ОРИЈЕНТ ЕКСПРЕС – „МУЊЕВИТИ ВОЗ“

02/10/2019

Аутор: Предраг Ђурановић, дипл. инж.

Чувени воз Оријент експрес или како је код нас називан „Муњевити воз“ је уведен у саобраћај 4. октобра 1883. године. Све до Првог светског рата саобраћао је  од Париза до Цариграда преко Минхена, Беча, Будимпеште, Београда, Ниша и Софије. Пошто још није био развијен аутомобилски и авионски саобраћај, Оријент експрес је у наредном дугогодишњем периоду представљао једино удобно и ефикасно средство за превоз путника на великим даљинама, поготово у међународном саобраћају. Иако у самом почетку није, он временом постаје синоним за луксузна путовања богате клијентеле.

Саобраћај воза је отпочео на првобитној траси од Париза до града Ђурђу у Румунији са заустављањем на станицама у Минхену и Бечу. По доласку У Ђурђу, путници су пребацивани трајектом преко Дунава до града Русе у Бугарској. Одатле су путовање настављали другим возом који је ишао опет само до Варне, где се опет преседало на трајект који би их коначно довезао до Истанбула. 1885. године у саобраћај је пуштена траса преко Беча, Будимпеште и Београда до Ниша. Даље се пут настављао кочијом до Пловдива, а одатле  поново возом до Истанбула. То је трајало до 1889. године, када је завршена и деоница Ниш—Пловдив, па је коначно комплетиран саобраћај возом на траси Париз – Беч – Будимпешта – Београд – Ниш – Софија – Истанбул. У овом периоду Оријент екпрес је саобраћао свакодневно од Париза до Будимпеште, а три пута недељно до Београда и Истанбула, док је за Букурешт, Констанцу и Црно море возио једном недељно.

 Оријент експрес је био важан и за путнике у Србији, па је тако грађанству путем „Српских новина“ број 235 од 26. октобра 1888. године објављено:

„Путујућој публици јавља се, да ће почевши од 28. ов. месеца па сваког петка, Муњевити воз (Оријент експрес), који циркулише између Париза и Цариграда прелазити пругом Српске државне железнице по следећем реду возидбе:…“

Потом се даје у тексту ред вожње у правцу Београд – Цариград и обрнуто, са временима доласка и поласка у станицама Паланка, Ћуприја, Ниш, Пирот и Цариброд (данас Димитровград, прим. аутора) па се наставља:

…“У станицама које нису овде наведене, неће се воз задржавати.

Овај воз возиће смо кола I класе. Путници ће осим билета I класе, које на станици купују, доплаћивати у самом возу још један вишак који износи 20 посто од цене појединих билета. Горњи је ред возидбе привремен, и по њему ће возови циркулисати дотле док се не направи дефинитиван ред возидбе, који ће се плакатима у своје време објавити.

Ж. бр. 3708 из Железничког одељења Министарства грађевина, 25. октобра 1888. године у Београду.“

Током Првог светског рата прекида се саобраћај воза Оријент експрес, а интересантно је да 11. новембра 1918. усред шуме близу раскршћа Ретонд код града Компијен, маршал Фердинанд Фош потписао са Матијасом Ерцбергером примирје које је означило крај свих непријатељстава баш у вагон ресторану број 2419 чувеног Оријент Експреса.

Одмах након завршетка ратних дејстава појавила се прека потреба за његовим услугама јер је то било једино солидно превозно средство у међународном даљинском саобраћају. Тако је 1919. године закључена посебна међународна конференција којом је задужена француска компанија П.Л.М. и дато јој је одобрење да уведе у саобраћај један од најлуксузнијих међународних возова на најдужој релацији у циљу замене чувеног предратног Оријент експреса. Кола за овај воз обезбеђивало је Међународно друштво кола за спавање .

Предложена нова траса воза је била од Лондона преко канала трајектом, па потом преко Париза, Лиона, даље кроз тунел Симплон, преко Милана и Трста, кроз швајцарски град Валорб, потом преко територије Краљевине СХС кроз места: Сежана, Љубљана, Загреб, Београд, Цариброд (данас Димитровград, прим. аутора) па даље преко Софије у Цариград, и одатле за Анкару.

Овако конципираном трасом нису биле задовољна Немачка и Аустрија, које су се залагале за повратак на стару трасу из Париза, преко Немачке, Беча, Будимпеште и Суботице, за Београд. Стару трасу подржавала је и Чехословачка са жељом да воз скрене и почне да саобраћа преко Прага. По овом питању вођене су дуге расправе и нагађања. Након дугих расправа ови предлози нису прихваћени пре свега пошто је то био дужи пут, а и због јаког залагања Енглеске за примену нове трасе. Старим путем раздаљина између Париза и Београда била је много већа, него новим путем преко Милана и Загреба, и пут је трајао скоро читав један дан дуже. И поред ових аргумената сматра се да је кључну улогу одиграла Енглеска. Она је поред Италије и Француске били заинтересована за краћи пут преко Симплона. Тако Сер Артур Еванс још 1917. године пише да је путовање преко Беча и Будимпеште дуже за 23 сата и сматрао је да то иде на директну штету Енглеза и Француза. Еванс зато предлаже нову трасу воза која би се увелико поклапала са старим сувоземним путем који још за време Римљана ишао за Цариград. Он је полазио од Аквилеје преко Јулијских Алпа, преко реке Випаве, преко Лонгашикума (данас Легатец), водио у Емону (Љубљана), затим долином Саве на Сисцију (Сисак) у којој се некад налазила резиденција и велика римска ковница. Потом према царском граду Сирмијуму (Сремска Митровица), па на Тарунум (Земун) одакле би прелазио у Сингидунум (Београд). Од Београда је настављао јужном обалом Дунава до Виминацијума (Костолца) који је био тачка укрцавања за Трајанову Дачију и место пристаништа за дунавску флоту. На том месту је пут напуштао Дунав и долином Маргуса (Мораве) ишао на Најсус (Ниш), па преко Скупи (Скопље) за Солун, а главни пут преко Ремизијане (Бела Паланка) према Сердику (Софији), Пловдива, Једрена и кроз тракијску долину у Цариград. На овај начин нова траса Оријент експреса великим делом покрива трасу старог римског трговачког пута.

Новом трасом воз под називом Симплон – Оријент експрес ушао је у нашу земљу први пут половином априла 1919. године и то само до Земуна, пошто је био порушен мост на Сави. Након поправке моста, октобра исте године успоставља се саобраћај преко моста до Београда. Од овог воза један део гарнитуре био је одвајан у Винковцима за Букурешт, а други у Нишу за Солун и Атину. Након тога остављеним директним путничким колима додата су још нека кола за путнике и службена, па су као засебан експресни воз отпремана за крајњу станицу.

Пошто захтевима Аустрије и Немачке није удовољено, као компромисно решење добијају директни воз Оријент експрес са одређеним бројем директних кола који је саобраћао преко њихових територија, потом Будимпеште и Суботице, да би се у Београду прикључивао Симплон експресу.

Догађаји у вези са променом трасе директно су утицали на железнички саобраћај у Војводини, пошто је промена трасе са правца Беч – Будимпешта – Београд на правац Милано – Трст – Загреб – Београд подразимевала да су се поједине пруге на територији Војводине морале ојачати, јер је од вициналних требало да постану главне. Пример за то је пруга Суботица – Сента – Кикинда која је морала да се ојача због нове трасе воза Оријент Експрес који је у свом саставу имао део гарнитуре који је отпреман за Букурешт. Како је у ранијем периоду ова гарнитура ишла мађарским пругама од Пеште за Букурешт, постало је подесније да се она одвоји у Винковцима и даље најкраћим путем преко Сомбора, Суботице и Кикинде саобраћа до Букурешта. Пошто су у гарнитури била тешка кола, и захтевала се велика брзина, пруга је морала бити ојачана, пошто прагови за време рата нису мењани и лежали су скоро на земљи. Прво ојачање ове пруге извршено је ојачавањем моста и у згушњавањем прагова, да би се тек касније замениле шине јачим.

Воз несметано саобраћа наредних година, а до прекида долази током Другог светског рата. У овом периоду немачка фирма „Митропа“ преузима поједине делове руте Оријент експреса, међутим због честих диверзија на пругама, на територији Балкана саобраћај је био потпуно обустављен.

Након завршетка рата саобраћај је поново обновљен, али због неспоразума између тадашње Југославије и Грчке није саобраћао део воза према Солуну и Атини. Коначно 1951. године је успостављен нормалан саобраћај али тада је затворена бугарско – турска граница због Хладног рата и гвоздене завесе. Саобраћај се обављао с тим да су се на границама комунистичких земаља вагони мењали вагонима државе кроз коју је воз пролазио.

Врхунац саобраћаја Оријент експреса доживљава четрдесетих година 20. века. У овом периоду саобраћај воза обављао се на три паралелне трасе: Оријент експрес, Симплон Оријент експрес и Арлберг Оријент експрес, који је саобраћао преко Цириха и Инсбрука до Будимпеште, а даље се саобраћај обављао спаваћим колима до Букурешта и Атине. Воз Оријент експрес  добија репутацију луксузног и комфорног воза. У саставу воза налазе се кола за спавање и ручавање, и био је познат по врхунској услузи и професионалном особљу, а у њему је служена врхунска храна и специјалитети. Тих година траса је продужена од Париза до Калеа.

Оријент експрес је био познат по чувеним путницима. Њиме је путовало све што је симболизовало богату буржоазију, дипломатију, пословне људе и племство. Путници воза су били готово сви европски монарси тог доба: енглески краљеви Едвард Седми и Едвард  Осми,  грчки краљ Ђорђе, шведски краљ Густав, бугарски краљ Фердинанд, његов наследник Борис и Леополд Други белгијски. Зато је називан „краљем возова и возом краљева”

Поред њих Оријент експресом путовале су и многе друге значајне личности попут Алберта Ајнштајна, Џозефине Бејкер, Ингрид Бергман, Лоренса од Арабије, Марлен Дитрих, и шпијунке Мата Хари. Због потреба путника Оријент експреса, у Истанбулу је недалеко од железничке станице Сиркечи која је била крајња за овај вози саграђен и луксузни хотел Оријент експрес.

 Ипак овај воз највише је прославила чувена британска књижевница, ауторка детективских романа Агата Кристи која је неколико пута путовала Оријент експресом.  Први пут је путовала 1928. године, а неколико месеци касније воз је на путу из Истанбула био заглављен шест дана у снежној мећави. Пошто јој се нешто слично десило на следећем путовању, добија инспирацију за једну од својих најпознатијих детективских прича „Убиство у Оријент експресу”, чији део радње се дешава на територији бивше Југославије. У причи се помиње Београд, а воз је заустављен мећавом и снежном лавином између Винковаца и Славонског брода.

Исидора Секулић српска књижевница, академик и прва жена члан Српске академије наука и уметности говорила је да је Оријент експрес махните брзине.

Интересантан је податак да је чувени воз Оријент експрес само једном чекао са поласком на београдској железничкој станици и то 1928. године. Те године у Француској је обележавана десета годишњица савезничке победе у Првом светском рату и званице из Србије (генерали, бивши војници, политичари…) су путовале Оријент експресом. Француски амбасадор, који је присуствовао испраћају, случајно је на перону приметио хероину Првог светског рата Милунку Савић, која је испраћала своје ратне другове. Са чуђењем ју је упитао зашто и она не иде на ово путовање, а она је одговорила да нема новца. Амбасадор и окупљени грађани су одмах реаговали, и убрзо је прикупљен новац за карту, док је амбасада Француске обезбедила потребну документацију. Тако чувени воз није кренуо на време јер је сачекао да се омогући путовање Милунки Савић.

Притиснут развојем других видова саобраћаја, пре свега авионског, овај воз свој значај почиње да губи 1962. године, када је обустављена оригинална траса Оријент експреса и Арлбег Оријент експреса. Функционисао је још само Симплон Оријент експрес, који је те године трансформисан у спорији Директ Оријент екпрес, и који је саобраћао свакодневно између Париза и Београда, и два пута недељно између Париза, Истанбула и Атине. Године 1971. дошло је до промене власника саобраћајне линије, линија Париз – Атина је уклоњена 1976. године, а 1977. Оријент екпрес сасвим престаје са радом.

Последњи воз Оријент екпреса је пошао за Истанбул 19. маја 1977. и њиме је окончана богата и бурна историја овог воза дуга скоро један век.

Данас Оријент експрес саобраћа на појединим деловима трасе искључиво у туристичке сврхе са оригиналним обновљеним вагонима, и на тај начин се чува сећање на најпознатији и најлуксузнији воз на свету који је саобраћао у редовном саобраћају.

Литератаура:

  1. Николић, Јездимир: Историја железница Србије, Војводине, Црне Горе и Косова, ЗНИПД ЈЖ, Београд, 1980
  2. Чонкић, Милорад: 100 година железница у Војводини, НИН, Београд, 1958
  3. https://www.casopiskus.rs/orijent-ekspres-misterija-luksuznog-putovanja/
  4. https://www.blic.rs/riznica/palata-na-sinama-legende-o-cuvenom-vozu-orijent-ekspres-kojim-su-se-vozili-kraljevi-a/w954gem
  5. https://www.blic.rs/slobodno-vreme/vesti/cuveni-orijent-ekspres-je-samo-jednom-kasnio-i-to-iz-beograda-a-razlog-za-to-je-bila/h5bhg8n
  6. https://sr.wikipedia.org/sr

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања