OLJA IVANJICKI

Autor: msr LJiljana Dragosavljević Savin, istoričar

„Obraćam se Novom dobu, u kome će sve biti moguće odmah,

na nežni dodir, na mali znak pažnje,

na otisak palca i zvuk imena, na jedva primetnu boru,

na podrhtavanje zenica.ˮ

Olja Ivanjicki bila je jedna od najvećih srpskih umetnica koja je sopstvenu magiju uspešno prenosila na svoja platna i performanse. Mnogi je znaju kao slikarku i to jeste njena primarna umetnost, ali ona je bila mnogo više od toga. Svoj umetnički pečat ostavila je u različitim vidovima umetnosti. Bila je hrabra, egzotična osoba, snažna figura evropske savremene umetnosti i onog najboljeg u njoj. Svojim umetničkim angažmanom Srbiju je približila svetu.

Rođena je 10. maja 1931. godine u Pančevu, u ruskoj bolnici, kao Olga Ivanjicki. NJeni roditelji, otac major Vasilij Vasiljenko Ivanjicki i majka Veronika Mihajlovna Pjotrovska, bili su ruski emigranti, koji su za vreme Oktobarske revolucije stigli u Srbiju. Olja je odrasla u Kragujevcu. Na hiljade Rusa je tada živelo u ovom gradu. Ceo jedan kvart se zvao Oficirska kolonija. Kada je Olja imala pet godina, majka joj je umrla od tuberkuloze. Nakon toga, ostala je usmerena na oca koji ju je obožavao.

U Beogradu je studirala vajarstvo na akademiji za likovne umetnosti, ali se od samog početka bavila uglavnom slikarstvom. Diplomirala je 1955, a magistrirala 1957, dok je 1962. godine postala prvi jugoslovenski stipendista Fordove fondacije za nastavak studija u SAD, u Rhode Island School of Design. U vreme Hladnog rata to je bio presedan. Oljin školski program je trajao šest meseci, a sledećih pola godine je bilo određeno za putovanje kroz Ameriku, na kom je stekla veliki broj iskustava koja su uticala na njen budući umetnički izraz. Sa dvojicom kolega je otišla u Vašington, gde ih je primio predsednik DŽon Kenedi. Kenedi će biti jedan od ljudi koji su, prema Olji, obeležili svoju epohu, i stoga će se naći na njenoj čuvenoj slici „20. vekˮ iz 1975. Drugi deo ove slike nastao je 1995. i posvećen je Sfingi i ljudima koji su Olju interesovali na određeni način, a treći deo 1999. godine. Među njoj interesantnim ljudima bio je i Donald Tramp, kojeg je naslikala sa crvenom kravatom. Kao da je znala da će postati američki predsednik. Učestvovala je u programu Fulbrajtove fondacije „Artist in Residence – Rhode Island School of Design”.

Olja Ivanjicki i Leonid Šejk upoznali su se 1952. godine preko konkursa koji je grad Beograd raspisao za uređenje Trga Nikole Pašića, tadašnjeg Marksa i Engelsa. Tako je počela njihova saradnja, prijateljstvo i višegodišnja ljubavna priča koja je opisana u knjizi „Ogledalo ljubaviˮ, nastaloj iz njihove sačuvane prepiske. Ova ljubav trajala je od 1956. do 1961. godine i svodila se na mukotrpnu borbu za sopstvenu umetničku afirmaciju, da se prevaziđe razdvojenost, besparica, ljubomora.

Umetnička grupa Mediala osnovana je 1957, a sačinjavali su je mladi umetnici – slikari, pisci, filozofi, arhitekte, kompozitori… Članovi ove grupe su svojom umetnošću restaurirali duhovnost u vreme krize i naspram nihilizma, smatrajući Beograd centrom sveta i odbacujući zapadnjačke i istočnjačke modele kulture. Suština Mediale je dekonstrukcija. Ime Mediala nastalo je kombinovanjem reči MED (rezultat upornog timskog rada, koji ima isceljujuće dejstvo) i ALA (aždaja, biće sukoba i mraka, smrti). Neosporni vođa grupe bio je Leonid Šejk. NJeni čuveni članovi bili su: Milić od Mačve, Kosta Bradić, Miro Glavurtić, Vladimir Veličković, LJuba Popović, Dado Đurić, Vladan Radovanović, Uroš Tošković, Siniša Vuković, Svetozar Samurović i Milovan Vidak koji je sastavio „kodekseˮ Mediale. Jedina ženska članica Mediale bila je Olja Ivanjicki. Ona je o Mediali rekla sledeće: „Mi u Mediali hteli smo da sakupimo sva iskustva sveta i da napravimo sintezu kroz vreme.ˮ

Ideje Mediale i studije u Americi Olja Ivanjicki kombinuje u jedinstvenu celinu, nazvanu pop-art. Upravo je umetnost pop-arta navela ovu umetnicu na različite poduhvate. NJena multimedijalnost i svestranost ogledale su se na različite načine. Radila je različite performanse, slične onima koje danas izvodi Marina Abramović, palila je krpene lutke, pronalazila svoje dvojnike, insistirala na aktivnom učešću mase u umetničkoj izvedbi. Izražavala se kroz muziku, poeziju, vajanje, a najviše slikanje. Izdala je nekoliko knjiga koje su bile u vezi sa ljubavnim životom ili sa njenim shvatanjem umetnosti. Smatrala je sebe najboljim srpskim izvoznim brendom.

Olja Ivanjicki stvorila je specifičan izraz kroz umetnost, o čemu svedoči hiperprodukcija njenih slika. Naslikala je neverovatnih 20.000 slika. NJene slike i skulpture nalaze se u brojnim muzejskim i privatnim kolekcijama širom sveta, kao što su Metropoliten muzej u NJujorku, Muzej Santa Barbara, Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Narodni muzej u Beogradu, Philip Beman Collection Philadelphia, Knight of Malta BY City, Mercy College Dobbs Ferry NY, Muzej moderne umetnosti Skoplje, Gradski muzej Rovinj, Muzej grada Beograda, Istorijski arhiv, kao i u mnogim privatnim kolekcijama – Rokfeler, Kisindžer, Karlo Ponti i Sofija Loren, Princ Aleksandar II Karađorđević… One koje je Olja sama odabrala sačuvane su u njenom Fondu, za koji je želela da, vremenom, preraste u muzej.

Slike Olje Ivanjicki obiluju portretima, likovima, slikama androginih bića koja podsećaju na anđele ili lica iz apstraktnih delova ljudske podsvesti. Ono što je zajedničko svim tim slikama jeste korišćenje tamnih boja, sa obavezno prisutnim izvorom svetlosti, koji je prikazan jarkim, svetlim bojama. Ova tehnika se, inače, naziva kjaro skuro, ali linije koje Olja koristi su netipične, negeometrijske, pa je teško shvatiti koji predmet predstavlja senku, a koji je obasjan. Posebno interesovanje pokazivala je za ljudsko i životinjsko telo (posebno konj u galopu, kao najteža pojava za umetničko skiciranje), i bila je fascinirana likom Mona Lize, pa je ona bila čest motiv na njenim slikama. Slikama kojima je obrađivala temu Kosova i u koje je utkala Predićevu „Kosovku devojkuˮ pokušala je da poveže tradicionalno sa modernim i konkretno sa apstraktnim. Samostalno je izlagala osamdeset sedam puta, u okviru grupe Mediale dvanaest puta i učestvovala je na više od hiljadu kolektivnih izložbi.

Tokom 2003. i 2004. Olja je napravila i nekoliko arhitektonskih projekata. Prvi je bio za novi trgovinski centar u NJujorku, pod nazivom Big Apple Twins – Ground and Sky Zero Memorial. Drugi arhitektonski projekat su dve građevine za Mars, muška i ženska zgrada, Matrimonial Buildings. Učestvovala je i u konkursu za memorijalni centar u NJujorku, projektom Memorial Sphere. Tokom 2004. i 2005. godine napravila je nacrt za trokraki most Belgrade Time Gate koji bi povezivao tri strane Beograda, sa potencijalnim kružnim tokom iznad Ratnog ostrva. Ova ideja nikada nije realizovana. Učestvovala je na konkursu Nasca Observatory Lodge u Peruu, kao i na Trećem Pežoovom takmičenju za projekat automobila budućnosti. Oprobala se kao kostimograf 2005. u Narodnom pozorištu u Beogradu, u operi Slepi miš, Johana Štrausa. Sa modnom kućom Mona 2005. radila je reviju Tesla, povodom 150 godina od rođenja ovog velikana, a 2007. kolekciju NJegoš, povodom 160 godina od objavljivanja Gorskog vijenca.

Svoj atelje dobila je 1960. godine na Kosančićevom vencu i to će postati njen životni prostor, sa pogledom na Savu. Kasnije, kada je imala finansijske mogućnosti da sebi kupi kuću, nije želela da se odrekne svog ateljea u kome je sve mirisalo na boju i terpentin. U dvorištu je zasadila orah i zovu od koje je pravila jedan napitak.

Na prvi pogled Olja je bila misteriozna, nedodirljiva, nepredvidiva, potpuno autentična osoba. Mogla je da predvidi i zapanjajuće tačno nagovesti mnoge događaje, situacije i stanje u svetu uopšte. Za sebe je jednom prilikom rekla: „Uopšte ne znam koliko znam. Znam i ono što mi još nije palo na pamet.ˮ Svog sagovornika umela je da ubedi u šta god je htela. Umela je sebi da napravi marketing i da se pojavi u emisiji koja nije deo umetničkih krugova. Mnogi će joj zamerati upravo tu estradnu delatnost. Ipak je najviše volela da posećuje Klub književnika, gde je bila redovan gost. Oblačila se nesvakidašnje. Kombinovala je odeću, od najskuplje do najjeftinije, od Galijana do kineske odeće iz 70. bloka. Svojim zlatnim čizmama, krinolinama, svemirskim kacigama, bundama, šeširima izazivala je pažnju gde god bi se pojavila. Volela je šljokice i stvari koje sijaju. Imala je čak trideset dve bunde, jer su je podsećale na mamu i glamur tridesetih godina. Brojne neobičnosti za nju su bile sasvim normalne. Volela je antikvitete, možda zato što joj je od porodičnog nasleđa ostao samo srebrni ruski samovar. Volela je i simetriju, bilo u umetnosti ili prostoru. Ostalo je upamćeno da je svom ocu spasila život. Naime, za vreme Drugog svetskog rata Nemci su ga uhapsili, a mala Olja je stala ispred njih i na nemačkom jeziku rekla: „Pustite mog tatu, on je beli emigrant!ˮ Vojnici su bili oduševljeni da tako malo dete govori njihov jezik i pustili su ga.

Izabrana je za najboljeg slikara 20. veka u Jugoslaviji, na osnovu glasanja sprovedenog među jugoslovenskom publikom. Dobitnik je Sedmojulske i Vukove nagrade za životno delo i mnogih drugih nagrada u zemlji. Međunarodni biografski centar iz Kembridža i Američki biografski institut uvrstili su je među „Vodećih 500 lidera od uticajaˮ (ABI, 1998). Izabrana je za „Međunarodnu ženu godineˮ (IBC, Cambridge, 2001), uvrštena u „Vodećih 2000 intelektualaca svetaˮ (IBC, Cambridge, 1999), „Izuzetne pojedince 20. vekaˮ (IBC, Cambridge, 2000)… Postala je „Deputy Governor of the American Biographical Institute”, zatim „Deputy Director General of the International Biographical Centre in Cambridge”. Tokom 2005. godine postala je jedan od osnivača Niške umetničke fondacije za mlade umetnike. Krajem 2006. učestvuje u osnivanju Mediala Art salona. Iako je želela, nikada nije primljena u SANU, jer su je kritičari smatrali estradnim umetnikom.

NJen intrigantan i dugovečan život završio se 2009. godine nakon neuspešne operacije srca. Sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju.