Аутор: Мирослав Јовичин, историчар
У XVIII веку Дубровачка Република улази затечена многобројним недаћама стеченим у протеклих осамдесетак година. Последице велике елементарне непогоде, разорног земљотреса 1667. године, вишеструко су се одразиле на свеколики живот грађана Дубровника. Недостатак новчаних средстава, велика улагања у обнову града, промене у непосредном залеђу, велики пад средоземног поморства, битне су промене које су сачињавале тадашњу стварност Дубровника. Ако томе додамо и ратове у суседству које је водила Турска са новим политичким фактором Аустријом, крај XVII и почетак XVIII века сматра се најтежим временом у богатој историји Дубровника.
Након узмака Турака под Бечом 1683. године, Република 1684. склапа са Леополдом I уговор, као својеврсни чин државно-правног континуитета Вишеградског споразума (1358) и нове политичке усмерености. У средиште пажње долази моћна аустријска царевина, која од тада постаје најважнији чинилац у дубровачкој спољној политици и добрим делом трговачкој активности, барем у првој половини XVIII века. Аустрија је показивала нескривене амбиције за што већим утицајем на балканском простору. Након што је стекла знатне поседе у Италији миром у Раштату 1714. године, тријумфовала је на Пожаревачком мировном конгресу. Овај конгрес одржан је 1718. године, и Аустрија је на њему добила запажене територије, посебно значајне у Србији са Београдом и тиме постала једна од првих сила на европском континенту. Истовремено Венеција, тај традиционални супарник Дубровника и изричити непријатељ у последња два рата (1683–1699, 1714–1718), мада је добила извесне територијалне компензације и формално изашла као победник, губи значајне позиције на Леванту, поготову трговачке. Од тада почиње вртоглав пад Серенисиме, као и Дубровник дочекаће Наполеонов поход. Иако са далеко мање прерогатива некадашње силе, Венеција још увек, у одређеном виду, условљава међународно понашање дубровачке државе.
Нашавши се тако у процепу између експанзионистичке политике Хабзбуршке монархије и традиционалне утицајне силе у дубровачкој свакодневици, Турске, свог непосредног суседа и што је још важније, земља која је примала харач од Дубровника, његова дипломатија морала се стално изнова изјашњавати. Источно питање, то будуће збивање и постепеним повлачењем Турака, избијаће током XVIII, joш очитије кроз XIX век као најважније политичко питање, не само Балканског полуострва, већ и шире. Оно ће све дубљим и болнијим последицама дирати турски суверенитет, изазиваће ратове и побуне, у који ће бити уплетене готово све најзначајније силе Европе. Дубровачки сенатори, као представници у земљотресу десеткованог племства, као и грађански и трговачки сталеж, и даље ће покушавати да упиру своје способности у чувању егзистенцијалних интереса своје отаџбине. Још неко време дубровачка дипломатија успеваће да се прилагоди новонасталим догађајима у лавирању између великих сила, али ће коначно све виднија бити преоријентација са наклоном на Аустрију. То су још једном у нешто више од пола века потврдила ратна збивања у наступајућем аусто-турском рату. Истовремено са променом међународних прилика, долази до виднијих преображаја дубровачке трговине, битног кохезионог елемента економије једне државе.
Државна територија Дубровачке Републике састојала се од самог Дубровника и временом земљама околних владара: на истоку Локрум, Конавле и Суторина, на западу Срђ, Стон, Слано, све до Неума, полуострво Пељешац и острва Мљет и Ластово. Ратна пустошења у сукобима у ширем залеђу знатно су оштетиле дубровачке колоније у Босни (Сребреница, Високо, Фојнице, Крешево, Фоча и Борч) које су се постепено сасвим смањиле. У непотврђеним изворима, Дубровачка Република је готово 200 година имала у саставу Португалије своју колонију у Индији. У непосредној близини португалске Гое, и под њеном заштитом, Дубровчани су у XVI веку имали колонију Свети Влахо, или португалски Сао Браз. У доба највећег процвата Св. Влахо је имао чак 12.000 житеља. Према истим изворима индијски Св. Влахо био је опасан зидинама дугим четири миље, заштићен кулама и мноштвом топова. Услед честих млетачко-турских ратова Дубровник је користио харач, који је уредно плаћао Турцима и био је средином XVI века главни европски увозник врло тражене индијске робе. О богатству те далеке дубровачке енклаве говори сликовит приказ богатих дубровачких госпођа док су ишле на недељну мису, штитиле су се балдахинима које је носило тако много слугу да се за њима дизала прашина.
Поморство, та најважнија грана дубровачке економике на којем се темељила виталност и постојање мале државе у том раздобљу, доживљава свој највећи пад. Делатности изван Јадрана су се драстично смањиле и сада су минимална, број бродова нагло се смањује, док су многобројни поморци запослени под туђим заставама. Почетком четврте декаде XVIII века присутне су тенденције постепеног оживљавања. Дубровачка Република, посебно њен трговачки и поморски слој настоји да се што више уклопе у аустријске трговачке намере на Јадрану, које постају у првим декадама XVIII века одлучан чинилац хабзбуршких меркантилистичких захтева. Меркантилизам као намеру и праксу прихватају и дубровачке власти са готово свим функцијама које су тада доминирале у Европи посебно средњој. Саобраћај и трговина, те основне категорије привредног раста и одржавања Дубровачке Републике тада су биле још израженије и под строгом контролом државних власти. Управо у XVIII веку политичко приклањање и међународна збивања битно су повезани са државним и економским интересима. Готово у свим питањима доминира прагматични приступ са намером да се повећају државни приходи, што је својеврсни вид фискализације.
У друштвеним структурама владајући слој, властела, биолошки се осипа, док се грађанство економски све више уздиже. Због особених прилика у Републици супротности између старога, феудалног начина производње и капиталистичких облика привреде, које су се појавиле доста рано, нису биле оштре. Аристократија, тај специфични градски патрицијат, заправо нека врста грађанства, битно учествује капиталом у трговини и поморству и преплиће своје пословне активности с припадницима грађанског сталежа. Занимљиво је да тај аустро-турски рат није имао само одјека у дубровачком животу, већ и у добром делу јужнословенских народа под турском влашћу. За разлику неколико претходних, овај рат није запретио територијалном интегритету и слободи Дубровника, док се међу Србима, у Босни и Херцеговини, Црној Гори, у Хабзбуршкој монархији и на границама, рефлектовао дизањем устанака и акција за ослобођење од турске власти, уз подршку Аустрије. У томе су се нарочито истицали погранични крајеви према делу Србије под аустријском влашћу, што је Беч оберучке подстицао. О тим тежњама Република је водила рачуна, првенствено се обазирући на став народа у пограничним крајевима Херцеговине.
Карловачки и Пожаревачки мировни уговори, завршни правни акти протеклих аустро-турских ратова били су само привремене мере за нагомилане проблеме који су све више захватали Отоманско царство. Тежње моћних суседа за територијалним проширивањем избијале су на јаву врло често, тако и приликом избијања предстојећег сукоба. Турско поседовање Крима и Азова још од XV века спречавало је Русији излаз на Црно море, па је њен напор био усмерен да се домогне тих важних стратешких упоришта. Тим пре што је последњи мир са Турцима 1711. године за њу био неповољан. Друго потенцијално жариште размирица била су важна подручја Влашке, Молдавије и Бесарабије, на које је Русија полагала право. И Аустрија није сакривала своју заинтересованост за ове румунско-влашке покрајине. Премда су Русија и Аустрија формално биле савезнице (повезивао их је уговор од 6. августа 1726. године) који је у неку руку утврђена подела интересних сфера (посебно на Балкану), између њих су постојале супротности које су у оваквим ситуацијама долазиле на видело. Ступање моћне Русије у рат 1735. године довео је неспремну Аустрију у деликатан положај и наметнуо јој дилему: придружити се савезнику или одустати од рата и сопствених аспирација. Пристанак би отворио многе изгледе за накнаду недавних губитака у Италији, за проширење утицаја на Балкану и за отварање привредних могућности на Леванту. У оквиру таквих стремљења у први план је избијало питање Босне и Херцеговине, која је стално била у жаришту пажње Хабзбурговаца у ратовима са Турском.
Аустријске ратне припреме добијале су шире размере са неминовним утицајем и на малу државу као што је била Дубровачка Република. Иако међународне прилике и распоред снага нису указивале да би предстојећи сукоб могао директно запретити Дубровнику попут сличних претходних, на пример оних из 1683–1699. и 1714–1718. године, сенатори су будно пратили збивања. Та минијатурна државица, као непосредни сусед турске и млетачке територије, била је веома заинтересована за промену стања у крајевима северно од њених граница, која се као правилна линија повлачи још од неславног узмака Турака под Бечом. Жеља за победом аустријског оружја и заузимање Босне и Херцеговине биле су претпоставке споразума са Хабзбурзима из 1684. године, споразума који је унео приличних новости у преустројству примарне дубровачке политике. Нескривене амбиције да у залеђу уместо турске власти дође аустријска, и да у времену све већег потискивања дубровачке трговине на Балкану, Дубровник постане велика лука за прилив аустријске робе за јужне крајеве. Ту би гравитирале и трговина за оближње покрајине, Угарска, Славонија и Трансилванија (Ердељ). Те намере су биле видљиве још за време Великог бечког рата, када су дубровачке дипломате усредсредиле своје дипломатске активности (М. Бунић 1687. год, Соркочевић-Бобаљевић нешто касније). Ова убеђивања садржала су уверавање високих бечких кругова у немерљиво велика остварења за обе стране. Мир у Ср. Карловцима није остварио такве намере Дубровчана, а ни Пожаревачки две деценије доцније. Штавише, још је било очитије опадање те важне економске гране у залеђу. Преговори са београдским огранком Бечке источне компаније у неколико наврата, између 1719. и 1723. године да њену робу из Подунавља караванима шаље у Дубровник, уз понуду веома ниских царина, нису успели. Нови догађаји су поново улили наде за повољније решавање виталног питања дубровачке егзистенције. Узданица у реализацији тих пројеката била је управо Аустрија, која је према општим предвиђањима требала заузети споменуте територије и постати сусед Дубровачке Републике.
Наговештаји ратних збивања и обавештења разних представника Републике из Цариграда, Венеције, Рима, Анконе и Напуља о припремама за већи сукоб на Балкану, навели су дубровачке дипломате да распреду широку мрежу обавештајних канала. Бенефиције у том смислу биле су вишеструке, у средишту пажње поново је била аустријска престоница Беч. У њему су опрезни већници 8. јула 1736. године одлучили да ангажују тројицу својих људи за обављање обавештајних послова. Они су требали правовремено да извештавају владу о новонасталим догађајима: Никола Ђивовић, печујски бискуп и носталгични следбеник Републике, Франо Ђиво Гундулић, више намерник него систематични известилац, Петар Бјанки, лекар и човек са добрим међународним везама, писаће у низовима од тада па до краја опширне извештаје. Овај последњи, са прецизно сроченим писмима, са изврсним познавањем бечке и европске политике, неретко је са пластичним психолошким нијансама, задужио је много Републику кад су се испреплетали различити ставови. Као аустрофил знао је да упадне у еуфорична расположења, очекујући више него што је пружала реална ситуација.
Истовремено је дубровачка влада предузела активност и код босанског паше Хеким-Оглу Али паше, свог непосредног комшије, који је недавно дошао на тај положај. Он је још од пре, док је био велики везир, исказивао склоности према Дубровнику. Племић Марко Басиљевић одлази у лето 1736. године у посланство које је имало за циљ потраживање и добијање заштите дубровачких политичких и економских интереса. Уз конвенционалне хвале, традиционалне честитке и богате дарове разглабао је дубровачки дипломата у тајној аудијенцији турском достојанственику о опасности од Млечана. Они би опет, као и раније у сличним ситуацијама, могли искористити прилику да заокруже дубровачку територију, затим је причао о концентрацији аустријских трупа у Угарској и на граници према Турској. Басиљевић се нарочито залагао за трговце и скелу, угрожену у тим немирним временима ратног комешања. Упутства пореским изасланицима, који су носили трогодишњи харач у Цариград, испуњена је у потпуности занимањем о могућностима избијања рата и за односе Турске и Русије. Већници су тражили да у случају упада руских трупа у Влашку и Молдавију одмах пошаљу специјалног курира ради трговаца који су имали интересе у наведеним покрајинама.
У тим првим данима ратне психозе у дипломатији започиње бројна кореспонденција и вишеструко обезбеђење, које је са неким посебностима трајало све до Београдског мира 1739. године. Прикупљене вести из разних обавештајних извора могле су имати и контроверзно тумачење, али ипак је у свима превладавао предосећај о неизбежности рата. За дубровачко вођство основна дилема била је да ли ће Аустрија ступити у рат или не, о чему су постојала различита мишљења у врховима бечких ратних кругова. Очигледно је било да организационо устројство аустријске војске храмље, да би се за нови рат трупе требале повући са ратишта у Тоскани, где је било неприлика са Шпанијом. Супротни ставови о сврсисходности упуштању Аустрије у ратне акције спречавали су одлучнији избор. Очигледна је била склоност за одржавањем примирја, да се мир по аутоматизму продужи за следећих 25 година. Првобитне намере Аустрије биле су да јој Турска уступи Босну без борбе и да се због политичких разлога забрани трговина између двеју земаља. Када су из Цариграда примљени незадовољавајући одговори са образложењем да се цареви захтеви противе њиховим законима и природном праву, постало је све много јасније. У бечким круговима је превагнула проратна струја, тим пре што је Русија, уговорни партнер то недвосмислено захтевала. У таквим околностима царев ауторитет превагнуо је над ауторитетом неколицине генерала и дворских кругова, који су сматрали да је у тадашњим приликама начело uti possidetis најбоље решење (uti possidetis, oно што најбоље имате је принцип у међународном праву по коме сукобљене стране задржавају оно што имају у тренутку избијања сукоба). На конференцији одржаној 7. септембра 1736. године цар је упркос противљењима одлучио да одмах објави рат Отоманској империји. Ипак је то одгођено, па је почетак ратних дејстава уследио тек средином 1737. године, службеном објавом од 14. јуна исте године. У међувремену су се појавиле комбинације да Босна, на темељу прелиминарних преговора, дође у посед Хабзбурговаца. Ово се уклапало у пројекте о подели Турске, која је важила као трула држава. На Западу је стварано убеђење да Босна свакако мора припасти Аустрији и да је то само ствар формалног поступка.
Такав став аустријских врхова и пристизање поузданих вести о приближавању рата битно је утицало на понашање аустријске државе о наступајућим догађајима. Поново су се стварали планови и будили умртвљени апетити, изражени у протеклим ратовима на Балкану. Дубровачка влада била је у почетку прилично опрезна према својој уобичајеној пракси, али је ипак јасно исказивала занимање за Босну и Херцеговину као евидентном делу аустријске царевине и територијалном суседу Дубровачке Републике. Тај став Сенат је у два наврата, 23. септембра и 27. октобра 1736. године пренео своме представнику у Бечу, Бјанкију. Наређено му је било да дубровачку подршку таквим замислима уз препоруку за Републику изнесе двојици генерала, Хилбургхаузену и Шматау, али у своје име, а не као службени став владе. Од тада је започела узлазна линија дубровачких занимања за аустријске планове и дошла је на врхунац средином лета 1737. године. При томе Дубровник наступа као посредник за умољавање и потраживање, примерено за епизодисту у важним европским збивањима. Са друге стране, Аустрија је била заинтересована, у првом реду за разна обавештења и информације о Турској, посебно о Босни и ратним припремама које би им Дубровчани могли достављати. У случају повољног ратног исхода могла се Аустрија послужити Дубровником као згодном луком у трговинском и војном сврхом.
После првобитне одлуке о објави рата, чија обзнана није добила службену верификацију, од првих дана 1737. године наступило је извесно затишје. Још увек се расправљало о прелиминарним уговорима и о попуштању Турске, која је била разједана унутрашњим супротностима. Како усплахирени сенатори нису добили никакве вести из аустријске престонице, живели су у приличној неизвесности. Нестрпљиви као у сличним приликама, хтели су да буду начисто у погледу аустријског приступа рату. Занимали су се о евентуалном склапању мира између Турске и Русије, а посебно о млетачким интервенцијама на бечком двору, јер су из Венеције стизале узнемирујуће гласине. Већници су хтели децидирано дознати шта се на међународном плану догађа, јер већ дуго од свог представника Бјанхија нису добили никакве вести. Занимало их је пре свега, хоће ли отпочети рат, или ће бити склопљен мир; да ли ће Босна миром или ратом припасти Аустрији и да ли ће њихове комшије Млечани ступити у акцију. Након што поново нису добили писма из Беча, одлучили су се коначно 30. јануара 1737. године да предузму одлучне мере: исказали су свом заступнику у Бечу жеље Дубровачке Републике према Бечком двору и Аустрији. Спрам тадашњих захтева залагали су се да Босна припадне Аустрији, миром или ратом. У случају ратних акција занимало их је хоће ли становништво оближњих крајева у Херцеговини, на пример Попово, дићи против Турака и треба ли Република да спроведе у том смислу какву акцију као у пређашњим сличним приликама.
Очигледно је код Дубровчана превладавало мишљење које се у то време ширило Европом да се приближава крај моћном Отоманском царству. Када је почетком 1737. године ступање Аустрије у рат било само питање времена, 9. јануара је склопљена нова конвенција, договор, између Русије и Аустрије као савезника, и када је било учвршћено уверење о њеном заузимању Босне, дубровачка влада исказује постепено отворени проаустријски став. Бјанки је још увек јављао о дилемама унутар бечких кругова, о суздржаности генерала и покушајима да се три силе договоре мирним путем. Аустрија је желела да у првом реду укине трговински уговор, неповољно склопљен у Пожаревцу, а добити Босну је оно што је Дубровчане највише занимало. Упркос резервисаности свога представника, влада се бринула да њено мишљење дознају водећи дворски кругови и сам владар. У свему су доминирали ставови и жеље за ослобођењем Босне и Херцеговине. Бројни изливи оданости хабзбуршкој кући, позиви на старо пријатељство, заштита и покровитељство угарских, уједно и хрватских краљева, садржали су без сумње и конвенционалне функције према устаљеној навици дубровачког дипломатског жаргона. Владајући слој је за свој добитак, али и за корист осталих друштвених сталежа, тражио сигурност, мир и заштиту од оне стране силе која је била у том тренутку најјача. Поступци дубровачке владе упућују и на неке битне елементе развојне линије односа Дубровачке Републике према Аустрији и новије историје мале државе у међународним размерама. Сенатори су се позивали на уговор из 1684. године, утаначен са Леополдом I, у интересу аустријске владарске куће за успешно постојање јужне јадранске републике и бригу за очувањем трговине, дубровачке луке и морнарице.
Истицање како је Дубровник 1684. године уговором у Бечу био изнова примљен под првобитну заштиту царске куће на исти начин као и у старини од угарских краљева, да је обновљено плаћање годишњег данка као израз оданости и жеље Републике да буде одмакнута од Турске. Уговор је садржао и прохришћанско знамење и известан државно-правни атрибут, али првенствено је у оквиру дубровачке реалности имао извесну сврсисходност. Треба нагласити да је повезан овим уговором Дубровник био учесник, или тек посматрач у Великом бечком рату 1683–1699, у Другом пелопонеском рату 1714–1718, као што ће се готово идентично збити пред крај века у време руско-аустријског сукоба са Турском 1787–1791. године. Главно тежиште је било усмерено на трговинску делатност, на заштиту и пропаганду економских интереса и прилив прихода у осиромашену благајну некада богате Републике. И у Бечком уговору Леополд је гарантовао Дубровнику слободну трговину, у случају запоседања турских територија у залеђу. У новим политичко-економским и друштвеним обележјима, кад меркантилистичка начела постепено захватају запуштену државу и кад васколика обнова града – државе након елементарних и ратних догађаја постаје главно гесло животне стварности. Зато су уморни сенатори посебно наглашавали слободу трговине, која према њиховим речима не сме никад бити у било каквом виду забрањена. Цареве гаранције и његових наследника залог су који ће штитити Дубровник од сваке штете и претњи, синтагме су у скоро свим документима. Нарочито је истицано поморство, главна окосница дубровачке економије. Била је то и погодност дубровачких лука за Аустрију. Стога би Аустрија показала посебан обзир према интересима Дубровачке Републике на следећим мировним преговорима са Турском. У таквом расположењу Сенат је намеравао да пошаље посебну особу у Беч да одлучније на самом месту идеје о дубровачким користима, али се накнадно одустало од такве намере.
У склопу такве оријентације дубровачких представника у Бечу, сада агилни Бјанки предузимао је опсежне акције код аустријских владајућих врхова. Обилазио је министре, убеђивао упорно пред политичким и војним факторима, уверавао их у оданост мале републике и тражио гаранције за своју државу. Добијао је вербална обећања, док коначно на пријему 11. априла једна од главних особа бечке политике барон Бартенштајн да ће читаву ствар са великим апетитима дубровачке владе са препоруком предочити двору. Двор је са симпатијама прихватио исказе оданости Дубровника, и наставио да га што више искористи за своје циљеве. У више наврата су бечки кругови искористили важност учесталих и ажурних тајних обавештења о Турцима, поготову о дешавањима у Босни, јер ће управо на тај начин Република пробудити будност цара и министара на овај случај.
Дубровачка влада је редовно и дискретно слала опширне недељне извештаје, снабдевене свежим доставама својих обавештајаца. Те доставе су садржавале разне информације о народу и ратним припрема у Босни и Херцеговини и о свему битном у суседним подручјима. У вестима су се налазили и прецизни наводи о положајима складишта животних намирница, подробни извештаји о путевима, покрети турске војске, масовно регрутовање за предстојећи рат, утврђивање положаја у Херцеговини, уздуж дубровачке границе. Дубровачки извештаји били су драгоцено врело за упознавање тадашњег стања у Босни и Херцеговини, цењени у Бечу као важно оријентацијско помоћно средство. Такав обичај је већ био уходан у време Великог бечког рата и нарочито примењиван у доба рата против Турске између 1788. и 1791. године, када је аустријска струја међу племством и вишим грађанством била доста изражена. Обавештења су се тада проширила и на доставу Русима, очигледно као нешто што се раширило између ратова, а дошло на наплату у руско-турском рату 1768–1774. године, када је територија Републике била директно угрожена од дејства руске флоте. Намере Беча у коришћењу услуга од мале Републике ишле су још даље да Палавичини, један од војних старешина, познавалац поморства, бавио се мишљу да посредовањем самог цара затражи од Дубровника известан број морнара. Морнари би му послужили за посаде четири дунавске фрегате, са мотивацијом да су дубровачки поморци познати и цењени на Јадрану. Иначе је Палавичини био у самом врху нобилитета, којем није било препоручљиво рећи не. Бјанки се морао вајкати којекаквим разлозима, најпре због обзира према Турцима, који су још увек били дубровачке комшије. Додуше, Бјанки је изјавио да би Република у случају преке потребе пристала на тај неуобичајени уступак, али близина отоманске опасности и неутралност онемогућили остварење те замисли. Таквим аргументима је ипак успео изазвати разумевање, па се у Бечу од тога одустало. Водеће бечке особе још увек су уверавале дубровачке представнике да ће његови послодавци, ради добрих поступака и агилности према Аустрији, побрати обилате плодове, кад буде извојевана скорашња победа у коју тада нико није сумњао.
Дубровачки већници такође су били умиривани од бечких кругова у погледу Венеције, која је ову малу државу у сличним ситуацијама стављала пред велике тешкоће, све до директног територијалног интегритета. Премда је Серенисима изгубила првобитну моћ на догађаје у пограничним крајевима према Турској, још увек је имала известан утицај и могла је постављати захтеве за пре композицију у Херцеговини, као противуслугу у помагању аустријских планова. Због тога су бојажљиви сенатори неколико пута изразили опрез и истицали синтагму потпуна пропаст, ако би у случају до тога дошло. Поновно су се позвали на Бечки уговор из 1684. године, на Карловачки и Пожаревачки мир, кад је Аустрија узела Дубровник у заштиту. Бјанки је слао умирујуће тонове да Млечани неће ништа предузети, да ће у наступајућем сукобу остати по страни, те да он има такве везе на двору које му омогућују сазнање о сваком њиховом потезу. Успео је да добије јемство од службених кругова да ће Република бити заштићена од било каквих захтева Венеције. Дубровачки заступник је све више био оптимистички расположен и од бечких кругова, којима је у предстојећем рату свака помоћ била од користи. Тако је 30. априла добио меродаван одговор на потраживања владе дубровачке о царевој заштити њених интереса: ћесар гарантује у спречавању било кога, очиглед пристајања страној сили на алузију на Венецију, између будуће аустријске и дубровачке територије. Уз то је издата наредба вођама војске спремне за упад у Босну, Зекендорфу и Хилбургхаузену да припазе имовину Дубровника. Том приликом наглашена је потреба сталних достава вести о Турцима, посебно у Босни.
Врхунац радикалног настојања пристајања уз неку страну силу огледао се у предузимању мера за добијањем нове територије у суседству Дубровника. Дворски кругови, угледни генерали и сам владар са великим оптимизмом ковали су планове и кројили територијалну поделу, при чему је долазила у комбинацију и Дубровачка Република. Петар Бјанки је неретко и самоиницијативно заговарао и предлагао влади куповину подручја у дубровачком залеђу. Тражио је тачну топографску карту простора на које рефлектује Дубровник, са прецизним мерама, географским карактеристикама, статистичким назнакама о становништву, као и друге податке. Захтевао је и израду финансија и осталих прихода, процену користи од њих и предлог куповне цене. После тога би према замисли дубровачког дипломате цар послао специјалне комесаре да ствари испитају на самом месту. Комесаре би требало лепо примити и наградити, како би се на темељу могла одредити што повољнија цена. Уговор о купопродаји дубровачка влада би морала обавити у потпуној тајности. Тежње за проширивањем територије биле су очигледне код дубровачких власти у време више пута помињаног великог рата, тада искључиво брана млетачком окружењу. Тим пре што ни царске трупе нису још прешле државну границу. Одустали су тек од те неумесне намере, до боље прилике, наговором свога другог заштитника, шпанског амбасадора у Бечу.
Дубровачка влада је рачунала са битним променама у свом суседству, које би знатно утицале на даљи међународни положај Републике, и на њену унутрашњу политику, овај пут је приступила понуди са дужним резом. По свему судећи, тако далеко није хтела да дира, док се ситуација потпуно не разбистри. Извињавали су се сенатори да у дубровачким крајевима не постоје никакве штампане карте наведених подручја, ни људи који се баве са тим средствима, што није сасвим одговарало истини. Израда карата није била пракса дубровачке администрације, али исто тако није била уобичајена ствар да власти нису радиле тајно уз помоћ страних мајстора. Дубровачка влада је из политичких, дипломатских и тактичких разлога увелико издавала карте, али их је ретко достављала страним државницима и представницима власти. Ипак у критичним приликама била је приморана на уступке, како би израдила што повољније услове. Тако приликом недефинисаног стања на границама Републике након Карловачког мира, Млечани су још увек били у залеђу, таман до дубровачке државе, и упорно надгледали спровођење међународног уговора. Усплахирени сенатори су карте тајно доставили босанском паши и великом везиру, са својим предлозима разграничења. За потребе пожаревачких мировних преговора 1718. године, када је Дубровник упао у сличне невоље са Млечанима, Михајло Пешић, дубровачки представник је уз благослов владе, направио карту Републике са разграничењима. Коначно, када су на крају своје државности, прикљештени међународним околностима већници су били присиљени примити аустријске емисаре, стручњаке да на територији саме Републике израде савременију карту дубровачке територије. Аустрија је у својим освајачким намерама на Балкан била заинтересована за картографска снимања и израду карата предела на који је претендовала. То је посебно вишекратно било видљиво на примеру Босне.
Већници су ипак послали своме представнику скицу земљишта до које су могли доћи, надајући се у његово лично знање за евентуалну прецизнију допуну. Непрецизна скица околних подручја Дубровачке Републике, на којој су уз домаће житеље живели и Турци, примљена је у Бечу са великим занимањем. Бјанки је такво расположење настојао што повољније да искористи, па је од почетног заговарања прешао на одређеније планове. Да ли је заиста реална ситуација била таква и да ли су бечки дворски кругови утицали на смернице, у недостатку, тешко је одговорити. У погледу територија није било сасвим јасно шта се подразумева под Босном, а шта под Херцеговином и ту су избиле извесне недоумице. Бјанки је зарад тога хтео да напише промеморију (споменица, подсетник, М. Ј.) Бартенштајну, како би се подробно разјасниле границе будућих подручја. Зато је Бјанки препоручио дубровачкој влади да направи топографску карту са тачним мерама и границама када дође право време. Свој план састављен у три тачке послао је 13. јула у Дубровник са очигледним амбицијама да већници то безусловно прихвате. Као прво, треба да располажу готовим новцем, како би што делотворније успели јер се у Бечу потражује монета; као друго, што хитније нека саставе купопродајни уговор пре него што Аустрија намењену територију не прода другоме, или за то не дознају Млечани. То би требало обавити пре распуштања мировног конгреса у Немирову (царска Русија, данас у Украјини, одржан неуспешан конгрес 1737. године између Русије, Аустрије и Отоманске Турске, у циљу окончања рата, М. Ј.), како би тај документ могао бити свечано ратификован. Целокупан план треба држати у потпуној тајности, како их не би неко други претекао у понуди и понудио већу своту. Дубровачка влада је те еуфоричне предлоге посматрала реалније. Правила је извесне комбинације, али о некој куповној понуди није уопште хтела одређеније расправљати.
Дубровачки сенатори су смиреније расуђивали о догађајима, док је Бјанки већ видео аустријске трупе на границама Републике. Већници су већ исказани проаустријски став, наталожени искуством препредено чекали расплет ситуације и коначан исход рата својих размишљања. Рачунали су непрестано на понашање Венеције, која им је у томе могла бити главна опасност. Млечани су у ратовима са Турцима стално настојали добити Херцеговину како би своје поседе могли заокружити и тиме избећи јадранску супарницу. У овом рату Млетачка се готово уопште није ангажовала, па тако није ни ушла у рат, а ни Беч то није желео. Ипак је обећавала помоћ у диверзантским акцијама. Аустрија је потпуно исправно посматрала да Млечани као награду за учешће у рату по обичају траже територијалне надокнаде. У складу са спољно-политичким усмерењима влада Републике је јасно ставила до знања Бјанкију како ствари треба да сазревају и да питање територијалних добитака даље не потеже. Значајно већа заокупљеност сенатора било је питање плаћања трибута Турској. Исплата трогодишњег харача задавала је у то доба доста тешкоћа Републици, био је то поприличан намет за њену осиромашену кесу. Ослобађањем од те обавезе, у тадашњим међународним приликама учврстили би дубровачку независност. Евентуално укидање тог терета влада је вишекратно јављала Бјанкију да се заузме код дворских кругова и самог цара за решавање у прилог Дубровника. Према замисли дубровачке администрације уз наредбу монарха аустријски представници требали би то питање да поставе већ на прелиминарним преговорима и залагати се за потпуно ослобађање Дубровника од те турске зависности.
