Aутор: Мирослав М. Јовичин, историчар
Одлука отоманске владе да устанак Срба y Београдском пашалуку угуши оружаном силом, пала je одмах после првих вести о поразу Турака на Иванковцу. У почетку рђаво информисана о величини пораза, она поново поверава Хафис-паши вођење војне на устанике: упућује му из Цариграда појачања y војсци и ратним потребама, a околним пашама наређује да хитно дижу војску и споразумно с њим почну оружану акцију. Кад су ce ускоро затим оцртале размере битке на Иванковцу и када је Хафиc-паша умро, Порта je била принуђена изнова почети с припремама ако je мислила остати при одлуци да устанак савлада оружјем. После извесног колебања и покушаја да преко цариградског патријарха приволи устанике на умирење, раздражена још устаничким упадима с почетка 1806. године y суседне крајеве, приступа озбиљно на заснивању једне велике офанзиве. Наређена je мобилизација војске y Европској Турској и једном делу Азије, a овај ратни поход на основу фетве „муфгије свега света”, оглашен је верским ратом. Какве размере je требао имати рат лепо ce види из једног циркулара турског ратног министарства, упућеног пашама око Београдског пашалука.
„Kaдијама, мудеризима, сарајевском мутеселим бегу, јањичарском аги и свим агама мртве страже, барјактарима, старим оџаклијама, људима од ријечи и посла. (…) Сазовите све војне старјешине на договор и савјетовање, вели ce на једном месту y том циркулару, као и племенити родољуби и виши чиновници, поводом тих изненадних и крвавих догађаја с побуњеном рајом, једнодушно је ријешено: да je сваколики муслимански свијет, по вјерској дужности и због војног угледа и државне части, дужан прогласити ратно-верски поход, да ратује с оружјем y руци и да с опасношћу свога живота узме најживљег учешћа против побуњене невјерничке раје; да ce бије и бори дотле, докле сасвим не буде поломљен и уништен непријатељ дин-ислама. (…) Ја мислим, с помоћу Божјом, кренути на други дан по Бајраму, у четвртак из Травника, са мојом пратњом и тјелесном стражом, преко Сарајева за Вишеград и даље… ”
(Иво Андрић, За логоровања)
Не само да je било слободно, него je заповеђено „да ce убија, уништава и стреља сваки бунтовник, па ce ма где ухватио сахмо да би ce y корену могла уништити клида устанка”. За врховног команданта војске која je имала водити рат на устанике наименован je румели-валис, пређашњи скадарски везир, Ибрахим-паша (брат и наследник Махмут-паше Бушатлије, који je погинуо од црногорске руке y борби на Крусама, 1796. године, МЈ). Порта je желела да офанзива почне што пре, али прилике су биле такве да je почела тек јула 1806. године. Толики узроци одлагању офанзиве могли су бити y главном ови: временске непогоде и теренске тешкоће за концентрацију трупа, лоше снабдевање храном и муницијом, неки нереди међу трупама y Софији. Нарочито задржавање главног команданта Ибрахим-паше y Скадру, због немира y Брдима и уласка Француза y Далмацију, после смрти босанског везира Сејид Мустаф-паше, о чему ћe бити више речи у даљем тексту.
Време до турске офанзиве испуњено je важним догађајима, како војничким тако и политичким. Нарочито je било живо учешће босанске војске y акцији против устаника. Босанско-херцеговачки муслимани стајали су под јаком импресијом догађаја y Београдском пашалуку, и у великој већини желели су да ce предузму најрадикалније мере да ce устанак угуши. Разумљиво je што је одлука отоманске владе за вођење војне на „бунтовнике” наишла код њих на пуно одобравање и добар одзив. Тада су први пут од Кочине крајине биле позване Босна и Херцеговина да устану на оружје y одбрану отаџбине и вере, и то не од непријатеља споља, но од бунтовне и непослушне раје. Босански везир Сејид Мустаф-паша је 8. јануара 1806. године, шаљући y препису царски ферман по свим кадилуцима, објавио мобилизацију целокупне војне снаге Босанског пашалука. Наредио је да ce чека с кретањем док снег окопни.
„И како вам буде писано y другој бујрулдији, и где будете одређени, одмах тако морате извршити и поћи на одређено место”, наглашава везир y својој заповести, такође описаној у приповеци Иве Андрића За логоровања.
Догађаји који су ce одмах затим одиграли, учинили су да ce мобилизација босанске војске извршила брже и боље, него што би иначе било. Пре објаве мобилизације налазио ce y Босанском пашалуку приличан број војника под оружјем, нешто за чување границе према Београдском пашалуку, али највише са Сулејман-пашом y Херцеговини на Дробњаке.
Турским припремама за офанзиву устаници су ce нашли пред тешком и деликатном ситуацијом: имали су ce ухватити y коштац скоро с читавом војном снагом отоманске империје. Не потцењујући нимало озбиљност ситуације, a непоуздани сасвим y оружани успех ако дође до пуне турске офанзиве, они предузимају извесне мере да отклоне опасност, или бар створе повољније услове за одбрану. На скупштини y Смедереву, одржаној при крају новембра 1805. године, поред решења о војним припремама донесене су још и две исто тако важне одлуке: да ce дипломатски најживље ради y Бечу, Петрограду и Цариграду, да би ce на Порту утицало да одустане од војничке акције; да ce одмах уђе с војском y оближње крајеве, a Београд и Шабац ставе y пооштрену опсаду, евентуално и заузму. Превентивним војним мерама устаници су хтели постићи следеће: побољшати стратегијски положај; побунити околне Србе, те с њима увећати број војске; и, напослетку, спречити концентрацију турских трупа.
Почетком јануара 1806. године они предузимају оружану акцију y свим правцима. Миленко Стојковић убрзо осваја све до Мироча и Дели Јована, заузима Пореч и затвара пролаз Дунавом. Петар Добрањац са Стеваном Синђелићем и још неким старешинама, осваја Ражањ, Параћин и Алексинац и почетком јануара туче Пазван-Оглуа на Џивџи-Бари. Младен Миловановић и Станоје Главаш, после заузећа Крушевца, продиру с једним одредом до Куршумлије и с бока угрожавају Ниш и Лесковац. Према Босанском пашалуку подухват je био још најсмелији и најизазовнији. Незгодан географски положај Босанског пашалука и расположење православног живља y њему за ,,кидање” с Турцима, могли су давати наде устаницима на веће успехе. Прелаз преко Дрине y њеном доњем току био je опасан због зворничке и соколске тврђаве. Зато ce они овде ограничавају на пооштреној опсади Шапца и подизању утврђења на десној обали Дрине код изложених места. Босанску границу прелазе офанзивом y Новопазарски санџак и то y два правца: Радич Петровић, с једном војском, уз Ибар према Новом Пазару; Милан Обреновић с другом војском, према Вишеграду, Препољу, Пљевљима и Новој Вароши. Главна je намера била одсећи Босански пашалук од Турске и створити непосредну везу с црногорским, брдским и херцеговачким племенима.
Дволично држање владике Петра према руским агентима по питању његовог односа према Турцима, врење по Брдима и скорашњи устанак Дробњака, могли су давати устаницима наде да ћe бити помогнути с те стране. Упад устаника y Новопазарски санџак налази босанску војску y покрету. Опасност да Босна не буде одсечена и бедно стање избеглица из угрожених крајева Новопазарског санџака учили су да Босанци постану активнији.
„Велико и мало, богато и сиромашно, на коњима и пешке, не гледајући на велику зиму и муку, појурише и то по наредби и уредби босанског валије Сејид Мустаф-паше”, вели ce мало претерано y једном турском извору.
Зимско време je прилично отежавало концентрацију војске. Рекло би ce да je y Сарајеву било неких нереда приликом мобилизације. Партија која je захтевала, кад je шабачки муселим Муса-ага Фочић још y почетку устанка долазио y Сарајево, да ce дахијама помогне и војнички интервенише y њихову корист, љуто je прекоревала другу, помирљивију партију, која je тο спречила. Концентрација војске je вршена y два правца: највећи део трупа упућен je y Новопазарски санџак да заустави продирање устаника. На ту страну je одређен и Сулејман-паша, после успелог похода на Дробњаке. Војска из Посавине, зворничке и једног дела сребрничке околине, одређена je y доње Подриње, према Шапцу и Ваљеву. Прикупљање војске трајало je читаве зиме, y мањим и већим одељењима. Везир јавља Сарајлијама, 13. фебруара (6. зилхиџета 1220), и сам намерава да ускоро изађе на границу.
„Опремио сам, пише он, бурулдије по земљи да сваки мумин који има y срдцу и души вјере и драгости за вјером и браћом, нека ce спреми предреченим вођама y помоћ, јер je њима поверена и даља управа и уредба тих кадилука. Даље желим да ce остали придруже мојим војницима, a ja намјеравам наскоро из Травника устати и тамо кренути, те смедеревски санџак од злочести трутова очистити”.
Са своје стране Порта je стално чинила подстреке да ce мобилизација што пре доврши. Везиру Сејид Мустаф-паши султан је три пута заповедио хитно дизање војске и озбиљне припреме за офанзиву:
,,Немој мислити да je ово посао као други послови”, наређује ce везиру y једном ферману, ,,него je ово вјерска и божја заповијест да ce ратује и бије, као што сам и прије издао заповијест, да идеш са босанским мириманима, капетанима, и са овим безина и спахијама који су способни за рат; и да узмеш y друштво јенипазарске миримане и с њима да кренеш на одређено мјесто. Да ce договориш са урумелиским валијом, те с њим y споразуму са сваке стране одједанпут y једно вријеме, на поменуте разбојнике навалите, и помоћу Бога разбијете, и голом сабљом у руци да прокрчите пут Божјим заповијестима, за што ћете стећи велику плаћу на оном свијету. На исти начин, поновио сам заповијест и урумелисхом валији уз наредбу да похита. Сад да те видим како ћеш моју царску заповијест испунити и извршити онако као што мислим и очекујем од тебе, који ћеш моју царску милост добити. Загрни скуте, па добро настој да извршиш садржај мога царског фермана”.
Било je прилично говора о томе колико ce Русија упињала да задржи владику Петра од рата с Турцима, што јој je и пошло за руком, али не и да умањи код њега борбено расположење. To je био немиран борбен дух, продукт свога времена, који је хтео да ce троши y националној активности. Најрадије je хтео загазити y борбу с Турцима, a вољан je био ратовати и са Аустријанцима. Прилике и руска политика навиле су да je ушао y рат с Француском, с којом je он пре четири године, водио преговоре за заједничку акцију на Балкану.
Поразом на Аустерлицу 20. новембра 1805. године, поред понижења као велике силе, Аустрија je била приморана и на територијалне жртве. Најтеже je било уступање Далмације Француској. И Русија je тим била осетно погођена: Наполеон, њен најопаснији супарник, добијао je на тај начин сигуран ослонац за своју политику на Истоку. Аустрија je морала пристати на предају Далмације, док Русија није хтела с тим да ce помири. Француске трупе су према уговору имале да запоседну Далмацију с Боком до 15. фебруара 1806. године, руска влада јe решила да их y томе делимично спречи. Као оруђе требао je послужити на борбу владика Петар. Велико Државно вeћe, под председништвом цара Александра, решило је јануара 1806. године да ce поклони већа пажња националним тежњама балканских народа. Исто тако, министар иностраних дела Чарторински, вероватно под сугестијом француске опасности, прихвата идеју владике Петра да ce од Црне Горе, Херцеговине и Боке створи нека врста државе која би стајала под суверенитетом Турске (нешто слично Јонским острвима). Ta нова творевина требала je да послужи Русији као запрека француском утицају на Балкану. Заједничка акција народа из поменутих области против француске окупације Далмације с Боком, требала je бити предуслов за стварање те државе. У том правцу дате су из Петрограда инструкције владици Петру, Фонтону, као и Санковском, који je од краја 1805. године предузео вођење свих агентских послова на подручју Црне Гope са Брдима и Херцеговине.
Главна личност ове радње требао је бити владика Петар. У овом случају, руски интереси потпуно су ce поклапали с његовом амбицијом и тежњама. Окупација Далмације од француских трупа ишла je врло споро због теренских и других тешкоћа. Бока такође није била на време запоседнута, а православни Бокељи су изјавили да желе сједињење с Црном Гором, те су се латили оружја. Црногорци су упали y Боку и 14. фебруара одржао ce бокељско-црногорски збор y Рисну, на којем је Французима проглашен рат. Аустријске трупе 11. фебруара 1806. године предале су Котор удруженој црногорско-бокељској и руској војсци, која је била приспела са Крфа. На тај начин ce створила позната ,,Которска афера”, која je Аустрији нанела доста штете и непријатности. Предаја Котора Русима и Црногорцима био je врло значајан преседан. Наполеон ce беше уплашио да и Дубровник не стигне иста судбина, те заповеди да га заузму француске трупе. После форсираног марша, генерал Лористон уђе 14. маја 1806. године y стародревни Дубровник, против воље дубровачке владе и аристократског дела становништва. То је довело опет до опсаде Дубровника од црногорско-руске војске и пустошења његове питоме околине. У историји je тο забележено као стварна пропаст старе Републике.
Није било опасности за Босански пашалук од стране Црне Горе. Што ce тиче херцеговачких племена после неуспелог устанка y Дробњацима угасило се раније расположење за борбу с Турцима. У истом правцу, као ранији руски агенти Ивелић, и Санковски je одржавао везе са поверљивим људима y Херцеговини. По свој прилици састајао ce с Гаговићем y Дубровнику, негде почетком 1806. године. Пише из Котора Гаговићу 3. априла да y Херцеговини подгрејава мржњу на Французе, a ,,да ce ни под какав начин не дижу против своје законите власти”. После пораза Дробњака, Гаговићу није било тешко то постићи. У црногорско-бокељској војсци било je нешто војника и са херцеговачког подручја, чему ce турске власти нису противиле. To je љутило француске генерале y Далмацији, па су требињском паши пребацивали за нелојалност. Интересантан je један детаљ који може бацити мало светла на односе Турака и архимандрита Гаговића. Дошло je до неког спора између Пивског манастира и неких сељака, кадија невесињски и пивски Омер Тевбзикис, дошао je y Пиву са пет пратилаца, да на лицу места спор испита и реши. Доноси он 24. јуна 1806. године (19. ребулахира 1221) решење y корист манастира, тј. Гаговића као тужитељске стране. Врло лако дâ ce претпоставити, иако доказа нема, да су y овом спору Турци били на страни Гаговића због његове лојалности и акције да херцеговачка племена остану y покорности према турским властима.
Чим су Босанци почели излазити на границу и долазити y додир са устаницима, отпочели су љути бојеви, који су, са извесним прекидима трајали скоро три месеца. Босанској војсци убрзо полази за руком да заустави напредовање Радича Петровића и Милана Обреновића. Окршаји почињу најпре према Шапцу и Ваљеву. Прве половине јануара 1806. године, Јаков Ненадовић и поп Лука Лазаревић почињу систематску опсаду Шапца, док га је јуначки бранио Абдула Видајић, од куће Видајића из Зворника. Он je тврдио Аустријанцима да неће пустити шабачки град „бунтовницима” „док je год душе y телу”. Тражио je он 24. децембра 1805. године (6. јануара 1806. по новом календару), од Петроварадинске команде дозволу, да може послати y Босну, преко аустријске територије, једног курира који би обавестио босанског везира о тешком положају шабачке посаде. Петроварадинска команда извинула ce неутралношћу и предлог одбила. Кад je Шабац био, тако рећи, скоро на издисају, стигла je помоћ из Босне. Да би спасили шабачку тврђаву од капитулације и олакшали диверзијом војсци y Новопазарском санџаку, Босанци су већ средином јануара, предузели наступање преко Дрине према Шапцу и Ваљеву. Прелазак на устаничко земљиште вршило се северно и јужно од Јадра и Рађевине, пошто нису хтели кидати онај уговор о неутралности ове две покрајине.
Неколико мањих препада устаници успешно одбијају, међутим Босанци су 17. јануара претрпели осетан пораз, y сукобу на Ранитовачи, близу Лешнице. Потукао их је Лука Лазаревић, који je на неколико дана пре тога, дошао с неколико војске испод Шапца да појача слаба устаничка одељења на Дрини. Увиђајући да су Босанци намерни пошто-пото прокрчити пут за Шабац, устаници оставе нешто мало војске око Шапца, a највећи део пребаце на Дрину, где дође и Карађорђе да управља одбраном. При крају јануара, с великим појачањима навали босанска војска и то y два правца: једна, од Сребренице и Сокола, према Ваљеву; друга, од Лешнице и Бадовинаца, према Шапцу. Оној војсци што je тежила Шапцу дали су устаници, под Карађорђевом командом, жесток отпор на Жичком Пољу и Ранитовачи. Веома значајни губици били су на обема странама.
„Бој je овде такав био, да би човек рекао да сав луг пламти. Срби су ту од мртвих коња бусије правили и бранили ce. Само je турских коња више од 200 мртвих пало”.
Тако ce y једном извору описује један од важнијих момената из овог бoja. Услед сталног притиска босанске војске и непогодног времена, Карађорђе je био принуђен на повлачење. Хасан-паша Сребренички, звани Арслан, 29. јануара са 3.000-4.000 војника стигне y Шабац, радосно дочекан од шабачке посаде. По киши и снегу Карађорђе прикупи војску y селу Јеленчи, близу Мишара, и ту ce утврди y једном шљивику, с намером да ce поново упусти y борбу с Турцима.
Хасан-паша изиђе 30. јануара с војском из Шапца и нападне Карађорђа свом снагом. Бој je био жесток и крвав, босанска војска je наваљивала читавог дана, Срби су ce очајно бранили. Битку je решила и Карађорђа извукла из шкрипца једна устаничка коњаничка чета, отприлике од свега 50 људи, која je била предвођена од Јована Томића Белова, Петра Молера и калуђера Макарија. Однекуда, пред вече, неочекивано напала Босанце с леђа. Изненађен, a мислећи да напада велика војска, Босанци y највећем нереду напусте бојиште и побегну пут Шапца. Турака je пало само мртвих више од 200, међу њима и брат Абдаге Видајића.
,,И од тога дана није ce више усудио ни један Турчин y ону страну y поље далеко од града отићи”.
Она војска која je наступала од Сребренице и Сокола, не наишавши ни на какав озбиљнији отпор, удари преко Бранковине y правцу Уба. Јаков Ненадовић, који je лежао од рана код своје куће y Бранковини, једва ce спасе да га Босанци живог не ухвате. Убрзо дође испод Београда Јанко Катић с нешто војске, а после победе код Јеленче пошаље и Карађорђе појачања. Јанко Катић и Јаков Ненадовић, који ce већ био придигао од рана, дочекају ово крило босанске војске, и наневши му осетан пораз потерају га y правцу Сокола. Фебруара месеца Карађорђе je писао проти Матији, који је тада боравио y Бечy:
„Ваше куће и црква попаљене; но ваша ce фамилија спасла y тамнавском збегу здраво и мирно. Немој ce бринути, но гледај ваше дело за које сте отишли”.
После пораза код Јеленче Хасан-паша ce није усуђивао дa предузме неке озбиљније нападе на устаничку војску код Шапца. Он je остао с једним малим делом војске да појача шабачку посаду, a већи део ce вратио у Босну. Устаници су изблиза мотрили на шабачку посаду, a y мањим четама крстарили све до Дрине. Ометали су саобраћај са Шапцем и штитили народ по Мачви и Поцерини од паљења и зулума од стране босанске војске. Босанском војском y Новопазарском санџаку командовао je Сулејман-паша Скопљак, који ce с већим делом трупа налазио код Новог Пазарара. Код Вишеграда je стајао као главни заповедник Мехмед-паша Видајић. Њему су били потчињени: Хасан-паша Бањалучки звани Топал, с војском из Фојнице, Високог, Неретве и Прозира; алај-бег сарајевског кадилука с беговима и спахијама из сарајевске околине и војска из околине Рогатице и Вишеграда. Хаџи-бег из Сребренице био је приправан, да y случају потребе прискочи y помоћ са 1.000 људи из Сребренице, Бирча и Кладије. Зауставивши напредовање устаника, Скопљак и Мехмед-паша припремали су ce за против акцију, обазривије и са више плана него други Босанци. Они су наступали према Шапцу и Ваљеву, због чега према Новопазарском санџаку и долази доцније до одлучних бојева. По турским изворима, један од већих напада који ce имао комбиновано извести, како од оне војске што je стајала код Новог Пазара, тако и од оне код Вишеграда, требао je бити 20. фебруара (13. силхиџеа, y суботу) ,,на табор одметнички, који ce налази y Добросличима”. Српски извори говоре да je одлучна битка вођена око Цвети 1806. године код речице Дежеве, недалеко од Новог Пазара, нa два сата хода од варошице Рашке. Изгледа да су се Срби сукобили само са трупама Сулејман-паше.
О појединостима знамо по стиховном причању шабачког епископа Герасима Георгијевића. Ha дан одлучног боја устаничка војска, с побуњеницима из оних крајева, утврдила ce била код Дежеве. Свим одељењима je командовао Радич Петровић. Мање команде су имали ови за које знамо: од устаника из Београдског пашалука, Танаско Рајић; од побуњеника из крајева око Ибра, студенички калуђери Мелентије Никшић и Самоил, поп Никола из Мусића, поп Филип из Горње Брезове, војвода Ђорђе из подгорске нахије. Турци пођу од Новог Пазара према устаничким положајима, али ови не сачекају противника y заклонима но изађу пред шанчеве, где ce отвори крвави бој. До подне је cpeћa била на страни Срба, али кад Турци добише појачања, a Србима уз то још нестане муниција, ситуација ce окрене y корист првих. Тај критични моменат шабачки епископ овако приказује y овим неспретним стиховима :
„Кад ce Турци опет осмелише,
Те на наше руљом ударише;
Смешаше ce по равници поља,
Te ce бише пушкам и сабљама”.
Срби буду потучени до ногу, погине их велики број, међу којима и храбри војвода Ђорђе. Међу заробљеним био je студенички калуђер Рувим, њега Турци одведу рањена y Нови Пазар, ставе на муке и уморе. Остаци устаничке војске и остаци побуњеника из оних крајева повуку ce на устаничку границу. Сулејман-паша пусти своју војску да опустоши све до самог Ариља, Турци запале и манастир Студеницу. Тело Св. краља спасе Мелентије Никшић одступивши са Радичем Петровићем. Пуквил, новоименовани француски конзул y Јанини, затекао je још свеже трагове овог српског пораза кад je с пролећа 1807. године из Травника преко Новопазарског санџака, ишао на нову дужност. Он овако описује своје утиске из Новог Пазара:
,,Кад пређох Рашку, приспевши y градић врх вароши, гроза ме обухваташе гледајући поврх његових зидова гомилу одсечених глава мушких, што их Бошњаци ту беху натакли као трофеје својих победа y рату против Србијанаца. Хиљадама гавранова тужно гракћући ждераху те жалocнe остатке, a моји татари одушиваху гњеву своме пcyjyћи своје побеђене непријатеље”.
Мехмед-паша Видајић имао je исто тако лепог успеха: потиснувши Милана Обреновића, он поврати Вишеград и Ужице. Преотимање Ужица поздрављено je топовском паљбом са сарајевског града. Скопљакова и Мехмед-пашина победа y Новопазарском санџаку повукла je y акцију и босанску војску y доњем Подрињу. Једно овеће одељење Босанаца упути ce с Дрине преко Мачве; шабачка посада учини y исто време, испад да олакша прелаз овог одељења за Шабац. Јанко Катић и Вујида Вулићевић, који су раније још с нешто коњаника дошли испод Београда, са Стојаном Чупићем потуку y Мачви и једну и другу турску војску. Народна песма обележава овај бој као један врло тежак пораз босанске војске. Још гope je прошао Осман Џора, избеглица из Ваљева, који je с већим бројем војника упао од Сокола. Он je 3. априла био просто сатрвен на Чучугама. Јаков Ненадовић пише, 11. априла y Срем једном пријатељу:
„Число je Турака неисказано погинуло, и тако су растерани да и данас гди који ce из шуме извуче, и чобани по шуми и данас бију. Јуче су нашли педесет Турака и убили”.
Прота Матеја вели:
„Турци бегајући побацаше пушке, хаљине, обућу, да би лакше бегали; али забадава, Срби стизају, и које сабљом, ножем које бритвом кољи, које прошцем и крљаћем y главу туци. ”
С обзиром на ово тромесечно ратовање босанске и устаничке војске, потребно je навести и ове ствари. Докле je на јужном и источном устаничком фронту, после првих устаничких успеха, владало релативно затишје, захваљујући y првом реду тој околности, што на тим странама није још била извршена концентрација турске војске. Од половине јануара до половине априла су према Босанском пашалуку вођени крвави бојеви. Битке код Дежеве и на Јеленчи носе обележје бојева који претходе свакој одлучујућој бици y циљу добијања теренских и других погодности, с том разликом што je овде то рађено више нагонски, него с неким стратешким планом y данашњем смислу. По жестини с којим су вођени, по снагама које су ангажоване, по жртвама које су пале, неки од ових бојева имају карактер правих битака. Са босанске стране y борбу су ушле све мобилисане трупе, устаници су употребили војску из крајева западно од Мораве и то не сву, један добар део стајао je код Београда.
Тешко je тачно одредити кo je изашао као победник, ко је био побеђен. Отприлике би ce могло овако рећи: на југу, према Новопазарском санџаку, Босанци су имали несумњивог успеха, док су устаници релативан успех постигли око Шапца и Ваљева. Исход овог ратовања био je неповољан за обе ратујуће стране, али како изгледа више за устанике из следећих разлога. Прво, у доњем Подрињу борбе су вођене на устаничком земљишту, што je, разуме ce, довело до пустошења тих крајева, биле су паљене куће Ненадовића y Бранковини и попа Луке Лазаревића y Свилеуви. Тамошњи живаљ је то преживео врло тешко, јер je по највећој зими морао напуштати своје домове бежећи по збеговима преко Саве, не увек радо приман од аустријских пограничних власти. Друго, план да побољшају свој стратешки положај према Босни устаницима није успео. Напротив, на неким местима постао je још тежи: Босанци су успели успоставити везу са Шапцем, истина несигурну, али она јe постојала. Мачва и Поцерина нису могле бити заштићене од упада босанске војске са Дрине и испада шабачке посаде. Преотимање Ужица такође je био један осетан губитак. Најтеже je изгледа устаницима пао неуспех да ce успоставе директне везе с Херцеговцима, Црногорцима и Брђанима. Преписка устаника с владиком Петром y априлу и мају најбоље то потврђује.
У овом ратовању откривени су недостаци код трупа обе ратујуће стране. Код Босанаца ce веома јако испољавало одсуство дисциплине, јединство y командовању и наступањима, нарочито оне војске која je оперисала према Шапцу и Ваљеву. Код устаника тога je било y мањој мери, бар онде где je доспео Карађорђе, али je код њих владала оскудица y џебани и храни. Једино y крајевима Новопазарског санџака које су устаници били притисли, дошло je до покрета раје и њене сарадње са устаницима. У осталим деловима Босанског пашалука, раја остаје потпуно пасивна. Никакво озбиљније врење код ње и намерама да ce дигне на оружје, нема никаквих сигурних вести. Чак Јадар и Рађевина, y близини којих ce воде жестоки и крвави бојеви, остају мирни. Људи који су стајали на челу ове две области, изгледа су ce трудили да очувају неутралност, руковођени вероватно неизвесношћу која ће од зараћених страна остати на концу победилац.
Босанска војска je на најзверскији начин поступала са Србима y доњем Подрињу, y домашају њене акције и логоровања. Најтежи je био случај са селом Добрићем. По народној песми, негде пред Ђурђевдан, упадне Кулин-капетан са својом дружином y село Добрић, посече 74 човека који су му били дошли на веру. Село пороби и попали, a попа Филипа и сеоског кнеза Илију везане y ланцима доведе y ордију и набије на колац. Робље, као што ce зна, откупио je кнез Иво из Семберије, који je тим пoступкoм дао леп пример племенитости y онако суровим приликама. Прићи устаницима за Јадар и Рађевину било je исто изложити ce сличној судбини и ставити ce под мач разјарених босанских јањичара. Ипак, Тодор Бојиновић, једна од главних личности из познате буне y Јадру и Рађевини, ускочи с неколико другова устаницима. Ови посумњају y чисте побуде његовог ускакања и осумњиче га да je од босанске војске послан као ухода. Частољубив и плаховит, да би сумњу отклонио, он y једном боју са својом дружином улети међу Турке и буде тешко рањен.
Кад je на босанско-устаничком фронту било најживље, спремајући ce и сам на војну, умре y Травнику, 13. марта (5. мухарема), после краћег боловања, босански везир Сејид Мустаф-паша. По ауторитету који су везири имали y Босни, очекивало би ce да ће овај догађај остати без неких важнијих последица. С обзиром да ce тο десило y јеку припрема за велику офанзиву на устанике и кад су ce већ водиле крваве борбе између њих и Босанаца, смрт Сејид Мустаф-паше била je од велике важности. Босанци су били y току за свакодневно војевање, него и за почетак главне офанзиве. Поуздано знамо да један од главних разлогa поновном одлагању главне офанзиве била и смрт Сејид Мустаф-паше. Иако су извори доста оскудни да ce тачно и y појединостима уоче одјеци овог догађаја на држање и кретање босанске војске, ипак ce може ово закључити: већ средином априла, активност њена малаксава на читавом фронту, кретања скоро престају, а релативно затишје траје yглавном до велике офанзиве. Кајмекам oбјављујући везирову смрт Ибрахим Решид, 14. марта (6. мухарема), препоручује војсци да ce због овога не узнемирава, него да настоји „непријатеља одбити, границе чувати и y свему великом и малом поступити као и пре”. У једном извештају из Беча, добро информисаног француског агента Меријажа, од 10. (23) маја, има и ово важно место: (…) „после смрти босанског везира војници из Босне враћају ce кући, говорећи да они неће више да ce бију са Србијанцима”.
Не може се ничим другим утврдити истинитост ове вести, али она даје још један доказ о последицама смрти Сејид Мустаф-паше. У унутрашњости, и то y непосредној околини Сарајева, јавиле су ce хајдучке дружине, a муслимани су страховали и од покрета раје. По неким турским изворима мобилизација je настављена, истина y малим размерама. Смрт Сејид Мустаф-паше био би један ближи узрок слабљењу активности босанске војске и прекиду њеног даљег кретања. Имамо један даљи узрок, и то онај који стоји y вези са дипломатском радњом којом ce ишло на то да уопште не дође до турске офанзиве. Устаници су донели одлуку, на познатој скупштини y Смедереву, да ce испита могућност приближавања отоманској влади и предузму кораци за отклањање турске војне акције дипломатским путем. Устаници су могли претпоставити да ће y том погледу бити неког успеха, ако поред њихове директне изјаве покорности султану, дође код отоманске владе посредовање Петрограда и Беча. Новембра 1805. године они ce обраћају бечкој и петроградској влади, с писменим молбама да ce ове заузму y Цариграду за устаничку ствар, али остајући при захтеву да се y Београдском пашалуку заведе административна аутономија.
Јануара 1806. године, по свој прилици на подстицање митрополита Стратимировића, устаници упуте једну делегацију од три члана у дипломатско посредовање. Прота Матеја, Божа Грујовић и земунски трговац Милош Урошевић буду послати да лично, најпре y Бечу, па онда y Петрограду, што живље представе тежак положај устаника. Делегација је имала да измоли како помоћ y оружју и другом, тако и свесрднију интервенцију код Порте y њихову корист. Приспевши y Беч, делегација не продужи пут за Русију, него ce задржи y Бечу и преко руског посланика y Бечу, y духу добијених инструкција, упути молбу y Петроград. Устаници су били изабрали врло подесан моменат да јаче заинтересују Русију и Аустрију, што je доказ више са колико су интересовања они пратили развој политичких прилика y Европи. Поврх тога, трудили су ce да одатле извуку извесне користи. Од почетка устанка Беч и Петроград увиђају неспорно велики значај овог покрета и труде ce сваки за себе, да га придобије за своје интересе и рачуне. Русија, присиљена стицајем околности, лавирала је између Турске и устаника. Она ce није смела јачим заузимањем за устанике замерити Турској, бојећи ce да ce ова не баци y наручје Наполеону. Ради тога руска влада, од почетка устанка, гледа да одржи пријатељство на обема странама, уверавајући Порту да je боље за њу попустити y нечем, али и да саветује устанике да остану y границама лојалности према султану. Она je потпуно одобравала устаничке захтеве да ce y Београдском пашалуку заведе административна аутономија и куражила их je на истрајност y борби, али, y исто време, упућивала на директне преговоре с Портом.
Промена политичке ситуације после победе Наполеона на Аустерлицу, учинила je да ce поводом устаничке ствари руска влада прими свесрдније интервенције y Цариграду. Руски посланик y Цариграду добио je инструкције од своје владе, да врло живо представи Порти сву штетност за турске државне интересе ако не одустане од оружане акције. Као најјачи аргуменат имала je послужити француска опасност, јаче него пре Аустрелица. Више него Русија Аустрија je гледала своје властите интересе. Сувише уплетена y борби с Наполеоном, она je избегавала заплете на другој страни. Нарочито није желела да ce покреће источно питање, пошто није могла да са довољно ауторитета учествује y његовом решавању. Отуда je и долазила њена жеља да са отоманским царством одржава пријатељске и коректне односе. С друге стране, желела je видети своју јужну границу обезбеђену од повреда. Јањичари су били незгодни суседи, и Аустрија чисто из ових пограничних разлога жели да ce поправи режим y Београдском пашалуку y корист устаника. Међутим, стварање зачетака некаквог државног живота y Београдском пашалуку не само да није хтела, него je била спремна да до тога не дође. Насупрот Русији, која je одобравала устанички захтев да ce заведе y Београдском пашалуку административна аутономија, Аустрија је имала y виду само своје интересе и желела да ce поврати управа из времена Мустаф-паше. На молбе устаника да их прими под своју заштиту, она ce изговарала неутралношћу и пријатељством са отоманским царством, али да их не удаљи од себе, Аустрија ce врло опрезно заузима код Порте да ce устаницима изађе у сусрет y колико то могу дозволити турски државни интереси.
