Autor: Miroslav M. Jovičin, istoričar
Odluka otomanske vlade da ustanak Srba y Beogradskom pašaluku uguši oružanom silom, pala je odmah posle prvih vesti o porazu Turaka na Ivankovcu. U početku rđavo informisana o veličini poraza, ona ponovo poverava Hafis-paši vođenje vojne na ustanike: upućuje mu iz Carigrada pojačanja y vojsci i ratnim potrebama, a okolnim pašama naređuje da hitno dižu vojsku i sporazumno s njim počnu oružanu akciju. Kad su ce uskoro zatim ocrtale razmere bitke na Ivankovcu i kada je Hafic-paša umro, Porta je bila prinuđena iznova početi s pripremama ako je mislila ostati pri odluci da ustanak savlada oružjem. Posle izvesnog kolebanja i pokušaja da preko carigradskog patrijarha privoli ustanike na umirenje, razdražena još ustaničkim upadima s početka 1806. godine y susedne krajeve, pristupa ozbiljno na zasnivanju jedne velike ofanzive. Naređena je mobilizacija vojske y Evropskoj Turskoj i jednom delu Azije, a ovaj ratni pohod na osnovu fetve „mufgije svega sveta”, oglašen je verskim ratom. Kakve razmere je trebao imati rat lepo ce vidi iz jednog cirkulara turskog ratnog ministarstva, upućenog pašama oko Beogradskog pašaluka.
„Kadijama, muderizima, sarajevskom muteselim begu, janjičarskom agi i svim agama mrtve straže, barjaktarima, starim odžaklijama, ljudima od riječi i posla. (…) Sazovite sve vojne starješine na dogovor i savjetovanje, veli ce na jednom mestu y tom cirkularu, kao i plemeniti rodoljubi i viši činovnici, povodom tih iznenadnih i krvavih događaja s pobunjenom rajom, jednodušno je riješeno: da je svakoliki muslimanski svijet, po vjerskoj dužnosti i zbog vojnog ugleda i državne časti, dužan proglasiti ratno-verski pohod, da ratuje s oružjem y ruci i da s opasnošću svoga života uzme najživljeg učešća protiv pobunjene nevjerničke raje; da ce bije i bori dotle, dokle sasvim ne bude polomljen i uništen neprijatelj din-islama. (…) Ja mislim, s pomoću Božjom, krenuti na drugi dan po Bajramu, u četvrtak iz Travnika, sa mojom pratnjom i tjelesnom stražom, preko Sarajeva za Višegrad i dalje… ”
(Ivo Andrić, Za logorovanja)
Ne samo da je bilo slobodno, nego je zapoveđeno „da ce ubija, uništava i strelja svaki buntovnik, pa ce ma gde uhvatio sahmo da bi ce y korenu mogla uništiti klida ustanka”. Za vrhovnog komandanta vojske koja je imala voditi rat na ustanike naimenovan je rumeli-valis, pređašnji skadarski vezir, Ibrahim-paša (brat i naslednik Mahmut-paše Bušatlije, koji je poginuo od crnogorske ruke y borbi na Krusama, 1796. godine, MJ). Porta je želela da ofanziva počne što pre, ali prilike su bile takve da je počela tek jula 1806. godine. Toliki uzroci odlaganju ofanzive mogli su biti y glavnom ovi: vremenske nepogode i terenske teškoće za koncentraciju trupa, loše snabdevanje hranom i municijom, neki neredi među trupama y Sofiji. Naročito zadržavanje glavnog komandanta Ibrahim-paše y Skadru, zbog nemira y Brdima i ulaska Francuza y Dalmaciju, posle smrti bosanskog vezira Sejid Mustaf-paše, o čemu će biti više reči u daljem tekstu.
Vreme do turske ofanzive ispunjeno je važnim događajima, kako vojničkim tako i političkim. Naročito je bilo živo učešće bosanske vojske y akciji protiv ustanika. Bosansko-hercegovački muslimani stajali su pod jakom impresijom događaja y Beogradskom pašaluku, i u velikoj većini želeli su da ce preduzmu najradikalnije mere da ce ustanak uguši. Razumljivo je što je odluka otomanske vlade za vođenje vojne na „buntovnike” naišla kod njih na puno odobravanje i dobar odziv. Tada su prvi put od Kočine krajine bile pozvane Bosna i Hercegovina da ustanu na oružje y odbranu otadžbine i vere, i to ne od neprijatelja spolja, no od buntovne i neposlušne raje. Bosanski vezir Sejid Mustaf-paša je 8. januara 1806. godine, šaljući y prepisu carski ferman po svim kadilucima, objavio mobilizaciju celokupne vojne snage Bosanskog pašaluka. Naredio je da ce čeka s kretanjem dok sneg okopni.
„I kako vam bude pisano y drugoj bujruldiji, i gde budete određeni, odmah tako morate izvršiti i poći na određeno mesto”, naglašava vezir y svojoj zapovesti, takođe opisanoj u pripoveci Ive Andrića Za logorovanja.
Događaji koji su ce odmah zatim odigrali, učinili su da ce mobilizacija bosanske vojske izvršila brže i bolje, nego što bi inače bilo. Pre objave mobilizacije nalazio ce y Bosanskom pašaluku priličan broj vojnika pod oružjem, nešto za čuvanje granice prema Beogradskom pašaluku, ali najviše sa Sulejman-pašom y Hercegovini na Drobnjake.
Turskim pripremama za ofanzivu ustanici su ce našli pred teškom i delikatnom situacijom: imali su ce uhvatiti y koštac skoro s čitavom vojnom snagom otomanske imperije. Ne potcenjujući nimalo ozbiljnost situacije, a nepouzdani sasvim y oružani uspeh ako dođe do pune turske ofanzive, oni preduzimaju izvesne mere da otklone opasnost, ili bar stvore povoljnije uslove za odbranu. Na skupštini y Smederevu, održanoj pri kraju novembra 1805. godine, pored rešenja o vojnim pripremama donesene su još i dve isto tako važne odluke: da ce diplomatski najživlje radi y Beču, Petrogradu i Carigradu, da bi ce na Portu uticalo da odustane od vojničke akcije; da ce odmah uđe s vojskom y obližnje krajeve, a Beograd i Šabac stave y pooštrenu opsadu, eventualno i zauzmu. Preventivnim vojnim merama ustanici su hteli postići sledeće: poboljšati strategijski položaj; pobuniti okolne Srbe, te s njima uvećati broj vojske; i, naposletku, sprečiti koncentraciju turskih trupa.
Početkom januara 1806. godine oni preduzimaju oružanu akciju y svim pravcima. Milenko Stojković ubrzo osvaja sve do Miroča i Deli Jovana, zauzima Poreč i zatvara prolaz Dunavom. Petar Dobranjac sa Stevanom Sinđelićem i još nekim starešinama, osvaja Ražanj, Paraćin i Aleksinac i početkom januara tuče Pazvan-Oglua na DŽivdži-Bari. Mladen Milovanović i Stanoje Glavaš, posle zauzeća Kruševca, prodiru s jednim odredom do Kuršumlije i s boka ugrožavaju Niš i Leskovac. Prema Bosanskom pašaluku poduhvat je bio još najsmeliji i najizazovniji. Nezgodan geografski položaj Bosanskog pašaluka i raspoloženje pravoslavnog življa y njemu za ,,kidanje” s Turcima, mogli su davati nade ustanicima na veće uspehe. Prelaz preko Drine y njenom donjem toku bio je opasan zbog zvorničke i sokolske tvrđave. Zato ce oni ovde ograničavaju na pooštrenoj opsadi Šapca i podizanju utvrđenja na desnoj obali Drine kod izloženih mesta. Bosansku granicu prelaze ofanzivom y Novopazarski sandžak i to y dva pravca: Radič Petrović, s jednom vojskom, uz Ibar prema Novom Pazaru; Milan Obrenović s drugom vojskom, prema Višegradu, Prepolju, Pljevljima i Novoj Varoši. Glavna je namera bila odseći Bosanski pašaluk od Turske i stvoriti neposrednu vezu s crnogorskim, brdskim i hercegovačkim plemenima.
Dvolično držanje vladike Petra prema ruskim agentima po pitanju njegovog odnosa prema Turcima, vrenje po Brdima i skorašnji ustanak Drobnjaka, mogli su davati ustanicima nade da će biti pomognuti s te strane. Upad ustanika y Novopazarski sandžak nalazi bosansku vojsku y pokretu. Opasnost da Bosna ne bude odsečena i bedno stanje izbeglica iz ugroženih krajeva Novopazarskog sandžaka učili su da Bosanci postanu aktivniji.
„Veliko i malo, bogato i siromašno, na konjima i peške, ne gledajući na veliku zimu i muku, pojuriše i to po naredbi i uredbi bosanskog valije Sejid Mustaf-paše”, veli ce malo preterano y jednom turskom izvoru.
Zimsko vreme je prilično otežavalo koncentraciju vojske. Reklo bi ce da je y Sarajevu bilo nekih nereda prilikom mobilizacije. Partija koja je zahtevala, kad je šabački muselim Musa-aga Fočić još y početku ustanka dolazio y Sarajevo, da ce dahijama pomogne i vojnički interveniše y njihovu korist, ljuto je prekorevala drugu, pomirljiviju partiju, koja je tο sprečila. Koncentracija vojske je vršena y dva pravca: najveći deo trupa upućen je y Novopazarski sandžak da zaustavi prodiranje ustanika. Na tu stranu je određen i Sulejman-paša, posle uspelog pohoda na Drobnjake. Vojska iz Posavine, zvorničke i jednog dela srebrničke okoline, određena je y donje Podrinje, prema Šapcu i Valjevu. Prikupljanje vojske trajalo je čitave zime, y manjim i većim odeljenjima. Vezir javlja Sarajlijama, 13. februara (6. zilhidžeta 1220), i sam namerava da uskoro izađe na granicu.
„Opremio sam, piše on, buruldije po zemlji da svaki mumin koji ima y srdcu i duši vjere i dragosti za vjerom i braćom, neka ce spremi predrečenim vođama y pomoć, jer je njima poverena i dalja uprava i uredba tih kadiluka. Dalje želim da ce ostali pridruže mojim vojnicima, a ja namjeravam naskoro iz Travnika ustati i tamo krenuti, te smederevski sandžak od zločesti trutova očistiti”.
Sa svoje strane Porta je stalno činila podstreke da ce mobilizacija što pre dovrši. Veziru Sejid Mustaf-paši sultan je tri puta zapovedio hitno dizanje vojske i ozbiljne pripreme za ofanzivu:
,,Nemoj misliti da je ovo posao kao drugi poslovi”, naređuje ce veziru y jednom fermanu, ,,nego je ovo vjerska i božja zapovijest da ce ratuje i bije, kao što sam i prije izdao zapovijest, da ideš sa bosanskim mirimanima, kapetanima, i sa ovim bezina i spahijama koji su sposobni za rat; i da uzmeš y društvo jenipazarske mirimane i s njima da kreneš na određeno mjesto. Da ce dogovoriš sa urumeliskim valijom, te s njim y sporazumu sa svake strane odjedanput y jedno vrijeme, na pomenute razbojnike navalite, i pomoću Boga razbijete, i golom sabljom u ruci da prokrčite put Božjim zapovijestima, za što ćete steći veliku plaću na onom svijetu. Na isti način, ponovio sam zapovijest i urumelishom valiji uz naredbu da pohita. Sad da te vidim kako ćeš moju carsku zapovijest ispuniti i izvršiti onako kao što mislim i očekujem od tebe, koji ćeš moju carsku milost dobiti. Zagrni skute, pa dobro nastoj da izvršiš sadržaj moga carskog fermana”.
Bilo je prilično govora o tome koliko ce Rusija upinjala da zadrži vladiku Petra od rata s Turcima, što joj je i pošlo za rukom, ali ne i da umanji kod njega borbeno raspoloženje. To je bio nemiran borben duh, produkt svoga vremena, koji je hteo da ce troši y nacionalnoj aktivnosti. Najradije je hteo zagaziti y borbu s Turcima, a voljan je bio ratovati i sa Austrijancima. Prilike i ruska politika navile su da je ušao y rat s Francuskom, s kojom je on pre četiri godine, vodio pregovore za zajedničku akciju na Balkanu.
Porazom na Austerlicu 20. novembra 1805. godine, pored poniženja kao velike sile, Austrija je bila primorana i na teritorijalne žrtve. Najteže je bilo ustupanje Dalmacije Francuskoj. I Rusija je tim bila osetno pogođena: Napoleon, njen najopasniji suparnik, dobijao je na taj način siguran oslonac za svoju politiku na Istoku. Austrija je morala pristati na predaju Dalmacije, dok Rusija nije htela s tim da ce pomiri. Francuske trupe su prema ugovoru imale da zaposednu Dalmaciju s Bokom do 15. februara 1806. godine, ruska vlada je rešila da ih y tome delimično spreči. Kao oruđe trebao je poslužiti na borbu vladika Petar. Veliko Državno veće, pod predsedništvom cara Aleksandra, rešilo je januara 1806. godine da ce pokloni veća pažnja nacionalnim težnjama balkanskih naroda. Isto tako, ministar inostranih dela Čartorinski, verovatno pod sugestijom francuske opasnosti, prihvata ideju vladike Petra da ce od Crne Gore, Hercegovine i Boke stvori neka vrsta države koja bi stajala pod suverenitetom Turske (nešto slično Jonskim ostrvima). Ta nova tvorevina trebala je da posluži Rusiji kao zapreka francuskom uticaju na Balkanu. Zajednička akcija naroda iz pomenutih oblasti protiv francuske okupacije Dalmacije s Bokom, trebala je biti preduslov za stvaranje te države. U tom pravcu date su iz Petrograda instrukcije vladici Petru, Fontonu, kao i Sankovskom, koji je od kraja 1805. godine preduzeo vođenje svih agentskih poslova na području Crne Gope sa Brdima i Hercegovine.
Glavna ličnost ove radnje trebao je biti vladika Petar. U ovom slučaju, ruski interesi potpuno su ce poklapali s njegovom ambicijom i težnjama. Okupacija Dalmacije od francuskih trupa išla je vrlo sporo zbog terenskih i drugih teškoća. Boka takođe nije bila na vreme zaposednuta, a pravoslavni Bokelji su izjavili da žele sjedinjenje s Crnom Gorom, te su se latili oružja. Crnogorci su upali y Boku i 14. februara održao ce bokeljsko-crnogorski zbor y Risnu, na kojem je Francuzima proglašen rat. Austrijske trupe 11. februara 1806. godine predale su Kotor udruženoj crnogorsko-bokeljskoj i ruskoj vojsci, koja je bila prispela sa Krfa. Na taj način ce stvorila poznata ,,Kotorska afera”, koja je Austriji nanela dosta štete i neprijatnosti. Predaja Kotora Rusima i Crnogorcima bio je vrlo značajan presedan. Napoleon ce beše uplašio da i Dubrovnik ne stigne ista sudbina, te zapovedi da ga zauzmu francuske trupe. Posle forsiranog marša, general Loriston uđe 14. maja 1806. godine y starodrevni Dubrovnik, protiv volje dubrovačke vlade i aristokratskog dela stanovništva. To je dovelo opet do opsade Dubrovnika od crnogorsko-ruske vojske i pustošenja njegove pitome okoline. U istoriji je tο zabeleženo kao stvarna propast stare Republike.
