ОД БЕОГРАДА ДО БЕЛАЂА ТРАГОМ ВИНСКЕ МУШИЦЕ: РОМАН КОМО СРЂАНА ВАЉАРЕВИЋА

Аутор: мср Владимир Папић

Роман Комо Срђана Ваљаревића (1967), први пут објављен 2006. године у издању београдске издавачке куће Самиздат Б92, представља необичан догађај у српској књижевности на прелазу векова и миленијума. Четврти роман овог аутора, који се почетком деведесетих година прошлог века у српској књижевности појављује као песник и приповедач, не губи на популарности ни безмало две деценије од првог издања. Након романа Лист на корици хлеба (1990), Људи за столом (1994) и Дневник друге зиме (2005), Комо тежи да буде написан непретенциозно, из романа се трансформише у путопис из ког прераста у интимне (псеудо)дневничке белешке, а затим у дитирамб и анакреонтску песму (у прози). Њиме доминира перспектива барбарогенија који својом дивљином очарава западну цивилизацију и представнике њених тековина, који царују умом, али њихов ум мора бити подстакнут позицијом моћи и нечијим туђим новцем.

Неименовани приповедач, донекле поистовећен с аутором који и сам борави на острву Комо 1998. године, покушава да побегне из мрачне свакодневице послератног Београда у ком постоје само санкције, сивило и чемер. Писац који се сналази да би (пре)живео, неочекивано и необјашњиво од Рокфелер фондације добија тридесетодневну стипендију за писање романа током боравка у вили у месту Белађо, надомак језера Комо. Ваљаревић на почетку романа наводи осново осећање јунакове (и сопствене) генерације – „у Србији је заиста било јако лоше, било је ужасно, али мени и не толико, могао сам да преживим, то могу да кажем, радио сам разне послове помало, и живео, успевао у томе” (Ваљаревић 2019: 8). Бег у писање претвара се у бег због писања, јунаков боравак у Белађу се повезује са матрицом незадовољства изазваног смутним временима и политичким превирањима, која се у свакој генерацији посматра као модел за преживљавање – „људи су тада непрекидно напуштали земљу. Људи су и иначе, стално и одувек, напуштали ову земљу. Ја сам отишао само на месец дана” (Ваљаревић 2019: 8). Овакав вид егзила, краткотрајан и изазван повлашћеним положајем фигуре писца, „више није изгон, већ је преображен у добровољни одлазак, [који] задржава кључни елемент карактеристичан за сваки егзил: напуштање дома” (Младеновић 2012: 118).

Физички изолован од света подсећа на Ханса Касторпа, јунака Чаробног брега Томаса Мана. Ипак, „Чаробни брег је претежно дискурзивна романескна рефлексија о укупном дотадашњем хуманистичком наслијеђу које није било у стању да спријечи цивилизацијски слом настао са почетком Хобсбаумовог ‘кратког двадесетог вијека’, 1914-ом годином и Првим свјетским ратом, док је Комо претежно лирска импресија повијесне стварности у деценији након његовог завршетка, након 1989. године, из перспективе једног аутсајдера” (Бајчета 2021: 239). За разлику од Ханса Касторпа, боравак јунака Кома остаје ограничен, а повратак у Београд известан јер је он за госте виле на брду Трагедија Другост – аутсајдер из земље која се распала, пикаро на најнижој лествици у хијерархији, који препознаје све недостатке цивилизације у коју не може да се уклопи, већ је подрива нарушавајући хармонију њене протоколарности и углађености. Он је инцидент који култивисану природу успешније прилагођава својој дивљини,  него што се у њему одвија обрнут процес адаптације.

Структура Ваљаревићевог романа кореспондира са временом проведеним на Кому. Свако поглавље представља завршену целину у коју се уклапа његов дан, од мамурлука до наредног пијанства. У међувремену, он разговара (махом са конобарима), шета, планинари, купује и руча. Џојсовска неподношљива лакоћа приповедања о безначајном на тренутке исклизне из колосека и појављује се филозофска запитаност, недовољног упоришта. Приповедач је млад, неодређен и без жеље да се одреди на било који начин. Нихилиста који поседује известан оптимизам, свестан да увек „може бити и горе”. Незаинтересован је за национално, што се најбоље исказује у епизоди с Русом, када не прихвата да је његов брат – Србин и православац, и резигниран због актуелног историјског тренутка у ком се он и његова земља налазе, те тежи да се окрене демократским, западним вредностима. Ипак, у томе остаје недоследан, кокетирајући са ксенофобијом, хомофобијом и фашизмом као предметом туристичке забаве. Квазилевичарске заблуде главног јунака дијагноза су његових вршњака, због чега га можемо посматрати и као евримена, представника колектива који се домогао српског сна да „види света” у време када то није било једноставно, те освестио да је цео свет у хаосу, а не само остаци Југославије из које потиче.

Њега прво прихватају други аутсајдери, конобари запослени у „Вили Сербелони”, и сами странци у Италији. Затим се пут Ваљаревићевог јунака премешта ка баровима и кафићима Белађа, где упознаје изворне Италијане – Алду, шанкерицу бара „Спиритуал” и близанце Аугуста и Луиђија, некада Дучеове војнике, а сада власнике кафеа „Спорт”, у ком се окупљају навијачи Јувентуса. Његови покушаји да објасни одакле је и због чега се налази у вили Рокфелера, остају неуспешни. Са Алдом комуницира цртајући, док близанци, избегли у Глазгов, комуницирају на савршеном енглеском. Ваљаревићев јунак оповргава заблуду да је негде друго боље и да људи тамо живе срећније и успешније, те уводи социјалну критику у свој роман и портретише избеглице, девојке осуђене на богату удају или сиротињски брак у Белађу, као и стране интелектуалце чије се слабости и страдања налазе иза фасаде успеха и богатства. Међу њима је и Бренда Фландерс, фотографкиња и супруга чувеног њујоршког дизајнера и архитекте, која му нуди страст и нови, „срећнији” живот у Америци.

Ипак, за њега свако место остаје без референце. Изузев Корчуле, на коју га подсети музика госпође Бар, професорке латинског у пензији и супруге оксфордског професора хебрејске Библије. Као модернистички јунак с пукотином, не успева да се уклопи ни у једну средину, ни у какав регистар, нити жели да пронађе своје место у широј заједници. За њега су алкохол и емоција једино што га повезује с другим људима. Неспреман је да разговара о великим темама, не занимају га предавања о митологији у књижевности, нити концерти класичне музике у салонима чији га устајали ваздух гуши, већ му је довољно пиво и портирска просторија са телевизором на ком ће гледати фудбал. Кроз алкохол успева да се споразуме са нигеријским тимом лекара, док кроз страст према фудбалу добија пријатеља у британској шекспиролошкињи. Непосредност и шарм балканског човека разбијају предрасуде и уводе другачију атмосферу у уштогљену научно-уметничку заједницу.

Сама фабула романа није чврсто конституисана. Ток свести Ваљаревићевог јунака пратимо кроз епизоде у којима се откривају његове особине туђинца и дошљака. Слобода да позове своје нове италијанске пријатеље на брдо које припада њима и њиховом граду, али им никада није било дозвољено да му приступе, затим планинарење у потрази за Великим златним орлом (заправо: трагање за самим собом), трговина на пијаци у Кому и бескрајни обиласци Белађа да би купио алкохол и цигарете, повод су за приповедачева размишљања. Из тих размишљања сазнајемо суштински мало, али довољно да бисмо доживели осећање које га обузима док избегава да ради оно због чега је заправо позван на Комо. Михајло Пантић потрагу за златним орлом види као централну, кулминаторну тачку романа, „тренутак самоспознаје свог јунака, онај час кад се објави животни смисао, када се одреди сопствена мера, и када се, у другом, дубљем, готово оностраном светлу, успостави стварни однос са светом, са висинама, са постојањем” (Пантић 2008: 163).

Неодговорност према задатку који би протагониста током радног одмора на Алпима требало да изврши, потврђује негативну слику која о нашем народу постоји међу „одговорним” западњацима, али и његову непрестану потребу за проналажењем изговора за сваку грешку (па и алкохолизам). С друге стране, Ваљаревићев јунак, изморен ратним страхотама и несређеним политичким стањем у Србији, у одласку у Белађо види једини могући одушак, после ког следи повратак чемеру и писању кратких прича за Данас. Он је непрестано свестан осуђености на повратак у земљу промењених граница, због чега и са женама ступа у недовршене односе, надомак врхунца. Никада не дозвољава да дође до финала односа, не желећи да се обавеже нити да било шта обећа, свестан да у околностима у којим он живи ништа не може бити извесно. Чак се одриче и свеске „за дописивање” и препушта је Алди, не желећи превише успомена које би га кочиле у суочавању са животом који му је наметнут у Београду.

У свему томе се јавља бескрајна моћ приповедања која нагони читаоца да сазна шта ће јунак следеће осетити (свестан да ће мало шта доживети), и постане његов партнер у злочину. Злочину против етикеције и извештачености лажне, салонске елите која се крије иза својих научних дисциплина и уметничких области. Иако аутсајдер, јунак доживљава прихватање након што научи да носи кравату и (понекад) одбије наредну чашу вина, упуштајући се у разговоре на језику који му је стран, о темама које нису блиске његовим свакодневним разговорима и егзистенцијалним проблемима који га се тичу. Странци у њему, ипак, препознају доброг младог човека, оптерећеног недаћама свог народа.

Време убрзано пролази и ближи се јунаков повратак у Београд са две флаше омиљеног џејмисона. У роману Комо „повратак у Србију не значи и повратак кући, Ваљаревићев протагониста постаје свестан да је једини могући повратак на почетку тачку – повратак маргини, отуђености и одбачености, повратак бегу [у свет писања]” (Пејић 2023: 497).

Читалац постаје свестан да је роману дошао крај, а да није одустао од читања, упркос томе што му је штиво привидно деловало испразно, недовољно мотивисано и повезано са насловом – о Кому не сазнајемо ништа сем да се у њему налази пијаца на којој је могуће купити сувенире са мотивима Мусолинија и ципеле од двадесет долара, упитног квалитета. Ипак, Ваљаревићев (још увек последњи) роман Комо јесте важан догађај у српској књижевности, један од најуспелијих романа генерације, који антиципира појаву младих аутора лирског сензибилитета и дисперзивне прозе, какав је и НИН-овац Владимир Табашевић.

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ:

1. Ваљаревић 2019: Срђан Ваљаревић, Комо, Београд: Лагуна, 2019.
2. Бајчета 2021: Владан Бајчета, „Епифанија на Монте Сан Приму – Комо Срђана Ваљаревића”, зборник радова Итaлиjaнски грaдoви у књижeвнoстимa 20. вeкa / Le città italiane nelle letterature del XX secolo, Крагујевац: Филум, 2021, стр. 235–251.
3. Младеновић 2012: Јелена С. Младеновић, „Егзил у егзилу у роману Комо Срђана Ваљаревића”, зборник радова Егзил(анти): књижевност, култура, друштво (прир. Драган Бошковић), Крагујевац: Филум, 2012, стр. 115–132.
4. Пантић 2008: Михајло Пантић, „Неколико примера српске поетске прозе и неколико напомена о њој”, Зборник 24. књижевних сусрета Савремена српска проза, Трстеник: Народна библиотека Јефимија, 2008, стр. 155–166.
5. Пејић 2023: Марија М. Пејић, „Србија у роману Комо Срђана Ваљаревића”, Српски језик, књижевност, уметност: зборник радова са XVII међународног научног Србија: све што сте одувек желели да кажете о Србији, а нисте смели… (прир. Драган Бошковић и Часлав Николић), књ. 2, Крагујевац: Филум, 2023, стр. 491–500.