ОДНОСИ СРБА И ХРВАТА У КРАЉЕВИНИ СХС 1928/29. ГОДИНЕ – УБИСТВО СТЈЕПАНА РАДИЋА

23/09/2020

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

 

Крвава скупштинска драма имала је пролог у политици човека кога је бивши поглавар Босне и Херцеговине, Стјепан Саркотић, назвао ненормалним човеком, јер најчистији програм др Анте Старчевића алхемичарски меша са неколико капи социјалистичког уља. Тај исти Саркотић, кога су Срби упамтили само по злу, ништа није праштао Радићу, који је у пијаној новембарској ноћи 1918. једини био против Београда и потом начинио салто мортале: „Ја не могу држати за нормалног човека оног, који се претворио од глорификатора Марије Терезије, Франца Јозефа, једном речи од обожаваоца Хабзбурга у хабзбургождера… и поклоника династије Карађорђевић“. Како је од скупштине направљена механа најнижег типа, Срби су Радића могли да прогутају, али нису могли да га сваре. Зато је краљ Александар испрва прихватио „хрватског пророка“ и његове смућене визије, јер га је сматрао оруђем које ће му бити податно. Радић је привукао Александра својом хипертрофијом идеја, духовитошћу изражаја, способношћу ентузијазмирања, формалном прилагодлјивошћу, својим животним оптимизмом. Стипица, како су га звали његови горљиви следбеници, умео је Александру да се подвуче под кожу:

„Хрватски сокол сад к Теби лети

Звијездо Карађорђева дома

Изнад облака, муња и звона

Поздрав ће Теби донијети…“

Хрватска сељачка странка је, под вођством окретног и за балканску политику најталентованијег Стјепана Радића, до 1925. успела да буде застава свих криза и државних неуспеха. После његовог покушаја да у сарадњи са италијанском војском 1919. изазове отпор прокламовању југословенског јединства и забрани рада после доношења „Обзнане“, он је покушавао да се укључи у један круг који се скупља око бившег генерала Стјепана Саркотића у Бечу. Колебљив и непоуздан за сарадњу са српским странкама, он се тако понашао и према овом свом аустријском савезнику. У тим раним годинама, главни савезник је био круг око Ситона Вотсона у Лондону. Није једноставно закључити за какве се циљеве борио вођа Хрватског сељачког покрета. Он је, без сумње, био вешт политичар, увек у оквиру моралне делатности пацифистичког карактера, због којег су и пропадали сви повремени планови о револуцији. Изузетно образован на француским изворима, плодан писац и неуморни говорник, он на српској страни није имао себи равног политичара. Као личност и интелектуалац, импресионирао је краља Александра после помирења. За оне који нису били у стању да схвате нагло мењање програмских и коначних циљева, он је изгледао балкански превртљив и просечан интелектуалац васпитан у догми о мисији хрватског народа да на граници са Истоком чува ту свету границу.

У предавању које децембра 1923. држи у Лондону, он вели да је Загреб европски град, који се „може упоређивати са највећим средиштима европске цивилизације, јер је за последњих седам столећа био глава и срце целе цивилизоване нације“. Београд је, једнако као и Букурешт, под контролом тајних војних друштава и бојара. Чак и Атина све више хрли према Леванту, између ове две политике, западног хуманизма и источног деспотизма. Решење би било да се створи неки савез између Аустрије и Југославије, како би краљевство постало федерација својих слободних народа. Ако се то не догоди, онда треба наћи средство које ће Хрватској дати право самоопредељења и економску унију са Републиком Аустријом. Радић је у децембру 1923. био у Бечу са британским пасошем. Једном југословенском новинару је саопштио жељу да се споразуме са српским политичарима око аутономне Хрватске, са посебним сабором и баном. Арнолд Зупан је нашао процене аустријске полиције да је у марту 1924. Радић прекинуо везе са сепаратистичким кругом Стјепана Саркотића и почео контакте са српским политичарима. Саркотић је 1925. објавио књижицу о Радићевом издајству у покушају да се Хрватска веже за совјетску политику, Радић је посетио Москву и своју странку укључио у Сељачку интернационалу. У Москви је изложио пројекат Балканске федерације, у којој би Србија држала Војводину, Босну и Македонију према уговору 1912, увећана Бугарска, Хрватска која би препустила западну Босну за Срем и Славонију и Црна Гора са Херцеговином, а можда и бившим Скадарским вилајетом.

Како је време пролазило, тензије у Скупштини све више су расле, а кулминирале су 20. јуна 1928. године током седнице Народне скупштине Краљевине СХС. Претње по живот Стјепана Радића – лидера Хрватске сељачке стране која је била у коалицији са Самосталном демократском странком која је окупљала тзв. Србе Пречане (оне који су живели са друге стране Дрине, Саве и Дунава) – већ су долазиле из радикалских редова, због чега му је саветовано да не дође тог дана у Скупштину. Радић је ипак дошао. Седница је била у хаосу, водила се жучна и бурна распава без икаквог смисла. Опозиција је непрестано ударала у клупе, а радикали Тома Поповић и Пуниша Рачић из Црне Горе су са говорнице отворено претили.

Светозар Прибићевић, Србин и вођа Самосталне демократске странке, питао је Рачића да ли хоће да се у Лондону чује да се овде прети оружјем, Иван Пернар из ХСС-а је на то додао: „Нека Еуропа чује, куд су Хрвати и Пречани дошли. Нека Еуропа то чује!“, на шта је Рачић одговорио да постоји део народа који је издавао народне и интересе целе државе. На то је Пернар добацио Рачићу: „Опљачкао си бегове“, вероватно алудирајући на отимање имања бившег муслиманског племства након Првог светског рата (Рачић је био оптуживан и да је присвојио шуме манастира Високи Дечани; колико је то тачно, не знамо, али он јесте од сиромаха постао милионер преко ноћи). Рачић је позвао председавајућег да казни Пернара, вратио се за говорницу и узвикнуо: „Ако га не казните, ја ћу да га казним. Ја ћу се лично обрачунати са њиме. Ко год буде покушао, да се стави између мене и Пернара, погинуће!“. Председник Скупштине тада необјашњиво излази из сале. И онда креће пакао. Рудолф Хорват овако описује оно што се дешавало: „У том часу извадио је Пуниша Рачић из џепа свој револвер (парабелум). Министар Вујичић, који је сједио у министарској клупи иза Рачића, ухватио га је за руку с намјером, да спријечи пуцање. Истодобно је прискочио и министар Кујунџић с једнаком намјером (оба министра су били Срби; прим. нов.). Али Рачић, који је веома јак човјек, отргне се министрима. Точно у 11 сати и 25 минута страховит пуцањ из парабелума одјекне у дворани. Тане је погодило др Пернара један центиметар изнад срца. Када се Пернар срушио на клупу, наперио је Рачић свој парабелум на Стјепана Радића. То је опазио др. Ђуро Басаричек, који је скочио преко стенографскога стола, да Рачићу спријечи намјеру. Али Рачић се нагло окрене према Басаричеку, на којега испали парабелум. Тане погоди Басаричека у слабине тако, да је изашло на лијеву лопатицу, те је Басаричек одмах онесвијештен пао на под. Међутим је пред Стјепана Радића дојурио Иван Гранђа, да га заштити својим тијелом. Но, Рачић опет испали парабелум, те погоди Гранђу у руку. Чим се Гранђа срушио, нациља Рачић стоичком мирноћом на Стјепана Радића, којега тане погоди у трбух. Сад је према Пуниши Рачићу скочио Павле Радић. Ипак се Пуниша није збунио, него је Павлу Радићу добацио: „Ха! Тебе сам и тражио!“ И мирно нациља револвером на Павла Радића, којега погоди један центиметар испод срца тако, да се Радић одмах онесвијештен срушио на под. Како је Светозар Прибићевић сједио у клупи тик Стјепана Радића, држало се, да ће Пуниша Рачић шести хитац опалити на Прибићевића. То се ипак није догодило, него је Пуниша иза толикога крвопролића посве сабрано с револвером у руци изашао из дворане кроз тзв. министарску собу. Видјело се, да Пуниша пуца само на хрватске народне заступнике. Његови су хитци слиједили у размацима од неколико часака тако, да се цијели злочин Пунише Рачића збио у једној – и то непуној – минути.“

Једини спорни елемент у овом опису Рудолфа Хорвата је то да Рачић није хтео да пуца на Прибићевића. По свему судећи, заправо, он му је био једна од две мете које су спречили Басаричек и Гранђа. Радић је, ипак, био важнија, као и његов синовац Павле који је погинуо том приликом. Такође, треба казати и Павле Радић, синовац Стјепанов, наводно још раније питао Рачића колико кошта српска крв са Кајмакчалана да би Хрвати могли у злату да је плате, само да се престане са причом о томе како су Срби ослободили Хрвате својом крвљу. Сам Стјепан Радић ништа и није причао јер је пре доласка на ту седницу обећао да ће ћутати. Рачић се сутрадан предао. Пернару су београдски лекари спасли живот, као и Гранђи. Радић је умро од последица рањавања 8. августа, иако га је лично оперисао др Миливој Костић, најбољи београдски хирург; сама рана није била смртоносна, али је Радић био рђавог здравља, слабог срца и имао је дијабетес. Међутим, док је још лежао у болници, Радића су посетили сви српски политичари као и сам краљ Александар; овоме је лидер ХСС-а рекао да сада постоји само краљ и народ, али нико није знао шта је тачно мислио; краљ је то интерпретирао као зелено светло за укидање парламентарног живота и увођење диктатуре ради сређивања расула. Пошто му је било боље, пре смрти, пуштен је из болнице и дошао је у Загреб где га је дочекало неколико десетина хиљада грађана. Рачић је осуђен на 20 година робије. Служио је у Забели, где је имао привилеговани положај; могао је, рецимо, да се шета по Пожаревцу током дана. Пуштен је после 13 година, симптоматично баш на дан 27. марта 1941. године. Не зна се тачно шта се десило са њим након окупације, коју је провео у Београду; по свему судећи, стрељали су га партизани из 21. српске дивизије под командом Милоја Милојевића. На крају је краљ Александар завео тзв. Шестојануарску диктатуру 1929. године, забранио рад свим политичким организацијама, увео поделу на бановине, озваничио политику интегралног југословенства (под паролом „Један народ – три племена“, требало је да се створи јединствена југословенска нација без подела на Србе, Хрвате и Словенце) те променио име држави у Краљевина Југославија.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Љубомир Антић, Хрватска федералистичка сељачка странка, Радови ИХП, 15/1982.

Глигоријевић, Бранислав, Парламент и политичке странке у Југославији 1919—1929, Београд 1979.

Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.

Кулунџић, Звонимир, Атентат на Стјепана Радића, Загреб 1967.

Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit.

Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања