Autorka: dr Nataša Drakulić Kozić
Tragedija je nastala u petom veku pre nove ere u antičkoj Grčkoj, dok etimologija ovog termina sa značenjem „jareća pesma“ upućuje na njeno poreklo zato što se razvila iz ditiramba koji su pevali prerušeni satiri s rogovima jarca i to u okviru obreda razvijenog iz kulta posvećenog bogu vina – Dionisu. Ova se književna vrsta formirala tako što ju je najpre izvodio hor koji je svojom pesmom odgovarao improvizatoru ispred sebe i u tome se ogleda začetak dijaloga. U ovom se radu vraćamo korenima drame u razmatranju Eshilovog Okovanog Prometeja, svojevrsnog prikazivanja mita na sceni, uz obradu večito aktuelne teme – „volje za moć“ (v. Niče 2015).
Pored Sofokla i Euripida, Eshil se smatra jednim od najvećih grčkih tragičara. NJegov Okovani Prometej deo je tetralogije pored navedene drame sačinjene od: Oslobođenog Prometeja, Prometeja vatronoše i četvrtog dela koji je ostao nepoznat. Na osnovu više varijanata mita o Prometeju autor bira upravo onu gde se titan suprotstavlja Zevsovoj nameri da istrebi ljudski rod, bez obzira na to što je ranije s njime bio u savezništvu. Međutim, mitskog junaka Eshil preobražava u dramskog lika koji poseduje herojsku vrlinu (zato što se suprotstavlja tiraniji) i tragičku krivicu (jer podnosi kaznu za svoju pobunu).
Osvrnimo se najpre na grčku mitologiju, gde je Prometej okarakterisan kao „stvoritelj ljudskog roda, koga neki ubrajaju u sedam titana“ (Grevs 2008: 131). Verzija koju prihvata Eshil naziva ga sinom titana Japeta i nimfe Klimene; bratom Epimeteja, kome je Zevs poslao Pandoru da se oženi njome, a koja je sa sobom donela kutiju gde su se nalazila sva zla sveta, nakon čijeg je otvaranja ljudima ostala jedino varljiva nada u bolje sutra; Atlanta, koga je Zevs prokleo da zauvek podupire nebo plećima i Menojtija koga je Zevs ubio gromom (v. Grevs 2008: 131, 133).
Prometej je najpre bio na Zevsovoj strani, a raskol među njima nastaje kad bog munje i groma poželi da uništi ljudski rod, što je uzrokovano njegovim gnevom prema titanu koji ga je prevario jer je rasporenog bika spakovao u dva džaka – u jednom su bile kosti preko kojih je bačen loj, u drugom meso prekriveno buragom (nepoželjnim delom ove životinje). S obzirom na to da se, obmanut onim što je video na vrhu, opredelio za prvu vreću, Zevs se osećao nasamarenim, te je u besu ljudima oduzeo vatru. Prometej krade oganj s Olimpa i daruje ga čoveku, zbog čega biva svirepo kažnjen. „Zevs okuje nagog Prometeja za stub na kavkaskim planinama, gde mu je pohlepna orlušina celog dana kidala džigericu, iz godine u godinu; i nije bilo kraja bolu, jer je noću (dok je Prometej bio izložen svirepom mraku i hladnoći), njegova jetra ponovo zarastala“ (Grevs 2008: 132). NJega će kasnije izbaviti Herakle koji „prizivajući Apolona, ustreli beloglavog orla pravo u srce i oslobodi Prometeja“ (Grevs 2008: 443).
Ovaj titan podnosi žrtvu zarad čovečanstva čiji je glavni zaštitnik i pomagač, najpre ih uvodi u kulturu, potom sprečava božanstvo da zaustavi točak civilizacije. NJegovo zalaganje za one što su smrtni na Zemlji u mitu je opisano na sledeći način: „On je zaista bio najmudriji u svojoj rasi, i Atina, čijem je rađanju iz Zevsove glave pomogao, naučila ga je arhitekturi, astronomiji, matematici, plovidbi, medicini, metalurgiji i ostalim korisnim znanjima i veštinama koje je on preneo na ljude. Ali Zevs, koji je odlučio da iskoreni ceo ljudski rod i spasao ga isključivo na Prometejevu usrdnu molbu, počeo je da se ljuti pošto je shvatio kako se snaga i sposobnosti ljudi stalno uvećavaju“ (Grevs 2008: 132). Tu je očigledan božanski gnev (u kontekstu monogobožačke religije) prema manipulaciji prirodom, odnosno iznalaženju rešenja da se ona prevaziđe i potčini čovekovim potrebama.
U Eshilovom Okovanom Prometeju od lica se izdvajaju Vlast i Sila (kao Zevsove, odnosno Divove sluge), zatim Hefest (kao kovač, odnosno bog vatre, Divov sin), Prometej (titan), Okenaide (Okeanove ćerke što predstavljaju hor), Okean (bog mraka), Ija (Inahova kći) i Hermo (Zevsov sin i glasnik). Glumci su smešteni na pozornicu koja treba da izgleda kao pust i vrletan kraj pored morske obale. Predstava u pet činova prvi put je prikazana između 468. i 458. godine pre nove ere (v. Eshil 1974: 27) i duboko je zasnovana na starogrčkoj mitologiji, te mitskom pogledu na svet, pored toga i specifičnom istorijskom kontekstu, s obzirom na to da je nastala u razdoblju kada je u Atini tiranija zamenjena robovlasničkom demokratijom koja je svakom slobodnom građaninu davala pravo glasa. Treba, dakle, imati na umu da je ova tragedija proizašla iz promenjene svesti višeg društvenog staleža u odnosu na odlučivanje povodom važnih pitanja koja se tiču uređenja slobodnog grada-države. „Šta znači – upravo kod Helena iz najboljih, najjačih, najhrabrijih vremena – tragički mit?“ (Niče 2001: 34–35), pitanje je koje veliki filozof postavlja sebi u knjizi Rođenje tragedije originalno štampane, prema svedočanstvu autora, sa slikom oslobođenog Prometeja na naslovnoj strani (v. Niče 2001: 49). Imajući na umu Eshila, Niče zaključuje kako su Heleni dosegli savršenstvo u umetnosti upravo zato što su pre toga morali imati iskustvo patnje (v. Niče 2001: 212), što, dodajemo, sugeriše i drama o kojoj ovde pišemo.
Radnja Okovanog Prometeja započinje scenom gde Hefest prikiva glavnog junaka za stenu. Bez obzira na to što žali osuđenika, bog vatre izvršava naređenje iz straha od Zevsa čiju vlast i zapovest svi pokorno poštuju kako ne bi izazivali njegovu nadaleko poznatu okrutnost i osvetoljubivost. Ovakvoj slici božanstva Prometej se protivi ne samo kao slobodan čovek, već i kad ga stigne kazna. On ostaje pri svojim principima i odbija da se nagodi, uprkos savetu Okeana koji mu upućuje dobronamerne reči:
„i protiv biča ne ritaj se;
vidiš sam
da vladar vlada žestok i samosion“ (Eshil 1974: 41).
Spreman da se žrtvuje, odbija da otkrije Zevsu koja će žena vrhovnom bogu, sudeći prema proročanstvu, roditi sina osvetnika zato što sudbinu prihvata kao nešto što nadilazi svakog pojedinca, te ju je nemoguće zaobići.
Zevs je oslikan kao svemoćan i jedina stvar nad kojom nema vlast jeste sudbina od koje „ni on uteći ne može“ (Eshil 1974: 47). NJegova budućnost zavisi od Prometeja sa znanjem o svemu što predstoji. On, za razliku od boga kojem je suprotstavljen, ima mogućnost izbora. Može da sarađuje s Divom i time obezbedi ličnu slobodu, ili da proročanstvo zadrži za sebe i ostane u okovima. Sam se opredeljuje za ishod koji će uslediti; bira da bude žrtvovan radi dobrobiti celokupnog čovečanstva i dolaska vremena u kome ne pobeđuje sila. Za razliku od Prometeja, Zevs nije gospodar sopstvenog života zato što nema svest o predstojećim dešavanjima. Sva je njegova moć bez uticaja na red stvari. „Veština nema snage protiv nužnosti“ (Eshil 1974: 47). Pored toga, njegovo upravljanje svetom je samovoljno i nepravedno:
„bez zakona Dive vlada
i stare vlastodršce ruši sada“ (Eshil 1974: 33).
Protiv tiranije koju Zevs odmah po osvajanju vlasti ispoljava ustaje Prometej s namerom da odbrani ugrožene:
„Tek zasede na presto oca svojega,
on bogovima odmah časti razdeli,
Te jednu ovom, drugu onom, sredi vlast,
al jadnih ljudi uopšte se ne seti,
no ceo rod im htede iskoreniti,
pa potom novo drugo pleme stvoriti.
I tome niko ne bi protivan do ja.
[…]
Na smrtne ljude ja se sažalih, a sam
ne stekoh samilosti, nego nemilo
tu visim, Divu pozorište neslavno!“ (Eshil 1974: 37).
Prometej doseže večnost u slavi. Nepokolebljivost u trpljenju najtežih muka napraviće od njega simbol borbenosti i slobode. On je čoveka uzdigao i prosvetlio, podarivši mu vatru i naučivši ga veštinama koje su ga načinile razumnim bićem koje ipak nije sasvim svesno sopstvene smrtnosti: „Ne pustih da unapred ljudi vide smrt“ (Eshil 1974: 38) zato što im njihov zaštitnik dariva nadu: „Naselih duše njine slepim nadama“ (Eshil 1974: 38). I sam hor ovom pobunjenom titanu poručuje:
„s neprebolnih tvojih muka
cela plače vasiona“ (Eshil 1974: 44).
Poremećaj na kosmičkom planu sugeriše i razdvajanje Okeana od vode:
„Kako smede ti
da rastaviš se s vodom, s imenjakinjom,
i s kamen-pećinama samosazdanim,
i stigneš majci gvožđa“ (Eshil 1974: 40).
NJegov bol svi osećaju, ali niko izuzev njega ne sme da izgovori:
„Ta poštuj, moli, laskaj svakim vlastima!
Tvoj Div je meni manji nego ništavac.
Nek radi, vlada kratko vreme po volji,
jer bogovima neće dugo vladati“ (Eshil 1974: 64).
Izražavajući prkos Zevsu navući će na sebe gnev, na šta mu svi skreću pažnju. Prometej nije zagledan u trenutne muke na koje je stavljen, niti u strašnu kaznu što će uslediti, već je koncentrisan na širu sliku. Vidi dalje od ostalih, zbog čega je spreman da istrpi velike boli, svestan da do promene dolazi borbom, pobunom, pa i žrtvom.
Da je ljudski rod pre prosvetljenja živeo u haotičnom stanju, upućuju naredni redovi iz tragedije:
„Pre gledajući oni zalud gledahu,
i slušajući ne čujahu, nego sve
ko slika u snu za sveg veka mešahu
bez reda“ (Eshil 1974: 45–46).
Prometej je praktično kulturni demijurg zato što pre njegovog dolaska ljudi nisu umeli da stvaraju, te ovaj titan svoju kreativnu potenciju prenosi na njih, podučava ih kako se gradi, računa vreme, u kontekstu njegove dnevne i noćne semantike, kao i podele godine na godišnja doba od kojih je svako pogodno za određenu radnju, što im omogućava da se bave zemljoradnjom, koriste prirodne resurse za sopstvenu dobrobit, zatim ih opismeni, uvodi u poznavanje slova i brojeva, pomaže im da pamte, potom da se bave stočarstvom i upotrebljavaju životinje za pomoć u obavljanju ratarstva, dalje ih uvodi u brodarstvo, uspeva da ih osposobi za prevladavanje vodenog prostora, uči ih medicini, proricanju, tumačenju simboličkih znakova, pored toga im još skreće pažnju na podzemna bogatstva i pokazuje im kako se rudari. Prometej, dakle, osposobljava ljude za uživanje u svim blagodetima vode, zemlje, vazduha, zatim im poklanja vatru, ali i metal, koji se negde smatra petim elementom. Poznavanje ovih darova sa sobom nosi velike prednosti, međutim, osnovano je pitati se koliko je čovek odgovoran u rukovanju njima, zato što je zloupotreba i te kako moguća, a usmerena je protiv prirode. No, ova se napomena ne tiče helenskog čoveka onoliko koliko se odnosi na savremeni svet. U kontekstu mita i tragedije, što je u njega duboko uronjena, upravo oganj predstavlja sredstvo prelaska u civilizaciju, jer vatra menja stanje hrani, pri čemu dihotomija: presno – pečeno, odgovara opoziciji: priroda – kultura (v. Levi-Stros 2008).
Zevsova oholost iskazana je u njegovim postupcima prema Iji, ženi koju je jednom pokušao da obljubi. Međutim, ona se nije sjedinila s bogom, zadržavši tako svoju čednost. Nakon toga ju je Div bez ikakve samilosti pretvorio u kravu što je neprestano probada obad koji je vija oko sveta. Ona gubi razum i pretvara se u telo opijeno žudnjom. U razgovoru s Prometejem saznaje šta će se s njom desiti. Zevsu će ipak roditi dete čiji će dalji ženski potomak postati novi objekat požude grčkog boga munje i groma i doneti na svet sina što će skloniti vlastoljubivog Diva s njegove pozicije. Niko ne može izmeniti ono što je neminovno. Zevs je svrgnuo svoga oca s vlasti, a i sam će u budućnosti biti zbačen s trona vrhovnog božanstva od strane sina, u skladu s tvrdnjom: „Ali ubiti kralja ili pretendente na presto znači, dalje biti ubijen od njihovih sinova ili prijatelja“ (Kot 1974: 14). Osim toga, Prometej savetuje Iju, iscrtava joj mapu puta kojim treba da se kreće kako bi izbegla nevolju. U igri moći silnik iz neznanja radi protiv sebe, a na pitanje ko će uspeti da mu otme presto sledi odgovor: „Sam sebi svojim namerama sujetnim“ (Eshil 1974: 57), jer će nesvestan stvoriti jačeg od sebe. Uprkos svojim nastojanjima Div neće saznati kako da stane na put sopstvenoj sudbini zato što titan uporno trpi kaznu i ništa ga ne može naterati da odustane od ćutanja.
„Ta nema mučila ni sredstva kojim Div
primorat bi me mogo da mu kažem to,
dok sramotnih ne oprosti me okova!
A dotle neka baca munju ognjenu,
a snegom nek belokrilim i gromovljem
sve do dna zemlje uzdrma i pomuti,
ali ništa od toga neće mene saviti
da kažem ko će njega s vlasti srušiti“ (Eshil 1974: 67).
Jan Kot u svom eseju Gore i dole ili o mnogoznačnostima Prometeja ukazuje na vertikalnu podelu kosmosa u Eshilovoj tragediji. Bogovi na Olimpu nalaze se na uzvišenju, iznad ravni ljudskog bivanja, dok je ispod te linije provalija – Tartar u čiji će ponor upasti i sam Prometej. Između ove dve opozicije nalazi se Zemlja na kojoj se odigravaju prizori čitave drame. Međutim, mesta se uplitanjem sudilja i suđa mogu lako obrnuti. Žeđ za moći upravlja bogovima u koje su verovali stari Grci, a spletom okolnosti stara vlast biva zamenjena novim, naizgled drugačijim upravljanjem. Nakon Urana nastupa Kron, za njim Zevs, potom i njega zbaci potomak. Ni nova vlast neće trajati večno. Istorija teče kružnom putanjom za koju je karakteristično „večno vraćanje istog“.
Svojom izuzetnošću, istrajnošću i velikodušnošću Prometej, koji odlazi u donji svet na kraju tragedije, uzdiže se iz podzemlja u visine, ali ne okovan od strane vlasti, već ovenčan slavom među ljudima za koje se založio i žrtvovao. Sebi je obezbedio besmrtnost u vidu čovekovog večitog divljenja njegovim veličanstvenim delima. Ovaj je titan i danas, kada je vera u paganska božanstva odavno iščezla, sinonim za nadu, borbu, upornost, napredak, trpljenje, kulturu.
LITERATURA:
Gerbran – Ševalije (2009). Gerbran, Alen – Ševalije, Žan. Rečnik simbola. Novi Sad: Stilos art – Kiša.
Grevs (2008). Grevs, Robert. Grčki mitovi. Beograd: Familiet.
Eshil (1974). Okovani Prometej. U: Eshil; Sofokle; Euripid. Tragedije: Okovani Prometej – Antigona – Medeja. Beograd: Prosveta, 25–70.
Kot, Jan (1974). Gore i dole ili o mnogoznačnostima Prometeja. U: Kot, Jan. Jedenje bogova. Beograd: Nolit, 9–44.
Levi-Stros (2008). Levi-Stros, Klod. Mitologike I: pečeno i presno. Novi Sad: Prometej.
Niče (2001). Niče, Fridrih. Rođenje tragedije. Beograd: Dereta.
Niče (2015). Niče, Fridrih. Volja za moć: pokušaj preocenjivanja svih vrednosti. Beograd: Dereta.
FOTO: Privatna arhiva
Ostavi komentar