Управо тада су се припремали мировни преговори, на које је аустријска дипломатија желела да изађе са готовим чином, верификовањем упада и освајањем Босне, дакако да су лукави већници будно мотрили на збивања. Као што су се у свим противили турским и осталим ратовима крајем XVII и током XVIII века претенциозно желели да буду присутни у међународним актима, као гаранцијом за свој неутрални статус, тако су и у том сукобу великих сила потајно заговарали своју присутност. То врло важно и осетљиво питање своје егзистенције настојали су амортизовати уз помоћ и пристанак Аустрије. Та је сила, све присутнији чинилац у збивањима на Балкану, према свим предвиђањима требала да диктира многобројне услове Турској. Дубровчани су се већ видели ослобођени граничења са Турцима, па су употребљавали наратив како ће оближњи крајеви бити ослобођени од варварства заједничког непријатеља победом оружја његовог католичког величанства. Живели су у уверењу да ће питање трибута, харача, решити када се заврши рат. Сам монарх Карло VI дао је обећање да ће при склапању мира бити унет посебан члан којим ће се Дубровник ставити под његову заштиту и бити ослобођен плаћања данка Турцима. То је према објашњењу била нека врста реванша за редовно дубровачко слање вести и информација.
Сличне, готово идентичне жеље дубровачке владе биле су исказане неколико пута током Великог бечког рата од 1683. до 1699. године. Тако је шпански посланик у Бечу, Боргоманеро, у име дубровачке владе поднео 9. фебруара 1689. године меморију Леополду I, којом је молио да царски комесари приликом мировних преговора с Турском присиле њихове представнике да не траже више од Дубровчана никаква данка, ни за прошлост, ни за будућност, било под каквим изговором. То су сенатори опет покренули исте године, када су послали молбу цару да у постојећем миру буде изричито наведено да ће се Дубровник ослободити плаћања данка Турској. Правдали су се да без трговине и прихода, уништених ратним непогодама неће бити у могућности да и даље плаћају ту обавезу султану. Два пута се влада залагала, 1688. и 1695. године, за његово осетно смањење, што је делимично и успела.
У време вишестраних и жилавих настојања привредне обнове и општег уздизања Републике, као и прилива новчаног капитала дубровачка проређена аристократија и виши грађански сталеж, посебну пажњу усмерили су на оживљавање замрле трговине. Тако су и у тим ратним збивањима настојали да се обезбеде, када је угроженост размене добара била очигледна. У случају аустријског освајања Босне тражили су да се из Беча без одлагања пошаљу пуноправна наређења команданту ратних операција, генералу Хилбургхаузену, како треба лепо и коректно поступати са дубровачким трговцима, да промовишу слободу њихове трговине и оставе је у оном стању у којом је затечена. У бројним архивским документима тога доба заговарала се та значајна компонента дубровачког живота. Еуфорично расположење које је владало у водећим бечким круговима и било верно изражено у бројним Бјанкијевим писмима, делимично и у упутствима дубровачке владе, прекинуто је катастрофалним поразом аустријске војске код Бањалуке 4. августа 1737. године. Вест је о томе убрзо стигла у Дубровник, што је без дилеме морало да услови дужну опрезност. Готово се парадоксално чинило да тај пресудни догађај у почетним ратним збивањима није сувише узбудио иначе бојажљиве сенаторе. Вероватно се није радило о лошој процени стања, већ о претежним уверењима да заузимање Босне није свршена ствар и да ће Аустрија изаћи као коначан победник. Тек понешто уздржана, подржавана и даљим оптимизмом свога представника и одређених бечких министара, дубровачка влада се понашала на стари начин. Веровали су у коначни успех аустријске војске у Босни, чак је 21. септембра затражила од Бјанкија да испослује препоручена писма за војне старешине у тим подручјима са упутствима о заштити и пропагирању дубровачких трговачких интереса.
Реалност ратне стварности није оправдавала те дубровачке наде. Неслога и унутрашња трвења међу аустријском војском постале су све присутније. Операције на бојишту, поготову у Србији, показивале су убрзане тенденције слабљења и повлачења. Кад је један од главних команданата фелдмаршал Зинцендорф, због неуспеха 14. септембра био затворен, и када је значајно упориште Ниш због неуспеха 18. септембра био предат Турцима, неславно финале почело је да се назире. Дубровачке вође све више су добијале вести о њиховим испразним надањима, њихови представници одједном су почели на разним странама уверавати их у крах аустријске војске. Поново је постало актуелно питање евентуалног мира према начелу uti possidetis што је приближно одговарало закључцима Пожаревачког уговора. Мировни преговори у Немирову прекинути су 9. новембра, али тиме није престала нада у коначно затишје. Турци су били склони да сачувају одредбе Пожаревачког мира, али се савезничке стране Аустрија и Русија са тиме нису могле помирити. Након свих тих изненађујућих обрта Сенат почиње постепено увиђати да би његово једнострано понашање могло постати врло опасно. Велики планови и наглашене амбиције све су више сплашњавале, да би се с временом потпуно прекинуле.
Очигледна резервисаност и ћутање у трајању више од годину дана у погледу граничних Турака прекинута је у јесен 1737. године под свежим утиском учесталих пораза аустријских војски. Одлуком Сената од 14. новембра одређен је био специјални изасланик за одлазак босанском паши Али паши Хеглиоку. Посланство је имало два главна задатка: 1. одати захвалност Порти на њеном држању у погледу Дубровника, честитати јој победе и изразити јој верност, и 2. поставити питање дубровачке трговине, посебно у вези са спором око скеле. Строга конспиративност пратила је ту мисију, која је била у знаку свеобухватног опреза. Познатим методама дубровачка влада је свог посланика Миха Царинија упућивала у заузимању ставова у погледу разних питања повезаних за овај рат. Дубровачки дипломатски представник је у аудијенцији на пашином двору 7. децембра наступио помпезно, пун красноречивих комплимената и конвенционалних усхићења. Предао је обилне дарове поткупљивим турским великанима, понављајући познату крилатицу у сличним бременитим ситуацијама: Док срећа служи Турску, то је залог наше постојаности. Иако је многим оближњим Турцима било познато понашање дубровачке дипломатије и њен директни потпомажући однос према Аустрији, дубровачки дипломати били су мимо очекивања добро примљени. Штавише, добили су задовољење за своје поступке. Али пашино писмо Сенату садржало је признање Републици за верност, оданост и потчињеност коју је још од старине исказивала према Турској. Драгоман (службени преводилац, углавном Грк) се ипак морао правдати због разних гласина о Дубровчанима као симпатизера Хабзбурговаца. Посебно су их жестоким речником оговарали представници неких касаба у Херцеговини, Мостар, Столац, Љубиње, подвлачећи како су највећи непријатељи Порте. Пребацивали су им, тобоже, слање једног племића у аустријску престоницу у сврху нагодбе са царем о додели херцеговачке крајине у случају успешног ратног исхода.
Упркос ситним размирицама и понеким прекорима, пријатељски тон босанског паше у опхођењу са Дубровником присутан је био до свршетка рата. За Турску се практично назирало успешно окончање сукоба, па се мање чарке и дубровачка лавирања нису сметала турским великодостојницима. Као често у својој историји, Дубровник је био скоро сасвим изван важних токова, тек мала епизода са својим проблемима. Проницљиво је запазио босански паша да од дубровачких већника и покорних подложника може увек имати користи, поготово обавештајне природе. То је уосталом јасно и изричито стављено до знања Царинију већ на службеном пријему. Већници су се настојали извући од такве обавезе, нарочито у вези са информацијама о Аустрији. Наводили су касно пристизање вести у њихов град и незнатну важност коју оне имају за опште прилике. Ипак је диктат јачег превагнуо, па је то с временом прешло у редовну обавезу. Дубровачка дипломатија се на разне начине довијала како да удовољи тим потраживањима све до краја ратних збивања. Власти су нарочито пазиле на изјаве које би могле шкодити односима са Турском. Тада је одржан процес против једног Јеврејина из Сарајева, који је говорио о Дубровчанима као великим пријатељима Аустријанаца и њиховој помоћи у људству и житу. Наговором турског емина (чиновник коме је поверена управа, управник прихода и добара, М. Ј.) био је пуштен из затвора. Упркос поразима аустријских војски Бјанки их је из Беча, уз извесну уздржаност и све очигледнију огорченост на немар војсковођа, и даље био оптимистично расположен. Испразно се надао у исправљање аустријских планова и својих замишљања о положају свога послодавца. Он је још 23. новембра 1737. године пропагирао идеју о привржености Републике Аустрији. Наглашавао је да се ствари срећним исходом једне битке могу из корена изменити, чиме би Дубровник дошао у најбоље сулепшаваотање у својој повиеси. Те неумерене наде стално је улепшавао преком потребом да доставља вести о Турцима.
Након закључења војних операција 1737. године Аустрија и Русија нису сасвим биле задовољне постигнутим. Ништа се од њихових планова није остварило. Царска војска је напустила целокупну Србију осим Београда, Шапца и Смедерева, повукавши се преко Саве и Дунава. Разумљива је била намера бечких високих кругова да мировним преговорима покушају да спасу оно што се спасити да. Све је то утицало на дубровачку владу која је показивала прогресивну резервисаност према Бечу. Међутим, упркос променама на бојиштима и даље је ревносно слала вести у хабзбуршку престоницу, али се све учесталије жалила да их не може тако делотворно добијати. Нашавши се у процепу двоструког добављача, већницима је највећа брига била да своју обавештајну службу задрже у тајности. Интимно су се јадали свом заступнику у Бечу зарад опште лоше ситуације за Аустрију, уз спорадична фиктивна надања у будућности. Посебно су се занимали за протекле преговоре у Немирову и иступе аустријског амбасадора у Цариграду, Талмана. Нису губили наду у стављање посебног члана о положају Дубровачке Републике.
У марту 1738. године сенатори су истакли своју уходану максиму као предуслов успешне егзистенције: усклађивање односа са сваким и не давање повода у сумњу њиховог понашања. Нарочито су наглашавали неминовни опрез спрам Турске, од које је Република још увек имала корист. У тадашњим приликама било каква царска интервенција за дубровачку ствар нанела би велике штете њиховим интересима. Кад би неуморни Бјанки у априлу поново препоручивао Републику код бечких врхова, влада му је налагала највећу дискрецију да не покреће ниједно њено питање. Упркос свим приврженостима царске куће наређују му да ништа не предузима, већ да будно пази на развој догађаја, поготову војних. Према приликама даће му потребне инструкције. У случају напредовања царских војски према дубровачким границама (жеља је још увек била присутна) сам ће да просуди погодност прилике за своју државу. Аустрија сигурно није било непознато дубровачко кокетирање са Турцима. У једном бечком листу Дубровчани су отворено, без увијања нападнути са оптужбом да помажу Турке. Такво уверење вероватно је условљавала присутност француских бродова у дубровачкој луци. Они су стигли са Пелопонеза са храном за потребе босанских Турака и био им је потребан релативно дужи боравак искрцавање робе у Лазаретима. Убрзо су стигли војници из Албаније и Улциња, који су преко Дубровника одлазили као војна помоћ турским четама у Босну. Те неугодне вести из Беча подстакле су уплашене сенаторе да предузму енергичне мере ради правдања на аустријском двору. Упознали су Бјанкија о овоме, и дали налог Бјанкију да обавести министре. Правдали су се већници како су и сами били затечени, како је турска присутност у свакодневици и да ће се транспорт брзо обавити. У свом горљивом патриотизму Бјанки је жучно обављао разговоре са штампаријом у којој је објављена клевета о Дубровнику. Упозорио је надлежне на некоректност таквог извештавања, тим пре што су бечки министри и сам монарх имали разумевање за понашање његових наредбодаваца.
Те оптужбе нису имале онакву тежину као својеврсне за време Бечког великог рата, кад је царски резидент Сапонара непосредно извештавао бечки двор о непосредном тајном договору Дубровчана са Турцима. Због тога је долазило до размирица између овог сујетног и горопадног дипломате са дубровачким сенаторима. Још наглашенији случај, аналогно наведеном, збио се у време аустро-турског рата 1788–1791. године, када је исто понашање дубровачке дипломатије, посебно неких виђенијих сенатора, уз знатније одјеке песничких муза било и те како видљиво. И тада су 1789. године, у Дубровник стигли француски бродови са житом и муницијом, такође за потребе Босне, као и трупе албанског паше на повратку из споменуте покрајине у своје стално пребивалиште. Том приликом заплашена влада је предузела веће мере опреза, па је топове на зидинама држала у приправности, наместивши као привремену посаду своје сељане. Сличним тоном је умилно тражила разумевање аустријског владара Јосифа II. Све су то биле очигледне потврде кроз своју дугу историју немогућност потпуног интегритета своје територије. Исказани противтурски ставови често су се поништавали потребом посебног обзира према суседу и примаоцу харача. И друга страна је понекад знала да предузима мере предострожности. Тако је почетком 1738. године Али паша забранио извоз животних намирница из Босне и Херцеговине у било које крајеве, па тако и у поверљиви Дубровник. Ради тога у Босну је послат већ познати драгоман Царини да би испословао посебно допуштење за слободан извоз барем најнужнијих намирница. Успео је то под условом да се увезена роба не сме даље извозити.
Из оскудне архиве документације дотичног случаја дознаје се за један мањи инцидент на мору, управо тих година. Аустрија је у јеку баш тих година, све веће оријентације на Јадранско море, знала да уводи праксу да њени бродови у против турски бродови, а још више у оним за баштину европских круна (шпанску, пољску, и аустријску) истичу у деликатним ситуацијама дубровачку заставу, која је била неутрална. По свему судећи и у том сукобу то је практиковала, мада Турска тада на мору није имала никаквих амбиција, нити су се на том подручју дешавале ратне операције. У један такав догађај 1738. године уплео се и капетан голфа Раниери, због чега је дубровачка влада интервенисала код млетачких власти.
Аустријска настојања да њене армије у походима 1738. године постигну одлучну победу остале су само пуста жеља. Турска је заузела Смедерево, Оршаву, у Београду је истовремено владала паника, праћена масовним бежанијама и заразама. У Босни те године више није било јединствених операција, већ само појединачне акције које су добијале обележја пограничног рата. То су биле појаве поодавно уобичајених на Сави и Уни. Односи са Турском, посебно са босанским пашом и суседним представницима власти, биле су вести усредсређене на привредна питања и трговачке интересе. Они су били повезани са третманом дубровачке скеле и нелојалном конкуренцијом према том извору дубровачких прихода. Велике аустријске припреме извршене за коначни поход 1739. године биле су, како се могло претпоставити, безуспешне. Неслога међу генералима, десетковања људства због заразних болести, условљавали су убрзане територијалне губитке и напредовања Турака. Један од многобројних дубровачких обавештајаца, који је без дилеме имао дара запажања, дао је добру карактеризацију стања у аустријској војсци: Узалуд је оружја кад нема памети. Из тога времена Дубровчани су и даље слали информације супротстављеним странама. Босански паша је у више наврата изражавао задовољство понашањем својих суседа и изричито наглашавао њихове вредности. Већници су и даље изражавали турским властима ласкање и додворавања. У првој половини 1739. године то се вишеструко понављало. Царини одлази поново по упутства владе у Босну 8. јула са прибављеним вестима да ода почаст турском врховном достојанственику. Истовремено влада се покајнички правдала Бјанкију у Беч због таквих поступака и односа према Турској. Извињавала се како је све теже редовно добијала и слала вести о Турској, што се ређе чини због подносилаца харача и привржености цару.
Изненадни пораз аустријске војске код Гроцке 23. јула 1739. године одлучио је коначан исход рата, чиме је практично означен крај било каквим надањима у успешна освајања на Балкану. Победа над Аустријанцима тријумфално је прослављена у читавој Босни. Миром у Београду 18. септембра закључено је то несрећно ратовање хабзбуршке царевине. Мировни закључци изазвали су у Бечу велико огорчење, нарочито против његових потписника. Уговор је губљен Пожаревачким миром доиста био тежак за Аустрију: Турска је добила целу Србију са Београдом, односно знатан део изгубљен Пожаревачким миром. Утврђења Београда морала су бити порушена на рачун Аустрије. Завршна збивања будно су пратили лукави сенатори, који су здушно изрицали комплименте властима у Босни. Тражили су брза обавештења о догађајима, само неколико дана после потписивања мировног уговора влада је посредством специјалног изасланика Али паше добила обавештење о том завршном чину сукоба великих сила. Уз поклоне и изјаве поштовања, Дубровчани су упутили босанском паши патетично писмо, пуно слаткоречивих излива. Слична усхићења послати су и другим турским представницима у Босни и Херцеговини, са захвалницама на подршци у протеклим кризним временима. У склопу похвалних израза већници су 17. октобра 1739. године јавили босанском паши да ће се овог пута изасланици, доносиоци харача, посебно доћи прво да се њему поклоне, како би му дали посебне почасти. У складу са тим издато је упутство дубровачким дипломатским службеницима који су на тегобни пут у Цариград морали добро да скрену са уобичајеног правца.
Београдски мир поново није решио важне супротности између великих сила, усмерених на нешто што ће се касније назвати Источним питањем (обично се за настанак Источног питања узима 1774. година, када је окончан руско-турски рат). Нерешена питања била су у жижи великих сила, у првом реду Русије, Аустрије и Турске. Аустрија је њиме доста тога изгубила, док је за Турску за неколико деценија заустављено даље губљење њених до тада некадашњих поседа у Европи. У годинама следећег руско-турског рата (1768–1774) биће директно угрожена дубровачка слобода, а поново у још једном у низу против турских ратова (1787–1791) кад поново заједнички наступа руско-аустријски тандем, избиће слични проблеми, хтења и ставови у животу Дубровачке Републике.
***
У време знатног опадања копнене трговине на ширем балканском простору и умртвљавању поморства на Средоземљу Дубровачка Република све више усмерава привредну активност према северном Јадрану. Дубровчани су били заинтересовани за луке на том обалном појасу, које се тада називало Аустријско приморје, обухватајући територијални потез од Трста до границе Далмације. Преоријентацијом спољне политике, после Бечког уговора 1684. године, Дубровник је све више повезан са Аустријом, па тиме и Ријеком (Фиуме) постаје значајна тачка за њега. Због тога је влада Републике већ 1690. године основала конзулат у Ријеци са циљем да у јеку повећаног трговинског промета и поштанско-дипломатских односа подигне свој углед и да њен представник штити интересе Дубровника. Многи дубровачки поморци у доба кризе матичног поморства пловили су под заставом Аустрије, посебно они са Пељешца. То се уклапало у нову привредну оријентацију Хабзбурговаца, која се од краја XVII века руководи духом меркантилистичких начела и која је управо на том тлу покушавала разноврсним мерама примењивати нова научна достигнућа. У оквиру тих усмерења Карло VI додељује Трсту и Ријеци статус слободних лука, 1717. године проглашава слободу пловидбе на Јадрану. Подигнут је такозвани Каролиншки друм 1727. године, у правцу Бакра и Ријеке, дају се повластице различитим трговачким компанијама и финансијским средствима се потпомаже извоз домаћих производа. Многи појединци из северног приморја, Истре и Трста, самостално или организовано долазе у Дубровник, бавећи се разноврсним пословима, повезујући економски два краја Јадрана.
Најважније питање Дубровачке Републике било је чување дубровачке скеле – Венеције, тог важног гаранта Истре и Трста, самосталног или организованог доприноса држави. Видније изражена конкуренција последњих седамдесетак година, поготову у атмосфери ратних збивања, поново је запретила дубровачком тржишту. Венеција, која је у више наврата веома штетно засметала Републици, између осталог умртљивањем њене скеле, настављала је своје пређашње поступке потпомогнуте и од турских власти и трговаца. Млечани су упорно настојали да на потезу од Сплита до Драча луке буду отворене за турски извоз и увоз и тако разбију издејствовани трговачки монопол Дубровника. Посебно су форсирали Херцег Нови и Рисан. Године 1733, успели су издејствовати да се ферман прошири у њихов прилог, што је, наравно, сметало Дубровчанима. Ови су са друге стране усмеравали своје способности како би од турских власти средили забрану тим поступцима. Кроз готово читав XVII век и поготову у првој половини XVIII века био је присутан у томе врло важном питању млетачко-дубровачки антагонизам, при чему је долазило до спорова и пограничних инцидената. Ти спорови су каткад прелазили у мање сукобе. Главни аргумент Дубровчана у одбрани својих интереса било је јадање да скучени пријем робе и прихода не омогућава исплату трогодишњег харача Порти. Влада је сталним преговорима и мољакањима код турских власти успевала са повременом срећом добијати повољну султанову заповест и налоге босанског паше у своју корист. При томе је њихова, у јеку наглашених супротности између централних и покрајинских власти у Oсманском царству, неретко била без практичних веродостојности, тек празно слово на папиру.
Такве одлике су поново избиле немилосрдном жестином за време тога рата. Трговина са Босном и Херцеговином била је важна ставка економског биланса у тадашњем знатно смањеном дубровачком промету. За такав облик привређивања били су подједнако заинтересовани грађански трговачки сталеж и владајуће племство, које је наплаћивањем царина, те разним другим услугама прибављао новац. У упутству Марку Басиљевићу у лето 1736. године посебно се наглашавало спорно питање скеле. Већници су се позивали на обичаје у прошлости, кад су на ширем подручју постојале само оне у Стону и Дубровнику. У прилог томе истицали су недавне одредбе султана Махмута из 1731. и 1733. године, када су забрањивале рад другим лукама, што руку на срце није дуго трајало. У обраћању требињском Мири Мирану Ибрахим паши у неколико наврата наглашавана је опасност одласка каравана у Никшић и Рисан, са потраживањем предузимања сврсисходних мера. Дубровчани су неколико пута до завршетка рата код босанског паше и локалних власти мољакали да они својим ауторитетом спрече трговинске непогодности за Републику и друге нежељене последице. Знајући за уобичајена празна обећања, заговарали су слање заповести оближњим регионалним командантима. Та линија се провлачила као главна карактеристика односа са Турцима у том историјском тренутку.
Дипломатска мисија Миха Царинија у Сарајеву крајем 1737. године, као последица извесне преоријентације спољне политике Дубровника прожета је наведеном проблематиком. И тада је турски достојанственик поново исказао склоност за заштиту дубровачких интереса са изричитом заповести у прилог дубровачке скеле. Давао је том приликом чврсте гаранције да ће стално препоручивати Дубровчане у Цариграду и да ће се стално бунити против искривљавања султанових одредби. Слична повољна обећања дубровачки посланик је добијао и од других турских представника, на пример муселима, који је послао меморију еминима скела у корист Републике, штавише настојаће скретање робе из Албаније за Босну преко у дубровачку луку. Истовремено се осећала велика несташица соли у турском залеђу, па је потреба за тим артиклом условљавала потребу увоза из Дубровника и Стона. Продаја, те за живот значајне намирнице, представљала је обилан извор државних прихода, па је влада ревносно подстицала пласман соли.