Nije bilo opasnosti za Bosanski pašaluk od strane Crne Gore. Što ce tiče hercegovačkih plemena posle neuspelog ustanka y Drobnjacima ugasilo se ranije raspoloženje za borbu s Turcima. U istom pravcu, kao raniji ruski agenti Ivelić, i Sankovski je održavao veze sa poverljivim ljudima y Hercegovini. Po svoj prilici sastajao ce s Gagovićem y Dubrovniku, negde početkom 1806. godine. Piše iz Kotora Gagoviću 3. aprila da y Hercegovini podgrejava mržnju na Francuze, a ,,da ce ni pod kakav način ne dižu protiv svoje zakonite vlasti”. Posle poraza Drobnjaka, Gagoviću nije bilo teško to postići. U crnogorsko-bokeljskoj vojsci bilo je nešto vojnika i sa hercegovačkog područja, čemu ce turske vlasti nisu protivile. To je ljutilo francuske generale y Dalmaciji, pa su trebinjskom paši prebacivali za nelojalnost. Interesantan je jedan detalj koji može baciti malo svetla na odnose Turaka i arhimandrita Gagovića. Došlo je do nekog spora između Pivskog manastira i nekih seljaka, kadija nevesinjski i pivski Omer Tevbzikis, došao je y Pivu sa pet pratilaca, da na licu mesta spor ispita i reši. Donosi on 24. juna 1806. godine (19. rebulahira 1221) rešenje y korist manastira, tj. Gagovića kao tužiteljske strane. Vrlo lako dâ ce pretpostaviti, iako dokaza nema, da su y ovom sporu Turci bili na strani Gagovića zbog njegove lojalnosti i akcije da hercegovačka plemena ostanu y pokornosti prema turskim vlastima.
Čim su Bosanci počeli izlaziti na granicu i dolaziti y dodir sa ustanicima, otpočeli su ljuti bojevi, koji su, sa izvesnim prekidima trajali skoro tri meseca. Bosanskoj vojsci ubrzo polazi za rukom da zaustavi napredovanje Radiča Petrovića i Milana Obrenovića. Okršaji počinju najpre prema Šapcu i Valjevu. Prve polovine januara 1806. godine, Jakov Nenadović i pop Luka Lazarević počinju sistematsku opsadu Šapca, dok ga je junački branio Abdula Vidajić, od kuće Vidajića iz Zvornika. On je tvrdio Austrijancima da neće pustiti šabački grad „buntovnicima” „dok je god duše y telu”. Tražio je on 24. decembra 1805. godine (6. januara 1806. po novom kalendaru), od Petrovaradinske komande dozvolu, da može poslati y Bosnu, preko austrijske teritorije, jednog kurira koji bi obavestio bosanskog vezira o teškom položaju šabačke posade. Petrovaradinska komanda izvinula ce neutralnošću i predlog odbila. Kad je Šabac bio, tako reći, skoro na izdisaju, stigla je pomoć iz Bosne. Da bi spasili šabačku tvrđavu od kapitulacije i olakšali diverzijom vojsci y Novopazarskom sandžaku, Bosanci su već sredinom januara, preduzeli nastupanje preko Drine prema Šapcu i Valjevu. Prelazak na ustaničko zemljište vršilo se severno i južno od Jadra i Rađevine, pošto nisu hteli kidati onaj ugovor o neutralnosti ove dve pokrajine.
Nekoliko manjih prepada ustanici uspešno odbijaju, međutim Bosanci su 17. januara pretrpeli osetan poraz, y sukobu na Ranitovači, blizu Lešnice. Potukao ih je Luka Lazarević, koji je na nekoliko dana pre toga, došao s nekoliko vojske ispod Šapca da pojača slaba ustanička odeljenja na Drini. Uviđajući da su Bosanci namerni pošto-poto prokrčiti put za Šabac, ustanici ostave nešto malo vojske oko Šapca, a najveći deo prebace na Drinu, gde dođe i Karađorđe da upravlja odbranom. Pri kraju januara, s velikim pojačanjima navali bosanska vojska i to y dva pravca: jedna, od Srebrenice i Sokola, prema Valjevu; druga, od Lešnice i Badovinaca, prema Šapcu. Onoj vojsci što je težila Šapcu dali su ustanici, pod Karađorđevom komandom, žestok otpor na Žičkom Polju i Ranitovači. Veoma značajni gubici bili su na obema stranama.
„Boj je ovde takav bio, da bi čovek rekao da sav lug plamti. Srbi su tu od mrtvih konja busije pravili i branili ce. Samo je turskih konja više od 200 mrtvih palo”.
Tako ce y jednom izvoru opisuje jedan od važnijih momenata iz ovog boja. Usled stalnog pritiska bosanske vojske i nepogodnog vremena, Karađorđe je bio prinuđen na povlačenje. Hasan-paša Srebrenički, zvani Arslan, 29. januara sa 3.000-4.000 vojnika stigne y Šabac, radosno dočekan od šabačke posade. Po kiši i snegu Karađorđe prikupi vojsku y selu Jelenči, blizu Mišara, i tu ce utvrdi y jednom šljiviku, s namerom da ce ponovo upusti y borbu s Turcima.
Hasan-paša iziđe 30. januara s vojskom iz Šapca i napadne Karađorđa svom snagom. Boj je bio žestok i krvav, bosanska vojska je navaljivala čitavog dana, Srbi su ce očajno branili. Bitku je rešila i Karađorđa izvukla iz škripca jedna ustanička konjanička četa, otprilike od svega 50 ljudi, koja je bila predvođena od Jovana Tomića Belova, Petra Molera i kaluđera Makarija. Odnekuda, pred veče, neočekivano napala Bosance s leđa. Iznenađen, a misleći da napada velika vojska, Bosanci y najvećem neredu napuste bojište i pobegnu put Šapca. Turaka je palo samo mrtvih više od 200, među njima i brat Abdage Vidajića.
,,I od toga dana nije ce više usudio ni jedan Turčin y onu stranu y polje daleko od grada otići”.
Ona vojska koja je nastupala od Srebrenice i Sokola, ne naišavši ni na kakav ozbiljniji otpor, udari preko Brankovine y pravcu Uba. Jakov Nenadović, koji je ležao od rana kod svoje kuće y Brankovini, jedva ce spase da ga Bosanci živog ne uhvate. Ubrzo dođe ispod Beograda Janko Katić s nešto vojske, a posle pobede kod Jelenče pošalje i Karađorđe pojačanja. Janko Katić i Jakov Nenadović, koji ce već bio pridigao od rana, dočekaju ovo krilo bosanske vojske, i nanevši mu osetan poraz poteraju ga y pravcu Sokola. Februara meseca Karađorđe je pisao proti Matiji, koji je tada boravio y Bečy:
„Vaše kuće i crkva popaljene; no vaša ce familija spasla y tamnavskom zbegu zdravo i mirno. Nemoj ce brinuti, no gledaj vaše delo za koje ste otišli”.
Posle poraza kod Jelenče Hasan-paša ce nije usuđivao da preduzme neke ozbiljnije napade na ustaničku vojsku kod Šapca. On je ostao s jednim malim delom vojske da pojača šabačku posadu, a veći deo ce vratio u Bosnu. Ustanici su izbliza motrili na šabačku posadu, a y manjim četama krstarili sve do Drine. Ometali su saobraćaj sa Šapcem i štitili narod po Mačvi i Pocerini od paljenja i zuluma od strane bosanske vojske. Bosanskom vojskom y Novopazarskom sandžaku komandovao je Sulejman-paša Skopljak, koji ce s većim delom trupa nalazio kod Novog Pazarara. Kod Višegrada je stajao kao glavni zapovednik Mehmed-paša Vidajić. NJemu su bili potčinjeni: Hasan-paša Banjalučki zvani Topal, s vojskom iz Fojnice, Visokog, Neretve i Prozira; alaj-beg sarajevskog kadiluka s begovima i spahijama iz sarajevske okoline i vojska iz okoline Rogatice i Višegrada. Hadži-beg iz Srebrenice bio je pripravan, da y slučaju potrebe priskoči y pomoć sa 1.000 ljudi iz Srebrenice, Birča i Kladije. Zaustavivši napredovanje ustanika, Skopljak i Mehmed-paša pripremali su ce za protiv akciju, obazrivije i sa više plana nego drugi Bosanci. Oni su nastupali prema Šapcu i Valjevu, zbog čega prema Novopazarskom sandžaku i dolazi docnije do odlučnih bojeva. Po turskim izvorima, jedan od većih napada koji ce imao kombinovano izvesti, kako od one vojske što je stajala kod Novog Pazara, tako i od one kod Višegrada, trebao je biti 20. februara (13. silhidžea, y subotu) ,,na tabor odmetnički, koji ce nalazi y Dobrosličima”. Srpski izvori govore da je odlučna bitka vođena oko Cveti 1806. godine kod rečice Deževe, nedaleko od Novog Pazara, na dva sata hoda od varošice Raške. Izgleda da su se Srbi sukobili samo sa trupama Sulejman-paše.
O pojedinostima znamo po stihovnom pričanju šabačkog episkopa Gerasima Georgijevića. Ha dan odlučnog boja ustanička vojska, s pobunjenicima iz onih krajeva, utvrdila ce bila kod Deževe. Svim odeljenjima je komandovao Radič Petrović. Manje komande su imali ovi za koje znamo: od ustanika iz Beogradskog pašaluka, Tanasko Rajić; od pobunjenika iz krajeva oko Ibra, studenički kaluđeri Melentije Nikšić i Samoil, pop Nikola iz Musića, pop Filip iz Gornje Brezove, vojvoda Đorđe iz podgorske nahije. Turci pođu od Novog Pazara prema ustaničkim položajima, ali ovi ne sačekaju protivnika y zaklonima no izađu pred šančeve, gde ce otvori krvavi boj. Do podne je cpeća bila na strani Srba, ali kad Turci dobiše pojačanja, a Srbima uz to još nestane municija, situacija ce okrene y korist prvih. Taj kritični momenat šabački episkop ovako prikazuje y ovim nespretnim stihovima :
„Kad ce Turci opet osmeliše,
Te na naše ruljom udariše;
Smešaše ce po ravnici polja,
Te ce biše puškam i sabljama”.
Srbi budu potučeni do nogu, pogine ih veliki broj, među kojima i hrabri vojvoda Đorđe. Među zarobljenim bio je studenički kaluđer Ruvim, njega Turci odvedu ranjena y Novi Pazar, stave na muke i umore. Ostaci ustaničke vojske i ostaci pobunjenika iz onih krajeva povuku ce na ustaničku granicu. Sulejman-paša pusti svoju vojsku da opustoši sve do samog Arilja, Turci zapale i manastir Studenicu. Telo Sv. kralja spase Melentije Nikšić odstupivši sa Radičem Petrovićem. Pukvil, novoimenovani francuski konzul y Janini, zatekao je još sveže tragove ovog srpskog poraza kad je s proleća 1807. godine iz Travnika preko Novopazarskog sandžaka, išao na novu dužnost. On ovako opisuje svoje utiske iz Novog Pazara:
,,Kad pređoh Rašku, prispevši y gradić vrh varoši, groza me obuhvataše gledajući povrh njegovih zidova gomilu odsečenih glava muških, što ih Bošnjaci tu behu natakli kao trofeje svojih pobeda y ratu protiv Srbijanaca. Hiljadama gavranova tužno grakćući žderahu te žalocne ostatke, a moji tatari odušivahu gnjevu svome pcyjyći svoje pobeđene neprijatelje”.
Mehmed-paša Vidajić imao je isto tako lepog uspeha: potisnuvši Milana Obrenovića, on povrati Višegrad i Užice. Preotimanje Užica pozdravljeno je topovskom paljbom sa sarajevskog grada. Skopljakova i Mehmed-pašina pobeda y Novopazarskom sandžaku povukla je y akciju i bosansku vojsku y donjem Podrinju. Jedno oveće odeljenje Bosanaca uputi ce s Drine preko Mačve; šabačka posada učini y isto vreme, ispad da olakša prelaz ovog odeljenja za Šabac. Janko Katić i Vujida Vulićević, koji su ranije još s nešto konjanika došli ispod Beograda, sa Stojanom Čupićem potuku y Mačvi i jednu i drugu tursku vojsku. Narodna pesma obeležava ovaj boj kao jedan vrlo težak poraz bosanske vojske. Još gope je prošao Osman DŽora, izbeglica iz Valjeva, koji je s većim brojem vojnika upao od Sokola. On je 3. aprila bio prosto satrven na Čučugama. Jakov Nenadović piše, 11. aprila y Srem jednom prijatelju:
„Čislo je Turaka neiskazano poginulo, i tako su rasterani da i danas gdi koji ce iz šume izvuče, i čobani po šumi i danas biju. Juče su našli pedeset Turaka i ubili”.
Prota Mateja veli:
„Turci begajući pobacaše puške, haljine, obuću, da bi lakše begali; ali zabadava, Srbi stizaju, i koje sabljom, nožem koje britvom kolji, koje prošcem i krljaćem y glavu tuci. ”
S obzirom na ovo tromesečno ratovanje bosanske i ustaničke vojske, potrebno je navesti i ove stvari. Dokle je na južnom i istočnom ustaničkom frontu, posle prvih ustaničkih uspeha, vladalo relativno zatišje, zahvaljujući y prvom redu toj okolnosti, što na tim stranama nije još bila izvršena koncentracija turske vojske. Od polovine januara do polovine aprila su prema Bosanskom pašaluku vođeni krvavi bojevi. Bitke kod Deževe i na Jelenči nose obeležje bojeva koji prethode svakoj odlučujućoj bici y cilju dobijanja terenskih i drugih pogodnosti, s tom razlikom što je ovde to rađeno više nagonski, nego s nekim strateškim planom y današnjem smislu. Po žestini s kojim su vođeni, po snagama koje su angažovane, po žrtvama koje su pale, neki od ovih bojeva imaju karakter pravih bitaka. Sa bosanske strane y borbu su ušle sve mobilisane trupe, ustanici su upotrebili vojsku iz krajeva zapadno od Morave i to ne svu, jedan dobar deo stajao je kod Beograda.
Teško je tačno odrediti ko je izašao kao pobednik, ko je bio pobeđen. Otprilike bi ce moglo ovako reći: na jugu, prema Novopazarskom sandžaku, Bosanci su imali nesumnjivog uspeha, dok su ustanici relativan uspeh postigli oko Šapca i Valjeva. Ishod ovog ratovanja bio je nepovoljan za obe ratujuće strane, ali kako izgleda više za ustanike iz sledećih razloga. Prvo, u donjem Podrinju borbe su vođene na ustaničkom zemljištu, što je, razume ce, dovelo do pustošenja tih krajeva, bile su paljene kuće Nenadovića y Brankovini i popa Luke Lazarevića y Svileuvi. Tamošnji živalj je to preživeo vrlo teško, jer je po najvećoj zimi morao napuštati svoje domove bežeći po zbegovima preko Save, ne uvek rado priman od austrijskih pograničnih vlasti. Drugo, plan da poboljšaju svoj strateški položaj prema Bosni ustanicima nije uspeo. Naprotiv, na nekim mestima postao je još teži: Bosanci su uspeli uspostaviti vezu sa Šapcem, istina nesigurnu, ali ona je postojala. Mačva i Pocerina nisu mogle biti zaštićene od upada bosanske vojske sa Drine i ispada šabačke posade. Preotimanje Užica takođe je bio jedan osetan gubitak. Najteže je izgleda ustanicima pao neuspeh da ce uspostave direktne veze s Hercegovcima, Crnogorcima i Brđanima. Prepiska ustanika s vladikom Petrom y aprilu i maju najbolje to potvrđuje.
U ovom ratovanju otkriveni su nedostaci kod trupa obe ratujuće strane. Kod Bosanaca ce veoma jako ispoljavalo odsustvo discipline, jedinstvo y komandovanju i nastupanjima, naročito one vojske koja je operisala prema Šapcu i Valjevu. Kod ustanika toga je bilo y manjoj meri, bar onde gde je dospeo Karađorđe, ali je kod njih vladala oskudica y džebani i hrani. Jedino y krajevima Novopazarskog sandžaka koje su ustanici bili pritisli, došlo je do pokreta raje i njene saradnje sa ustanicima. U ostalim delovima Bosanskog pašaluka, raja ostaje potpuno pasivna. Nikakvo ozbiljnije vrenje kod nje i namerama da ce digne na oružje, nema nikakvih sigurnih vesti. Čak Jadar i Rađevina, y blizini kojih ce vode žestoki i krvavi bojevi, ostaju mirni. LJudi koji su stajali na čelu ove dve oblasti, izgleda su ce trudili da očuvaju neutralnost, rukovođeni verovatno neizvesnošću koja će od zaraćenih strana ostati na koncu pobedilac.
Bosanska vojska je na najzverskiji način postupala sa Srbima y donjem Podrinju, y domašaju njene akcije i logorovanja. Najteži je bio slučaj sa selom Dobrićem. Po narodnoj pesmi, negde pred Đurđevdan, upadne Kulin-kapetan sa svojom družinom y selo Dobrić, poseče 74 čoveka koji su mu bili došli na veru. Selo porobi i popali, a popa Filipa i seoskog kneza Iliju vezane y lancima dovede y ordiju i nabije na kolac. Roblje, kao što ce zna, otkupio je knez Ivo iz Semberije, koji je tim postupkom dao lep primer plemenitosti y onako surovim prilikama. Prići ustanicima za Jadar i Rađevinu bilo je isto izložiti ce sličnoj sudbini i staviti ce pod mač razjarenih bosanskih janjičara. Ipak, Todor Bojinović, jedna od glavnih ličnosti iz poznate bune y Jadru i Rađevini, uskoči s nekoliko drugova ustanicima. Ovi posumnjaju y čiste pobude njegovog uskakanja i osumnjiče ga da je od bosanske vojske poslan kao uhoda. Častoljubiv i plahovit, da bi sumnju otklonio, on y jednom boju sa svojom družinom uleti među Turke i bude teško ranjen.
Kad je na bosansko-ustaničkom frontu bilo najživlje, spremajući ce i sam na vojnu, umre y Travniku, 13. marta (5. muharema), posle kraćeg bolovanja, bosanski vezir Sejid Mustaf-paša. Po autoritetu koji su veziri imali y Bosni, očekivalo bi ce da će ovaj događaj ostati bez nekih važnijih posledica. S obzirom da ce tο desilo y jeku priprema za veliku ofanzivu na ustanike i kad su ce već vodile krvave borbe između njih i Bosanaca, smrt Sejid Mustaf-paše bila je od velike važnosti. Bosanci su bili y toku za svakodnevno vojevanje, nego i za početak glavne ofanzive. Pouzdano znamo da jedan od glavnih razloga ponovnom odlaganju glavne ofanzive bila i smrt Sejid Mustaf-paše. Iako su izvori dosta oskudni da ce tačno i y pojedinostima uoče odjeci ovog događaja na držanje i kretanje bosanske vojske, ipak ce može ovo zaključiti: već sredinom aprila, aktivnost njena malaksava na čitavom frontu, kretanja skoro prestaju, a relativno zatišje traje yglavnom do velike ofanzive. Kajmekam objavljujući vezirovu smrt Ibrahim Rešid, 14. marta (6. muharema), preporučuje vojsci da ce zbog ovoga ne uznemirava, nego da nastoji „neprijatelja odbiti, granice čuvati i y svemu velikom i malom postupiti kao i pre”. U jednom izveštaju iz Beča, dobro informisanog francuskog agenta Merijaža, od 10. (23) maja, ima i ovo važno mesto: (…) „posle smrti bosanskog vezira vojnici iz Bosne vraćaju ce kući, govoreći da oni neće više da ce biju sa Srbijancima”.
Ne može se ničim drugim utvrditi istinitost ove vesti, ali ona daje još jedan dokaz o posledicama smrti Sejid Mustaf-paše. U unutrašnjosti, i to y neposrednoj okolini Sarajeva, javile su ce hajdučke družine, a muslimani su strahovali i od pokreta raje. Po nekim turskim izvorima mobilizacija je nastavljena, istina y malim razmerama. Smrt Sejid Mustaf-paše bio bi jedan bliži uzrok slabljenju aktivnosti bosanske vojske i prekidu njenog daljeg kretanja. Imamo jedan dalji uzrok, i to onaj koji stoji y vezi sa diplomatskom radnjom kojom ce išlo na to da uopšte ne dođe do turske ofanzive. Ustanici su doneli odluku, na poznatoj skupštini y Smederevu, da ce ispita mogućnost približavanja otomanskoj vladi i preduzmu koraci za otklanjanje turske vojne akcije diplomatskim putem. Ustanici su mogli pretpostaviti da će y tom pogledu biti nekog uspeha, ako pored njihove direktne izjave pokornosti sultanu, dođe kod otomanske vlade posredovanje Petrograda i Beča. Novembra 1805. godine oni ce obraćaju bečkoj i petrogradskoj vladi, s pismenim molbama da ce ove zauzmu y Carigradu za ustaničku stvar, ali ostajući pri zahtevu da se y Beogradskom pašaluku zavede administrativna autonomija.
Januara 1806. godine, po svoj prilici na podsticanje mitropolita Stratimirovića, ustanici upute jednu delegaciju od tri člana u diplomatsko posredovanje. Prota Mateja, Boža Grujović i zemunski trgovac Miloš Urošević budu poslati da lično, najpre y Beču, pa onda y Petrogradu, što življe predstave težak položaj ustanika. Delegacija je imala da izmoli kako pomoć y oružju i drugom, tako i svesrdniju intervenciju kod Porte y njihovu korist. Prispevši y Beč, delegacija ne produži put za Rusiju, nego ce zadrži y Beču i preko ruskog poslanika y Beču, y duhu dobijenih instrukcija, uputi molbu y Petrograd. Ustanici su bili izabrali vrlo podesan momenat da jače zainteresuju Rusiju i Austriju, što je dokaz više sa koliko su interesovanja oni pratili razvoj političkih prilika y Evropi. Povrh toga, trudili su ce da odatle izvuku izvesne koristi. Od početka ustanka Beč i Petrograd uviđaju nesporno veliki značaj ovog pokreta i trude ce svaki za sebe, da ga pridobije za svoje interese i račune. Rusija, prisiljena sticajem okolnosti, lavirala je između Turske i ustanika. Ona ce nije smela jačim zauzimanjem za ustanike zameriti Turskoj, bojeći ce da ce ova ne baci y naručje Napoleonu. Radi toga ruska vlada, od početka ustanka, gleda da održi prijateljstvo na obema stranama, uveravajući Portu da je bolje za nju popustiti y nečem, ali i da savetuje ustanike da ostanu y granicama lojalnosti prema sultanu. Ona je potpuno odobravala ustaničke zahteve da ce y Beogradskom pašaluku zavede administrativna autonomija i kuražila ih je na istrajnost y borbi, ali, y isto vreme, upućivala na direktne pregovore s Portom.
Promena političke situacije posle pobede Napoleona na Austerlicu, učinila je da ce povodom ustaničke stvari ruska vlada primi svesrdnije intervencije y Carigradu. Ruski poslanik y Carigradu dobio je instrukcije od svoje vlade, da vrlo živo predstavi Porti svu štetnost za turske državne interese ako ne odustane od oružane akcije. Kao najjači argumenat imala je poslužiti francuska opasnost, jače nego pre Austrelica. Više nego Rusija Austrija je gledala svoje vlastite interese. Suviše upletena y borbi s Napoleonom, ona je izbegavala zaplete na drugoj strani. Naročito nije želela da ce pokreće istočno pitanje, pošto nije mogla da sa dovoljno autoriteta učestvuje y njegovom rešavanju. Otuda je i dolazila njena želja da sa otomanskim carstvom održava prijateljske i korektne odnose. S druge strane, želela je videti svoju južnu granicu obezbeđenu od povreda. Janjičari su bili nezgodni susedi, i Austrija čisto iz ovih pograničnih razloga želi da ce popravi režim y Beogradskom pašaluku y korist ustanika. Međutim, stvaranje začetaka nekakvog državnog života y Beogradskom pašaluku ne samo da nije htela, nego je bila spremna da do toga ne dođe. Nasuprot Rusiji, koja je odobravala ustanički zahtev da ce zavede y Beogradskom pašaluku administrativna autonomija, Austrija je imala y vidu samo svoje interese i želela da ce povrati uprava iz vremena Mustaf-paše. Na molbe ustanika da ih primi pod svoju zaštitu, ona ce izgovarala neutralnošću i prijateljstvom sa otomanskim carstvom, ali da ih ne udalji od sebe, Austrija ce vrlo oprezno zauzima kod Porte da ce ustanicima izađe u susret y koliko to mogu dozvoliti turski državni interesi.
Bitka kod Austerlica i Požunski mir čine da Habzburška carevina izađe iz ove prividne rezerve o ustaničkom pitanju. Ne samo da je Austrija izgubila austerličkom bitkom teren y Srednjoj Evropi, nego su ustupanjem Dalmacije bile ugrožene njene aspiracije na Balkanu. Da bi bar na ovoj strani očuvala izvestan prestiž, njoj je trebalo da ce više uplete y događaje na tome području. Ponuda ustaničke delegacije da interveniše y korist ustanika kod turske vlade mogla joj je dobro doći za tu svrhu. Austrijska vlada je 22. januara (4. februara), na osnovu ustaničke molbe od novembra 1805. godine naredila internuncijusu (pregovarač drugog ranga, posrednik) da ce kod Porte zauzme za Srbe. Posle dolaska ustaničke delegacije y Beč 27. februara (12. marta) car Franc lično ce obraća jednim pismom sultanu Selimu nudeći mu svoje posredovanje „da bi dao opštu amnestiju” i pristao na mirno izravnanje sukoba. Pored toga, erdherceg Karlo pisao je, kako Karađorđu, 22. februara (7. marta), tako i turskim komandantima 23. februara (8. marta) prema tome i bosanskom veziru, da ce uzdrže od vojnih operacija, dok ce ne vide rezultati pisma cara Franca sultanu Selimu.
„Dobri odnosi između oba dvora – pisao je on Karađorđu – daju nade na povoljan ishod intervencije. Ali da ce dođe do ovog cilja, potrebno je, do daljeg izveštaja, da ce uzdržavate od svega što bi moglo prouzrokovati neprijateljstva y toku ovih pregovora”.
Koliko je tο uticalo na zastoj y pripremama za tursku ofanzivu i na slabljenje aktivnosti kod bosanske vojske, ne možemo znati. U Travnik je erhercegova intervencija mogla stići y mesecu martu. Uzgred, još jednu stvar y vezi s bavljenjem ustaničke delegacije y Beču: na njenu molbu nadvojvoda Ludvig, po ličnoj zapovesti carevoj, naredio je baronu DŽenejnu, komandantu pograničnih trupa y Sremu i Slavoniji, 3. (16) aprila da mogu veće grupe begunaca sa turske teritorije prelaziti na austrijsku stranu. U Carigradu nisu bile povoljne prilike za intervenciju Rusije i Austrije y korist ustanika. Napoleon za Tursku nije više prestavljao bauka, njene simpatije su ce okretale na njegovu stranu. Turskoj vladi bilo je dobro poznato da on ima plan da ojača Tursku i od nje stvori saveznika protiv Rusije. Porti je postalo nesnosno rusko tutorstvo i nameravala je da ga ce oslobodi uz pomoć Francuza. Napoleon je nudio podršku i neskrivene simpatije. Pored toga, Karađorđev ustanak kod njega nije nailazio ni na kakve simpatije, on ga je smatrao ruskim delom i oruđem y rukama ruske vlade. Direktno je kuražio sultana Selima III da ustanak što ppe uguši. U početku 1806. godine on osniva tri konsulata y Turskoj: y Skadru, Janini i Travniku. Za konzula y Travniku naimenovan je Petar David, raniji otpravnik poslova na Malti, kome ce poverava koliko trgovačka toliko i politička misija. Francuski uticaj na Porti rastao je iz dana y dan, približavao ce dan kidanja veza s Rusijom. Porta, hrabrena od Napoleona, učtivo, ali energično odbija 24. marta austrijsku ponudu za posredovanje, pa posle nekoliko dana i ponudu ruskog poslanika. Formalno Turska je ostala čvrsto pri tom da je ustanak njena unutrašnja stvar i da će ona imati snage i umeti da je reši.
Petnaesti dan po smrti Sejid Mustaf-paše, 28. februara (20. muharema), Porta imenuje Hozrev Mehmed-pašu, dotadašnjeg solunskog valiju za bosanskog vezira. Žureći s vojnim pripremama naredila mu je da hita na svoju novu dužnost. Hozrev-paša je najpre bio vicekralj y Egiptu, i važio je kao vatreni pristalica reformi Selima III i nove političke orijentacije oslanjanja na Francusku. Pravi frankofil, on je Napoleona voleo i obožavao. Imao je za lekara jednog Francuza po vaspitanju, Italijana po rođenju, koji je docnije bio i dragoman (zvanični državni prevodilac) francuskog konzulata y Travniku. Svi francuski službenici koji su sa Hozrev-pašom dolazili y dodir, hvale ga i ističu njegove simpatije za Francusku. Imenujući ga za bosanskog vezira, Porta ce, izgleda, rukovodila i time što je htela da on prilagodi Bosance na francusko susedstvo y Dalmaciji i populariše novu Portinu politiku zbližavanja s Francuskom. Pored svih nastojanja, Hozrev-paša nije y tom uspeo. Bosanski muslimani omrznuli su Francusku još od Napoleonovog pohoda y Egipat. Posle okupacije Dalmacije oni su strahovali da Francuzi ne pritisnu i Bosnu. Hozrev-paša, kao frankofil i čovek novog kova prirodno da nije mogao biti y volji muslimanske Bosne. Ukoliko je njegov prethodnik, Sejid Mustaf-paša, bio u Bosni popularan i voljen, y toliko je on bio omrznut i nepopularan. Zbog njegovog prijateljskog ophođenja sa francuskim agentima y Bosni i komandantima francuske vojske y Dalmaciji, Bosanci su ga držali za izdajnika. Bila je javna tajna da ce prodao Francuzima. Ni on nije voleo Bosance zbog njihove surovosti, konzervativnog duha i zastarelih ustanova. Od svih bosanskih prvaka jedino je cenio Sulejman-pašu Skopljaka.
Mehmed Hozrev-paša nije po običaju otišao y Travnik, već se y Novom Pazaru zadržao nekoliko dana i početkom maja (početkom rebul-evela 1221. godine) pozvao je na dogovor prvake iz unutrašnjosti pašaluka. Izvešten da je Ibrahim-paša, glavni komandant operativne vojcke, 12. maja (6. rebul-evela) krenuo „iz Skenderije” (naziv za skadarsku oblast iz XV veka, obuhvatala je i Zetu, prim. MJ) za Niš, y subotu lično je preduzeo koncentraciju bosanske vojske y donjem Podrinju, odakle je nameravao početi ofanzivu. Iz Novog Pazara javlja 20. maja (14. rebul-evela) Sarajlijama:
„Trinaesti dan ovog meseca, sa nekoliko vojnika (vojske) otpremih Sulejman-pašu na Glasinačko polje, a ja ću sutradan, y ponedeljak, odavde iz Novog Pazara sa ostalom vojskom krenuti na Glasinac, a odatle zajedno pravo na Zvornik. Vi efendije i age, kad razumijete za ovaj naš tetrib, što ga je bio učinio umrli valija, vi, po naredbi visokog carskog fermana, znajte da je ovo usluga vjeri i carstvu i da je tο vjerska dužnost i odličje i ovog i onog dunjaluka. Na isti način kao što je bilo zaključeno na vilajetskom vijeću, vi muderizi, pribrane kadije, muftije, hodže; i ti sobom janjičarski ago, i naturnadžijski, i hasežinski ago, age mrtve straže i sve age; barjaktari, jamaci, i svi sposobni za rat i otpor, čim vam moja bujruldija dođe, prigotovite ce i spremite, i što prije iz Sarajeva pohitajte, da ce iskupimo na predrečenom polju, a odatle zajedno da krenemo na određeno mjesto. Gledajte da ne počasite ni jednog časa ni minuta”.
(M. Gavrilović, Ispisi)
Iako početak leta, y Novopazarskom sandžaku je prilično zahladnelo. U jednom zapisu ce veli ovo: „1806. vedomo budi vsjakou sudu i pravdi, kada udari sneg mjeseca ijonija vdeng, k. a.” Krajem maja „počeše dolaziti bosanski kapetani i male paše, ići-tuglije, i očekuju travničkog vezira prema Badovincima”, veli prota Mateja Nenadović. Ne zna se tačan datum dolaska Mehmed Hozrev-paše sa vojskom iz Novog Pazara y donje Podrinje, ali on je bio spreman za nastupanje već krajem juna. Vezir ce odmah postarao da dođe y vezu s francuskom komandom y Dalmaciji. Okupator Dubrovnika general Loristan, dobio je od njega jedno pismo „vrlo srdačnog tona”, datirano 13. (26) juna. General Marmon poslao je svoga ađutanta, kapetana Leklerea, da bude na usluzi bosanskoj vojsci pri operacijama na ustanike. Ne uspevši proći za Drinu, kapetan Leklere zadrži ce y Travniku, gde ga je zatekla i katastrofa bosanske vojske na Mišaru. Hozrev-paša je imao da reguliše još jednu stvar sa francuskom komandom y Dalmaciji. Prilikom zimskog ratovanja, bosanska vojska je utrošila znatnu količinu baruta i olova, zatim je grom uništio, izgleda negde pri kraju 1804. godine, barutni magacin y Sarajevu. Mustaf-paša, njegov prethodnik, tražio je od Porte da ce pošlje džebane y dovoljnoj količini za vođenje pata s ustanicima. Posle smrti Mustaf-paše, bosanski prvaci obnovili su potraživanje. Iz Carigrada je lađama upućeno ,,500 kantarova baruta: 100 kantarova za puške, 400 za topove; 300 kantarova olova, i 1005 aršina frenske šalitre”.
Kad je general Loriston okupirao Dubrovnik, zatekao je 14. (27) maja y dubrovačkoj luci brodove krcate džebanom za bosansku vojsku. Bez sumnje, to je bila ova municija upućena iz Carigrada. Po Loristonovu priznanju, zahvaljujući samo njoj mogao je izdržati opsadu Dubrovnika od strane rusko-crnogorske vojske. Na traženje iz Bosne da ce municija preda, Napoleon je naredio generalu Molitoru, da mesto zaplenjene dâ veziru drugu džebanu iz Splita, y istoj količini. U toku rusko-austrijske diplomatske radnje, ustanici su izbegavali da svojim novim oružanim poduhvatom ne kompromituju taj diplomatski rad. Predviđajući da intervencija kod otomanske vlade neće imati uspeha, oni su zatišje na frontovima iskoristili za pripreme i bolje organizovanje vojske. Kad je bilo jasno da Porta namerava da ce oružjem obračuna sa ustanicima, ustanici postaju aktivniji, da bi još na nekim mestima popravili strateški položaj. Beograd im je mogao zadavati najviše brige. Početkom maja Karađorđe prikupi dosta vojnika, s namerom da pokuša da zauzme varoš. Bio je nameran da ga zauzme pre turske ofanzive i na taj način osigura zaleđe ustaničke vojske na frontovima, a opsadne trupe upotrebi za druge svrhe.
Učestvovali su y napadu otprilike ovi delovi ustaničke vojske: vojska iz beogradske nahije, nešto vojske s Morave pod komandom Petra Dobrnjca i Vujice Vulićevića i nešto iz valjevske i šabačke nahije s Jakovom Nenadovićem. Istina, kod beogradske posade vladala je oskudica y hrani, ali ustanički napad nije imao uspeha i Gušanac ce održao y Beogradu. Posle ustaničkog poraza na Deževi i preotimanja Užica na frontu prema Novopazarskom sandžaku, sve do dolaska novog vezira, nije zapažena nikakva promena niti je bilo kakvih pokreta, s jedne ili druge strane. Sem, ako ce možemo osloniti na neke nesigurne izvore, bio je upad od Užica jednog odeljenja bosanske vojske, kojega su razbili, na Sv. Trojice, kod Lopaša, ustanici iz požeške i užičke nahije. U drugoj polovini maja, prema Šapcu, postalo je nešto življe. Zahvaljujući neaktivnosti bosanske vojske na ovoj strani, ustanici su ovde prilično popravili svoj položaj. Šabačkoj posadi je opet prekinuta veza preko Mačve s trupama na Drini, Šabac je bio priklješten. U izveštajima iz Klenka i Mitrovice, jedan od 24, drugi od 25. maja, veli ce da je Stojan Čupić s jednom četom prelazio y Bosnu da pali sela i sveti ce za arčenje po šabačkoj i valjevskoj nahiji. Po prvom izveštaju, jedan deo zapadne ustaničke vojske stajao je „na vodi Dobravi do Cera, kako onaj deo od Cera opservirati može; a drugi deo vojske stoji y Mačvi, koji čuva Drinu i šabačke Turke”.
Pop Nikola Smiljanić sa 60, 70 drugova je držao zasede y Kitogu. Koliko su ustanici tada na ovoj strani bili komotni vidi ce i iz toga, što ce tada nalazio pod Beogradom Jakov Nenadović s jednim odeljenjem vojnika. Iako nije bila preduzeta sistematska opsada Šapca, posada je ipak trpela strahovitu glad. Dvadeset do trideset hlebova dnevno mogli su kupovati na austrijskoj strani koliko da zavaraju glad. U tvrđavi su se od istaknutih starešina nalazili Hasan-paša Srebrnički i Abdaga Vidajić, moramo priznati hrabri branioci Šapca. Nekoliko Turaka članova branilačke posade, sa ustaničke strane prota Mateja sa desetak drugova pređu 22. maja na austrijsku stranu da vode pregovore o predaji Šapca. Do sporazuma nije moglo doći jer su turski pregovarači tražili da y gradu ostane 400 ljudi, a ostalo ustanici da propuste y Bosnu. Prota Mateja je zahtevao bezuslovnu predaju grada, da posada bude propuštena. Iz očajanja od gladi dođe među opsađenima do meteža i oružanog razračunavanja. Poginuo je tom prilikom i sam Abdaga Vidajić, po svoj prilici od Hasan-pašinih ljudi. Šabačka posada ce krišom probijala noću, y manjim odeljenjima, kroz ustaničku vojsku i pobegla y Bosnu. Jedno veće odeljenje pokušalo je 23. maja uveče provući ce neopaženo preko Mačve, ali pop Nikola Smiljanić napadne iz zasede i prosto ih iskasapi. Među beguncima bio je i Derviš-beg iz Gradačca, koji uspe da umakne iz ovog okršaja, ali samo ,,gole duše”. U Šapcu je ostao Hasan-paša sa 500-600 vojnika. Na austrijskoj strani mislilo ce da će ce grad bez puške predati y roku od dva do tri dana. Ali General komanda „baš kad taj poslednji konac Turcima dođe” dozvoli „nekom Cincarinu Klimentu iz Nikinaca”, da može „2.500 oka brašna i 20.000 oka ječma da Turcima y grad dadne.” To je spasilo Šabac od kapitulacije.
