Омер паша Латас

Аутор: Мирослав Јовичин, историчар

Михајло, Mићо Латас се родио у српској православној породици у личком селу Јања Гора, у Аустријском царству шесте године претпрошлог столећа, у кући од које су данас остали само темељи. Његов отац Софроније био је аустријски нижи официр у Војној крајини, док му је стриц био свештеник. Од малих ногу Мићо је показивао даровитост, интелигенцију, изванредно лепи рукопис, живахност, веселост, али такође и болешљивост. Истовремено, заљубио се у војну вештину због чега је након једногодишњег школовања у Госпићу отишао у Задар. Тамо је на бази положаја свога оца, бесплатно добио место питомца кадетске школе и чин кадет-наредника у очевој Огулинској пуковнији. Догађај из те године није у том тренутку могао бити интерпретиран ни на један позитиван начин. Наиме, отац, иначе озлоглашени коцкар и женскарош, оптужен је за поткрадање војне благајне.

Постоје барем две различите верзије тих збивања. По једној, отац Софроније је крао, а Михајло је преузео одговорност на себе, да би спречио тоталну пропаст породице. По другој, обојица су крали, али је Софроније оптужен и ражалован, док је Михајло са 180 украдених форинти побегао преко границе. Чак и што се тиче наредних његових корака, непосредно након бега од аустријских власти, постоје различите верзије где је прво отишао. Прихваћени наратив каже да је одмах отишао у отомански Босански ејалет. По другој верзији, прво се склонио у Kнежевину Србију. Наводно је Јован Авакумовић (либерал и истакнути српски политичар, посебно током друге половине XIX века када је вршио дужност председника Министарског савета) током студија у Паризу записао да му је Михајло 1865. године у француској престоници управо то казао. Најинтересантније детаље тог наводног разговора, ипак, оставићемо за сам крај текста, јер су те белешке биле деценијама закопане у приватним папирима господина Авакумовића.

Тих година је живео тешко, било да их је све провео у Босни или један део у Србији. Срећа му се осмехнула у Бања Луци где му је један турски трговац понудио посао, али под условом да пређе у ислам. Шехадет (стуб исламског веровања) је изговорио у Ферхат-пашиној џамији (познатијој као Ферхадија, коју је подигао Ферхат-паша Соколовић, такође Србин по пореклу, рођак познатијег Мехмед-паше), постао муслиман и узео име Омер. Имао је 21 годину. Међутим, ако је побегао из Аустријског царства 1823. године, а тек четири године касније примио ислам, онда би се она верзија по којој је прво био у Србији прилично добро уклопила у општу хронологију догађаја. Притом је било и логично да Србин Михајло опроба срећу у Кнежевини Србији, међу својима. Једнако томе је било логично и да се надарени и интелигентни, пустоловни Омер не заглибљује дубоко у ограничену, круту, затуцану босанску забит где је простор за напредовање врло мали. Зато две године касније, Омер Латас стиже у Видин где почиње да ради као слуга (тур. хизмећар) тамошњих турских војника у градској посади.

Примећује га убрзо заповедник тврђаве Ибрахим-паша, и даје му посао учитеља цртања своје деце. Али, увидевши да је у питању особа вансеријског талента, предодређена за велике ствари, човек чије се способности могу упрегнути и за корист царства искористити пуно боље од професоровања у видинској провинцији, шаље препоруке у Цариград. То је уродило плодом и Омер је постао предавач на Високој војној школи у престоници (неки извори кажу: професор техничког цртања), где су били ради да искористе његово знање и искуство стечено у једној западноевропској, супарничкој војсци, посебно након што је Махмуд II започео опсежне реформе империје и модернизацију оружаних снага (султан је 1826. силом угушио јаничарски устанак против реформи, укинуо њихов ред после четири и по века, неколико хиљада јаничара погубио и тако уклонио главну препреку својим напорима да изведе Турску из средњег века).

Латас је након унапређења у мајора мапирао Бугарску и тзв. Дунавске кнежевине (Влашку и Молдавију) што ће му касније бити од велике користи, а такође је био пун идеја за реорганизацију армије. Све то му је отворило пут да постане приватни учитељ престолонаследника Абдулмеџида, и да тако уђе у отоманско високо друштво у Стамболу. То је био кључни догађај у његовом животу након преласка у ислам, јер је одмах потом оженио богату наследницу Адвије Ханим, кћер Хафиз-паше Черкеса, што је будућем муширу био први брак. Комбинација ова два фактора се могу сматрати успоном у османлијској хијерархији. Годину дана након што је Абдулмеџид ступио на престо 1838. године, Омер је унапређен у пуковника, потом је добио највише звање паше, а убрзо је постао и војни управник Цариграда. И све то само дванаестак година након што је прешао у ислам.

Већ 1840–1841. године предводио је казнену експедицију која је брутално угушила устанак у Сирији, а 1842. постао управник Триполског ејалета (мисли се на Триполи у Либану, не у Либији). Није се ту дуго задржао пошто је 1843–1844. свирепо угушио албански устанак који је повела тамошња муслиманска земљопоседничка аристократија, а против султанових реформи. Након курдског масакра почињеног над хришћанским Асирцима (припадницима Оријенталне православне цркве, тзв. несторијанцима) отишао је на мисију у Kурдистан. Потом је дошла Мађарска револуција 1848. године, а Омер-паша Латас је добио команду над свим османлијским трупама у Молдавији и Влашкој, где је показао и невероватну дипломатску спретност избегавши сукоб са руским и аустријским снагама. Негде у то време, још увек врло млад Омер-паша бива унапређен у највиши војни чин и постаје мушир, односно маршал, само двадесетак година након што је у бањалучкој Ферхадији изговорио шехадет, попео се на врх. Султан га 1850. године шаље у његову, условно речено, отаџбину да реши проблем са побуном босанских и херцеговачких бегова који се противе реформама, као што су пре њих чинили албански. Посебан проблем био је са Али-пашом Ризванбеговићем који је као херцеговачки везир покушао да се одметне од централне власти и успостави наследно везирство.

О томе, Владимир Ћоровић у својој Историји Срба пише: После слома мађарске револуције и пошто је реакција завладала на целој линији решила се Порта, да и она у Босни силом уведе ред. Упутила је тамо веома способног и одлучног Омер-пашу Латаса, једног потурченог Србина из Лике, који је био почео своју каријеру у аустријској служби.

Са неких 8000 војника, првенствено Анадолаца, и 34 топа дошао је у лето 1850. године у Сарајево и одмах прионуо на задатак. Преместио је и везирско седиште из Травника у Сарајево. Отпор уплашених босанских бегова ту и у долини Босне био је неједнак, али упоран. Одличан војник, Омер им није дао да се приберу и повежу. Он је сломио и херцеговачког везира Али-пашу. Пашини људи покушали су на Липетама код Коњица да зауставе султанову војску, али су били разбијени. Kада је Омер стигао у Мостар свргао је старог везира и осрамоћеног га дао провести кроз град на магарцу, с магарећим репом у руци. Повео га је после са собом и у Крајину. Пред Бањом Луком омакла се једном стражару пушка, од које је пао смртно погођен Али-паша Ризванбеговић, последњи феудални господар Херцеговине.

Омер-паша био је строг и непопустљив. Много бегова изгинуло је у борбама, а преко 400 послао је у тешком синџиру у Цариград. Аустријски конзул јављао је више пута, да су победе султанове војске деловале на муслиманско становништво веома болно. Оно је у души било уз своје вође и осећало је, да са њиховим поразом пада стари поредак. Овај поредак им је, и поред свих недостатака, био драг, јер је био њихов. У Омер-паши гледали су старог каурина који пролива крв правоверних без милосрђа. Мрзели су га бескрајно. Овим борбама бескомпромисни паша скршио је моћ и утицај босанског беговата и подвргао га царској вољи. Сломивши га он је завршио са Босном, пошто је у великој мери докрајчио феудалне традиције и тешко погодио његове представнике. Епилог свега је било и гашење Херцеговине као посебног ејалета и враћање у састав Босанског ејалета после две деценије издвојености. Латас је био посебно бруталан у свом обрачуну са босанско-херцеговачким муслиманским племством, које је готово истребио и потпуно сломио зарад јачања стамболске централне власти. Додаћемо још и то, да је поред оних четири стотине што је оковане ланцима послао у престоницу, позатварао још око хиљаду најугледнијих ага и бегова.

Наредне године био у је у прилици да освоји Црну Гору и врати је de facto у састав Османлијског царства (де јуре је то била), али је на интервенцију Аустрије којој се књаз Данило обратио за помоћ, то спречено. По другој верзији догађаја, Омер-паша због свог српског идентитета и тога што су Латаси даљим пореклом баш из Црне Горе, није био претерано ни рад да то учини, будући да је дозволио да 52 Црногорца у Острогу одолевају много снажнијој сили. Ипак, такво колебање није могло проћи незапажено и било би третирано као велеиздаја, али ако је тачно онда је Омер-паша највећи манипулатор који је корачао Балканом у XIX веку.

Током Kримског рата Латас постаје врховни заповедник војске (тур. Serdar i Ekrem; у питању је највиша могућа позиција у османлијским оружаним снагама која се раније додељивала махом великим везирима који су предводили походе), а 1853. године отоманска армија под његовом командом туче руску војску у Олтеничкој бици у Влашкој, наредне године брани Силистрију и окупира Букурешт, а наредне одбија руски напад на кримски град Јевпаторију, осваја Сухуми на кавкаској обали Црног мора и учествује у успешној савезничкој (Британци, Французи и Турци) опсади Севастопоља. Поткрај 1850-их година бива управник Багдада и гуши устанке у Месопотамији. Но, 1862. поново је на Балкану и поново иде на Црну Гору као врховни заповедник војске, а у вези са херцеговачким устанком Луке Вукаловића. Овога пута осваја Цетиње, али Црну Гору опет спасава интервенција Великих сила. Последња мисија његова била је на Kриту, где је 1867. године угушио грчки устанак, али због очајног стања отоманске флоте није могао да спроведе блокаду због чега се наредне године повукао. Последње што је обављао било је 1869. године, када је био министар рата. Преминуо је 1871. године у Цариграду. Његова кћи Сафета Ханум удала се за познатог генерала Мустафу Џелаледин-пашу, иначе пољског потурицу (рођен је као Kонстантин Боженцки) ког Турци сматрају за оца модерног турског патриотизма, који је погинуо 1876. године у борбама против Црногораца. Иво Андрић написао је роман Омер-паша Латас, који је објављен, али је остао недовршен због пишчеве смрти.

Коначно, доносимо детаље из бележака Јована Авакумовића, које су настале из једног случајног сусрета у Паризу 1865. године током студија права будућег српског премијера. Омер-паша Латас је наводно тада рекао следеће: Не гледајте ме децо, као туђина, иако знате да сам турски паша. Ја сам вазда био и остао само Србин. Увек сам дисао, па и сада, као мушир турске царевине, дишем само српским духом, гајим и негујем само српске осећаје. Зато сам вам малопре рекао, да Срби треба да уче првенствено војничке науке. Србији предстоји у скорој будућности, потреба у људима војнички спремним, па овим садашњи њен подмладак, треба да буде. Ја сам за прве владе кнеза Милоша, прешао у Србију као аустријски војни бегунац, где сам био примљен врло добро и постављен за учитеља у Гружи. Ја бих тада и остао да служим Србији и српству, колико бих умео и могао мојом спремом и знањем. Али, кад је Аустрија сазнала где сам, затражила је од Србије да ме њој врати и преда. А да би сасвим у томе успела, Аустрија је измислила и подметнула ми, како сам учинио дефицит у аустријској војсци, мада је врло добро знала да је то лаж.

Kад није било избора, кнез Милош ме позвао у свој двор у Крагујевцу и казао ми: „Синко, ја не могу због тебе да војујем с Аустријом, али нећу ни њој да те предам, јер сам обавештен да ниси кривац, као што Аустрија тврди, и да си одгојен у српском духу. Наредићу мојим властима да ти олакшају прелазак у Турску. Иди тамо и прими службу. Турска је оскудна у људима твоје спреме и способности, сигуран сам да ћеш далеко дотерати у њиховој служби. Можда ће се тамо од тебе тражити и да пређеш у мухамеданство. С одлуком да ћеш и тада остати духом Србин, можеш примити и мухамеданску веру, али нигда не смеш заборавити да си Србин. Никад немој да радиш ништа против српства, не смеш да изневериш српско млеко којим те је задојила и отхранила мајка Српкиња.ˮ По савету кнеза Милоша, а потпомогнут српским властима, прешао сам у Турску, где сам се, не само примио државне службе, већ сам прешао и у мухамеданску веру. У турској војсци, као што знате, напредовао сам и доживео славу и господство као ретко ко. Но, опет, никад нисам заборавио, нити ћу заборавити оне мудре речи и родитељске савете кнеза Милоша. Вазда, и у свакој прилици остао сам Србин и пријатељ српства. Само моје српско срце и осећање, руководило ме, те нисам скрхао Црну Гору, као што сам био у прилици, када сам на челу силне турске војске ушао у њу. Јер, с мојим осећањем да сам Србин, одуговлачио сам што више напад на Црну Гору, а у Цариград сам слао извештаје, како није вредно да славна турска војска узалуд гине за голе црногорске стене и врлети. Тиме сам дао времена да се Руси и Европа заузму за Црну Гору и спасе је од тадашње сигурне пропасти и уништења.

Исто тако, само моје српско срце одредило ме је те сам, као главни турски војсковођа, другом приликом, саломио, упропастио и оковане тешким гвожђем и синџирима, у Цариград послао босанске и херцеговачке бегове и спахије, потурчењаке и издајице српства. Моје је срце тада куцало радосно, јер сам знао да тиме служим српству коме и сам припадам. Србија ће зацело једном ослободити и себи присајединити Босну и Херцеговину, што желим од свег срца. Ако тада будем жив, радоваћу се томе. Ну, један савет за тај случај, чујте још сада од мене. Бегови, спахије, потурчењаци, њихова назови интелигенција и мањи део, искварени муслимани-варошани у Босни и Херцеговини, никад неће бити пријатељи српства. Према њима будите опрезни. Не верујте ни њиховим претварањима. То су издајице српства, које Србија мора држати строго, ништа им не попуштати, да не би покварили остали муслимански народ тамошњи.

Тај народ (обични босански муслимани; прим. М. Јовичин), напротив, сасвим је друкчији. Он не зна други језик до српски, он је и сад духом Србин. Он ће одмах бити добар Србин и са вама, својом браћом ићи врло радом, мада га од вас раздваја мухамеданска вера. Дајући вам овај савет, то чиним стога што ћу и у гроб, у мојим грудима понети српско срце, иако сам примио мухамеданску веру. Мени је, право да вам кажем, врло пријатно, што сам овако случајно, истина, добио прилику, да пред вама, српским младим нараштајем, братски отворим своје старе груди и моје срце. Ви ћете, можда, временом заузети важна места у вашој отаџбини, па сам, говорећи вам овако искрено, рад да се вазда сећате ових мојих речи и да имате правилно мишљење о Омер-паши, који вам ево отворено каже: да је и као Гази Омер-паша остао Србин!

***

Влашка је до 1878. године била под суверенитетом Отоманске империје, Омер-паша Латас је године 1848. је био мушир у Букурешту. На свом коњу и са живописном пратњом, угледан међу дипломатама и у културним круговима, неће нико моћи ни да претпостави да ће се четрдесет двогодишњи врховни војсковођа у том граду и оженити. У том периоду угледни француски часописи извештавају о Омер-паши као веома важној личности Отоманског царства. Неким чудом, шеснаестогодишња Ана Симонис, рођена 17. октобра 1832. године у градићу Хомороду, дистрикт Брашов у Трансилванији, шетала је улицама града у коме је Омер био главни војни заповедник. Она је коју годину раније дошла у Букурешт да усавршава свој велики таленат за музику. Брат Ане Симонис, Георге, већ тада ће активно учествовати у музичким и културним круговима Букурешта, између осталог биће један од оснивача прве музичке школе у Kрајови, а у Букурешту ће предавати у Француском институту за девојке Манолоти. Тиме ће омогућити адекватно образовање и својој младој сестри. Тако ће се при Омер-пашином свечаном проласку кроз град, на улици изненада наћи и његова будућа супруга.

Румунски историчар Евген Сендреа, детаљно описује први сусрет Ане Симонис и Омер-паше Латаса: Приликом уласка великог паше у Букурешт студенткиње и студенти нашли су се у гужви која се створила на улици, стража је морала да опколи Омер-пашиног коња који се узнемирио, а храбри коњаник је у једном тренутку погледао у гужву и видео како у његовој близини стоји прелепа млада дама, плаве косе, којој брат поправља хаљину. Млада дама је, према Евгеновим наводима, погледала невино у Омер-пашу и ставила свој прстић у уста. Велики војсковођа се насмешио том гесту, али је и запамтио велике, плаве, сеновите очи.

Касније ће бити уприличени грандиозни концерти класичне музике у част отоманског војсковође, а на њима ће на клавиру свирати Георге Симонис у пратњи своје младе сестре. Сендреа бележи да је једне вечери Георге свирао на клавиру Бетовенову сонату са много патоса и да је те вечери Омер-паша успео да се упозна са дражесном младом дамом, коју је на крају вечери отпратио до куће. После неколико дана, наводи даље Сендреа, Омер-паша позива Ану у своју резиденцију, тражећи од ње да му свира на клавиру. Утисак који је оставила на њега био је толико јак да је после неколико дана позвао њеног брата и затражио дозволу да се њоме ожени, што је био његов други брак. Родитељи су дали свој пристанак, али су постојала два услова: да брат Георге увек мора бити део њене пратње и тиме јој обезбедити потпуну сигурност, и да девојка не сме мењати своју протестантску веру. Омер-паша је пристао, а један од проучавалаца Омер-пашиног живота, Милитару, бележи да је паша одустао и од харема да би се венчао са Аном. Венчањем које је уприличено 2. децембра 1848. године у згради Народног позоришта у Букурешту, Ана Симонис постаје Саида-ханума, или Зулаида-ханума, како је у неким изворима бележено. Венчању су присуствовали конзули страних земаља, виши официри турских и руских трупа, румунски племићи, Анини родитељи, браћа и сестре. Млада је носила предивну плаву хаљину од муслина која јој се слагала са очима, а најупечатљивији поклон, скупоцено цвеће израђено од злата и драгог камења, пар је добио од султана Меџида пашиног великог пријатеља. У Букурешту и касније у Цариграду, Ана је компоновала војничке маршеве за љубав своме мужу,  Пет војних маршева за пиано форте Саида-хануме. Kада се о њој пише, најпре се говори о војним маршевима који су писани за турску војску. Тако је Ана Симонис била прва жена композиторка у Отоманском царству, а такође и једна од првих које су допринеле упливу европских утицаја у тадашњу турску музику, како бележи познати музиколог Емре Арађи, један од проучавалаца живота Ане Симонис.

Ипак, судбина Саида-хануме добиће другачији епилог. После Букурешта уследиће Цариград као привремено боравиште, а онда тврда Босна. Импресиван портрет Саида-хануме даће у роману Омер-паша Латас Иво Андрић који је изгледа детаљно познавао изворе о Ани Симонис, која је до данас остала тајновита личност историје. У тврдој Босни ће супружници добити сина који ће убрзо преминути. Затим ће се и однос међу њима охладити, што је било изазвано смрћу детета, али и пашиним сталним путовањима по Босни, као и сиромашном средином у којој се читава пашина пратња нашла. Неки од извора, попут дипломатских извештаја из Бечког државног архива које је прикупио хрватски историчар Фердо Шишић, показују да се паша ипак није био одрекао харема, јер га је он пратио кроз Босну заједно са његовом женом. Тако ће доћи до разилажења супружника негде око 1854. године, према лондонским часописима који је већ те године спомињу као Њену екселенцију бившу жену Омер-паше Латаса. Ана Симонис ће се по разводу од Омер-паше удати 1860. године за Барона Отоа де Браунекера, са којим ће имати шесторо деце. Удаће се други пут у својој двадесет осмој години живота и наставити миран живот у културним круговима Париза. Њена два сина, Арпада Едмунда и Хуга Браунекера, однеће Први светски рат. Арпад Едмунд је носилац француске Легије части, док је Хуго погинуо као обичан војник на далеком Истоку. Ана Симонис, или Саида-ханума, умреће у 82. години живота у Паризу 10. јануара 1914. године ни не слутећи да ће за само пар месеци започети рат огромних размера и у истој тој години усмртити и њена два сина који су једини, од шесторо деце, остали забележени у доступним документима.