио над Кочићевом судбином, тешко да ће му помоћи и одговори на тзв. егзистенцијална питања – о круху и руху и тај је достојан сажаљења.
Ко није пио са Симеуном Ђаком, јединственим и непоновљивим ликом наше књижевности, и ношен његовим заносима, подгријаним ракијом, учествовао са епским јунацима у чудесним подвизима, који су отпорни и на ироничне примједбе онога иза каце, ко, дакле, није повјеровао у сва та чуда онога коме је далеки предак Дон Кихот, а ујак Марко Краљевић, тај је заборавио да сања и да машта, да се нада и у немогуће вјерује. Томе су зарђали пријемници за моћ приче да симболички осмисли живот и боравак на земљи учини подношљивијим.
Ко, дакле, није „ђаковао” крај казана, тај се добровољно одрекао слободе.
Ко се није до посљедњег даха одазивао из мећаве на питање: – Идеш ли роде? – које се може поставити и поставља се сваком од нас и свима заједно – и ко није у себи шапутао – Идем, идем… – још дуго након што је Лујо остао у смету, као што су многи у сметовима историје остали запретани, тај и такав не зна шта значи неравноправна и тешка борба човјекова са слијепим силама природе и зулумима историје и патње коју доноси свакодневица, под пријетњом опстанка. Ако је у то укључено још и дијете, све одједном постаје потресније и драматичније. Ко према томе остане равнодушан, њему су кључна чула непоправљиво закржљала.
Ријечју, ко није читао, и то од дјетињства, Петра Кочића, тај је остао духовно оскудан и пуст у души.
Зато, ако хоћете да вам сива и безоблична свакодневица не исиса сваки животни смисао и све сведе на прехармбени напор, читајте Петра Кочића.
Будући да је Петар Кочић велики писац, ако мени не вјерујете, ено Андрића који га је, међу ријеткима, одабрао за свог духовног и књижевног претка.
Петру Кочићу се не може наћи замјена и зато га немојте избацивати из лектире.
Само Петар Кочић и њему слични писци могу, снагом духа и талента, разгрнути све оне силне тричарије којима су наша дјеца затрпана, али и њихови родитељи који се батргају у мећавама и сметовима транзиције.
Отуда, чини ми се, има довољно разлога и смисла да повремено, усред српске мећаве која не престаје, размијенимо оне вјечите шифре и лозинке:
– Идеш ли роде?
– Идем, идем…
Остави коментар