Турци су у сваком случају знали за симпатије Дубровчана према Аустрији. Релативно су то толерисали, а и у вези са трговином знали су да буду прилично сумњичави. Ишли су чак дотле да су забранили извоз животних намирница и стоке из турских земаља преко дубровачке скеле. Дубровчани су се успротивили овој не баш лакој одлуци, па су се упињали да то укину, тврдећи да им то значи пропаст. Неколико пута су тражили да их турске власти третирају као остале делове Османског царства по тим питањима. Посебно је тих година стално указивано на опасност од отварања нове скеле у суседном Херцег Новом. Играли су дубровачки сенатори и на тактичку страну, наводећи како су управо због повољних односа са Турцима били неколико пута у недавним приликама окарактерисани од стране хришћанских владара као непријатељи хришћана. Учестале су изреке да кад буде одвучен доток робе са дубровачке скеле, уништиће најверније турске харачлије. Служили су се при томе аутентичним документима, различитим смицалицама и давања разних комплимената Турцима, што битније није помагало. Тек 1751. године успели су да испослују, у виду фермана чвршће јемство. Разочарани већници су се јадали турским великашима како се с њима не лијепо поступа. Била је то типична појава дубровачке владе у сличним згодама у склопу општег трговачког положаја Републике, која је доживљавала разна шиканирања.
Дубровник у то доба више није био стециште разнородне робе и посредник између Истока и Запада. Постао је пре свега извозна лука за турске трговце, међу којима су главну улогу имали Босанци и Херцеговци. Дубровчани су стога водили тешку борбу да задрже положај привилеговане, једине експортне луке између Драча и Сплита. Истовремено су предузимали енергичне мере да се трговцима смање нове царине, које су непрестано ницале на турским путевима према Дубровнику. Због суседства, влада је одржавала добре односе са херцеговачким властима. Херцеговина је посебно у XVIII веку на велико трговала са Дубровником, па су доласци трговаца, нарочито из Требиња и Мостара, били веома чести. Турски трговци су слали у дубровачку луку своје производе и набављали разну робу. Ту су трговци правили и веће послове, одлазили су и у далеке крајеве турског царства. Дубровачко трговиште имало је за њих прворазредну важност и трговина Херцеговине са Дубровником представљала је велико привредно значење за те крајеве. Иако је велик део Херцеговине ишао на дубровачку луку и у Дубровнику имао на располагању бродове, кредите, менице, разноврстан избор и све веће трговачке погодности, ипак је већ у ово доба постојала јака тежња за отварањем нових скела. Стари дубровачки монопол постао је заправо анахронизам пропадањем саме дубровачке трговине. Како Дубровник није успевао да обнови своје пређашње трговачке позиције, борио се да се његова лука одржи као важно стециште. Његова дипломатија настојала је посебно да обезбеди турски извоз као једино могућ у тадашњим околностима. Дипломатски званичници су веровали да може у случају повољног ратног исхода да искористе нову европску велику силу Аустрију. Беч је требало да брани Дубровник према Венецији, а ако заузме Балкан, посебно Босну, требало је да спроведе своју јужну трговину кроз дубровачку луку.
Деловање дубровачке дипломатије била је усмерена на важан положај свога конзулата у Цариграду. Дубровачки конзул Лука Ћирико непрекидно је обавештавао владу о предузетим корацима на Порти. Тако је 22. фебруара 1738. године јавио да је босански паша известио престоницу о отварању нових скела, које су под изговором прорадиле поново у обалским крајевима, против старе одредбе и тобоже ефикасних наредби. Дубровачки представник је том приликом добио усмено уверење великог везира да ће Дубровчани бити у свакој ситуацији заштићени од Порте, у складу са древним исказима верности према Османском царству. Убрзо после тога уследило је после тога обавештење од 1. априла да су напуштени и од оних малих, који би требали доћи у дубровачку луку, и да скрећу према новоотвореним скелама. Нешто касније 12. маја Ћирико поново јавља како је промет робе из Босне променио смер и да више не долази у Дубровник. Ћирико се намољакао код великог везира, како би издејствовао повластице за дубровачку скелу и скривено одговорио непријатељима да је то кршење заједничког договора о раду скеле. Добијао је вербална обећања која се у пракси нису остварила. Млечани су честим интервенцијама код турских власти и обилним поткупљивањем, повремено успевали да добију повластице. Тако је у јулу 1738. године баило (назив за средњевековног вишег чиновника у Венецији, који у име владара носи судску власт, касније, означава посланика у Цариграду; у Византији, на царском двору баилос је врховни надзорник царске деце, М. Ј.), добио од Порте ферман да трговина из Херцеговине слободно долази у Рисан и Херцег Нови. То одобрење није било дуготрајно, па је генерални провидур (административни надзорни службеник у Венецији) упутио тумача код босанског паше да га увери о нужности упућивања крава на сплитску скелу. И тада је генерални провидур успео да добије привремено одобрење о отварању скеле у Рисну и Херцег Новом.
Дубровчани су свим тим непостојаностима турских власти били затечени, па су предузимали грчевите мере да их спрече. Нису се, после толико година, довољно разумели у турску приврженост нехајној игри да се не везују никаквом потпису, писменом или усменом давању обећања. Вероватно су били задовољени тиме што је Дубровник мала држава, немајући чак ни сопствену војску, а код Турака сила Бога не моли. Неретко су показивали разочарање према тавом понашању свога сизерена. Многобројни документи, упутства и изасланства тих година сведочанство су упорних покушаја дубровачких већника да обезбеде несметан и што чешћи промет робе преко своје скеле. Истовремено, локалне турске власти настојале су да повећају нове намете за стране и домаће трговце који су полазили према дубровачком приморју. Дубровчани су се енергично борили на Порти против самовољних царина, које су поново турске власти захтевале од трговаца. У неколико наврата због тога су се дубровачка посланства упућивала босанском паши. Деловање способног конзула у Цариграду било је прожето истим функцијама. Увек се при томе наглашавао важан разлог: отварањем нових скела Дубровник ће као лука потпуно пропасти и неће моћи да да стекне средства за исплату трогодишњег харача. Позвали су се сенатори за себе, као верне харачлије турског царства и на добре односе у прошлости и садашњости са Портом. Многобројне инструкције издате у времену ратних превирања сведоче о жилавим настојањима дубровачке дипломатије да заштите своје трговачке интересе. Турске власти су у томе неретко у томе играле двоструку игру. Осим угрожености дубровачке скеле, знатно је тада страдао и остатак дубровачке трговине у дубљем и ближем залеђу. Осим неких сличних замерки као последица преструктуирању трговачких путева и ратна збивања проузроковала су брз пад. Томе је допринело и ангажовање дубровачких трговаца на страни Аустрије, посебно у Новом Пазару. Због тога се дубровачка влада више пута жалила како је због рата опала њена трговина и да су се сви трговци још 1737–1738. године морали да се повуку из градова у залеђу. Ратно стање је без дилеме значајно утицало на даљи пад дубровачке копнене трговине, па су честе жалбе Сенату на сиротињу и беду становништва. Борба за очување привилегија је симптоматичан израз свакодневних потреба за очување своје егзистенције.
Литература:
- Историја народа Југославије, књига друга; Од почетка XVI до краја XVIII века; Дубровачка Република у XVII и XVIII веку (Јорјо Тадић);
- Foretić, Miljenko Dubrovnik u vrijeme Austrijsko-turskog rata (1736–1739), primljeno na 8. sjednici Razreda za društvene znanosti JAZU od 4. XI 1981;
- Joseph fon Hammer, Historija turskog (osmanskog) carstva 3. Glava šezdeset sedma: Od ruske vojne do mira u Beogradu, Zagreb 1979.
Остави коментар