ОД РИСТИЋЕВЕ ДО ХРИСТИЋЕВЕ ВЛАДЕ У СРБИЈИ – ПОЛИТ И ДИМИТРИЈЕВИЋ

28/09/2020

Аутор: др Милош Савин, историчар

Трећа влада Јована Ристића је трајала од средине јуна до почетка јануара 1887. године. У овом периоду није било могућности, а вероватно ни воље, да се у потпуности направи отклон према методама претходне Гарашанинове владе. доминирало је питање развода краља Милана, који је због ове тематике, попут незреле личности, изазвао читаву кризу српске државности и до тада изграђених институција. На средини Ристићеве владе дошло је до одржавања нових избора за скупштину 29. септембра 1887. године. Либерали и радикали су овај пут на изборе изашли одвојено и на тај начин омогућили краљу да у случају евентуелних спорења постане арбитар. Након избора ово се заиста и десило. Либерали су добили 59 а радикали 87 скупштинских мандата и њихов даљи однос је зависио од рачунице краља Милана, тј. колико ће од владиних посланика које он именује припасти којој страни. Након краљеве поделе мандата либерали су имали 95, а радикали 103. Овакав резултат и краљева одлука нису задовољиле ни једну од странака што ће бити основ многих конфликата који ће међу њима у наредном периоду изаћи на видело.

О Ристићевом либералско-радикалском кабинету који је потврђен септембарским изборима детаљне анализе је износио и Михајло Полит Десанчић. У коалиционој влади он је видео спас од дотадашњег потчињеног положаја Србије према Аустроугарској и могућност обнове про-руске српске државне политике и јачања руског геополитичког утицаја на Балкану. Као веома искусан политичар и најискуснији српски либерал Угарске, Полит је био свестан комлексности политичких процеса и потребе да се отупи оштрица аустроугарског јавног мњења према српској коалиционој влади, стога се јавности обратио речима: „За Ристића не може се рећи да он перхоресцира пријатељски одношај са Аустријом. То у Ристића није никад било и није могло бити, јер као прави српски државник ма какве симпатије и антипатије имао, он се не може отети чињеници, да Србија има стотину и стотину материјалних интереса, који је упућују на пријатељски одношај са Аустријом. Зато што Ристић неће и не може Србију да одстрани од наравног оправданог уплива Русије, из тога још не следује, да мора заузимати непријатељски положај према Аустрији“. Полит и Ристић су били стари знанци још са студија у Паризу, обојица су били прваци српских либералних странака, али учесталост њихових контаката и лична блискост није била по Политовим речима сразмерна наведеним чињеницама. Полит је истицао да није посебно политички сарађивао са Ристићем, због чега му се не може спочитати пристрасност и субјективност у оценама овог србијанског државника. Овоме контрира касније наведена чињеница о Политовом и Ристићевом разговору поводом анализе новонасталих прилика због Аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, када је Ристић констатовао да ће окупација трајати знатно дуже него што се у први мах чинило. Међутим, неколико месеци касније, почетком 1888. године, Полит је подвргао Јована Ристића првим критикама, замерао му је погрешне тактичке процене које би могле лоше утицати на будући углед либералне странке у Србији. По Политовом суду Ристић није смео да дозволи да дође у позицију у којој га Милан помоћу ситних калкулација са радикалима може уклонити те да је морао поднети оставку владе након краљеве скупштинске беседе у којој се позитивно изјаснио према напредњацима и краљевог одбијања да се врати митрополит Михајло.

Недуго након избора на геополитичком плану дошло је до затезања односа између Аустроугарске и Русије, што је претило да резултира ратом. У оваквим околностим, Аустроугарска, Велика Британија, Немачка и аустрофилски краљ Милан су захтевали од Јована Ристића да јасно дефинише своју позицију, очекујући да заузме про-аустроугарски став. Ристић је покушавао да избегне и дипломатски увије свој одговор али је на крају краљу дао одговор у виду реторичке фигуре – да ако је задовољна минималним добицима Србија може да се ослони на Аустроугарску, али ако жели широку националну политику у шта спада и присаједињење Херцеговине и Босне, Србија се мора чврсто везати за Русију. Пошто је Ристићево држање било неприхватљиво за краља Милана и његове иностране менторе, како би елиминисао либерале, краљ се послужио старим лукавством – завади па владај, те почео да фаворизује радикале како би они срушили Ристићеву владу. На допунским изборима 23. децембра, радикали су се надметали као фаворизована дворска странка. Осокољени од стране краља Милана, радикали су одмах почели да доводе у питање очување коалиционе владе и да постављају улиматуме Ристићу везане за персонална решења појединих министара. Сматрајући овакав начин комуникације неадекватним, Ристић је 29. децембра 1887. године, поднео оставку владе.

У одбрану Ристића стала је Српска либерална странка из Угарске, текстом у Бранику: „Ристић је врло добро урадио што је саставио савезну владу. Тиме је показао да је хтео споразум да је хтео у друштву са радикалима да залечи ране Србије (…) Исто тако Ристић је добро урадио што се није примио да после пада савезне владе, састави кабинет из чистих либерала. Овако је неверство пало на радикале“.

Нову владу Србије формирали су радикали, прихвативши све услове и сва персонална решења које је краљ Милан желео. Орган Српске либералне странке Угарске је значај нове владе окарактерисао речима: „Напредњаци су мртви; њих није могао нико оживити. А Ристића је требало уклонити, Радикали се ево дадоше употребити, да се обори Ристић. Но, не само то. Они оставише за собом врата отворена кроз које српски непријатељи могу проћи. Ово министарство приклонило је главу, погнуло се и прихватило спољну политику напредњачку, која је Србију удаљила од Русије.“  Већи број краљевих доказаних кадрова који нису имали никакве везе са радикалима (чак су учествовали у њиховом прогону) је заузео позиције чланова владе. На место председника владе постављен је радикалски првак, Сава Грујић, ком се краљ Милан реванширао за послушност тиме што га је унапредио у чин генерала и амнестирао све преостале радикале (и оне у емиграцији), изузев Николе Пашића. Радикали су планирали да доведу до демократизације и децентрализације друштва, а први закон који су усвојили био је Закон о општинама. Једно од стратешких опредељења радикала је била и потпуна слобода штампе.

 Михајло Полит Десанчић је о намерама нове радикалске владе изнео свој суд: „Истина, народ у Србији је посве демократски народ, и зато и његове установе морају бити демократске. Ал у томе лежи велика заблуда, да зато што је народ у Србији демократски, да ваља поћи радикалним правцем. Радикализам значи рушење постојећих установа и грађење сасвим нових. Та појава може постојати код старих држава, где радикализмом тек ваља створити демокрацију. У Србији радикализму никад потребе било није.“

 Међутим, краља је почела да иритира појава веће слободе у штампи и стварање паралелног центра моћи од радикалског посланичког клуба, па се сукобио са радикалима погазивши своја ранија обећања, одбивши да потпише већ првоусвојени Закон о општинама. Већ 1. маја 1888. године Сава Грујић је поднео оставку своје владе, а краљ Милан је, планирајући поново своју абдикацију и трежећи поуздану личност, за новог председника владе именовао Николу Христића.

Исти дан са оставком радикалске владе, муњевитом брзином анализу политичке кризе у Србији и понашања њених актера дао је Миша Димитријевић подсетивши: „Није још давно, како је сам краљ Милан оцењивао поједине политичке странке у земљи и после кратког времена, чим наступи министарска криза он управу земље не поверава људима ни из једне странке већ саставља владу по личном укусу… Ми не жалимо ни мало владу која је пала. Она је сама крива што је пала, она је клицу свог пада већ у себи носила… Радикална странка није понуђена владом као представник извесних политичких начела, која се као спасоносна сматрала по развој српског државног живота, већ је узета на око да послужи као оруђе за дезорганизацију политичких странака… Србија има данас једностраном вољом владочевом владу, коју су још пре четврт века сматрали за несрећу Србије… Већ пре двадесет година, кад су први уставни зраци почели грејати Србију,  Никола Христић као окорели остатак круте владавине уклоњен је са политичке позорнице… Тек Зајечарска буна од г. 1883. избацила га је на кратко време на површину, када је у Србији требало да наступи влада окова и вешала… Човек који је пре пет година радикале у ланце окивао и стрељао, тај долази данас, да прими од њих владу земље у наследство… Српски народ свестан свог права учешћа у државним пословима, неће никад признати државну свевласт (апсолутизам). Ако се тамо нагиње онда је сама држава у кризи, и то у перманентној кризи.  Исход ове свакојако мора бити кобан било по једног или по другог фактора државне власти“. Занимљиво је да је ово прво место на коме један првак Српске либералне странке из Угарске помиње могућност „кобног исхода“ по носиоца владајуће династије Обреновић.

Један од основних разлога због ког је краљ Милан предао власт Николи Христићу је било то што је Христић један од ретких био вољан и кадар да краља разведе од краљице Наталије. О брачној драми на српском двору своје мишљење је изнео Миша Димитријевић:  „Цео је свет, и српски и страни одавна знао, да у српској краљевској породици постоји од дужег времена несугласица, која се у последње време развила у отворену мржњу краља Милана и краљице Наталије… А како је судба владалачких породица, тесно сплетена са судбом народа и земље, то је онда уједно и несрећа народна… Са оволиким моралним фондом, који је овом приликом на видик избио, не оснива се ни срећа једне обичне куће и породице, а не камоли једне земље и народа… Сирота краљица Наталија положила је своје уздање на бога и на српски народ. Њено уздање и наше је. И над краљевима владају вечити закони правде и морала. Зла дела не могу нигде добрим посљедицама уродити… Ми исповедамо, нисмо били пријатељи политике краља Милана.“

Христићева влада је коначно 24. октобра 1888. године развела брак између краља Милана и краљице Наталије. Развод краљевског пара као политички преседан, прокоментарисао је Миша Димитријевић речима: „Краља Милана управо пече и жеже, што је оваквим својим поступком одбио од себе и последњег човека у Србији, коме су срце и разум на месту… Врло је опасна игра у коју се упушта краљ Милан. Треба свагда и на то мислити да земље и државе нису спахилуци владалачки, да се по њима може располагати, како се оће. Треба и то имати на уму, да ваљда још некога имаде, коме добро те земље, тако исто, а можда још и већма, на срцу лежи.“

 Полит се супротставио разводу који је окарактерисао као противан православним обичајима, рекавши да „Може конзисторија београдска, хиљаду пута изрећи развод брака међу краљем Миланом и краљицом Наталијом, ако нема каноничког разлога за развод брака, тај брак правно постоји“. Сматрајући Наталију за „узор жене и супруге“, Полит је са презиром одбацио наведене разлоге развода попут шуровања са опозицијом и покушаја заузимања регентсва од стране краљице.

Већ  два дана након развода краљ Милан је организовао активност ради избора за Велику народну скупштину и усвајање новог устава. Највероватније је краљ напокон преломио да ће дефинитивно абдицирати, па је желео да за собом остави уређенији систем у коме ће се знатно више поштовати грађанска права и слободе. Такође, краљева очигледна замисао је била и да свом престолонаследнику омогући сигурност до пунолетства и ступања на престо. На изборима за народну скупштину је мандате добило око 500 радикала и 100 либерала. Ни један једини напредњак није добио мандат. Схвативши да постоји реална могућност да устав не буде изгласан у форми у којој га је Милан желео, он је буквално запретио београдским радикалима да устав мора без измена бити прихваћен, а они су кроз мукотрпну акцију и силне сукобе морали то да представе незадовољним радикалским првацима у локални срединама Србије. На концу, устав је 3. јануара 1889. године усвојен са 494 гласа. Једина измена у односу на изворну верзију је био члан који је забрањивао Српској војсци стављање у службу друге државе без одлуке Народне скупштине. На овај начин битно су ослабљене могућности злоупотребе евентуалне аустрофилске владе или владара. Овим уставом Србија је „постала уставна парламентарна монархија са недирнутом бирократијом и стајаћом војском“. И поред гломазне бирократије, овај устав је сматран за један од најнапреднијих европских устава свог времена.

Српска либерална странка из Угарске је начелно подржала демократске тенденције новог устава Србије. Михајло Полит се прецизније изјаснио, апострофирајуће пре свега геополитичку и националну компоненту: „За државно биће и државну будућност Србије, ми не налазимо јемства у каквом мање или више савршеном уставу – устав и најсавршенији може да се изигра – већ налазимо то јемство у искреном наслону Србије на ону велесилу, која је једина кадра осигурати Србији њено државно биће и њену будућност. Права српска патриотска странка у Србији може бити само руска странка и наше мерило за либералну и радикалну странку у Србији може бити само оно: уколико се једна или друга од тих странака више придружује руској политици.“

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања