Односи Совјетског савеза и Народноослободилачког покрета Југославије 1943 – 1944. године

26/11/2019

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Прво ратно путовање Јосипа Броза Тита у СССР изведено је у највећој тајности. Из накнадних сећања учесника може се сазнати да нико те ноћи између 18. и 19. септембра 1944, сем Тита, није знао куда се лети. Совјетски авион је полетео с вишког аеродрома у правцу Барија, да би према Турну Северину наставио у конвоју 12 истоветних руских авиона, од којих се у једноме налазио маршал Тито. Тито се у Крајови сместио у једној од вила испражњених за потребе штаба маршала Фјодора Ивановича Толбухина, команданта 3. украјинског фронта. Хронологија даје неколико општих података: да је Тито на састанак са Стаљином отпутовао авионом, из Крајове, 21. септембра 1944. године, без и једног Југословена. Моску је напустио 28. истог месеца. У Крајови је остао до 15. октобра 1944. године, када је прешао у Вршац. Из Вршца је стигао у ослобођени Београд, 25. октобра 1944. године.

Тито је кренуо на пут у време када се Црвена армија налазила на Дунаву. Борцима и старешинама НОВЈ упутио је 8. септембра 1944. проглас у коме је поздравио Црвену армију, наглашавајући да је дуго очекивани сусрет двеју армија наступио. Тиме је дошло до потпуног разбијања стратешког заокружења у коме се НОВЈ борила од првог дана рата. У СССР-у се од априла 1944. налазила и Војна мисија НОВЈ са генерал-лајтнантом Велимиром Терзићем на челу, која је обезбеђивала сарадњу у области војне координације, што се, се са приближавањем совјетских фронтова Југославији, све више наметало, испоруке помоћи, пропаганде и популарисања народноослободилачке борбе народа Југославије, образовања војних јединица НОВЈ на територији СССР-а. Мисија је са совјетском владом закључила први зајам нове Југославије у износу од 2 милиона долара и 1 милион рубаља, који представља први међународни уговор нове Југославије закључен с једном владом, који у то време није добио публицитет због односа СССР-а и западних савезника према краљевској влади.

Разлози безбедности, условљени активношћу немачке авијације, опредељивали су несумњиво тајни одлазак с утврђеног острва на далеки пут, али не могу се превиђати ни мере предострожности због Британаца. У партизанским врховима, упркос војне и политичке сарадње НОВЈ и западних савезника, постојало је и доста раширено неповерење у британске намере. На степен тог неповерења упућује и једна Ђиласова порука из Москве, датирана са 5. јуном 1944, достављена маршалу Титу посредством генерал-лајтнанта Николаја Корњејева, шефа Совјетске војне мисије код Врховног штаба, која садржи више упозорења: да се приликом преласка на копно време задржи у највећој тајности, саветује се „крајња опрезност“, чување од иностраних „пријатеља“, изричито се помиње „кварење“ авиона у ваздуху, при чему се највероватније има у виду „удес“ пољског председника владе Владислава Сикорског. Историчари су склонији да тајност Титовог пута везују за политичке разлоге. Британци су, бар тако су били уверени, држали од јуна 1944. Тита на Вису под својом контролом; помагали су истовремено НОВЈ слањем наоружања и хране, а њихови командоси учествовали са јединицама НОВЈ у борбама на Шолти, Хвару, Брачу; у оквиру политике компромиса пожуривали су стварање јединствене владе. Одједном, Тито је напустио Вис, а да их није уопште обавестио. Бригадир Маклејн пише у „Рату на Балкану“ да је Тито „ишчезао“, или како Черчил вели у једном телеграму „отпирио без трага и гласа“. Маклејн је својим надређенима могао само да саопшти да се један „руски“ авион спустио на Вис и поново узлетео носећи, по свој прилици, Тита. Пре бригадировог одласка на копно, Тито му је саопштио да ће координирати последњу операцију за Београд, тако да се Черчиловом поузданику учинило најразумнијим да је Тито полетео према Србији. У овој се већ налазила и америчка војна мисија са пуковником Елери Хантингтоном, који је наследио Лина Слима Фериша, који је неколико недеља раније погинуо као „командант“ америчке војне мисије код грчких партизана. За Маклејна је „ненадани и необјашњиви одлазак маршала Тита“ прилично наудио нашим односима са партизанима. У Лондону и Казерти, каже, „сматрали су, не баш без разлога, да је таква тајанственост прилично увредљива, особито кад се узме да је у тадашњој фази била потребна најтешња сурадња између савезника. Осим тога,  за вријеме Титовог одсуства није било никога тко би могао доносити одлуке и с киме би се могла нормално и пријатељски обављати свакодневна веза. Због тога је дошло до трвења и наши односи су се покварили.“

Пут маршала Тита је код Британаца изазивао „срџбу“ и стварао „загонетку“. Британски експерти су неочекиван маршалов пут у СССР објашњавали његовим реосигурањем у Москви због разговора претходно вођених са Черчилом у Италији. Преовлађивала је ипак претпоставка да се односи Југославије са СССР-ом успостављају на рачун Британаца, који нису смели да узврате притиском, плашечи се да се Народноослободилачки покрет још више не приближи „Русима“. Молотов је Идну у Москви Титов поступак објашњавао непознавањем дипломатије и правила понашања. Из Крајове, 10. октобра 1944. Тито је, преко Пека Дапчевића и Сретена Жујовића, поручивао Маклејну и Хантингтону, да је његов одлазак с Виса био диктиран војним и државним потребама, да се пут због Немаца морао држати у тајности и да нема никаквих промена у односима између нас и савезника. „Ми смо независна држава“, наглашавао је, „и ја као предсједник Националног комитета и Врховни командант нисам никоме ван земље одговоран за своје поступке и рад који је у интересу наших народа. Шефови мисије могли су свршавати послове са мојим замјеницима.“ Глобално гледајући, Титов пут уследио је после искрцавања западних савезника у Нормандији, када је било очигледно да не долази у обзир инвазија на Балкану; затим после разговора Тита и Черчила у Напуљу и Казерти, уочи пута британског премијера у Москву, појачаног притиска Британаца за постизање компромиса између Народноослободилачког покрета и умеренијих грађанских снага под британским надзором, померања тежишта војних операција НОВЈ из западних делова Југославије на исток. Маршал Тито је после дрварског десанта први пут од почетка народноослободилачког рата напустио копно, и практично се одвојио од главнине својих оперативних јединица. Совјетским авионом је прешао у Италију, а одатле британским разарачем стигао у Комижу, на Вису, у зору 7. јуна 1944. године. Први британски командоси почели су да стижу на Вис децембра 1943, док је острво утврђивано од јануара 1944. по наређењу Врховног штаба НОВЈ. Према Вицку Крстуловићу, Тито је сматрао да се на Вису налази у „мишоловци“, желећи да пређе у простор Берана, где се налазио Други ударни корпус. Врховни командант је убрзо осетио висок степен безбедности, иако се на острву једно време налазио преко 5000 британских командоса под командом бригадира Тома Черчила. Острво је било снажно утврђено, а војска и народ спремни да га бране по сваку цену. И данас се на вишким кућама могу видети трагови некадашњих парола: „Направимо од Виса други Кронштат“.

Ту, на Вису, партизанском мосту између Југославије и Италије, Тито је наставио командовање операцијама на копну и започео разговоре са дезигнираним председником краљевске владе Иваном Шубашићем о образовању јединствене владе у оквиру британске политике компромиса, којој је децембра 1943. пришао и Совјетски Савез. Британци су снажно наглашавали војни значај покрета, али су му одузимали својство политичког субјекта, чак и после Другог заседања АВНОЈ-а. Тито је пристао да се састане у Италији са британским командантом генералом Хенријем Мајтлендом Вилсоном, подразумевајући разговоре о војним, а не политичким питањима. Вилсон је, пак, намеравао да у овим разговорима подвуче значај Србије у југословенском расплету и обавеже свога саговорника на изјаву да Народноослободилачки покрет неће уводити комунизам у Југославији, намеравајући да у пројектовани разговор укључи краља Петра II, Шубашића и Живка Топаловића. Британци у својим изворима Вилсонову операцију, у ствари замку, називају „ловом на тигра“. У писмима које је Тито написао Стаљину и Молотову 5. јула 1944. навео је да је одлучио да крене на састанак са британским генералом. Тито се обратио Стаљину са „Драги Јосифе Висарионовичу“, истакавши да жели лично да говори с њим, јер има много крупних питања која траже да се расправе. „Ако“, каже, „Ви сматрате за опортуно и потребно, ја сам спреман да почетком августа дођем тамо. Но, не бих желео да то сматрате мојом нескромношћу, већ једино дубоком тежњом да се пре мировних преговора објасне нека питања и заузме по њима став, јер сматрам да је то у интересу балканских земаља и Совјетског Савеза.“ Уместо на састанак с генералом Вилсоном или у Москву, Тито је отишао у Италију да би разговарао са другим савезничким вођом — Черчилом. Нешто више од месец дана после тог састанка отпутовао је у совјетску престоницу. У СССР-у се нашао поново после пет година и први пут сусрео са совјетским вођом, којег је иначе први пут издалека видео на трибини Седмог конгреса Коминтерне, 1935. године. Био је с генералом Шарлом Де Голом и чехословачким председником Едуардом Бенешом, свесним још 1941. да његов повратак у Праг води преко Москве, лидер једног покрета који је разговарао са двојицом вођа антифашистичке коалиције. Поменуто писмо Стаљину овај је искористио у притиску на КПЈ и Југославију 1948. године, једнострано оцењујући да је Совјетски Савез извукао Народноослободилачки покрет из кризе у којој се нашао после дрварског десанта и преласка маршала Тита на Вис. Интерпретација овог писма је занимљива и са становишта оновременог неразумевања унутрашњих процеса који су текли у Србији.

Британци су, због Совјета, и својих компромисних замисли, Србију представљали као антипартизанску, иако су извештаји њихових официра са лица места говорили о масовној основи Народноослободилачког покрета; Тито је у разговорима са Черчилом, подржан од Субашића, истицао полет народноослободилачке борбе у Србији; Ђилас је, пак, из Москве извештавао да и тамошњи кругови сматрају Србију централним питањем; немачка Врховна команда је, такође, у Србији гледала „кључ Балкана“, због геополитичког положаја, близине сателитских режима и продора украјинских фронтова Малиновског и Толбухина према Дунаву. Тако је Милован Ђилас писао Титу 26. априла 1944. из Москве, где се налазио са генералом Велимиром Терзићем, да је приметио на путу кроз Италију и Каиро, као и овде у СССР-у, да се „Србији придаје огромни, такорећи, централни значај. Она је аргумент у рукама наших непријатеља у вези са признавањем Националног Комитета. Њој се придаје велики значај у вези са сарадњом са Бугарима, а такође у вези са државом Јужних Славена, до којег може доћи у будућности“. Битка за Србију је текла у знаку продора 1. пролетерског корпуса Пека Дапчевића и Мијалка Тодоровића, доласка трупа Црвене армије на југословенско-румунску границу, и унутрашњег дејства српских дивизија које су се на Дунаву среле са јединицама 3. украјинског фронта маршала Толбухина. Тито је у писму Стаљину тражио помоћ СССР-а у наоружању, нарочито за борце из Србије, свестан да ће на тај начин најбоље неутралисати политику и пропаганду Британаца и емиграције о антипартизанском расположењу Србије. Са тог становишта ваља разумети следећи став из Титовог писма: „Баш овде биће нам потребна највећа Ваша помоћ да би што прије могли ријешити питање Србије, које је за нас врло важно, јер од тога зависи коначан успех у стварању демократске федеративне Југославије“. Тито има у виду захтев западних савезника за „политичким концесијама“, као што се види из писма упућеног истог дана Вјаћеславу М. Молотову. Тито тражи продор Црвене армије ка „југу“. „По моме  мишљењу“, пише он Стаљину, „најјача подршка у сваком погледу била би у томе, ако би Црвена армија надирала преко Карпата и Румуније у правцу југа. Такав план осујетио би многе планове на Балкану са стране оних, који желе да помоћу раздора учврсте своје позиције.“

ЛИТЕРАТУРА

Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.

Димић, Љубодраг (2005). Историографија о рату у Југославији (1941—1945). Споменица Историјског архива „Срем“ (4): 9—29.

Петрановић, Бранко (1992). Србија у Другом светском рату 1939—1945. Београд: Војноиздавачки и новински центар.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања