Autor: dr Aleksandra Kolaković
Iako su se u periodu nakon Velikog rata težišta nauke, kulture i zabave premeštala u druge velike gradove, a posebno preko Atlantika, u SAD, Pariz je ostao privlačan i vodeći kulturni i naučni centar. Francuska je imala važnu ulogu u međunarodnim odnosima, a nastojala je da u okolnostima političkih i ekonomskih kriza ojačava ovu svoju poziciju. Stranačke borbe i činjenica da je svet polako ulazio u novi sukob pokretali su francuske političare i diplomate na mobilizaciju. Kao država koja je već u ovo vreme snažan akcenat u diplomatskim aktivnostima usmeravala na kulturnu diplomatiju, za Francusku je bilo jedino moguće u pomenutim okolnostima da se upusti u organizovanje još jedne svetske izložbe. Inače, Francuska je imala već bogatu tradiciju organizovanja svetskih izložbi još od sredine 19. veka. Na ovom iskustvu, a imajući u vidu nove međunarodne okolnosti, rast fašizma i nacizma u Evropi i nemačke planove, Francuska je pristupila organizovanju Svetske izložbe u Parizu 1937. godine.
Na osnovu Zakona od 6. jula 1934. godine, organizovana je Svetska izložba 1937. godine. Edmon Labe određen je za generalnog komesara i njegov zadatak je bio da objedini različite predloge koji su dolazili od strane Parlamenta, ali i šire javnosti neposrednim putem. Anri Žiro i Pol Leon su bili njegovi glavni saradnici, a angažovane su i najpoznatije arhitekte i umetnici koji su imali zadatak da doprinesu nastavku slave i raskoši svetske manifestacije. Zajedno su odlučili da koncept Svetske izložbe 1937. godine bude u plavoj, kao dominantnoj boji. Cilj Svetske izložbe bio je da pokaže kako umetnost i tehnika nisu suprotstavljene. Labe naglašava: „Lepota i korisnost moraju biti neraskidivo povezane”, dok je u kontekstu ekonomske krize i međunarodnih tenzija Svetska izložba 1937. godine promovisala i mir. Iako su organizatori prvo osmislili da izložba bude skromna i prostorno obuhvati deo oko Marsovih polja i Trokadera, proširena je i na deo oko mosta Alma, Invalida i ostrva na Seni, sa dodacima prostora na zapadnim kapijama Pariza.
Organizovanje izložbe su pratile burne rasprave oko ideje i samog toka priprema. Na to je uticala nestabilna politička situacija u Francuskoj, političke borbe i dolazak na vlast Narodnog fronta, povratak stilskog poretka i avangarde, kao i zabrinjavajući događaji u međunarodnim odnosima i atmosfera rata koji se približavao. Društveni pokreti nastali iz Narodnog fronta doveli su 1936. godine do velikih zastoja u izgradnji svih paviljona, osim paviljona SSSR. Štrajkovi i blokade su obeležili završni period pripreme izložbe, a otvaranje je simbolično bilo zakazano za 1. maj što je predstavljalo veliki izazov. U ovim okolnostima je imenovan i novi generalni komesar izložbe Maks Hajmans. Otvaranje izložbe je pomereno za 25. maj, a radovi su trajali do poslednjeg dana kada su završeni i glavni paviljoni u blizini Ajfelovog tornja. Bilo je i objekata koji su završeni tek nakon Drugog svetskog rata, kao što je Palata Jena, delo Ogista Peroa. Većina zgrada je ostala privremeno, a nekoliko nije nikada ni završeno.
Svetska izložba u Parizu 1937. godine nosila je zvanični naziv: Međunarodna izložba umetnosti i tehnika primenjenih na savremeni život. Održana je u periodu od 25. maja do 25. novembra 1937. godine. Pored činjenice da je reč o važnoj izložbi pred Drugi svetski rat, ova Svetska izložba bila je i poslednja koja je organizovana u Francuskoj. Takođe, Svetska izložba u Parizu 1937. godine je bila i prva organizovana po pravilima Pariske konvencije iz 1928. godine, koja je uredila načine i okvire organizovanja ovih manifestacija širom sveta. Velika pažnja posvećena je i promociji izložbe. Francuski, ali i svetski časopisi, listovi i novine, pisali su o pripremama izložbe, posvećivali naslovne strane, čiji se broj uvećavao kako se približavalo otvaranje. Predstavljane su glavne zgrade i paviljoni, sadržaj postavki i štampane mape izložbenog prostora. Snimljeni su i filmovi, od kojih je dragocen zvučni film u trajanju od dvadeset i jednog minuta, koji se danas može tumačiti na različite načine. Sva dokumenta, filmovi, fotografije izložbe i sećanja savremenika danas su vredno svedočanstvo duha vremena u kome se održavala Svetska izložba u Parizu 1937. godine.
Na izložbi su učestvovale četrdeset četiri države, kao i francuske kolonije i teritorije pod specijalnim statusom. NJihovi paviljoni i izložbeni prostori su obuhvatali pedeset pet zgrada i prostirali su se oko Trokadera, mosta Alma, Marsovim poljima, oko Ajfelove kule do avenije koja se graniči sa Vojnom školom. Važno je naglasiti da su na izložbi, koja je označavana i kao „poslednja nada za mir u Evropi”, bili i nacionalni paviljoni SSSR i Nemačkog Trećeg rajha, smešteni na prostoru sa obe strane Ajfelove kule, simbolično okrenuti jedan prema drugom. Zanimljivo je da je na izložbi pored Staljinove Rusije i Hitlerove Nemačke, sa simbolima srpa i čekića i orla, bio i paviljon Komiteta zemlje Izrael (Paviljon Izraela u Palestini). Dok su novine sa žarom izveštavale o umetnosti, kulturi, tehničkim dostignućima i naučnom napretku, ispod sjaja Svetske izložbe 1937. godine, a koja je nastojala da istakne sve ono što spaja ljude i nacije, nadzirao se i užas budućih ratova i sukoba.
Većina zgrada i objekata su bili privremenog karaktera, ali je Palata Šajo, koja je zamenila Palatu Trokadero, uništenu 1935. godine, ostala kao trajno dobro. Za potrebe manifestacije modernizovan je Ajfelov toranj uklanjanjem arkada na spratu i postavljanjem nove rasvete, širina mosta Jena je udvostručena čvrstom konstrukcijom, a izgrađeni su Palata Tokio i Palata Jena. Ovi prostori su zamišljeni kao mesta muzejskih postavki, većinom moderne umetnosti čiji je deo ranije bio izložen u Luksemburškoj palati. U Palati Jena je šesnaest godina bio Muzej javnih radova, ali je zbog malog broja posetilaca zatvoren, a u prostorije se uselio Ekonomski i socijalni savet. Za potrebe izložbe izgrađen je prvi Planetarijum u Francuskoj. Ovo nije bila novina jer su deset godina ranije postojali planetarijumi u Stokholmu i Čikagu, ali je značajno da je nakon ovoga izgrađeno više planetarijuma u Francuskoj, kao i da je tokom izložbe 800 hiljada posetilaca obišlo kompleks postavljen u zabavnom parku. Način izgradnje paviljona i zgrada, kao i njihova upotreba nakon izložbe, svedočanstvo su izmenjenih i složenih odnosa u francuskom društvu i međunarodnim odnosima, a koji su se reflektovali na domete Svetske izložbe 1937. godine.
Pažnju posetilaca su privlačile Le Palais de l’air i le Palais des chemins de fer, delo Raula Dufija u čast pionirima električne energije – La Fée Électricité, kao i Paviljon svetlosti, Sinemaskop (bioskop) i Paviljon nacionalnog obrazovanja. Ove najvažnije izložbene prostore u regiji Marsovih polja dizajnirali su Rober i Sonja (Terk) Delone. Dobili su ovaj zadatak, pod uslovom da u projekat uključe pedeset nezaposlenih slikara. Među angažovanim slikarima bili su: Jean Bertholle, Léopold Survage, Pierre Hodé, Roger Bissière, Jean Le Moal i Alfred Manessier, a koji su stvarali i živeli zajedno tokom pripreme izložbe. Palata grada Pariza, koju je dekorisao Gaston Svis nastojeći da stepenište i veliku galeriju iz koje se ulazilo u sobe za prijem oblikuje kako bi prikazali dostignuća u umetnosti i tehničkim izumima Francuske, bila je mesto prve impresije visokih delegacija koje su dolazile u Francusku tokom trajanja izložbe. U fokusu prikaza bili su kopneni i interkontinentalni transport, metalurgija, električna energija, savremena tehnologija, poljoprivreda, obrada drveta, kamenogradnja i umetnički zanati. Brojna dela, a posebno murali velikog formata su dobijali nagrade na izložbi, a danas su vredan deo kolekcija ne samo francuskih već i svetskih muzeja. Nacionalni centar za umetnost i kulturu „Žorž Pompidu” 2014. i 2015. godine predstavio je dela Sonje i Robera Delonea, kao i drugih umetnika koji su radili u pripremi paviljona, čime je osvetljen jedan deo njihovog stvaralaštva i uticaj na prisustvo avangarde na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. godine.
Među objektima koji su bili privremenog karaktera posebno se izdvaja Le pavillon des Temps nouveaux. Osmišljen je od strane Le Korbizjea i Pjera Žanerea kao izgradnja stambene jedinice za tri hiljade stanovnika sa tehničkim novinama na planu izolacije, zvučne izolacije i grejanja. Francuska je predstavila na sličan način i svojih dvadeset pet regiona. Neki delovi tih paviljona, kao i predmeti i/ili slike koje su bile izložene u njima su sačuvani i danas su deo muzejskih postavki ili su demontirani pa prebačeni u unutrašnjost Francuske. U okviru Trgovačkog centra na Keju Branli bili su izloženi poljoprivredni proizvodi, dela vizuelne umetnosti i nameštaja, predmeti od gvožđa, keramike i stakla, tapiserije, vitraži, odeća i moda. Veliki broj francuskih kompanija i korporacija, javnih i privatnih, ali i stranih imalo je svoje štandove i delove izložbenog prostora. Među njima su bili: Bata, Brun, Club des architectes, Comité bananier, Comité des vins, Hachette, Larousse, Lefèvre-Utile, Manufacture des Gobelins, Grands Magasins du Louvre, Nestlé, Philips i drugi.
Među nacionalnim paviljonima posebnu pažnju su privlačili sovjetski i nemački, smešteni jedan nasuprot drugom. Dosadašnja istraživanja ukazuju da je Hitler želeo da se povuče iz učešća na Svetskoj izložbi, ali ga je arhitekta Albert Šper, koji je u svojoj autobiografiji kasnije priznao da je tajno video plan sovjetskog paviljona, a potom osmislio izgled nemačkog, ubedio da učestvuje. Nemački paviljon je imao visoku kulu krunisanu simbolima nacističke države: orlom i kukastim krstom. Cilj je bio da se pokaže svetu da je vraćen osećaj nemačkog ponosa. Ovaj spomenik „nemačkom ponosu i dostignuću” noću je bio osvetljen reflektorima. Arhitekta sovjetskog paviljona bio je čuveni Boris Iofan, dok je Vera Muhina dizajnirala veliku skulpturu, koja je trebalo da simbolizuje sindikat radnika i seljaka. Na fasadi su bile određujuće godine 1917–1937, simbol nove države i ideologije. Interesantno je pomenuti još neke paviljone. U paviljonu Španije – Druge španske republike bila je izložena sada čuvena Gernika Pabla Pikasa. Ipak, ona u vreme izložbe nije stekla slavu, čak je i osporavan njen kvalitet. Činjenica je da većina Pikasovih tada novijih radova nije bila poznata široj javnosti, dok su španski lideri ocenili delo kao „antisocijalno, smešno i potpuno neadekvatno zdravom mentalitetu proletarijata”. Dok su ga komunisti smatrali formalističkim, a Aragon izrazio rezervu, pričalo se i da će biti uklonjeno. Pažnju i kritike privukao je i finski paviljon. Bio je izgrađen u drvetu, a dizajnirao ga je Alvar Alto. Položaj paviljona i odabir drveta bili su odraz avangarde, ali i ideje da se reklamira drvo, kao glavni izvozni artikal Finske.
Na Svetskoj izložbi u Parizu bila je prisutna i Kraljevina Jugoslavija. Paviljon i postavka su bili odraz jugoslovenskog identiteta u svim svojim implikacijama i složenostima. Jugoslovenski paviljon, koji je osmislio Josip Seissel, bio je pokušaj da se integrišu tradicionalna umetnost i modernizam. U prostoru se odeća duh nadrealističkog pokreta zenitizma. Paviljon je krasila raznolikost enterijera što je simbolizovalo jugoslovensku raznolikost. Uspeh je bilo osvajanje Gran pri nagrade i činjenica da je arhitekta postao član Legije časti. Zanimljivo je da su organizovane i propratne manifestacije kao što su izložbe narodnih rukotvorina, gostovanja zagrebačkog i beogradskog baleta i Jugoslovenskog hora „Ćirilo i Metodije”. Jugoslaviju je predstavljala i „bosanska kuća”, koja je kasnije poklonjena gradu Parizu. Drvena koliba koju je dizajnirao Vojta Braniš, a proizveo Šipad, bila je u obliku tradicionalne dinarske kuće.
Francuskoj je bilo bitno da se Svetska izložba 1937. godine održi u Parizu. Bila je simbol moći Francuske i težnje da zadrži važnu ulogu u međunarodnim odnosima. Održana je u vreme velikih društvenih, ekonomskih i političkih promena, rastućeg fašizma i nacizma i jednim delom njen sadržaj i dekor su bili deo nastojanja i da se pacifikuju odnosi. Pored nastojanja da se istakne privredni i tehnički napredak, važno je ovu izložbu posmatrati i u kontekstu činjenice da je bila, pokazaće se, i poslednja izložba međuratnog perioda. Kroz odnos i sadržaj paviljona država simbolično su se nazirali budući sukobi, ali se mogu sagledati i predstave koje je svaka država težila da izgradi o sebi. Među prisutnim državama bila je i Kraljevina Jugoslavija. Fokus njenog predstavljanja na Svetskoj izložbi 1937. godine bio je usmeren ka isticanju raznolikosti jugoslovenske države i povezanosti sa evropskim umetničkim pravcima i centrima.
Ostavi komentar