Аутор: др Александра Колаковић
Светска изложба је манифестација која се од 1851. године, када је одржана у Лондону, опстала до данас као релевантан и важан међународни догађај. Хенри Кол, архивиста и писац из Енглеске, после посете Националној изложби производа пољопривредне и производне индустрије 1849. године и Изложби француских индустријских производа, која се одржавала у Паризу од 1798. године, дошао је на идеју организовања манифестације која не би била локалног ни регионалног карактера већ европског и светског. Створене да би се приказала индустријска достигнућа различитих нација, светске изложбе су пре свега, у прво време биле сведочанство напретка током индустријске револуције. Француска је то увидела веома рано и од 1855. године, када је одржана прва изложба у Паризу, манифестација је одржана још пет пута. Поред неупитног импулса који је за значај развоја ове манифестације омогућила Француска, мора се нагласити да је учествовала и у институционализацији тела које би се бавило изложбама. Стога, данас манифестацијом руководи Биро за међународне изложбе (Bureau International des Expositions, скраћено BIE), са седиштем у Паризу.
Француска је имала традицију националних изложби, која је кулминирала Француском индустријском изложбом 1844. године у Паризу. Овај сајам пратиле су и друге националне изложбе у Европи. Постало је јасно да изложбе поред позиционирања држава у међународним односима утичу на образовање о уметности и дизајну, међународну трговину и туризам. Прва ера „индустријализације“ од 1850. до 1938. године утицала је да светске изложбе, а посебно оне у су биле углавном фокусиране на трговину и приказивале су технолошка достигнућа и изуме. Светске изложбе биле су платформе за најсавременију науку и технологију из целог света. Светске изложбе у Лондону (1851), Њујорку (1853), Лондону (1862), Филаделфији (1876), Паризу (1878), Барселони (1888), Паризу (1889), Прагу (1891), Чикагу (1893), Бриселу (1897) и Паризу (1900) најбољи су примери ове праксе и оставили су импресивни утисак на посетиоце у овом погледу. Ипак, у погледу улоге Француске у развоју идеје одржавања светских изложби, значајно је осврнути се на прве изложбе које су се организовале на њеном тлу.
Прва Светска изложба у Паризу одржана је од 15. маја до 15. новембра 1855. године. Прокламована тема је била Пољопривреда, индустрија и уметност. Овај велики догађај био је под патронатом цара Наполеона III, а први циљ је био да манифестација надмаши успех Светске изложбе у Лондону 1851. године и докаже супериорност Француза. Тада је и почео преображај Париза. Цар није могао да дозволи да цео свет прича о Кристалној палати, стога је желео спектакл у Паризу и Палата индустрије је добила посебно место у припреми и организовању изложбе. Званични подаци указују да је изложбу посетило нешто више од 5,1 милион посетилаца, а да је већина (4,2 милиона) посетила индустријски део, а 900 хиљада део где је представљена уметност. За изложбу је потрошено пет милиона динара, а приход од изложбе је износио негде око 500 хиљада. Учесници су долазили из тридесет четири земље, а изложбени простор је био површине шеснаест хектара. Ако се ово пореди са каснијим изложбама, као што су оне из 1889. и 1900. године, па и из 1937. године, јасно је да су се број посетилаца и површина изложбеног простора увећавали, а да су приходи варирали.
Палата индустрије из 1855. године била је смештена између реке Сене и Јелисејских поља. Њена изградња је завршена на дан отварања изложбе и постојала је до 1897. године, када је срушена како би се подигла Велика палата за потребе Светске изложбе 1900. године. Пројектовали су је Жан-Мари-Виктор Виел, архитекта и Алекси Баро, инжењер, који су добили посао на конкурсу одржаном 1852. године. Иако су трошкови били ограничени и смањени, а планови за изградњу преуређени, ипак је зграда дуга двеста шездесет метара и широка сто пет метара добила монументални и упечатљив изглед. Изграђене су и још две привремене зграде у којима су се сместили експонати за које није било места у Палати индустрије. Савременици су критиковали готичке елементе зграде, гвоздене конструкције и стакла са каменим кућиштима. Октав Мирабо је рекао да је Палата индустрије „во који гази кроз ружичњак“, а посетиоци су се жалили на вентилацију и несносну врућину. Пажњу је привлачио улаз у Палату индустрије са скулптуром Француска крунише уметност и индустрију.
Када је реч о делу пољопривредних производа који су изложени у Паризу 1855. године нагласак је био на винима. Француски владар је инсистирао на систему званичне класификације за најбоља вина из регије Бордоа, што је извршено према угледу имања и замка и цени производа која је означавала и квалитет. Изложба уметности била је организована у посебном павиљону на Авенији Монтењ, где су изложени радова уметника из четрдесет три земље. Међу делима уметности били су познати француски уметници као на пример Франсоа Руд и Анри Лемана. Интересантно је да је Гистав Курбе један од највећих представника реализма, изостављен са ове изложбе, а он је из протеста јер су његове слике одбијене, изложио дела у Павиљону реализма паралелно са званичним простором манифестације. Неке од зграда у којима је одржана изложба коришћени су и касније, све до краја века. За изложбе и друштвене догађаје коришћена је Палата индустрија до 1897. године. Палата индустрије је и поред критика, једним делом послужила и као инспирација за изложбе у Лондону и Чикагу, па чак и архитектонским здањима која су изграђена на њеним рушевинама за Светску изложбу 1900. године у Паризу – Велика и Мала палата.
Да ће концепт светских изложби у Паризу заживети и имати пресудан утицај на даљи развој манифестације било је јасно по свеобухватности друге изложбе организоване у Француској. Од 1864. године када је Друго царство било на врхунцу постојања, а Париз ушао у оквире нових урбанистичких промена, цар Наполеон III је решио да се организује Светска изложба у Паризу од 1. априла до 3. новембра 1867. године. Комисијом, која је руководила организовањем изложбе управљао је принц Жером Наполеон. Као место за изложбене зграде, централну и више помоћних, као и додатне изложбене поставке, изабрана су Марсова поља, површина од 119 хектара и острво Биланкур од педесет два хектара. Теме су биле исте као и код прве – пољопривреда, индустрија и уметност. Поред главне зграде, било је близу сто мањих зграда у којима су изложени експонати. Француски владар је посебно инсистирао на промоцији изложбе. Ангажовани су Виктор Иго, Александар Дима, Ернест Ренан и Теофил Готје да пишу публикације и текстове о догађајима који укључују одржавање изложбе 1867. године.
Изложбу је посетило 9.238.967 особа, укључујући излагаче и запослене. Bateaux Mouches чамци су превозили посетиоце, а изграђена је и нова железничка линија за превоз путника око спољне ивице Париза до Марсових поља.
Увећао се и простор и број посетилаца Светске изложбе у односу на раније. Посебно, јер су међу посетиоцима били и најутицајнији владари тога доба. У Паризу су те 1867. године били руски цар Александар II, брат пруског краља Вилијама и Ота фон Бизмарка, принц Метерних и Франц Јозеф од Аустрије и османски султан Абдулазиз I. Увећан је и број излагача, укупно их је било 50.226 излагача. Највећи део од 15.055 био је из Француске и њених колонија, а потом из Велике Британије и Ирске, као и из Сједињених Америчких Држава. Наполеон III је, поред спољнополитичког значаја манифестације, увидео и њен могући утицај за унутрашње политичке проблеме. Један део изложбе стога је био посвећен раду, а посебно побољшању положаја радника. Тада је на ободу Париза, у близини улице Монтесури, изграђен блок од четири зграде како би се показало да радници могу становати у пристојним становима, као и да градитељи могу остварити профит.
Снимци са ове изложбе постали су део успомена посетилаца захваљујући Надару и коришћењем балона у које је стајало до дванаест путника. Пажњу на Светској изложби привукли су изуми телеграфске технологије (Филд и Морз), дрвени египатски споменици, хидрохрономери, као и челични топ од педесет тона који је произвео немачки Круп. Интересантно је присуство Компаније Суецког канала, која је имала изложбу у оквиру египатске поставке у чак две просторије. Могле су се купити и обвезнице за финансирање радова ове компаније. Јапанска уметност која је први пут представљена у Паризу била је инспирација уметницима, међу којима је био и Ван Гог. Жил Верн је након посете Светској изложби 1867. године био инспирисан за настанак Двадесет хиљада миља под морем. Једна од улица у близини Марскових поља добила је име по изложби, а одржане су по први пут и пратеће манифестације на реци Сени као што је Светско првенство у веслању.
Укупни трошкови организације били су 5.883.400, али су приходи процењени на 2.822.900 долара. Финални извештај је показао добит, али су стварне вредности одржавања Светске изложбе у Паризу 1867. године биле у архитектонском доприносу, као и постављању традиције за будуће манифестације и њену институционализацију. Како је земља домаћин у првом периоду имала право да осмисли тему изложбе и нагласи њен циљ и домет, за Француску је било од значаја да организује светске изложбе. Првобитно је свака земља имала и посебно резервисан простор у централном павиљону за своју промоцију, а од Светске изложбе 1867. године појављују се национални павиљони. У почетку, национални павиљони су били потреба јер је било предмета који нису могли да стану у централни изложбени павиљон, али су касније постали симбол напретка и престижа државе и носили су поруку осталим државама учесницама. Обично су били израз архитектуре типичне за државу, али су носиле и карактер националних репрезената. Павиљони су као и експонати улазили у такмичарски програм изложбе.
Преломна тачка у начину организовања савремених изложби била је 1928. година. Стога се светске изложбе морају разликовати у контексту организовања на основу правила и стандарда за организовање манифестације који је прописао Биро за међународне изложбе 1931. године. Дакле, 22. новембра 1928. године, на састанку представника тридесет и једне државе, који су се окупили у Паризу, потписан је први међународни уговор који је регулисао даљи начин одржавања манифестације међународне изложбе. Париском конвенцијом из 1928. године, која је ступила на снагу 17. јануара 1931. године, мада је више пута мењана, одређен је и актуелни регулаторни оквир за све међународне изложбе. Последња светска изложба по старим правилима одржана је у Паризу 1937. године. Имала је специфичан карактер у напетој атмосфери међународних односа. Интересантно, била је то и последња светска изложба која је одржана у Паризу.
Биро за међународне изложбе, који броји деведесет осам држава-чланица, пружа организациону и логистичку подршку за Светске изложбе (EXPO). Према правилима ове институције Светске изложбе су данас подељене у две категорије. Прву чине међународне пријављене изложбе, које се одржавају на пет година, трају до шест месеци и могу имати неограничену површину изложбе. Другу категорију чине изложбе које се одржавају у интервалу између две међународне пријављене изложбе. Трају највише до три месеца на изложбеној површини од двадесет пет хектара. Државе, као и пре више од једног века, користе светске изложбе да би кроз националне павиљоне представиле свој развој и успоставиле контакте. Основне идеје, којима су изложбе у Паризу 1855, 1867, 1878, 1889, 1900. и 1927. године дале значајан печат, су се задржале. Остале су важан алат културне дипломатије, али су структурни и организациони унапређене, о чему сведочи историјат ове манифестације, у оквиру кога важно место има Француска.
Остави коментар