Аутор: др Мирослав Јовичин, историчар
Павле Ђуришић је рођен 9. јула 1907. године у Подгорици. Отац му је био учесник Првог и Другог бaлканског рата, погинуо је у Првом светском рату приликом освајања аустријског утврђења на Калиновику, а сахрањен је поред Подгоричког храма. Након очеве смрти, о Ђуришићу се старала његова мајка и његов деда. Завршио је основну школу у Подгорици, учитељску школу почео је у Беранaма, али при крају друге године прелази у гимназију, полажући шести разред. Ту у Беранaма је завршио седми разред гимназије и тада се одлучио да своју будућност тражи у војничком позиву. У јесен 1927. године Павле улази у 55. класу Војне академије, из које 1930. године излази као пешадијски потпоручник. Током 1930. и 1931. године службује у Сарајеву као водник 10. Таковског пешадијског пука. Његове старешине запажају у њему изванредне способности и амбиције, па га шаљу у Пешадијску официрску школу у Сарајеву, као водника стрељачке чете. Са тог положаја послат је по својој молби у Беране, како би могао помоћи својој мајци. У 1934. години службовао је у Беранама, прво као поручник-водник батаљона 48. пешадијског пука, а затим као ађутант. Из те исте војне јединице 1937. године полаже капетански испит, а затим постаје командир прве чете тога батаљона.
Када су италијанске трупе упале у Албанију 1939. године, Павле Ђуришић је са својом четом послат у Плав. На Плавском језеру, Павле није само војник, него и дипломата, вешто се повезује са угледним људима окупиране Албаније. Због тога италијанска команда на његову главу баца уцену од 100.000 динара у сребру. Априлски рат га затиче на томе положају. У саставу Комског одреда, под командом генерала Љубе Новаковића, Ђуришић истог дана прелази албанску границу. Уместо брзог продирања ка Скадру, преко источних планина, долази капитулација југословенске војске и крај рата. Капетан Павле Ђуришић не одлази у заробљеништво, већ успева да га избегне, тражећи да се оружје сакрије и чека погодан тренутак за нови устанак. Почиње често да се сусреће и разговара са виђенијим и поузданим грађанима, нарочито са официрима, међу којима су били капетан Рудолф Перхинек, капетан Раја Поповић, поручник Мирко Куклић, потпоручник Марко Вуковић, мајори Милорад Јоксимовић Божо Јоксимовић. Ту га затиче Тринаестојулски устанак.
После завршетка Априлског рата, Немци су се повукли и препустили Италијанима да окупирају област. Половином јула избио је општенародни устанак, који су покренули комунисти. Догађај који је био непосредан повод за устанак био је Петровдански сабор на којем је усвојена одлука о обнови Краљевине Црне Горе, на челу са италијанским регентом и под контролом црногорског сепаратисте Секуле Дрљевића и његових присталица, познатих под именом зеленаши. Међу устаницима био је велики број српских националиста, познатих под именом бјелаши, који су раније заступали тешње везе са Србијом, као и бивши официри југословенске војске, међу којима су неки тек били пуштени из логора за ратне заробљенике. Официри су командовали одредима, док су политички комесари били из редова комуниста, који су водили организацију устанка. Устаници су преузели контролу над мањим градовима и селима већ у раној фази устанка. Током борби за Беране истакао се капетан Ђуришић. Међутим, 67.000 италијанских војника је повратило контролу над градовима и путевима за шест месеци, а у томе су му помагале муслиманске и албанске нерегуларне снаге из пограничних крајева, које су штитиле бокове Италијанима. Италијански војни гувернер Црне Горе Алесандро Пирцио Бироли је наредио да се устанак угуши, али је својој војсци наредио да се избегавају акти „освете и бескорисне суровости”. И поред тога, у сламању устанка, на десетине села је спаљено, на стотине особа је убијено и око 10–20.000 Црногораца је интернирано. Муслиманским и албанским нерегуларцима је на кратко дозвољено да пљачкају и пале села.
Два дана по отпочињању устанка, 15. јула, отпочиње борба на Ђуришићевом сектору, а 17. јула под његовом командом, почео је страховити напад на италијански гарнизон у Беранама, где приморава италијанску команду на предају, тако да је 18. јула Беране опет било у устаничким рукама. После италијанског сламања устанка, капетан Ђуришић одлази у планине. Прво се 3. августа 1941. повукао у Заучку гору, а касније прешао у Горње Заостро, где је образовао свој Горски штаб. По избијању братоубилачког рата, Ђуришић одлази новембра месеца 1941. године из свога штаба за Србију и повезује се са пуковником Драгољубом Дражом Михаиловићем на планини Голији. Павле Ђуришић је, поред упутства о даљем раду, донео од Михаиловића два декрета. По првом је генералштабни мајор Ђорђије Лашић постављен за команданта националних снага отпора Црне Горе, а по другом капетан Павле Ђуришић за команданта Лимско-санџачких одреда.
По повлачењу главнине комунистичких снага у Црну Гору, читаве 1942. године Павле Ђуришић води крваве борбе са њима у поодмаклом грађанском рату. Нарочито се истакао у нападу на партизане и ослобађање Колашина 23. фебруара 1943. године. После ослобођења Колашина, тамо прелази његов штаб из Горњег Заостра, тада се повезао са италијанским гувернером за Црну Гору. Ступа у преговоре са генералом Алесандром Пирцом-Биролијем, коме је предао ултиматум да ће на сваки покушај Италијана да прогласе независност Црне Горе, а народ Црне Горе ће одговорити новим устанком. Од тада, па све до његовог заробљавања у лето 1943. године, на снази је био пакт о ненападању Италијана и четника у Црној Гори. Мајор Павле Ђуришић учествовао је у операцијама на Неретви са својим одредима. После пробоја Четничког фронта мајора Андрије Весковића на јужној обали Неретве, снаге Павла Ђуришића су се супротставиле партизанским јединицама код Невесиња, у намери да их спрече да се домогну Црне Горе. Бој за Невесиње је био дуг и крвав и на крају су Ђуришићеве снаге натеране у повлачење. Лета 1943. у Црну Гору умарширала је немачка 1. брдска дивизија која је мимо споразума четника и Италијана кренула да разоружава и уништава четнике широм читаве Црне Горе. Тако су Немци заузели Колашин, а сам Павле Ђуришић са стотинама својих елитних бораца 14. маја 1943. године је пао у немачко ропство. Заробљен је и Ђуришићев начелник штаба Рајо Поповић и ађутант капетан Митар Букумир.
Око хватања Павла Ђуришића је избио спор. Италијани су опколили групу кућа где се налазио немачки штаб дивизије са малом трупом и Ђуришићем и на положаје поставили митраљезе и бројну пешадију. После бурних преговора, пошто је успело Италијанима да се Ђуришић санитетским аутом извуче из окружења и потом авионом са Градинског поља код Берана пребаци ван подручја италијанских трупа. Ђуришић је авионом пребачен најпре у Берлин, да би се показао немачким властима као један од Михаиловићевих команданта. Кратко време је био затворен у берлинском затвору, саслушаван и мучен. После неког времена пребачен је у заробљенички логор Стриј у Пољској јуна 1943. године, а затим успева да побегне 27. августа 1943. године, после три месеца робовања. Срећа га је служила да се пробије кроз непријатељску Мађарску са још једним бегунцем. Када је ноћу прешао Дунав, примећен је од Немаца и ухапшен. У Ратничком дому, одлежао је четрдесет дана. После интервенције генерала Милана Недића код Хермана Нојбахера, Павле Ђуришић је пуштен из тамнице.
По изласку из затвора, Павле Ђуришић гледа како да се преко Недића поново повеже са Дражом Михаиловићем. Тада је са Недићем договорио да своје снаге у Црној Гори преформира у три пука, који ће ући у састав Српског добровољачког корпуса (СДК). То је био услов да Ђуришић поново оде у Црну Гору, где су га некадашњи саборци дочекали са одушевљењем. По доласку у Црну Гору, Ђуришић је одмах формирао три пука са седиштем у Милешеви, Пљевљама и Подгорици. После овога, Недић је почео да шаље помоћ одредима Павла Ђуришића који су одмах достављани осталим четничким јединицама. Ускоро је у Црну Гору стигао и Други батаљон 5. пука Српског добровољачког корпуса са око 900 бораца. Међутим, да би недићевско-љотићевска пропаганда показала како је Ђуришић заиста одан Рајху и српској влади, објавила је у црногорском листу Ловћен од октобра 1944. године да је генерал Милан Недић унапредио Павла Ђуришића у чин потпуковника и да је дариван од Хитлера немачким Гвозденим крстом, што је било нетачно. Ђуришићев једини циљ је био да искористи наивност Недића и да се преко њега домогне поново Црне Горе и Драже Михаиловића. У то време, Павле Ђуришић је једино био дариван титулом четничког војводе, а чин потпуковника добио је по нормалном поступку о војном устројству Краљевине Југославије.
Да би још више уздигли Ђуришића за своје циљеве, Димитрије Љотић шаље војводи специјалну мисију у Црној Гори са Ратком Парежанином, шефом васпитне службе СДК. И поред тога што се недићевска пропаганда трудила да покаже како је војвода Павле на њиховој страни, он је до краја остао поборник Михаиловићеве линије. По упаду партизанских снага у Санџак и Србију половином 1944. године, војвода учествује у одбрани: командовао је борбама код Прибоја и на Црном врху. После je направио споразум са албанским првацима о заједничкој борби против партизана и одступању за Грчку. Преговори су одржани 3. октобра, када је у четничку команду у Подгорици дошао Марк Ђони са пратњом. Павле Ђуришић затим одлази у Скадар на даље преговоре у циљу стварања слободне територије (Црна Гора, Бока и Албанија), за искрцавање краља и савезника. Договор је постигнут са Марком Ђонијем и Жаном Јусуфом, командантом жандармерије Албаније.
По објављивању Драже Михаиловића да крене и прикључи се његовим одредима у Босни, Ђуришић је одмах сазвао састанак првака Црне Горе. Све су снаге стигле преко Пријепоља у Рудо 28. децембра. Павле Ђуришић је у међувремену отишао на састанак у село Забок, са Рачићем, Остојићем и Баћевићем. На овом састанку Ђуришић је задужен да изврши реорганизацију војске у дивизије и пукове. Ту је тренутно било пристигло преко седам хиљада бораца и огромна маса цивила. Павле Ђуришић је формирао три дивизије, омладински пук, штапски батаљон и друге разне групе. Пре поласка за Вишеград, почетком децембра Ђуришић је наредио да се униште сва возила и све што смета успешном и брзом покрету. Фебруара 1945. године долази до Драже Михаиловића у селу Кожухе. Велику нервозу и љутњу Ђуришић је испољио према врховној команди и генералу Михаиловићу, због кашњења и очајног положаја у коме се нашао са оволиким људством. Тада долазе делегати Секуле Дрљевића нудећи своје услуге. Они су саопштили спремност Анте Павелића да прими и збрине четничке рањенике, болесне и избеглице, а да Ђуришићеву војску пребаци на границу Словеније ради одмора и опоравка. Као противуслугу тражио је пристанак на заједничку борбу против комуниста. Главнокомандујући Дража Михаиловић није одобрио ово решење и тада долази до отвореног сукоба између њега и Ђуришића. Михаиловић је био упознат са чињеницом да су Ђуришић и Дрљевић били у родбинској вези, због чега је и био склон да помисли да би евентуални договор са Дрљевићем био могућ, али не и са Павелићем. Војвода Ђуришић, на крају, ипак закључује споразум са изасланицима Секуле Дрљевића.
Битка на Лијевча пољу
У јесен 1944. године јединице НОВ и ПОЈ су уз помоћ совјетске Црвене армије ослободиле велики део Србије. Разбијен од партизана на Јеловој гори, четнички вођа Драгољуб Михаиловић донео је одлуку да преостале србијанске четничке снаге повуче у Босну. Љотићев Српски добровољачки Корпус Немци су пребацили возом кроз НДХ. Друга четничка војска под водством попа Момчила Ђујића и војводе Доброслава Јевђевића се повукла кроз Далмацију у Словенију. Трећа и највећа четничка војска била је под заповедништвом Павла Ђуришића и војводе Петра Баћовића. Са њима је ишло око 7000 до 8000 четника и око 2000 цивила и у то време се налазила у Црној Гори, у близини границе с Независном државом Хрватском. Међу њима је било четника из Санџака, Босне, Херцеговине, Црне Горе и дела Србије. Димитрије Љотић је имао план да се у Словенији окупе све српске и словеначке антикомунистичке снаге и у јесен 1944. у Црну Гору је послао Ратка Парежанина да убеди Ђуришића да му се придружи у Словенији. Ђуришић је одбио и пошао у сусрет Михаиловићу у Босну, а Парежанин је отишао у Словенију.
Љотић и Михаиловић су веровали да ће неизбежан рат западних савезника са Совјетским Савезом и надали су се да ће уз помоћ англоамеричких снага које би дошле из северне Италије могли наставити рат против партизана. Љотићев предлог се свидео већини четничких команданата, осим Михаиловићу. Михаиловићеве нереалне наде у известан сукоб западних савезника са Совјетским Савезом, подгревали су Роберт Мекдауел и Константин Фотић, који су га саветовали да мора да се задржи део територије Југославије да би добио помоћ. Са друге стране, да би спречила Михаиловића да се одлучи на бекство из Југославије, ОЗНА је Михаиловићу преко лажног мајора Ћосића слала вести у којима је наводила да у Србији влада јако антикомунистичко расположење. Наде у савез са западним савезницима и заједничку борбу против партизана и Совјетског Савеза делили су усташе као и Секула Дрљевић. Дрљевић још од интернације након Тринаестојулског устанка није имао везе са својим малобројним присталицама у Црној Гори јер је највећи део рата провео у НДХ. У јулу 1944. године, са својим малобројним сарадницима, организовао је Црногорско народно вијеће као привремену владу. У међувремену оружане снаге НДХ су реорганизоване у новембру 1944. године, спајањем јединица Усташке војнице и Домобранства у Хрватске оружане снаге (ХОС), које су бројале 18 дивизија, од тога 13 пешадијских, две брдске, две јуришне и једне резервне, свака са својим властитим артиљеријским и другим помоћним јединицама. Такође је постојало неколико оклопних јединица. Од почетка 1945. године дивизије ХОС су биле придружене разним немачким корпусима и у марту 1945. године су држали јужно крило Сремског фронта. Партизанске снаге су такође реорганизоване 1. марта у Југословенску армију.
Упоредо са немачким повлачењем XXI брдског корпуса из Црне Горе, текло је и повлачење црногорских четника. Генерал Михаиловић им је поручио да крену према Босни, где ће се спојити са четницима из Србије. Концентрација је одређена на простору између река Босне, Врбаса и Саве, а Ђуришићеви четници су 5. децембра 1944. кренули северно уз Дрину и у фебруару 1945. године стигли међу Михаиловићеве четнике на Требави. На овом састанку дошло је до оштрих речи између Михаиловића и Ђуришића. Од доласка међу Михаиловићеве четнике, Ђуришић је био врло критички расположен према Михаиловићу и оптужио га је да је својим заповедањем најодговорнији за слом четника. Ђуришић је био главни заговорник одласка из Босне, до проласка кроз Хрватску до Словеније. Ђуришић је уживао велико поштовање међу другим четничким командантима због чврсте контроле над црногорским четницима и своје војничке прошлости. У томе га је подржао Херцеговачки одред под командом војводе Петра Баћoвића и попа Радојице Перишића, као и неки одреди из Србије.
У Михаиловићев четнички у близу планини Вучјак, 15. марта стигла је делегација коју су саставили Љотић, Херман Нојбахер, Милан Аћимовић, Љотићев секретар Бошко Костић и четнички командант Иван Павловић. Костић је Михаиловићу донео поруке од Љотића и од четничких група које су већ биле у Словенији, те је учинио све како би уверио Михаиловића да са својим трупама крене у Словенију, у намери да се тамо концентришу све српске и словенске антикомунистичке снаге. Ипак, Михаиловић је именовао генерала Миодрага Дамјановића, команданта Истакнутог штаба Врховне команде, и послао га у Словенију са пуковником Љубомиром Јовановићем и потпуковником Синишом Оцокољићем. Група је крајем марта стигла у Илирску Бистрицу, а Дамјановић је 27. марта од генерала Косте Мушицког преузео команду над четницима и љотићевцима у Словенији.
Пошто је Ђуришић напустио Михаиловића, уговорио је састанак својих представника са Дрљевићевим представницима у Добоју 16. марта. Дрљевићеви представници су тражили од Ђуришића да призна Црногорско народно вијеће и Дрљевића за политичку вођу Црногораца и да пређе са својом војском у Хрватску, на леву обалу Саве. Ђуришић је одлучио да прихвати све Дрљевићеве захтеве и да са њим потпише споразум којим би се фиктивно ставио под његову команду. Једини услов који је он поставио Дрљевићу је да се он постара за рањене и тешко болесне четнике. Ђуришић је послао своје људе директно у Загреб да потпишу споразум са Дрљевићем. По споразуму потписаним 22. марта 1945. године, Ђуришићеви четници су проглашени за Црногорску народну војску под врховном командом Секуле Дрљевића, док је Ђуришић признат за њеног оперативног команданта. Ђуришић је признао Црногорско државно вијеће, а Дрљевић преузео обавезу да од усташких власти издејствује прихват рањених и болесних четника. Споразумом је предвиђено да Ђуришићеви четници пређу реку Саву код Славонског Брода, одакле би били транспортовани за Словенију. Ђуришић је пристанком на споразум покушао да се ослободи великог броја избеглица, рањених и болесних четника. Први транспорт рањеника задржан је на железничкој станици у Дугом Селу, други на железничкој станици у Окучанима, а трећи на железничкој станици код Босанског Брода. У старијој југословенској литератури се наводи да је 2700 рањеника и тифусара и цивила је интернирано у Стару Градишку, мада новија истраживања сугеришу да је тај број био око осам стотина болесних.
Чим је сазнао Ђуришићеву погодбу са Дрљевићем, Михаиловић је 23. марта упутио распис свим четничким командантима са територије Србије:
Павле Ђуришић извршио је формалну издају према народу, краљу и овој команди… Трупе Црне Горе и Старог Раса иду под руку са усташама… Овде је чиста издаја за рачун црногорског сепаратисте Секуле Дрљевића. Црногорци ће ући у састав Павелићевих снага под командом Секуле Дрљевића, а све србијанске и босанске јединице које се налазе тамо биће разоружане… Ни један командант од данас не сме и не треба да и даље одржава везу радио-путем са Павлом Ђуришићем… Обратити пажњу на положаје које држе према нама и бити спреман на све.
Ни Дрљевић ни Ђуришић нису били потпуно искрени приликом потписивања споразума. Дрљевићев мотив је било разбијање Михаиловићевих четника, као и да покаже Немцима своју снагу и оправданост успостављања независне Црне Горе. Ђуришићев циљ да се ослободе рањеници и тифусари и без сукоба са трупама НДХ стигну до Словеније, где би се прикључили снагама СДК и личким и далматинским четницима. Међутим, после Михаиловићевог разгласа он је одустао од тога. Наредио је да четници 29. марта наставе пут десне обале Саве преко Мотајнице, према доњем сливу Врбаса и Лијевча поља, кршећи тиме споразум са Дрљевићем. У Српцу и околини напале су их јаке снаге Друге југословенске армије под командом Коче Поповића. Ђуришићеви четници, сада појачани босанским четницима са Мотајице, између 31. марта и 1. априла прешли су Врбас код Српца и застали у селима Разбој, Ламници, Лилић, Кукоље и Косјерово. Одатле је четнички Санџачки корпус кренуо према Сави и селу Долини на путу према Босанској Градишки. Тада је Ђуришић успоставио контакт са четничким командантом западне Босне, пуковником Славољубом Вранешевићем и командантом корпуса у овој области Лазаром Тешановићем, са циљем да их придобије за покрет ка Словенији. Али, Вранешевић је о томе обавестио Михаиловића и од њега затражио инструкције. Да би оправдао време потребно за Михаиловићев одговор, Врањешевић је обавестио Ђуришића да га на Лијевчу пољу сачека неколико дана како би прикупио неопходне јединице; међутим, те јединице нису стигле. На Остојићеву сугестију, Ђуришић је одлучио да их сачека, чиме је изгубио време да се пребаци на Козару.
Хрватске оружане снаге, под надзором IV усташког Збора, којим је заповедао генерал Јосип Мецгер (Ј. Metzger), у састав Збора су ушле Четврта хрватска дивизија са око 7000 војника и Шеста дивизија, са око 4000 војника. Процењује се да је ХОС ангажовао преко 10.000 људи, потпомогнути артиљеријом, оклопним возилима са четири тенка ,,тигар” и ваздухопловном подршком. Процењује се да је су ову бројку биле укључене локалне милиције и помоћне снаге. Вјекослав Макс Лубурић, заповедник Усташке обране, одиграо је кључну улогу у координацији читаве акције. Веровао је де Ђуришићев продор представља претњу стабилности НДХ, као и потенцијалну опасност напада на Загреб. Мада је крај рата био само питање дана, желео је из личних побуда да заустави, неутралише и види у крви Ђуришића. Не треба сметнути с ума да је било познато да се Лубурић хвалио да су старином његови преци дошли са подручја Црне Горе и примили католичанство. Лубурићева параноја терала га је да прецењено гледа на четничке намере, али је брза мобилизација значајних усташких снага предупредила сваку неизвесност. Лично је надзирао припреме и читав ток битке, обезбеђујући ХОС у тешко наоружање и материјалну надмоћ.
Пошто је закључио да га је Ђуришић преварио пробијањем десном обалом Саве, Дрљевић је 3. априла обавестио усташко вођство јер су Дрљевић и усташе од почетка намеравали да искористе споразум као замку за Ђуришића. За Дрљевића, Ђуришић је био један од најјачих поборника потпуног уједињења Црне Горе и Србије. Усташе су имале свој мотив да ухвате Ђуришића јер је он био међу најактивнијим у вршењу масакра муслиманског становништва Санџака и источне Босне, а које су усташе сматрали Хрватима исламске вероисповести. Усташки емигранти су након рата тврдили да је требало да те четничке снаге нападну Загреб (након што Немци оду из њега), сруше НДХ и тако се пред западним савезницима докажу као антифашистичка војска са којом морају рачунати. Усташка команда је наредила да се запоседне пут Бања Лука – Босанска Градишка, снаге НДХ које су налазиле у близини чиниле су 27.940 људи. Дрљевић је такође послао свог емисара Душана Кривокапића за Павлом Ђуришићем. Иначе, Ђуришић никада није међу својом војском обелоданио детаље договора са Дрљевићем.
У исто време, три сатније 5. бојне 10. усташког Стајаћег дјелатног здруга су по заповести генерала Владимира Метикоша (7. јул 1899. године Бањалука – 19. септембар 1945. год. Београд) кренуле из Бање Луке према Босанској Градишки и заузеле положај код села Горње Долине, да би у зору 4. априла усташе и домобрани изненада напали Ђуришићеве снаге. У првом окршају највише је страдала Гатачка бригада из састава Херцеговачког корпуса. Тада су побијени сви чланови штаба, на челу са Радојицом Перишићем. Пошто су се четници прибрали, малобројније усташе и домобрани почели су се повлачити. Истовремено је и домаће хрватско становништво, у страху од четника, почело да бежи према Босанској Градишки. Ђуришић је на преговоре са усташама послао Луку Балетића, како би овај издејствовао слободан пролаз према Козари. Међутим, усташе нису пристале на преговоре. Генерал Метикош је са оклопним снагама 6. хрватске дивизије напао четнике недалеко од села Долине и у полудневној борби одбацио их. Том приликом усташе су заробили четничког официра капетана Мијушковића, присталицу идеје независне Црне Горе и следбеника Секуле Дрљевића. Мијушковић је усташким официрима дао информације о намерама четничке команде.
Из добијених података генерал Метикош и командант 17. хрватске дивизије генерал Марко Павловић донели су одлуку о што скоријем одлучном удару на четнике. Генерал Павловић је исти дан пребацио у Босанску Градишку Оклопни склоп из Новске и Топнички (артиљеријски) склоп из Нове Градишке и послао још две пешадијске бојне. Метикош и Павловић су се састали у Босанској Градишки и договорили план напада. Пету бојну 10. стајаћег дјелатног сдруга су поставили у место Врбачко као осигурање од могућег партизанског напада. Истог дана у подне усташка артиљерија је са три места започела артиљеријску ватру на четнички Санџачки корпус. Истовремено је усташки оклопни склоп ушао у село Долину и ватром из митраљеза почео пуцати по лако наоружаним четницима, који су се разбежали у недостатку тешког наоружања. Након сат времена борба је била готова. Испитивањем заробљених официра усташе су сазнале да су четници планирали тај исти дан напасти Босанску Градишку. Сазнали су и састав четничке војске: Санџачки корпус, којим је командовао капетан Вук Калаитовић, Дрински корпус под командом војводе Драшковића и 5.000 црногорских четника под командом војводе Бошка Аграма.
Када су Павле Ђуришић и његови команданти видели озбиљност ситуације, састали су се да виде шта даље да се ради. Састанку је присуствовао и митрополит црногорски Јоаникије Липовац, који је, са неколико десетина православних свештеника, предводио цивилне избеглице. У главнини четничке војске дошло је до размирица, па и до оружаног обрачуна међу официрима. Ђуришић је тада наредио стрељање неколико црногорских четничких официра, како би примирио остале и спречио побуну. Но, то је само појачало незадовољство Црногораца који су највећим делом били присилно мобилисани. У ноћи између 2. и 3. априла део црногорских четника је дезертирао, прешао усташама и понудио им помоћ. Ђуришић је послао у Босанску Градишку, код усташа и Секуле Дрљевића, митрополита Јоаникија и друге вође. На састанку усташе су захтевале безусловну предају, а митрополит Јоаникије је задржан као талац. Донета је одлука да се једним силовитим јуришем нападну усташки положаји, да се изврши пробој ка Бањој Луци, где су се налазиле јединице босанских четника, под командом Лазара Тешановића, Славољуба Вранешевића и Саве Дерикоње. Тамо би се снабдели намирницама и коњима и одатле кренули преко Козаре према Кордуну, где би се спојили са четницима Момчила Ђујића који је требало да им крену у сусрет из Словеније. Тада се расформирала штапска чета и штапски батаљон Ђуришића и сви који нису пошли са њим вратили су се у своје јединице. Са Ђуришићем је отишло око 1200 четника у правцу Бања Луке, а са избеглим народом су остали његова жена и син јединац од пет година.
У међувремену усташе су на брзину градили и појачавали бункере на путу Босанска Градишка – Бања Лука. У бункерима је била смештена домобранска 2. бојна 4. ловачког здруга. Сваки бункер је био наоружан са по два минобацача и једним митраљезом, а посаду је чинило тридесетак људи. Бункери који су били смештени на раскрсницама путева ка Новој Тополи, Горњој Тополи, Маглајанима и Лакташима били су додатно ојачани са по једним противоклопним топом. На 40 км дужине пута била су изграђена двадесет два бункера. У Лакташе су стигли један усташки оклопни склоп и две пешадијске бојне и сместили су се уз пут према Разбоју. Генерал Павловић је поставио један оклопни склоп Усташке одбране на путу према Доњим Дољанима, иза њега 4. бојну на камионима, а једну оклопну сатнију у село Буковац. Трећу бојну под командом усташког бојника Анте Врбана послао је у околину Вилуса како би спречили могући напад партизана с Козаре.
Ујутро 5. априла у два сата четници су започели фронтални напад на бункере и обасули их ручним бомбама, ватром из пешадијског наоружања и минобацача. Домобрани у бункерима су причекали да им се четници приближе довољно близу, а затим су отворили ватру из митраљеза, минобацача и топова што је створило велике губитке четницима и унело пометњу међу њих. То је потрајало цели дан и наставило се у ноћ. Ипак, 6. априла у шест часова изјутра четнички одреди Гарани и Омладински одред под водством капетана Перишића, успели су да се пробију између бункера и кренули напад на трећу бојну с леђа. Генерал Павловић је са делом своје дивизије зачепио место четничког продора, а затим своју резерву, две оклопне сатније, послао путем Буковац – Турјак у помоћ трећој бојни. Остатку снага Павловић је наредио напад на четничку групу која је чинила око 1000 људи. Ускоро су их његове оклопне снаге сустигле и напале, те је притисак на трећу бојну отклоњен, а од 1000 четника убијено је пет стотина људи, док су преостали побегли према Козари. Трећа бојна, ојачана двема оклопним сатнијама, кренула је у потеру на преостале четнике. Два дана касније једна бојна Четврта хрватске дивизије, под командом генерала Зденка Бегића, наишла је на ту четничку групу и у потпуности је уништила.
У току 6. априла међу четницима је завладало расуло. Под утицајем Дрљевићеве пропаганде, многи четници су били склони на пређу на Дрљевићеву страну. Суочен са безизлазном ситуацијом, Ђуришић је одабрао неколико стотина најбољих бораца да покуша да се пребаци на десну обалу Врбаса и да стигне до Словеније идући јужно од Бања Луке, преко Грмеча и Бихаћа. Док би остале јединице и избеглице кренули ка Босанској Градишки и фиктивно прешле на Дрљевићеву страну. Уз Ђуришића су остали Остојић, Баћовић, Лалатовић и Васић, као и Милешевски корпус Вука Калаитовића. Током ноћи 6. на 7. април, захваљујући раду усташких диверзаната, паника у четничким редовима је достигла врхунац и четници су почели бежати на десну обалу Врбаса с намером да се распрше по оближњим шумама. Међутим ујутро 7. априла, усташка артиљерија је почела гађати чамце којима су прелазили и тиме им одсекла одступницу. Надомак Бања Луке Калаитовић се са својим људима одвојио од Ђуришића и кренуо назад у Санџак.
Како су се у близини Босанског Петровца и Санског Моста почеле окупљати партизанске снаге, а не желећи да воде истовремено борбу на две стране, главнокомандујући генерал Јосип Мецгер је донео одлуку о коначном нападу на преостале четничке снаге које су бројале још око 2700 људи. Тачно у једанаест часова снаге 6. и 17. хрватске дивизије започињу општи напад на четнике, који су се укопали око Разбоја. Преко Долине и Гламочана према Разбоју креће 1. оклопни склоп Усташке обране, моторизована механизована сатнија и камиони са пешадијом. Један оклопни склоп 1. здруга Усташке одбране креће путем Брезовљани – Гламочани. Са југа полази Оклопни склоп 6. дивизије тјера четнике из места Кукуље према Разбоју. Иза њега долазе моторизована Стројничка сатнија и две пешадијске бојне које су започеле фронталну борбу са четницима.
Под налетом усташких тенкова и оклопних возила, четничко десно крило је пробијено и усташе су доспеле у његову позадину. Четнички Дрински корпус се расуо, док су четници покушавали да затворе места усташког продора. Под непрекидном усташком ватром, праћеном ручним бомбама, настаје паника и расуло међу четницима. Четници напуштају своје положаје и покушавају да се спасу повлачењем, али било је узалуд јер су били опкољени са свих страна. Усташка пешадија уништава и посљедњи отпор четника који се предају. У тринаест сати битка је била готова. Црногорски четници, који су претходних дана дезертирали од главнине снага, покопали су мртве. Са осетно мањим снагама након Калаитовићевог одласка, Ђуришић је прешао Врбању и 10. априла се у Челинцу срео са Врањешевићем и Тешановићем. Ђуришић и Остојић су их наговарали да прикупе разбијене босанске четнике и покушају да се пробију до Словеније, али Врањешевић и Тешановић то нису учинили, наводећи да босански четници не желе да одлазе из својих села. Ђуришић је са својим људима поново прешао Врбас код Горњег Шехера. Секула Дрљевић је 10. априла посетио у Старој Градишки интерниране четнике који су се предали 8. априла и одржао им говор. Одмах после Дрљевићевог говора приступило се формирању Црногорске народне војске. Од постојећих ефектива oбразоване су три бригаде.
На путу Бања Лука – Мркоњић Град, Ђуришића су 17. априла пресрели Метикош и Кривокапић, који је носио гаранције од Дрљевића: да се Ђуришић врати у своју војску и да ће добити слободан пролаз до Словеније. Како су већ биле у току припреме за повлачење усташа у Словенију, Метикош је затражио да четници не ометају повлачење усташа, а ако ступе у контакт са Англо-Американцима, да се заузму за њих. Четнички официри су стекли утисак да су Дрљевић и усташе искрени и прихватили су предлог за разговоре. Са Метикошем и Кривокапићем у Бања Луку је послат Баћовић да се детаљније информише о Дрљевићевим и усташким предлозима. Из Бања Луке се вратио и Ђуришић је обавештен да је у међувремену у Загреб на преговоре стигла Михаиловићева четничка делегација, у којој су били Светомир Ђукић и Владимир Предавец. Изгледало је да Михаиловић намерава да крене за Ђуришићем у правцу Словеније. Истог дана четнике је напала Југословенска армија и блокирале им пута ка реци Сани и Бихаћу. Немајући куд, одмах после овог напада Ђуришић се срео са Кривокапићем у Горњем Шехеру и поново је добио гаранције да се њему и његовим људима неће ништа десити. Ђуришић је потом послао Баћовића у Бања Луку код Метикоша, да му пренесе да прихвата понуду. По Баћовићевом повратку Ђуришић и четници су кренули према Старој Градишки, где је био интерниран највећи део његове војске који се ставио под Дрљевићеву команду.
Након битке Ђуришић, а са њиме и 1500 његових официра и истакнутијих четника, одведени су у усташки логор у Старој Градишки, где су неколико дана касније побијени истакнутији четнички команданти. Од преосталих четника, под Ђуришићем је настављено да се образује Црногорска народна војска. Од четника који су дезертирали премештено је у околину Карловца, где су држани под надзором усташких власти и стављени под команду 2. и 5. усташког збора. Од Костићевог одласка половином марта Ђуришић је изгубио радио-везу са Љотићем. Како су били обавештени да је Ђуришић са војском кренуо према Бихаћу, Љотић, Ђујић и Јевђевић су одлучили да њима у сусрет пошаљу три пука Љотићевих добровољаца под командом начелника штаба СДК, потпуковника Радослава Таталовића, као и Јевђевићеве четнике. Јевђевићеви четници су брзо одустали од пробоја, док је Четврта Југословенска армија зауставила љотићевце на Купи и нанела им знатне губитке. Ова три љотићевска пука нису на време стигли да се повуку у Италију, већ су приморани да се повлаче у Аустрију и тамо предају британским трупама, које су их касније испоручиле Југословенској армији. Највећу корист од овог боја су извукле снаге НОВЈ-а, с обзиром да су усташе и четници, међусобним уништавањем, војним исцрпљивањем и великим губицима, олакшали партизанима сламање отпора непријатеља у надолазећим данима.
Последње дане живота војвода Ђуришић проводи у сталној агонији. Прави кобну грешку, прихвата да се упути у Стару Градишку на преговоре. По доласку у Стару Градишку, дочекале су га наоружане усташе и разоружале и њега и остале четничке официре 20. априла 1945. Под изговором да треба да остану у Градишки до нових преговора са Секулом Дрљевићем, сви официри, на челу са Ђуришићем су затворени у стару зграду. И поред последње наде да ће их усташе поштедети, већ је наређено уништење трагова Јасеновца. Ускоро у Стару Градишку долазе истакнути усташки кољачи, међу којима су били: Љубо Милош, пуковник Иван Џал, капетан Драгутин Пудић, капетан Јосип Судар, Бошко Аграм, Душан Поповић (Србин) и потпуковник Доминик Пичили. Након пописа ствари и личних наоружања, наређење долази до потпуковника Пичилија да са својом групом ликвидира личну пратњу Павла Ђуришића и све затворене официре у Јасеновцу. После поноћи, 21. априла 1945.године сви официри на челу са војводом Ђуришићем су везани и отпремљени до моторних чамаца који су их чекали на Сави.
У највећој тајности, под пратњом великих усташких снага, чамац је отпловио и пристигао у Јасеновац, где су се већ увелико уништавали трагови усташких злочина. Група заробљеника је упућена у двориште Сабирног логора III (Службена капија концентрационог логора Јасеновца) и ту их je стрељао потпуковник Доминик Пичили. Леш Павла Ђуришића је бачен у оближњи бунар, док су остали лешеви побацани и измешани са осталим жртвама усташа, а неки су и спаљени у крематоријуму. По уласку партизанских јединица 4. Српске бригаде у логор, заробљене усташе су им рекле да је Павле Ђуришић бачен у бунар. Из бунара је заиста извађен један леш, али партизани нису веровали да је то било Ђуришићево тело. Поред Ђуришића, убијени су још и пуковници Захарије Остојић, Мирко Лалатовић, Лука Балетић, мајор Петар Баћовић, Милош Дујовић командант Летећег одељења од деведесет пет четника, Петар Драшковић капетан жандармерије, Андрија Драшковић командант јуришног Четничког одреда, капетан Гајо Радовић. Једино је поштеђен Драгиша Васић, који је предат комунистима, а којег су накнадно они стрељали. Убијена је комплетна пратња Војводе Павла Ђуришића идућег дана са остатком заробљеника.
Већа група четника је настрадала после трагедије на Лијевче Поље. Они који су успели да се отргну од усташке руке, упутили су се правцем Словеније у намери да се предају западним савезницима. Међутим, баш у то време, јединице 4. Армије генерала Драпшина су оперисале на подручју Копар – Постојна – Трст – Горица. У таквим околностима, затворен је обруч око града Дравограда, где су се четничке снаге и даље сукобљавале са јединицама немачких дивизија које су пошто-пото желеле да се извуку из Југославије. Овај рат после рата је трајао све до 15. маја, када је Немачка капитулирала у Југославији. Као изасланик на преговоре са партизанским јединицама упућен је заменик Павла Ђуришића, мајор Васо Вукчевић, који је тражио да се партизанске снаге опходе са заробљеним четницима по ратним правилима. Њега је у Дравограду примио политички комесар 51. војвођанске дивизије, генерал-мајор Милан Баста. Укупно је 4000 Ђуришићевих четника пало у немилост ослободиоцима. Договорено је да политички комесар 7. далматинске бригаде, Душан Секић Шаца оде до четника који су желели да се предају и предочи им услове предаје. Васо Вукчевић је тада одржао последњи и чувени говор окупљеним четницима, који су и даље били наоружани следећим речима:
Браћо Четници, ратна срећа нам је окренула леђа. Ми смо коначно изгубили рат. Рат су добили наши противници и нама не преостаје ништа друго него да се предамо новој југословенској армији. Морамо дисциплиновано и мирно примити коначни пораз и поћи у заробљеништво. Добио сам увјеравања да ће побједници у рату испитати нашу кривицу, а то ће бити представници нове југословенске армије. Послиједњи пут вам се, браћо, обpаћам и нек нам свевишњи Бог буде у помоћ! С вjером у Бога за Краља и Отаџбину!
Након овог говора, почело је разоружавање Ђуришићевих четника и спровођење у логор, који је организовао штаб 51. војвођанске дивизије. Планирано је да се сви спроведу до Марибора и да се ту испита појединачно свака кривица, уколико је постојала. Међутим, нови победници се уопште нису држали споразума. Неколико дана касније, већина заробљених четника је стрељана на Зиданом Мосту, а остатак оних које су Енглези вратили из Аустрије ликвидирани су у Кочевским шумама од 20–25. маја 1945. године. Рачуна се да су у овим маршевима смрти страдала око 3500 четника Павла Ђуришића. Само један мањи број је успео да побегне преко границе и прича о партизанским одмаздама. Тако се завршила судбина Ђуришићевих четника.
Црвени терор или ,,Лијева скретања”
Током рата у Црној Гори било је партизанских, четничких, окупационих (италијанских, немачких, балистичких, мање усташких, индивидуалних) снага. У овом суманутом врзином колу била је упаљен један од најжешћих сукоба у историји те државе. У јесен 1941. године, користећи окупаторске операције против партизанских снага, на територији Херцеговине и Црне Горе почеле су да се организују и формирају четничке јединице Драже Михаиловића, са којима ће у наредном периоду долазити до оштрих и непрекидних сукоба и борби, које су се пренеле и на зиму и пролеће 1942. године. Четници су постали носиоци националне политике и делом подршке окупаторске власти у Црној Гори, док је у Херцеговини и западном Санџаку била успостављена квислиншка усташко-домобранска власт. Почетком 1942. године четници Драже Михаиловића прелазе у веће оружане акције против партизанских јединица у разним крајевима Црне Горе. Тада су већ формирали неколико својих батаљона, прво у Лијевој Ријеци, Бјелопавлићима и Грахову, а затим и у другим местима и ту је активно учешће узео Павле Ђуришић. Покушаји руководства оба, четничког и партизанског покрета да се споразумом избегне братоубилачки рат, нису успели. Почетком 1942. године долази до све теже ситуације и све већих окршаја са организованим четничким јединицама. Такав развој догађаја довео је до поновне кризе устанка у Црној Гори, што се пренело и на суседне области.
За почетак радикализације класне борбе узима се састанак ЦК КПЈ-а у селу Дренови код Пријепоља 7. децембра 1941. године. Јосип Броз, који је председавао састанком, одлучио је тада између осталог, да се отпочне ригорозна борба против идеолошког непријатеља, односно петоколонаша, шпијуна, кулака, итд. Затим почињу масовне егзекуције припадника четничког, али и партизанског покрета, националних радника или аполитичних грађана, паљења њихових домова, пљачке покућства и стоке, те протеривања њихових породица из места становања. Историчар Бранко Петрановић као разлоге за почетак револуционарног терора види: тешке поразе партизанских снага око Ужица и Пљеваља, јачање одреда ЈВУО-а у Србији и Црној Гори и неуспех немачке офанзиве пред Москвом, после које се очекивао брзи долазак Црвене армије и ослобођење Југославије. Због свега тога, требало је што пре учврстити сопствене снаге и поразити идеолошког противника. Сличан идеолошки излет комунисти су направили и марта 1943. године, када су због тријумфа у грађанском рату, али и опште егзистенцијалне угрожености, ступили у преговоре са немачким окупатором.
Спровођење Брозових одлука пало је на црногорски кадар, Милована Ђиласа, Ивана Милутиновића и др. Прве ликвидације виђенијих припадника четничког покрета и њихових симпатизера, почеле су међутим, још током јесени 1941. године, пре свега у Црној Гори, као вид затирања националних организација у корену. Сурове егзекуције су пре поменутих одлука о екстремном разрачунавању са неистомишљеницима, извођене и на простору Пљеваљског и Нововарошког среза. Врховни штаб НОП-а је 19. децембра наредио Главном штабу Србије да неспособне кадрове уклањати, а у случају неизвршења наређења, исте одмах стрељати. Милутиновић се још при одласку за Црну Гору бавио питањем ликвидације шпијуна и петоколонаша на територији Старог Раса. Он је у разговору са представницима ГШС-а одредио који се људи и на који начин имају ликвидирати. Тражио је и да се за ту сврху унапред направе спискови за одстрел.
Половином новембра 1941. године на саветовању Црногорског одреда за операције у Санџаку који је кренуо у напад на Пљевља, Милутиновић је такође, тражио да се буде немилосрдан према шпијунима и петоколонашима. Из извора сазнајемо да се будући војвода Павле Ђуришић, почетком новембра, једва спасао оваквог суда. То је резултирало убиствима неколико националних радника током битке за Пљевља. Почетком јануара 1942. године Јосип Броз је наредио команди Црногорско-санџачког одреда да на територији коју контролише ова јединица (делови Пљеваљског и Бјелопољског среза), поведе отворену борбу против четника, те да по сваку цијену изврши њихову ликвидацију. Управо оваква двосмислена наређења доводила су у ситуацији опште измешаности припадника једног или другог покрета, где је било много оних који су седели на две столице, до убијања или пљачке недужних људи. У будуће ће врховни командант партизанске војске бити експлицитан када је у питању борба против идеолошког непријатеља. У наређењу датираном на 14. фебруар и упућеном на исту адресу, Броз каже следеће: Морате обавезно стрељати све оне који су потпомагали четнике и били наклоњени њима; Исто тако рашчистити с лабавим и колебљивим елементима; При свему томе морате бити потпуно енергични и без сваког милосрђа. Ти ниткови ниште наше најбоље кадрове. Раде у заједници с окупатором, те водимо тешку, неравну борбу. Ако у овом погледу учините ма какав пропуст чинићемо штаб одговорним… Стрељајте масу од оних који су били прешли из партизана на страну четника.
Пар дана раније и Милован Ђилас је у својству делегата Врховног штаба НОП-а писао са Камене Горе о развоју револуционарне борбе. Он између осталог каже: По мом мишљењу одлучно се улази у Србији (такви су услови) у другу фазу. То је случај у свим покрајинама у којима је букнуо устанак против окупатора. У ту фазу треба и ми да уђемо свјесно, без колебања у тим покрајинама. Далеко од тога да то значи да не треба водити борбу против окупатора, али често је та борба скоро немогућна док се не рашчисте рачуни с унутарњим (буржоаским) непријатељем. Затим је 20. фебруара Врховни штаб НОП-а је упутио сличан захтев и ГШС-у. Од локалних комуниста се између осталог тражило да попале куће и имовину породицама које су избегле у Бјело Поље и Пљевља. Радило се о породицама легализованих четника Павла Ђуришића, антикомунистичке милиције или муслиманске милиције који су се склонили под заштиту италијанског окупатора, али и породицама оних који су отишли у варош да би избегли мобилизацију у партизанске јединице. На основу ових инструкција, Главни штаб НОП-а за Црну Гору се припремао за ликвидацију банди у Андријевачком и Беранском срезу. Моше Пијаде је такође, тражио да се сваки Васојевићки четник немилосрдно стреља.
Најмасовније и најбруталније егзекуције дешавале су се у Колашинском срезу. На Бадњи дан, 6. јануара 1942. године, следбеници Јосипа Броза у Црној Гори починили су један од најмонструознијих злочина у Другом светском рату, који је по својим размерама и начину извођења попримио сва обележја колективног, ритуалног и сатанског смакнућа. Партизани су на тај свечани дан, уочи најрадоснијег хришћанског празника по православном календару, зверски убили 373 потпуно недужна цивила у Колашину.
Као типичан пример планираног комунистичког злочина и убијања највиђенијих и угледних Срба у народу може се узети пример стрељања Михаила Мандића, црногорског барјактара и носиоца многих ордена за храброст у балканским и Првом светском рату. Он је позван на разговор у партизанску команду у Колашину, а потом убијен са три сина: Радосавом, Машаном и осамнаестогодишњим Јовом. Они су убијени на Бадњи дан 1942. године у Лугу поред Таре, на месту које се звало Пасје гробље јер је један Михаилов син, Миљан, био у четницима. Масакр је извршен маљевима и тупим предметима. Неке од уморених накнадно су касапили, пошто би опљачкали све највредније ствари на њима до златних круница у вилицама. Жртве су биле оба пола, свих узраста и занимања, а највише их је било из редова угледних домаћина, судија, трговаца и занатлија. Нису била поштеђена ни деца, као ни најстарији. Како би их додатно понизили, њихови џелати оставили су их све несахрањене и нико им није смео прилазити. У Лугу, на десној обали реке Таре, поред побијених подигли су и један дрвени крст на којем су разапели убијеног пса. По томе је ово ваљда јединствено гробље у свету добило име Пасје.
Већина убистава извршена је током јануара и фебруара 1942. године. Према речима истакнутог комунисте Баја Секулића људство под његовом командом је вршило убиства у размери, коју дотични описује на следећи начин: напунили смо једну пољану у долини Таре тим гадовима, а народ је то мјесто назвао „пасје гробље”. Према речима очевидаца на месту тзв. „Пасјег гробља” код Колашина, комунистички терор је достигао свој врхунац. Ту је убијено више од две стотине лица. Жртве су најчешће убијане ударцем маљем у потиљак или убодима хладним оружјем. Касније је пронађено и доста измрцварених и унакажених лешева. Током периода новембар 1941. године, април 1942. године, комунисти су на територији Беранског и Андријевачког среза ликвидирали најмање 21 особу. Неки од њих су убијени код својих кућа или из заседа. Њихова имена су: Чукић Томица, (председник општине Будимске, стрељан), Богавац Ђорђије (учитељ, убијен бомбом код куће), Лабан Васо (капетан у пензији, стрељан), Лашић Никола (срески начелник, заклан), Божовић Батрић (председник општине Шекулар, стрељан), Милошевић Мајо (чиновник, заклан, извађено срце), Миковић Лука (земљорадник), Дубак Миомир (земљорадник), Вуковић Милосав (земљорадник), Бојчић Вучко (земљорадник), Бојчић Радоје (земљорадник), Голубовић Миро (земљорадник), Бојчић Томислав (земљорадник), Вуковић Милутин (полицијски писар), Пешић Велимир (жандармеријски наредник), Шћекић Милија (земљорадник), Шћекић Милован (земљорадник), Шћекић Мираш (земљорадник), Митровић Данило (земљорадник), Јоковић Симо (жандарм) и Цемовић Рајко. О томе како су изгледала погубљења која су изводили партизани сведочио је будући војвода Павле Ђуришић. Он помиње случај жандарма Симе Јоковића, кога је лично убио комуниста Милун Делевић. Јоковићу су одсечени језик, извађене очи, одсечене руке и ноге, после чега је стрељан. За убиство више стотина људи одговорност пада пре свега, на црногорски главни штаб.
Са убиствима и отимањем имовине становништву, КПЈ престаје званично током априла исте године. Наиме, после критике која је овим поводом стигла из далеке Москве, Јосип Броз је 4. априла у Фочи одлучио да се револуционарни терор обустави. Недуго после тога Ђилас је пренео наређење Врховног штаба НОП-а да се у будуће води велика пажња када су у питању ликвидације, поготово у Васојевићима. Он је додао да се од сада стрељају и пљачкају само изразити петоколонаши. Насиље ће се међутим, на неким секторима наставити и у наредним месецима.
Братоубилачки рат
Крајем децембра 1941. године Павле Ђуришић се вратио из штаба Драже Михаиловића са титулом и именовањем командант Лимско-санџачких четничких одреда. Инструкцијама датим четничким одредима у Црној Гори (од 20. децембра 1941), Огласом мобилизације и Наредбом да борба против НОП-а почне из његовог штаба што пре. Инструкције су биле први четнички програмски документ с потписом Драже Михаиловића. У њима је писало да је основни циљ четничке организације: Стварање велике Југославије и у њој велике Србије етнички чисте у границама Србије (са Македонијом), Црне Горе, Босне, Херцеговине, Срема, Баната и Бачке, као и стварање непосредне заједничке границе између Србије и Црне Горе, као и између Србије и Словеначке, чишћењем Санџака од албанског и муслиманског и Босне од хрватског и муслиманског живља. Оглас мобилизације је дат у име Југословенске владе у избеглиштву и у њему је писало да се сви војни обвезници у Црној Гори ставе на располагање четничким командантима, а ко му се не одазове биће проглашен за дезертера и војног бегунца и судиће му се по ратним законима Краљевине Југославије. Три дана по повратку из штаба Драже Михаиловића, Павле Ђуришић је 3. јануара 1942. године, свакако по његовом усменом упутству, пошао у штаб италијанске планинске пешадијске дивизије Венеција. У Беранама се састао са командантом генералом Силвиом Бонинијем и начелником штаба потпуковником Амедеом Симонелијем и постигао споразум о борби против партизана у зони одговорности ове дивизије. У срезовима андријевићком, беранском, бјелопољском и синском издејствовао је за четнике пуну оружану и финансијску помоћ и подршку дивизије Италијана. У погледу територијалне надлежности овај се споразум није подударао са наређењем Драже Михаиловића, који је осим ова четири среза Ђуришићу дао у надлежност шавнички (дурмиторски) и пљеваљски срез у Црној Гори и штаваљски (тутински) и сјенички срез у Санџаку.
Снабдевен Михаиловићевим наређењима и италијанском сагласношћу и подршком, Павле Ђуришић је 5. јануара 1942. године у селу Заостро код Берана одржао збор на коме је прогласио формирање штаба Лимско-санџачких четничких одреда и именовао штабове јединица у саставу овог одреда. На располагању је имао 32 официра, већи број подофицира, жандарма, граничара, финанца, чиновника и од окупатора раније формирану антикомунистичку добровољачку милицију (Мilizia volontaria anticomunista, МVAC), састављену већином од избеглица.
Од тог дана Павле Ђуришић је започео свој крвави пир који га, са Брозом, Ђиласом, Милутиновићем на другој страни, сврстава у једног од највећих ратних злочинца на просторима Црне Горе. У Дражиним Инструкцијама је писало да са партизанима, комунистима, не може бити никаквих преговора, јер се они боре за социјалну револуцију, што четницима не сме да буде никада циљ. Четници имају једино борбу за краља и отаџбину и слободу народа. Убрзо се показало о каквој се слободи народа радило. Обрачун је прво почео с партизанима, а када су ови пред удруженим окупаторским (осам дивизија, око 130.000 италијанских војника и официра) и четничким (25.000) снагама били принуђени да напусте Црну Гору, Санџак, Херцеговину и део Источне Босне. Дража Михаиловић је свој штаб пренео у Црну Гору и Горње Липово код Kолашина, у непосредној близини штаба Павла Ђуришића. То је урађено по прећутном одобрењу италијанске команде трупа Црне Горе и Војног гувернера за Црну Гору. О томе су били обавештени Берлин и Рим.
После повлачења партизана Павле Ђуришић је према Инструкцијама и усменим консултацијама са Дражом организовао злочин против муслимана у бјелопољском и пљеваљском срезу и делу источне Босне (Фоча, Горажде, Чајниче). Јануара 1942. године Ђуришићев обрачун са партизанима био је бескомпромисан, до краја суров и свиреп. Прво је протерао партизане из беранског среза, а затим је пренео операције на суседне срезове. У Краљским Барама је 20. јануара 1942. године изненадио две партизанске чете које су спавале у дрвеним баракама. У том немилосрдном нападу погинуло је 33 партизана, 15 је рањено, а 102 заробљено. Четири дана касније у селу Лубнице изненада је напао једну чету партизана. Том приликом 15 партизана је погинуло, а 37 се предало и одмах убијено, без икаквог суђења.
Након повлачења главних партизанских снага из Црне Горе, јуна 1942. године на терену је остављено око 700 бораца, међу којима и известан број партијских функционера, са задатком да организацију политички рад у позадини. У току јесени четничке јединице су ликвидирале (убиле) готово све борце – позадинце на подручју Андријевице, Kолашина, Мојковца, Бијелог Поља, Жабљака, Шавника, Плужина, а у беранском и пљеваљском срезу нанели им тешке губитке. На овом простору Ђуришић је завео сурови терор. У свим срезовима су формирани четнички затвори, а централни затвор је установљен у Колашину, који је постао партизанско мучилиште. Велики број заробљених партизана затвореника био је окован. Кроз овај затвор је прошло око 4000 родољуба.
У Колашину је постојао злогласни четнички суд, који је неколико стотина партизана осудио на смрт. Казне су извршаване у самом Колашину, на Брезу, где је стрељано висе од 80 родољуба, на Жабљаку (24), на Боану (11) и у другим местима, којима се не зна локација, јер су стрељања често вршена ноћу, како се жртвама не би знали гробови. Приликом расформирања четничког затвора у Колашину, маја 1943. године, више од 300 родољуба је предато италијанском окупатору, од којих је велики број проглашен за таоце, а затим стрељан. У јулу 1944. године, на Лазинама код Даниловграда, Ђуришићев суд осудио је на смрт 50 омладинаца родољуба, који су сви стрељани без права жалбе. Можда би их било стрељано и више, али се умешала немачка команда у Даниловграду, која је забранила даља стрељања. Број стрељаних и убијених родољуба без борбе није прецизно утврђен ни до данас. Према подацима Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача стрељано је, или без суђења убијено 6655 грађана Црне Горе. Није, међутим, утврђено које су окупаторске, а које четничке жртве.
У свим селима под четничком влашћу спровођен је сурови терор према партизанским породицама. Стока и животне намирнице су у највећој мери опљачкане, а чланови породица су подвргавани разним малтретирањима, закључно са батинањем. У Васојевићима је био заведен специјални начин батинања, познат под именом рогљање. Жртвама је стављена дрвена рогља за врат, укуцавана у земљу, чиме је жртва била имобилисана, а затим тучена. У градовима су судили четнички судови према специјалним уредбама, а многи су родољуби убијани без нормалног суђења. У тим уредбама стајало је: Сваког ухваћеног комунисту убити на лицу мјеста осим вође, њих везати и спровести овом штабу (Ђуришићевом, прим. М. Ј.). Уколико би се ухватио са тачним и осведоченим доказима који комунистички јатак, без размишљања га убити. У другој наредби стајало је: Сваког комунисту, партизана на кога се наиђе или се у борби ухвати, ликвидирати по кратком поступку.
То је разлог због којег је Државна комисија Црне Горе, 12. октобра 1945. године, Павла И. Ђуришића, капетана бивше југословенске војске, команданта Лимско-санџачких четничких одреда и четничког војводу прогласила за ратног злочинца. На то је Државну комисију обавезивала одлука шефова Антифашистичке коалиције (Стаљин, Труман, Атли) из Потсдама, августа 1945. године, да се свим нацистичким и фашистичким вођама и њиховим сарадницима организује суђење као ратним злочинцима. То је у најкраћем curriculum vitae, животна и ратна биографија Павла Ђуришића .
Злочин над муслиманима
Према до сада познатим и проученим четничким документима и послератним списковима јединице Павла Ђуришића су на подручју Црне Горе, Санџака и Источне Босне ликвидирале око 15.000 муслимана. Од тога на Црну Гору отпада око 3000 грађана исламске вероисповести. У Фочи је, само у августу 1942. године, убијено три до четири хиљаде муслиманског живља. У пљеваљској Буковици, новембра 1942. и фебруара 1943. године, убијено је 563 муслимана. У бјелопољском срезу, на десној обали Лима, јануара 1943. године, уништена су 33 муслиманска села. Том приликом је погинуло и убијено око 400 наоружаних муслимана, а око 1000 жена, деце и стараца је убијено. Оно што није убијено протерано је на леву обалу Лима.
Међутим, највећи злочин над муслиманима од стране Ђуришићевих четника извршен је у чајничком и делу пљеваљског среза, фебруара 1943. године. Том приликом је, према казивању Павла Ђуришића, погинуло око 1200 наоружаних муслимана, а преко 8000 невиног муслиманског становништва је убијено, многи на свиреп начин. Осим већ наведене Буковице (563) том приликом је убијено и 481 грађанин Мељака и 384 житеља Бољаница. Према послератном попису жртава четничког терора у пљеваљском срезу убијено је 1534 грађана, од чега 1501 муслиман.
Остави коментар