Oперације српске војске у Aлбанији у Првом балканском рату

16/07/2020

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

 

У време наступања Шумадијско-албанског одреда средњоалбанским приморјем и заузимања Кроје, Тиране и Драча, Дринско-албански одред је извршио поседање северне Албаније. Трупе овог одреда су распоређене на положајима у рејону Љеша (штаб, делови 5. и 6. пешадијског пука, брдска батерија, пионирски полубатаљон), Мјета (4. батаљон 5. пешадијског пука, две чете и један вод митраљеза из 6. пешадијског пука и два брдска Дебанжова топа), Медове (1. батаљон 6. пешадијског пука без две чете и 2. коњички ескадрон), Мерћина (две чете 5. пешадијског пука и два коњичка митраљеза), брда Мали какарићит (један вод пешадије) и села Какарић (један вод коњице). Делови 5. пешадијског пука, којима је ојачан Шумадијско-албански одред, употребљени су као посаде у селу Гурзу, Плани, Кроји. Стање Дринског одреда после десетодневног наступања кроз Албанију било је рђаво. Људи су били изнемогли и гладни, па је био потребан вишедневни одмор да се побољша јако опала физичка кондиција бораца и изврши попуна обућом, одећом, муницијом, лековима. Уз то у непосредној близини, у Скадру, биле су јаке турске снаге. А црногорска војска није потпуно успела да блокира Скадар с јужне стране, у зони између река Бојане и Дрима. Тако је у рукама турске Скадарске посаде остао земљишни појас све до села Кукл, дубине 20 километара и ширине 10 километара, с кога су турски делови могли вршити испаде против широко размештених трупа Дринско-албанског одреда. Због угрожености с те стране одред је морао бити у стању непрекидне строге приправности, замарајући се мерама борбеног обезбеђења са стално истуреним бочним осигурањима. Посебно важан задатак имале су снаге у Мјету: да обезбеђују комуникацију Љеш – Мјет и спречавају испаде турских снага преко Дрима. Командант скадарске одбране је покушавао да искористи тако неповољан положај српске војске у Албанији и подигне Албанце на устанак. Али је он, истовремено, према Албанцима гајио дубоко неповерење. У депеши дивизијару Махмуду Хајрет-паши, 21. новембра, он истиче да се у Албанце не може имати поверења и да је њихов борбени морал врло ослабио, док је у другој депеши тражио да се убрза слање трупа у помоћ „како би стигао у Скадар пре него се Миридити прикључе непријатељу”.

Мада су грчки бродови почели истоваривати храну у медовском пристаништу, исхрана трупа још није била добра. Цео крај око Љеша већ је био исцрпљен од стране скадарске посаде, тако да је снабдевање из месних извора постало скоро немогуће. Пошто није било пекара, војници су од добијеног брашна сами, обично на ашовчићима, пекли хлеб, који је, недопечен, изазивао пролив и друге стомачне болести. Овоме су доприносиле и нездрава вода за пиће, сталне кише, строга приправност трупа и неповољне смештајне прилике, тако да се здравствено стање људи исцрпљених дугим маршем веома погоршало, а појавила се и епидемија срдобоље и тифуса. Ситуацију одреда отежавало је 800–1000 турских заробљеника у Љешу које је било немогуће упутити у Призрен. Двадесет четвртог новембра, преко Цетиња и Санџака, успостављена је телеграфска веза с Призреном. Штаб 3. армије први пут је тада дошао у директну везу с трупама у Албанији. Убрзо је, преко српског посланика у Цетињу, регулисана и поштанска веза са Србијом. Истога дана Врховна команда је за команданта Приморских трупа у Албанији поставила пуковника Дамјана Поповића, који је, међутим, путујући из Скопља, преко Београда и Ријеке, стигао у Драч тек 8. децембра. Команда Приморских трупа била је под непосредном командом српске 3. армије. Савезничке команде, српска и црногорска, нису предузеле мере да се уклони турски испадни угао између Дрима и Бојане, који је био обухваћен распоредом црногорских и српских трупа, иако су уочавале опасност од турских испада с тог правца. Било је познато да се у селу Бушату налазе два батаљона турске регуларне војске и око 600 башибозука са артиљеријом, а биле су примећене и турске трупе у рејону Куклија и Барбалуше. Међутим, није било ништа предузето да се ове турске снаге одбаце у трвђаву и Скадар потпуно блокира. Ова савезничка неактивност омогућила је турским деловима да и после закљученог примирја врше испаде по богатим селима Задримља у циљу снабдевања храном и да се ојачају и припреме за акције према селу Пистулију, а касније и према селу Дајчу, где су се налазили српски осигуравајући делови. Турски војници су још 24. новембра, преко Дрима, у селу Стајку ради пљачке хране, водили једночасовну борбу против сељака, пошто у близини није било српских снага.

Пошто је ниво Дрима био знатно опао и река се могла газити, 27. новембра је око 600 турских војника, претежно башибозука, напало Пистули, уз подршку артиљерије са утврђења Брдице. После трочасовне борбе једна српска чета, подржана водом брдских топова, успела је да турске јединице одбаци преко Дрима. Међутим, командант српских снага у рејону Мјета реално је оценио да ће турске снаге поновити испад, па је од команданта одреда затражио појачање. Још истога дана он је добио две чете и два митраљеза. Првог децембра командант турских снага у Бушату покушао је обману понудивши предају са оружјем. Командант српских снага у рејону Мјета тражио је предају без оружја, па је то остало без турског одговора. Након тога око 900 башибозука је понудило предају са оружјем, с тим да буду пропуштени за Елбасаи, што, разуме се, није прихваћено. Иако је 4. децембра између балканских савезника (изузев Грчке) и Турске било закључено примирје, непријатељства у рејону Скадра су настављена, јер блокирана скадарска посада није примила одговарајуће наређење турске Врховне команде. Турске јединице наставиле су упаде преко Дрима у циљу плена хране неопходно потребне скадарској посади. Једанаестог децембра оне су то учиниле у два маха, али је мјетска посада успела да одбије њихове нападе и присили их да се повуку преко Дрима. Желећи да зада ударац српским снагама, које су скоро без оружја освојиле Албанију, и да Албанце подстакне на устанак против српске окупације, командант скадарске одбране је сматрао да би у томе могао успети само ако у некој акцији порази српске снаге наочиглед Албанаца. Оценивши да се у том тренутку за то пружа повољна прилика, он је из опште тврђавске резерве издвојио 2. батаљон 54. пука, једну чету 3. батаљона 50. пука, једну чету башибозука Елбасанског батаљона, једну чету башибозука из Бушата и околине и четири брдска топа, са задатком да разбију српске снаге у рејону Мјета и прикупе скадарској посади неопходне намирнице и дрва. Ове турске снаге су 14. децембра прешле Дрим и око 10 часова напале предстражу мјетске посаде у Пистулију. Знатно надмоћније, оне су потисле српску предстражу, јачине једне чете пешадије, и заузеле Пистули, одакле су штитиле прикупљање огрева и хране у Задримљу.

Сутрадан, 15. децембра, у расвит зоре, српске снаге из Мјета (три чете пешадије, два митраљеза и један брдски топ), изненадним фронталним и бочним противнападом, одбациле су турске делове ка Дриму и око 8 часова повратиле Пистули. Међутим, турска команда је ојачала и прегруписала снаге. Под командом команданта Елбасанске редифске дивизије потпуковиика Ћемал-бега, око 14 часова, прешли су у снажан противнапад 24. стрељачки батаљон, 2. батаљон 70. пука, две чете 1. батаљона 70. пука, једно одељење митраљеза и брзометне брдске батерије (укупно око 1500 људи), присиливши српске јединице да се, уз осетне губитке, повуку до села Шелкет. С падина Хајмелија сељаци Задримљани тукли су ватром из пушака турски стрељачки батаљон и тако му отежали наступање. Предвече су се турске снаге повукле у рејон Пистулија. Схвативши озбиљност ситуације, командант одреда је мјетске снаге ојачао двема четама пешадије и, одредивши команданта 6. пешадијског пука за команданта тих снага, поставио им задатак да рејон Мјета држе по сваку цену и сваки турски напад ка Љешу или Миридитима одбију. Истовремено је од команданта Приморских трупа пуковника Дамјана Поповића добио сагласност да се јединице Дринско-албанског одреда из Кроје и Тиране врате у Љеш, док је од команданта 3. армије тражио, као појачање, један пешадијски пук и вод брдске артиљерије. Из Пистулија турске снаге су сутрадан покушавале продор ка Мјету, али су одбијене уз подршку артиљеријске ватре из рејона Сарај Дајча. Потпуковник Ћемал-бег је по ватри топова оценио да ће га српске снаге угрозити ударом у леђа из правца Дајча, па је наредио батаљонима да се врате у Пистули. Међутим, пошто је добио обавештење да јаче турске снаге припремају напад ка Дајчу и Хајмелу, командант Дринско-албанског одреда је овог дана, 16. децембра, формирао два одреда да спречавају продор ових турских снага. Први одред (2. батаљон 6. пешадијског пука, два брдска топа и два вода коњице) добио је задатак да поседне положаје код Дајча. Други одред (четири чете пешадије) требало је да заузме положај код Шит хајмелита (к. 613) и одатле дејствује у бок турских снага које буду наступале ка Дајчу или Мјету.

Оба одреда су на одређене положаје стигла 16. и 17. децембра изјутра. Пуковник Пауновић је затражио и садејство црногорских снага, али му је командант Приморског одреда одговорио да нема довољно снага за напад у позадину турских снага, ка Вушату, тим пре што је тај правац водио преко мочварног земљишта, али да ће му у Љешу ставити на располагање један батаљон пешадије. Пошто је прегруписао своје снаге, командант турског одељења које је требало да дејствује ка југу одлучио је да 17. децембра пође у правцу Сарај Дајча са задатком да разбије српске снаге у рејону Дајча и албанске масе подигне у борбу против српске окупације, затим прикупи храну из околних села Задримља и, у духу наређења Хасан Риза-бега, са храном се врати у Скадар. Истовремено је из Бушата упућена једна чета 2. батаљона 54. пука, једна чета башибозука и један топ са задатком да освоје Мјет, али они у томе нису успели. Српске снаге код Дајча биле су распоређене по косама на десној обали реке Ђадре, са две чете у првој и две у другој линији. Ови положаји су били погодни за одбрану, јер су надвисили целу баровиту равницу Задримља и пружали добре услове за осматрање предтерена и за дејство ватром. Око 10 часова турски делови из рејона Пистулија кренули су ка Дајчу, а око 11 часова почела је да дејствује турска артиљерија с ватрених положаја у рејону села Пачирама. Наступајући енергично, у густим редовима, Турци су избили пред српске положаје, али су, на нешто више од једног километра, заустављени картечном ватром артиљерије и ватром пешадијског наоружања. Око 13 часова, уз снажно дејство артиљерије, турска пешадија је прешла у напад на две српске чете. И поред жестоког отпора српских снага, надмоћне турске јединице су постепено напредовале по брисаном терену, угрожавајући српско лево крило. У то време тешко је рањен и командант 2. батаљона 6. пешадијског пука, што се одразило на морал војника. Командант српских снага мајор Паштровић хитно је упутио на лево крило једну чету из друге борбене линије, па је ојачано лево крило извршило испад и мало одбацило турске делове. Након тога, користећи се шумом, турске снаге су се пребациле на своје лево крило и угрозиле десно крило српских положаја. Због тога је ово крило ојачано последњом четом из резерве. Око 14 часова на ово крило су пристигле и три чете пешадије са Шит хајмелита, које су похитале у помоћ посади код Дајча чим су чуле борбу, тако да је на Шит хајмелиту остала само једна чета. Тиме је отклоњена опасност од удара турских снага у десни бок и привремено спречен њихов јуриш. Међутим, турска команда је ојачала први борбени ешелон, а затим, уз подршку јаке ариљеријске ватре, предузела нов напад на целом фронту. Српске снаге су претрпеле велике губитке. Ту је погинуо и командант српских снага мајор Паштровић, после чега је дошло до неорганизованог повлачења појединих делова. Ситуација је била критична. Пошто су сви активни официри изгинули, команду над 2. батаљоном 6. пешадијског пука самоиницијативно је преузео резервни поручник Синђелић, који је успео да трупе задржи на десној обали Ђадре и енергичним дејством спречи турски обухват и пробој центра. Истовремено су на десном крилу успешно дејствовале снаге које су нешто раније биле пристигле са Шит хајмелита. Тако је око 17 часова потпуно заустављен турски напад.

Тога дана 2. батаљон 6. пешадијског пука је имао 65 погинулих, 83 рањена, 32 нестала, док се у паници повукло ка Љешу око 200 војника, тако да је из строја било избачено 380 људи. Паника је нарочито захватила санитетско особље, које је још у почетку борбе напустило бојиште, остављајући рањенике без указане помоћи. У батаљону је остало само око 300 војника. Команду над свим српским снагама у рејону Дајча примио је капетан Перовић, који је дотад командовао снагама приспелим са Шит хајмелита (делови 2. батаљона 5. пешадијског пука). Да би одморио и попунио јединице и заузео погодније положаје, он је на дотадашњим положајима оставио предстраже, а остале снаге повукао на леву обалу Ђадре. Око 19 часова и 30 минута стигле су две чете 3. батаљона 6. пешадијског пука, које је командант посаде из Мјета послао у помоћ када је чуо борбу код Дајча. Ове две чете су ојачале предстражни распоред на десној обали Ђадре. Јака киша која је падала целе ноћи и блиски додир с противником онемогућили су одмор трупа. Командант Дринско-албанског одреда, забринут због ситуације код Дајча и нетачно обавештен да једна јака турска колона наступа преко Барбалуше ка селу Какарићу, оценио је да је Љеш озбиљно угрожен. Зато је предузео низ мера ради упорне одбране Љеша. На његово тражење, командант суседне црногорске бригаде, бригадир Кусовац,  преко виса Какарићит упутио је ка Љешу три чете пешадије, а командант српских Приморских трупа бродом из Драча упутио је 3. батаљон 12. пешадијског пука; посада из Кроје (четири чете, два митраљеза и два брдска Дебанжова топа), пошто је добила смену из Шумадијско-албанског одреда, примила је задатак да форсирано маршује и 18. децембра буде у Љешу. Али, иако су ове мере биле умесне, требало је да пуковник Пауновић изађе непосредно на бојиште и лично расветли ситуацију код Дајча, која у ствари још није била толико критична и која се, целисходним ангажовањем снага, могла преокренути у српску корист, нарочито ако би садејствовала црногорска бригада Кусовца.

Осамнаестог децембра, у зору, по густој магли и киши турске снаге су извршиле напад с циљем да српским јединицама не дају времена за фортификацијско уређење положаја. На десном крилу српског распореда, североисточно од Дајча, налазио се 2. батаљон 5. пешадијског пука; на центру (косе на десној обали Ђадре) две чете које су приспеле из Мјета; на левом крилу, с једном четом на десној и једном на левој обали Ђадре, 2. батаљон 6. пешадијског пука, чије су се остале две чете налазиле у резерви код Дајча. Вод брдских топова, који је погрешном одлуком неких старешина прошлог дана одступио до села Коделија, што се штетно одразило на морал осталих трупа, неблаговремено је враћен на положаје код Дајча, тако да није могао пружити подршку пешадији. Зато је ватрена моћ српских снага, пошто пешадија није располагала ни митраљезима, била слаба. Турске снаге су прво покушале да изврше пробој на центру, али су противнападом спречене. Српским деловима је ишло наруку баровито и блатњаво земљиште око Ђадре, као и густа магла, због које Турци нису могли употребити артиљерију и митраљезе. Око 9 часова турске снаге су прешле у напад на целом фронту, тежећи да обухвате српско лево крило. Две чете су се пробиле на споју снага левог крила и центра и, користећи се густом маглом, отвориле фронталну и бочну ватру с веома блиских одстојања. Дошло је до борбе прса у прса. Надмоћне турске снаге су присилиле српске делове у центру да се повуку преко Ђадре. Том приликом се један број српских војника удавио у набујалој реци. Око 10 часова турске надмоћније снаге принудиле су и српско лево крило на повлачење, што је изазвало повлачење и осталих српских снага којима је био угрожен леви бок и позадина. Командант резерве (две чете) није притекао у помоћ, иако је уочио критичну ситуацију код левокрилних јединица, већ се и сам почео повлачити, уместо да бар прихвати јединице с фронта које су се под тешким условима повлачиле. У тој ситуацији поново се истакао поручник Синђелић, који је успео да заустави повлачење непуне две чете на левој обали Ђадре и спречи даљи продор Турака. Турци су приметили повлачење, с прихватом 2. батаљона 5. пешадијског пука, ка селу Драгушу и отворили жестоку митраљеску и артиљеријску ватру. Ситуацију су спасле акције мањих српских снага с крајњег левог и десног крила, које су у ствари вршиле демонстративне нападе. Ово је, међутим, збунило турске снаге до те мере да су не само обуставиле гоњење, већ почеле и саме да одступају са заузетих положаја на левој обали Ђадре, а затим и на целом фронту. Становници околних албанских села, укључујући и жене, нападали су и убијали турске војнике који су им опустошили и попалили села и побили све оне који су се одупирали њиховој пљачки. Сматрајући да се на положајима налазе јаче српске снаге (Ћемал-бег је погрешно оценио да пред собом има четири српска батаљона), а, уз то, нападане из позадине од месног становништва, турске трупе су се, уз велике губитке, повукле ка пистулским положајима, одакле су 17. децембра и пошле у напад. Овде их је чекало наређење команданта скадарске одбране да предузму енергично гоњење српских снага, у чему, добивши појачање, имају слободу акције чак и према Љешу. Али је командант овог турског одељења одбио да изврши наређење, под изговором да су војници преморени, да три дана нису спавали и да се одељење већ креће ка Скадру, у складу с ранијим наређењем Хасана Ризе да се операције не отежу и да се трупе до 19. децембра врате у Скадар.

Међутим, српске снаге су напустиле положаје код Дајча и непотребно одступиле ка Љешу, где су се, у духу наређења пуковника Пауновића, у току 19. децембра прикупиле са задатком да Љеш бране по сваку цену. У дводневним борбама код Дајча избачена су из строја 324 српска официра и војника (погинулих 111, рањених 153, несталих 60). Турци су, ипак, према неким турским изворима, изгубили 147 официра и војника (38 погинулих и 109 рањених). Око 100 кола, намењених за превоз хране, турска команда је употребила за превоз мртвих и рањених, али су за време ових борби турске снаге ипак успеле да из Задримља извуку и у Скадар пренесу мање количине кукуруза. Борба код Дајча завршила се једновременим повлачењем са бојишта и српских и турских снага. Турске снаге, три батаљона ојачана артиљеријом и митраљезима, нису, истина, успеле овога дана да извуку веће количине хране, нити да подигну албанске масе у борбу против српске окупације, али су оне, присиливши српске снаге на повлачење, створиле услове за несметано даље прибирање хране у простору Задримља, која је била тако неопходна опседнутој скадарској посади. Као и код Пистулија, и овде су се појавиле надмоћније снаге из састава скадарске тврђавске резерве, којима је земљиште било добро познато, што им је омогућило успех. Борбе код Пистулија и код Дајча су први озбиљнији судари српских снага с турским деловима из опседнутог Скадра. Иако се непријатељ повукао, српске трупе су, у ствари, у борбама код Дајча претрпеле неуспех, пре свега због великих губитака у људству, што се упадљиво негативно одразило на морал трупа. Основни узроци њиховог неуспеха леже у прихватању круте одбране, мада је турски напад имао ограничен циљ, као и у недостатку јединственог командовања после смрти мајора Паштровића, што се, разуме се, испољило у слабом садејству измешаних чета 5. и 6. пешадијског пука. Под утиском нетачних извештаја да се јаче турске снаге крећу према Љешу преко Барбалуше, а српски делови из рејона Дајча у нереду повлаче ка Љешу, командант Дринско-албанског одреда, ангажујући се у организацији одбране Љеша, пропустио је да обједини командовање над српским снагама у рејону Дајча. Због тога се и могло десити да су ове, релативио слабе снаге поселе сувише широк фронт за одбрану, и то са обе стране Ђадре, а да резерва, када је изостала иницијатива њеног команданта, није уопште употребљена, чак ни за прихват снага с фронта, док је вод брдских топова, уместо подршке пешадији, још претходног дана напустио бојиште, што је самим тим имало штетне последице, нарочито за оне јединице које су биле потресене великим губицима у људству. Негативном исходу борби код Дајча допринело је и пасивно држање суседне црногорске бригаде бригадира Кусовца, која се налазила код Какарића. Ова је бригада, с обзиром на то да је она била удаљена од Дајча само око 9 километара и да је Дрим био газан, без тешкоћа могла напасти с леђа турске снаге код Дајча и тиме их довести у веома тешку ситуацију. Ипак, захваљујући изванредно храбром држању старешина и иницијативи команданата српских посада у Мјету и Шит хајмелиту, који су притекли у помоћ одмах када су чули борбу, код Дајча је избегнут пораз с вероватно тешким последицама.

 

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Biondich, Mark (2011). The Balkans: Revolution, War, and Political Violence Since 1878. Oxford University Press. Стр. 270.

Јагодић, Милош (2009). Српско-албански односи у Косовском вилајету (1878‒1912). Београд: Завод за уџбенике.

Јагодић, Милош (2010). Уређење ослобођених области Србије 1912‒1914: Правни оквир. Београд: Историјски институт.

Јагодић, Милош (2013). Нови крајеви Србије (1912‒1915). Београд: Филозофски факултет.

Јагодић, Милош (2015). „Процена демографских губитака Срба у периоду 1910-1921” (PDF). Српске студије (6): 11‒65. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 26. 08. 2018. Приступљено 31. 05. 2020.

Пузовић, Предраг (2015). „Српска православна црква и балкански ратови (Serbian Orthodox Church and the Balkan wars)”. Први балкански рат 1912‒1913: Историјски процеси и проблеми у светлости стогодишњег искуства. Београд: Српска академија наука и уметности. Стр. 297‒304.

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања