Autor: prof. dr Goran Vasin, istoričar
Tragična smrt vožda Karađorđa u Radovanjskom lugu 1817, početak je rata srpskih dinastija koji će trajati skoro čitav vek. Na taj način počeo je niz prevrata, pobuna, političkih ubistava vladara, koji će usporavati napredak Srbije. Rat dve srpske dinastije, obeležio je na taj način istoriju moderne srpske države, a podle koje su ostale bile su često duboke i nepremostive. Obračuni sa pristalicama Karađorđevićevaca ili Obrenovićevaca, međusobno rušenje nasleđa jednih i drugih, zatiranje tragova postojanja suparničke dinastije (Katanska buna 1844, Topolska buna 1877, Majski prevrat 1903), bilo je tragično nasleđe Srbije toga vremena.
Knez Miloš Obrenović (1780–1860), mudriji, strpljiviji, oprezniji nego Karađorđe, znao je da kompromisima sa Portom i Rusijom može da ostvari svoj cilj autonomnu Kneževinu Srbiju (što je bila otvorena opcija posle Bukurešta 1812). NJegov način vladavine, takođe je okarakterisan kao apsolutizam. Mnogi su Milošev način uprave poredili sa vladavinom kakvog turskog paše, što je bio čest uzrok buna protiv njega. Nekoliko velikih i nekoliko malih pobuna, uz nemali broj ubijenih političkih protivnika, takođe su deo priče o knezu Milošu. Sa druge strane, zahvalnost što je njegov dvor ostao posle sloma Srbije 1813, uvek otvoren za seljake koji su dolazili u Beograd i Kragujevac da mu se žale ili traže rešenja svakodnevnih problema, činili su ga legendarnom ličnošću. Velike sile su i u njegovom padu imale značajnu ulogu. Posle Hatišerifa (1830–1833), Sretenjskog ustava 1835, gubio je podršku Rusije, a počeo se oslanjati na Englesku. Knez Miloš koji je bio umešan sa Portom i dobro poznavao Turke, nije bio dovoljno iskusan da pobedi u Britansko-ruskoj borbi za prevlast u Osmanskoj carevini. Pod pritiskom Velikih sila i Saveta (faktički svemoćnog posle Turskog ustava 1838), abdicira godine 1839.
Posle smrti starijeg brata Milana 1839, na vlast prvi put dolazi knez Mihailo (1823–1868). Još mlad i neiskusan, sa svega 16 godina, okružen savetnicima koji su doprineli proterivanju kneza Miloša, takođe biva proteran iz Srbije 1842. Na vlast dolazi knez Aleksandar Karađorđević (1806–1885). Kneževi Miloš i Mihailo vratiće se u Srbiju na Svetoandrejskoj skupštini 1858, a stari Kodža Miloš vladaće Srbijom do jeseni 1860. godine. Jedini je srpski vladar do 1945, koji je umro prirodnom smrću na srpskom prestolu. Knez Aleksandar Karađorđević je proteran iz Srbije, a važio je za slabog i povodljivog vladara, po mnogo čemu različitog od slavnog oca Karađorđa. NJegov sin Petar postaće 45 godina kasnije kralj Srbije.
Kneževinu Srbiju tek su čekali prevrati i veliki broj političkih uspona i padova, a unutrašnja politika obilovala je zaverama i tragičnim stradanjima vladara obe dinastije.
Knez Mihailo Obrenović, po mnogo čemu bio je jedan od najvažnijih vladara moderne Srbije. Za osam godina druge vladavine (1860–1868), pokrenuo je značajan broj procesa koji su Srbiju pomerili ka nezavisnosti. NJegovi veliki planovi za potpuno oslobođenje od Osmanlija, ambiciozni i dalekovidi, nisu bili ostvarivi u kratkom roku. Velike sile, na prvom mestu Rusija i Habzburška monarhija, nisu želele takav scenario, svaka iz svojih razloga. Pokazalo se da će ta konstanta politike Velikih sila, biti važan faktor smena na dinastičkom prestolu.
Knez Mihailo je nizom Zakona (1861–1862), potpuno dezavuisao Osmansku vlast u Srbiji, a posle incidenta na Čukur česmi (1862), uspešno pokrenuo pitanje iseljavanja Turaka iz gradova u Srbiji (1867). To je bio veliki uspeh vladavine kneza Mihaila. Pokrenute su ozbiljne reforme sa ciljem da se formira vojska koja bi mogla da porazi Osmansko carstvo. Kneževina Srbija nije bila blizu cilja početkom 1860-ih. Politički savez sa Crnom Gorom (1866), Rumunijom, Bugarskim odborom i Grčkom, doprineo je prestižu kneza i Srbije. Saradnja sa biskupom Štrosmajerom, bila je proba zbližavanja sa hrvatskim političkim elitama. Rezultati su bili skromni u tom pogledu, međutim mnogo važnije pokazalo se da jedan politički dalekovidi vladar može da osmisli akciju balkanskih naroda, što će biti ključ uspeha iz 1912. godine.
Stari način upravljanja Srbijom, njegovog oca kneza Miloša se menjao. Uveden je stroži pristup Dvoru i neka vrsta ceremonijala, do čega je knez posebno držao. Pedantan, radan, sa puno ideja služio je kao primer (podstrek) i svojim ministrima, što nije ublažilo činjenicu da se njegov način vladavine smatrao apsolutističkim. Srpski liberali sa obe strane Dunava i Save, kritikovali su oštro kneza zbog načina uprave i manjka kvalitetnih državnih institucija. Posebno na udaru našao se njegov privatni život, brak sa Julijom Hunjadi, koji će se završiti slomom i posle čega će se knez okrenuti Katarini Konstantinović. Kneževa naklonost prema svojoj bliskoj rođaki, prilično je uznemiravala beogradsku javnost.
Kneževina Srbija naviknuta na kneza Miloša, Tomu Vučića Perišića, Iliju Garašanina, nije do kraja dobro shvatila ni prihvatila kneza čiji su maniri više odgovarali po formi mađarskom baronu, nego srpskom knezu. Politički nestabilna, sa čestim trzavicama i turbulencijama, sa tri (nasilne) promene vladara za 30 godina, pritiscima Velikih sila, Kneževina Srbija nije do kraja mogla da isprati velike planove i htenja svog kneza. NJegovo ubistvo u Košutnjaku, 29. maja 1868, na svirep način, samo je posvedočilo da dinastički rat nije završen i da institucije Kneževine još moraju da se nadograđuju. Sa 45 godina života, ukupno 11 godina vladavine, knez Mihailo završio je život, a njegovo ambiociozno i zamašno delo ostalo je nedovršeno.
Posle ubistva kneza Mihaila (1868), dolazak maloletnog Milana (14), značio je nastavak vladavine dinastije Obrenović. Iako su zaverenici pristalice Karađorđevića imale drugačiji plan, javnost i političke elite su odlučile drugačije. U maju 1903, trideset pet godina kasnije desiće se suprotno. Kontinuitet (diskontinuitet) se nastavio, a knez Milan će u dugoj i teškoj vladavini doživeti i krupne pobede, ali i velike poraze. Srpski presto napustiće 1889. godine sa svega 35 godina života, rastrazan unutrašnjim borbama, političkim previranjima i razočaranjima. Iako će se više puta vraćati u Srbiju, biti komandant Vojske/ ministar vojni (1897–1900), njegova prerana smrt (1901), sa svega 47 godina života svedočila je o ozbiljnim teškoćama koje su Obrenovići imali na vladarskom prestolu. Pobede i porazi u Velikoj istočnoj krizi (1875–1878), dobijanje državne nezavisnosti na Berlinskom kongresu (1878), donošenje liberalnih zakona (1881), Timočka buna (1883), Srpsko-bugarski rat (1885–1886), Ustavi (1869,1888), deo su mozaika njegove vladavine.
Velike sile posebno su kumovale lošem položaju kneza Milana. Rusofil na početku vladavine, kasnije razočaran u politiku Sankt Peterburga (od 1878), postaje austrofil i protivnik Carske Rusije. On je pokušao da novom političkom vizijom (od 1882) okrene put Srbije ka Zapadu. Tajna konvencija (1881) svedočila je o pokušaju vezivanja srpske politike za Beč. Timočka buna (1883) o pokušajima radikala i Rusije da se to ne dogodi. U sporovima i sukobima sa radikalima, bez podrške naprednjaka i liberala na kraju, ostao je u narodnoj uspomeni nepopularan i omražen vladar. Dinastija Obrenović, imala je u njemu kontroverznog vladara koga su protivnici opisivali kao avanturistu, rasipnika i pustolova, istoriografija mu nije bila blagonaklona, a veoma često se zaboravljalo da je bio prvi srpski kralj u modernoj istoriji.
Kralj Aleksandar Obrenović (1875/1889–1903), bio je tragična ličnost srpske istorije. Baš kao i otac kralj Milan, došao je na presto sa 14 godina, a u njegovo ime je takođe vladalo Namesništvo (do 1893). Sa radikalskom većinom, garantovanom Ustavom 1888, nije mogao da nametne lični režim iako je više puta pokušavao. Promene Ustava (1901), niz Zakona kojima je pokušavao da ograniči radikalsku agitaciju, takođe su ga činili nepopularnim i vrlo omraženim. NJegov nestalni karakter, uslovljen malim brojem godina i neiskustvom u životu i politici, nije nailazio na razumevanje i podršku elita. Iako inteligentan i sa lepim političkim planovima, rastrzan između oca kralja Milana i majke kraljice Natalije, koji su ličnu mržnju i sporove rešavali preko njegovih leđa, nije uspevao da nađe stabilan kurs svoje vladavine. Pokušaji da lavira između Rusije i Austrougarske nisu bili uspešni. Politički talenat koji je imao ostao je zanemaren ili skrajnut, pod pritiskom radikalske javnosti koja nije mirovala.
Ključna tačka njegovog pada i kasnije zavere bila je ženidba Dragom Mašin (1900). Puno tekstova, materijala, arhivskih dokumenata svedoče o ovom tragičnom braku. Lažna trudnoća kraljice Drage srušila je ugled vladarskog doma Obrenovića, koji je već bio načet vladavinom kralja Milana. Vojska koju je uzdizao kralj Milan, našla se iziritirana postupcima kralja Aleksandra, uzdizanjem kraljičine braće i smanjivanjem materijalnih benefita. Na taj način stvarano je jezgro buduće zavere. Grupa mladih oficira koju je simbolisao Dragutin Dimitrojević Apis, podržana bivšim ministrom Đorđem Genčićem i imućnijim beogradskim porodicama, skovala je plan o zbacivanju dinastije Obrenović.
Majski prevrat (1903) tragična je stranica srpske moderne istorije. Kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, zaverenici su ubili i bacili sa terase Dvora. Evropska javnost je reagovala vrlo loše. Velika Britanija, vodeća globalna sila tog vremena, prekida u jednom momentu odnose sa Kraljevinom Srbijom što se pokazalo kao veliki problem.
Ostavi komentar