Битка код Аустерлица и Пожунски мир чине да Хабзбуршка царевина изађе из ове привидне резерве о устаничком питању. Не само да je Аустрија изгубила аустерличком битком терен y Средњој Европи, него су уступањем Далмације биле угрожене њене аспирације на Балкану. Да би бар на овој страни очувала известан престиж, њој je требало да ce више уплете y догађаје на томе подручју. Понуда устаничке делегације да интервенише y корист устаника код турске владе могла јој je добро доћи за ту сврху. Аустријска влада је 22. јануара (4. фебруара), на основу устаничке молбе од новембра 1805. године наредила интернунцијусу (преговарач другог ранга, посредник) да ce код Порте заузме за Србе. После доласка устаничке делегације y Беч 27. фебруара (12. марта) цар Франц лично ce обраћа једним писмом султану Селиму нудећи му своје посредовање „да би дао општу амнестију” и пристао на мирно изравнање сукоба. Поред тога, ердхерцег Карло писао je, како Карађорђу, 22. фебруара (7. марта), тако и турским командантима 23. фебруара (8. марта) према томе и босанском везиру, да ce уздрже од војних операција, док ce не виде резултати писма цара Франца султану Селиму.
„Добри односи између оба двора – писао je он Карађорђу – дају наде на повољан исход интервенције. Али да ce дође до овог циља, потребно je, до даљег извештаја, да ce уздржавате од свега што би могло проузроковати непријатељства y току ових преговора”.
Колико je тο утицало на застој y припремама за турску офанзиву и на слабљење активности код босанске војске, не можемо знати. У Травник je ерхерцегова интервенција могла стићи y месецу марту. Узгред, још једну ствар y вези с бављењем устаничке делегације y Бечу: на њену молбу надвојвода Лудвиг, по личној заповести царевој, наредио je барону Џенејну, команданту пограничних трупа y Срему и Славонији, 3. (16) априла да могу веће групе бегунаца са турске територије прелазити на аустријску страну. У Цариграду нису биле повољне прилике за интервенцију Русије и Аустрије y корист устаника. Наполеон за Турску није више престављао баука, њене симпатије су ce окретале на његову страну. Турској влади било je добро познато да он има план да ојача Турску и од ње створи савезника против Русије. Порти je постало несносно руско туторство и намеравала je да га ce ослободи уз помоћ Француза. Наполеон je нудио подршку и нескривене симпатије. Поред тога, Карађорђев устанак код њега није наилазио ни на какве симпатије, он га je сматрао руским делом и оруђем y рукама руске владе. Директно je куражио султана Селима III да устанак што пpe угуши. У почетку 1806. године он оснива три консулата y Турској: y Скадру, Јанини и Травнику. За конзула y Травнику наименован je Петар Давид, ранији отправник послова на Малти, коме ce поверава колико трговачка толико и политичка мисија. Француски утицај на Порти растао je из дана y дан, приближавао ce дан кидања веза с Русијом. Порта, храбрена од Наполеона, учтиво, али енергично одбија 24. марта аустријску понуду за посредовање, па после неколико дана и понуду руског посланика. Формално Турска је остала чврсто при том да je устанак њена унутрашња ствар и да ће она имати снаге и умети да je реши.
Петнаести дан по смрти Сејид Мустаф-паше, 28. фебруара (20. мухарема), Порта именује Хозрев Мехмед-пашу, дотадашњег солунског валију за босанског везира. Журећи с војним припремама наредила му је да хита на своју нову дужност. Хозрев-паша je најпре био вицекраљ y Египту, и важио je као ватрени присталица реформи Селима III и нове политичке оријентације ослањања на Француску. Прави франкофил, он je Наполеона волео и обожавао. Имао je за лекара једног Француза по васпитању, Италијана по рођењу, који je доцније био и драгоман (званични државни преводилац) француског конзулата y Травнику. Сви француски службеници који су са Хозрев-пашом долазили y додир, хвале га и истичу његове симпатије за Француску. Именујући га за босанског везира, Порта ce, изгледа, руководила и тиме што je хтела да он прилагоди Босанце на француско суседство y Далмацији и популарише нову Портину политику зближавања с Француском. Поред свих настојања, Хозрев-паша није y том успео. Босански муслимани омрзнули су Француску још од Наполеоновог похода y Египат. После окупације Далмације они су страховали да Французи не притисну и Босну. Хозрев-паша, као франкофил и човек новог кова природно да није могао бити y вољи муслиманске Босне. Уколико je његов претходник, Сејид Мустаф-паша, био у Босни популаран и вољен, y толико je он био омрзнут и непопуларан. Због његовог пријатељског опхођења са француским агентима y Босни и командантима француске војске y Далмацији, Босанци су га држали за издајника. Била је јавна тајна да ce продао Французима. Ни он није волео Босанце због њихове суровости, конзервативног духа и застарелих установа. Од свих босанских првака једино je ценио Сулејман-пашу Скопљака.
Мехмед Хозрев-паша није по обичају отишао y Травник, већ се y Новом Пазару задржао неколико дана и почетком маја (почетком ребул-евела 1221. године) позвао је на договор прваке из унутрашњости пашалука. Извештен да јe Ибрахим-паша, главни командант оперативне вojcкe, 12. маја (6. ребул-евела) кренуо „из Скендерије” (назив за скадарску област из XV века, обухватала је и Зету, прим. МЈ) за Ниш, y суботу лично je предузео концентрацију босанске војске y доњем Подрињу, одакле je намеравао почети офанзиву. Из Новог Пазара јавља 20. маја (14. ребул-евела) Сарајлијама:
„Тринаести дан овог месеца, са неколико војника (војске) отпремих Сулејман-пашу на Гласиначко поље, a ja ћу сутрадан, y понедељак, одавде из Новог Пазара са осталом војском кренути на Гласинац, a одатле заједно право на Зворник. Ви ефендије и аге, кад разумијете за овај наш тетриб, што га je био учинио умрли валија, ви, по наредби високог царског фермана, знајте да je ово услуга вјери и царству и да je тο вјерска дужност и одличје и овог и оног дуњалука. На исти начин као што je било закључено на вилајетском вијећу, ви мудеризи, прибране кадије, муфтије, хоџе; и ти собом јањичарски aгo, и натурнаџијски, и хасежински аго, aгe мртве страже и све аге; барјактари, јамаци, и сви способни за рат и отпор, чим вам моја бујрулдија дође, приготовите ce и спремите, и што прије из Сарајева похитајте, да ce искупимо на предреченом пољу, a одатле заједно да кренемо на одређено мјесто. Гледајте да не почасите ни једног часа ни минута”.
(М. Гавриловић, Исписи)
Иако почетак лета, y Новопазарском санџаку je прилично захладнело. У једном запису ce вели ово: „1806. ведомо буди всјакоу суду и правди, када удари снег мјесеца ијонија вденг, к. а.” Крајем маја „почеше долазити босански капетани и мале паше, ићи-туглије, и очекују травничког везира према Бадовинцима”, вели прота Матеја Ненадовић. Не зна се тачан датум доласка Мехмед Хозрев-паше са војском из Новог Пазара y доње Подриње, али он je био спреман за наступање већ крајем јуна. Везир ce одмах постарао да дође y везу с француском командом y Далмацији. Окупатор Дубровника генерал Лористан, добио je од њега једно писмо „врло срдачног тона”, датирано 13. (26) јуна. Генерал Мармон послао je свога ађутанта, капетана Леклереа, да буде на услузи босанској војсци при операцијама на устанике. Не успевши проћи за Дрину, капетан Леклере задржи ce y Травнику, где га je затекла и катастрофа босанске војске на Мишару. Хозрев-паша je имао да регулише још једну ствар са француском командом y Далмацији. Приликом зимског ратовања, босанска војска je утрошила знатну количину барута и олова, затим је гром уништио, изгледа негде при крају 1804. године, барутни магацин y Сарајеву. Мустаф-паша, његов претходник, тражио je од Порте да ce пошље џебане y довољној количини за вођење paтa с устаницима. После смрти Мустаф-паше, босански прваци обновили су потраживање. Из Цариграда je лађама упућено ,,500 кантарова барута: 100 кантарова за пушке, 400 за топове; 300 кантарова олова, и 1005 аршина френске шалитре”.
Кад je генерал Лористон окупирао Дубровник, затекао je 14. (27) маја y дубровачкој луци бродове крцате џебаном за босанску војску. Без сумње, то je била ова муниција упућена из Цариграда. По Лористонову признању, захваљујући само њој могао je издржати опсаду Дубровника од стране руско-црногорске војске. На тражење из Босне да ce муниција преда, Наполеон je наредио генералу Молитору, да место заплењене дâ везиру другу џебану из Сплита, y истој количини. У току руско-аустријске дипломатске радње, устаници су избегавали да својим новим оружаним подухватом не компромитују тај дипломатски рад. Предвиђајући да интервенција код отоманске владе неће имати успеха, они су затишје на фронтовима искористили за припреме и боље организовање војске. Кад je било јасно да Порта намерава да ce оружјем обрачуна са устаницима, устаници постају активнији, да би још на неким местима поправили стратешки положај. Београд им je могао задавати највише бриге. Почетком маја Карађорђе прикупи доста војника, с намером да покуша да заузме варош. Био је намеран да га заузме пре турске офанзиве и на тај начин осигура залеђе устаничке војске на фронтовима, a опсадне трупе употреби за друге сврхе.
Учествовали су y нападу отприлике ови делови устаничке војске: војска из београдске нахије, нешто војске с Мораве под командом Петра Добрњца и Вујице Вулићевића и нешто из ваљевске и шабачке нахије с Јаковом Ненадовићем. Истина, код београдске посаде владала je оскудица y храни, али устанички напад није имао успеха и Гушанац ce одржао y Београду. После устаничког пораза на Дежеви и преотимања Ужица на фронту према Новопазарском санџаку, све до доласка новог везира, није запажена никаква промена нити je било каквих покрета, с једне или друге стране. Сем, ако ce можемо ослонити на неке несигурне изворе, био je упад од Ужица једног одељења босанске војске, којега су разбили, на Св. Тројице, код Лопаша, устаници из пожешке и ужичке нахије. У другој половини маја, према Шапцу, постало je нешто живље. Захваљујући неактивности босанске војске на овој страни, устаници су овде прилично поправили свој положај. Шабачкој посади je опет прекинута веза преко Мачве с трупама на Дрини, Шабац је био прикљештен. У извештајима из Кленка и Митровице, један од 24, други од 25. маја, вели ce да je Стојан Чупић с једном четом прелазио y Босну да пали села и свети ce за арчење по шабачкој и ваљевској нахији. По првом извештају, један део западне устаничке војске стајао je „на води Добрави до Цера, како онај део од Цера опсервирати може; a други део војске стоји y Мачви, који чува Дрину и шабачке Турке”.
Поп Никола Смиљанић са 60, 70 другова је држао заседе y Китогу. Колико су устаници тада на овој страни били комотни види ce и из тога, што ce тада налазио под Београдом Јаков Ненадовић с једним одељењем војника. Иако није била предузета систематска опсада Шапца, посада je ипак трпела страховиту глад. Двадесет до тридесет хлебова дневно могли су куповати на аустријској страни колико да заварају глад. У тврђави су се од истакнутих старешина налазили Хасан-паша Сребрнички и Абдага Видајић, морамо признати храбри браниоци Шапца. Неколико Турака чланова бранилачке посаде, са устаничке стране прота Матеја са десетак другова пређу 22. маја на аустријску страну да воде преговоре о предаји Шапца. До споразума није могло доћи јер су турски преговарачи тражили да y граду остане 400 људи, a остало устаници да пропусте y Босну. Прота Матеја je захтевао безусловну предају града, дa посада буде пропуштена. Из очајања од глади дође међу опсађенима до метежа и оружаног разрачунавања. Погинуо je том приликом и сам Абдага Видајић, по свој прилици од Хасан-пашиних људи. Шабачка посада ce кришом пробијала ноћу, y мањим одељењима, кроз устаничку војску и побегла y Босну. Једно веће одељење покушало је 23. маја увече провући ce неопажено преко Мачве, али поп Никола Смиљанић нападне из заседе и просто их искасапи. Међу бегунцима био je и Дервиш-бег из Градачца, који успе да умакне из овог окршаја, али само ,,голе душе”. У Шапцу je остао Хасан-паша са 500-600 војника. На аустријској страни мислило ce да ће ce град без пушке предати y року од два до три дана. Али Генерал команда „баш кад тај последњи конац Турцима дође” дозволи „неком Цинцарину Клименту из Никинаца”, да може „2.500 ока брашна и 20.000 ока јечма да Турцима y град дадне.” To je спасило Шабац од капитулације.
После неуспеле интервенције y Цариграду јасно je било за Аустрију, да ce y домаку њене јужне границе спрема права бура. У вечитом страху да не дође до повреде њене територије и каквих компликација, аустријска влада по извештају команданта Меријажа, упућује знатна појачања, y пешадији и артиљерији трупама на југу према Србији. Сматрајући да ce својом интервенцијом y корист устаника y неку руку истрчала и тим навукла сумњу да с њима стоји y дослуху (Меријаж и француски посланик y Бечу известили су били своју владу, да ce Аустрија, приликом бављења устаничке делегације y Бечу, носила мишљу да устанике узме под своју заштиту; чак ce y европској јавности коментарисало да она очекује накнаду за Далмацију, и то највероватније y Србији. Истина, она je ово последње демантовала), аустријска влада је кориговала погранични режим према Србији на штету устаника. Можда je томе допринео и један погранични инцидент, изазван устаничком кривицом. Људи Јакова Ненадовића заплене 24. априла (7. маја), три лађе натоварене робом једног земунског трговца. Гневан због тога, барон Џенејн поручује 29. априла (12. маја) Јакову Ненадовићу и попу Луки Лазаревићу:
„Од сада сте остављени судбини и бесу вашег непријатеља и не можете ни за што рачунати на помоћ с наше стране. Тако вам Бог помогао y борби с непријатељем, како сте ce ви показали захвални за доброчинства која су ce с наше стране вама указивала и вашим породицама. ”
Затим, издаје наређење командантима сремских пограничних трупа, да ce претера преко Саве народ који ce из Србије био склонио на аустријску страну, па ако ce буде одупирао, да ce силом примора. У случају потребе могао је да се употреби и пук са артиљеријом; поред тога, да ce онемогуће y будуће везе аустријских поданика са устаницима, a прелази преко Саве добро осигурају и редовно их обилазе официрске патроле и лично командант пука. Ова заповест je нешто доцније ублажена, али je граница остала затворена. Пограничне аустријске власти, најпре онако штедљиве y чињењу услуга шабачким Турцима, сад постају много предусретљивије. Поред дозволе увоза хране y тврђаву, што je напред поменуто, на молбу Хасан-паше да му ce допусти комуникација из Шапца с Босном преко аустријске територије, барон Џенејн одговара дозволом, само с ограничењем да ce тο врши о турском трошку. Дошло je до једног већег окршаја y Мачви близу Дрине 28. маја, између босанске и устаничке војске, истина потпуно локалног значаја. По извештају из Митровице од 30. маја, сукоб ce десио овако: с десне стране Дрине код Бадовинаца, како ce чуло y Митровици, укопало ce око 5.000 босанских војника, „и тамо скоро два месеца y опкопима леже и отуда делимично чине нападе y Мачву”. Вероватно с намером да их пребаце преко Дрине, дођу 27. маја поп Лука и Стојан Чупић с близу 2.500 устаника. Зауставе се код Али-агина Салаша, y близини ових турских опкопа, и ту ограде шанац. Сутрадан, y понедељак, око подне, 200 устаничких коњаника приближе ce турским утврђењима. Босанци нагрну на њих, a ови намерно бежећи, навуку их до свога шанца, где пешадија прихвати борбу.
„Тако од једног сата по подне до пред саму ноћ са обе стране трајала je жестока ватра; наши надвладаше, a Турци почели бегати. Гонили су их до саме ноћи. У тој бици, каже ce следеће: да су наши имали доброг тобџију, који je тако добро гађао да je турска кола с барутом запалио. Турака мртвих 116, рањених 150. Нарочито je много мртвих турских коња. Од наших 4 мртва и 8 рањених”.
То je y исто време последњи озбиљнији сусрет босанско-устанички до велике турске офанзиве. Већи део ове устаничке војске 30. маја повуче ce из Мачве ка Шапцу. Напослетку, после свих перипетија, тежиште ситуације потпуно ce преноси на турске војне операције. Маја месеца, са свих страна ce гомилала турска војска на Србију. После неуспелог покушаја да овладају Београдом, устаници врше распоред трупа и чине последње припреме да ce што боље одупру навалама Турака. Распоред je био отприлике овакав. Очекујући од Нпша главни напад, они на ту страну концентришу највише трупа под командом Младена Миловановића, Петра Добрњца, Вујице Вулићевића, Станоја Главаша, поред осталих; Миленко Стојићевић с једним одредом такође je тамо одређен, али да y случају потребе маневрише на источну страну. Војска већег дела београдске нахије које су водиле главне старешине: Васа Чарапић, Јанко Катић, Cимa Марковић, Милоје Петровић, настављала je опсаду Београда. Две нахије, ваљевска и шабачка, имале су да задрже надирање босанске војске преко Шапца и Ваљева. Делови ужичке, соколске и пожешке нахије могли су бити одређени да на тим странама чувају границу. Карађорђе je требао стајати с резервом код Тополе и пратити развој операција на свим фронтовима. До првог јуна, он ce бавио, по свој прилици, y Смедереву.
Не само што je према Нишу бачено највише војске, муниције и топова, него су на тој страни, на месту доцније названом Делиград, подигнута јака утврђења као вештачка брана надирању турске војске уз Мораву. Читаве зиме ce радило на тим утврђењима, по плану и под надзором капетана Жикића, који je баш те зиме пребегао устаницима из аустријске војске. Међутим, изгледа да су ce устаници осећали слабим према Босни. Они поново покушавају тајном преписком да наговоре владику Петра да почне борбу с Турцима. Још под свежим утисцима бојева око Студенице и y доњем Подрињу, преклињали су га. 4 априла, „крвљу српском” да „ …с војском, што скорије можете, на помоћи нађете и да одмах с леђа отуда на Босну ударите, да дигнете све што ce часним крстом крсти, да устане и Босна и Херцеговина на опште избављеније свију Срба и да победимо нашу неверну Босну” 29. маја, Карађорђе излаже владици план за заједничку акцију против „неверне и душманске Босне”, „нечастиваго Бранковића семе проклетога”.
Предлаже му савез, y који би ушле још Далмација и Херцеговина, ,, (…) онај положитељни сајуз, који je между старима и праоцима нашим, док су славнешима били! Сирјеч: y друштво оружјем и y междусобни обранитељни и нападатељни свез” Карађорђе je тражио да владика даје војску „храбро-чувеном витезу Шибалији”, ускочком јунаку, да „к сојединенију нама теглећи, учини једну јаку диверсију”. Владика Петар ce тада спремао да с Црногорцима опседа Дубровник.
Литература:
- Арсенијевић, Л. Б. (1982), Историја Српског устанка, Београд
- Андрић, И. (1981), Немирна година, Просвета, Београд, стр. 9-21
- Вукићевић, М. М. (1907), Карађорђе I и II, Државна штампарија, Београд
- Точковић, Ј. (1927), Односи између Босне и Србије и Бој на Мишару, Градска штампарија, Суботица
- Стефановић Караџић, В. Пјесме, књ. 4
- Група аутора, (1983), Историја српског народа IV, СКЗ, Београд
- Часопис: Босанска вила, 1895, Сарајево
Остави коментар