Posle neuspele intervencije y Carigradu jasno je bilo za Austriju, da ce y domaku njene južne granice sprema prava bura. U večitom strahu da ne dođe do povrede njene teritorije i kakvih komplikacija, austrijska vlada po izveštaju komandanta Merijaža, upućuje znatna pojačanja, y pešadiji i artiljeriji trupama na jugu prema Srbiji. Smatrajući da ce svojom intervencijom y korist ustanika y neku ruku istrčala i tim navukla sumnju da s njima stoji y dosluhu (Merijaž i francuski poslanik y Beču izvestili su bili svoju vladu, da ce Austrija, prilikom bavljenja ustaničke delegacije y Beču, nosila mišlju da ustanike uzme pod svoju zaštitu; čak ce y evropskoj javnosti komentarisalo da ona očekuje naknadu za Dalmaciju, i to najverovatnije y Srbiji. Istina, ona je ovo poslednje demantovala), austrijska vlada je korigovala pogranični režim prema Srbiji na štetu ustanika. Možda je tome doprineo i jedan pogranični incident, izazvan ustaničkom krivicom. LJudi Jakova Nenadovića zaplene 24. aprila (7. maja), tri lađe natovarene robom jednog zemunskog trgovca. Gnevan zbog toga, baron DŽenejn poručuje 29. aprila (12. maja) Jakovu Nenadoviću i popu Luki Lazareviću:
„Od sada ste ostavljeni sudbini i besu vašeg neprijatelja i ne možete ni za što računati na pomoć s naše strane. Tako vam Bog pomogao y borbi s neprijateljem, kako ste ce vi pokazali zahvalni za dobročinstva koja su ce s naše strane vama ukazivala i vašim porodicama. ”
Zatim, izdaje naređenje komandantima sremskih pograničnih trupa, da ce pretera preko Save narod koji ce iz Srbije bio sklonio na austrijsku stranu, pa ako ce bude odupirao, da ce silom primora. U slučaju potrebe mogao je da se upotrebi i puk sa artiljerijom; pored toga, da ce onemoguće y buduće veze austrijskih podanika sa ustanicima, a prelazi preko Save dobro osiguraju i redovno ih obilaze oficirske patrole i lično komandant puka. Ova zapovest je nešto docnije ublažena, ali je granica ostala zatvorena. Pogranične austrijske vlasti, najpre onako štedljive y činjenju usluga šabačkim Turcima, sad postaju mnogo predusretljivije. Pored dozvole uvoza hrane y tvrđavu, što je napred pomenuto, na molbu Hasan-paše da mu ce dopusti komunikacija iz Šapca s Bosnom preko austrijske teritorije, baron DŽenejn odgovara dozvolom, samo s ograničenjem da ce tο vrši o turskom trošku. Došlo je do jednog većeg okršaja y Mačvi blizu Drine 28. maja, između bosanske i ustaničke vojske, istina potpuno lokalnog značaja. Po izveštaju iz Mitrovice od 30. maja, sukob ce desio ovako: s desne strane Drine kod Badovinaca, kako ce čulo y Mitrovici, ukopalo ce oko 5.000 bosanskih vojnika, „i tamo skoro dva meseca y opkopima leže i otuda delimično čine napade y Mačvu”. Verovatno s namerom da ih prebace preko Drine, dođu 27. maja pop Luka i Stojan Čupić s blizu 2.500 ustanika. Zaustave se kod Ali-agina Salaša, y blizini ovih turskih opkopa, i tu ograde šanac. Sutradan, y ponedeljak, oko podne, 200 ustaničkih konjanika približe ce turskim utvrđenjima. Bosanci nagrnu na njih, a ovi namerno bežeći, navuku ih do svoga šanca, gde pešadija prihvati borbu.
„Tako od jednog sata po podne do pred samu noć sa obe strane trajala je žestoka vatra; naši nadvladaše, a Turci počeli begati. Gonili su ih do same noći. U toj bici, kaže ce sledeće: da su naši imali dobrog tobdžiju, koji je tako dobro gađao da je turska kola s barutom zapalio. Turaka mrtvih 116, ranjenih 150. Naročito je mnogo mrtvih turskih konja. Od naših 4 mrtva i 8 ranjenih”.
To je y isto vreme poslednji ozbiljniji susret bosansko-ustanički do velike turske ofanzive. Veći deo ove ustaničke vojske 30. maja povuče ce iz Mačve ka Šapcu. Naposletku, posle svih peripetija, težište situacije potpuno ce prenosi na turske vojne operacije. Maja meseca, sa svih strana ce gomilala turska vojska na Srbiju. Posle neuspelog pokušaja da ovladaju Beogradom, ustanici vrše raspored trupa i čine poslednje pripreme da ce što bolje odupru navalama Turaka. Raspored je bio otprilike ovakav. Očekujući od Npša glavni napad, oni na tu stranu koncentrišu najviše trupa pod komandom Mladena Milovanovića, Petra Dobrnjca, Vujice Vulićevića, Stanoja Glavaša, pored ostalih; Milenko Stojićević s jednim odredom takođe je tamo određen, ali da y slučaju potrebe manevriše na istočnu stranu. Vojska većeg dela beogradske nahije koje su vodile glavne starešine: Vasa Čarapić, Janko Katić, Cima Marković, Miloje Petrović, nastavljala je opsadu Beograda. Dve nahije, valjevska i šabačka, imale su da zadrže nadiranje bosanske vojske preko Šapca i Valjeva. Delovi užičke, sokolske i požeške nahije mogli su biti određeni da na tim stranama čuvaju granicu. Karađorđe je trebao stajati s rezervom kod Topole i pratiti razvoj operacija na svim frontovima. Do prvog juna, on ce bavio, po svoj prilici, y Smederevu.
Ne samo što je prema Nišu bačeno najviše vojske, municije i topova, nego su na toj strani, na mestu docnije nazvanom Deligrad, podignuta jaka utvrđenja kao veštačka brana nadiranju turske vojske uz Moravu. Čitave zime ce radilo na tim utvrđenjima, po planu i pod nadzorom kapetana Žikića, koji je baš te zime prebegao ustanicima iz austrijske vojske. Međutim, izgleda da su ce ustanici osećali slabim prema Bosni. Oni ponovo pokušavaju tajnom prepiskom da nagovore vladiku Petra da počne borbu s Turcima. Još pod svežim utiscima bojeva oko Studenice i y donjem Podrinju, preklinjali su ga. 4 aprila, „krvlju srpskom” da „ …s vojskom, što skorije možete, na pomoći nađete i da odmah s leđa otuda na Bosnu udarite, da dignete sve što ce časnim krstom krsti, da ustane i Bosna i Hercegovina na opšte izbavljenije sviju Srba i da pobedimo našu nevernu Bosnu” 29. maja, Karađorđe izlaže vladici plan za zajedničku akciju protiv „neverne i dušmanske Bosne”, „nečastivago Brankovića seme prokletoga”.
Predlaže mu savez, y koji bi ušle još Dalmacija i Hercegovina, ,, (…) onaj položiteljni sajuz, koji je meždu starima i praocima našim, dok su slavnešima bili! Sirječ: y društvo oružjem i y meždusobni obraniteljni i napadateljni svez” Karađorđe je tražio da vladika daje vojsku „hrabro-čuvenom vitezu Šibaliji”, uskočkom junaku, da „k sojedineniju nama tegleći, učini jednu jaku diversiju”. Vladika Petar ce tada spremao da s Crnogorcima opseda Dubrovnik.
Literatura:
- Arsenijević, L. B. (1982), Istorija Srpskog ustanka, Beograd
- Andrić, I. (1981), Nemirna godina, Prosveta, Beograd, str. 9-21
- Vukićević, M. M. (1907), Karađorđe I i II, Državna štamparija, Beograd
- Točković, J. (1927), Odnosi između Bosne i Srbije i Boj na Mišaru, Gradska štamparija, Subotica
- Stefanović Karadžić, V. Pjesme, knj. 4
- Grupa autora, (1983), Istorija srpskog naroda IV, SKZ, Beograd
- Časopis: Bosanska vila, 1895, Sarajevo
Ostavi komentar