OBRAČUN KOMUNISTA SA NJEGOŠEM*

Autor: Borislav Vukašinović, advokat u penziji

Koautor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista

I

O NJegoševoj odluci da bude sahranjen na Jezerskom vrhu na Lovćenu postoje dva autentična svedočenja. Jedno je ostavio LJubomir Nenadović u delu O Crnogorcima. Po njemu se NJegoš, hodajući po vrhu Lovćena, zaustavio na sredini i prisutnim vojvodama rekao: „Kad umrem, ovdje ćete me zakopati.” Na primedbu vojvoda: „Zboriš li to ozbiljno, gospodare”, vladika je kucnuo štapom o kamen i ponovio: „Kad umrem, ovdje ćete me sahraniti.“

Drugo svedočanstvo ostavio je NJegošev lični biograf Milorad Medaković, koji potvrđuje ove NJegoševe reči, ali smatra da ih je saopštio na Cetinju i to bratu Peru i bratiću Đorđiju. Na njihovu primedbu da je to neizvodljivo, on im je odgovorio: „To je moja potonja želja, koju u vas ištem da ju ispunite, ako mi ne zadate božju vjeru da ćete tako uraditi, kako ja hoću, onda ću vas ostaviti pod prokletsvom, a moj poslednji čas biće mi najžalosniji i tu moju žalost ostavljam vam na dušu.” (podvukao B. V.)

Da su oba svedočenja istinita govori činjenica da je NJegoš 1845. godine podigao crkvicu na Lovćenu, posvetio je svom stricu Petru Prvom, a u njoj se služila i liturgija za „dušu neumrlih crnogorskih junaka”.

Iz pažljivog analiziranja NJegoševog testamenta može se zaključiti da  njegova želja da se sahrani na Lovćenu nije doneta ishitreno, već se ona naslućuje u delu testamenta u kojem između ostalog stoji: „Ja sa nadeždom stupam tvojemu svetilištu božanstvenome, kojeg sam svijetlu nazrio jošte s brijega“, (misli na Lovćen, primedba B. V.), „kojega su moji smrtni koraci brojili.“ Kao duboko religiozan čovek, NJegoš je smatrao da će sa lovćenskih visina biti najbliži Bogu.

NJegoš je preminuo 31. oktobra 1851. godine. Pošto je tih dana bilo veliko nevreme, a iz straha da u slučaju sahrane u crkvici na Lovćenu Turci ne oskrnave grob, njegovi rođaci odlučili su da ga privremeno sahrane u Cetinjskom manastiru. To je bila NJegoševa prva sahrana.

NJegošev amanet ispunio je njegov naslednik knjaz Danilo kada je 14. oktobra 1854. godine vladičine kosti s Cetinja preneo na Lovćen i sahranio ih u njegovoj zadužbini, uz sve državne, vojne i verske počasti. To je bila druga NJegoševa sahrana.

Posle austrougarske objave rata Srbiji 1914. godine i odluke Crna Gore da u znak bratske solidarnosti sa Srbijom objavi rat bečkoj imperiji, neprijateljskoj vojsci posebno je bilo stalo da „osvoji Lovćen”, prvenstveno zbog simboličkog značaja NJegoševog groba i uticaja na borbeni moral Crnogoraca. Odsudne bitke za Lovćen vođene su od 5. do 11. januara 1916. godine. I pored junačkog otpora, crnogorska vojska je bila primorana da kapitulira, a tom prilikom NJegoševa kapela pogođena je topovskom granatom i teško je oštećena. Po naređenju Austrijanaca, u sumrak 16. avgusta 1916. godine, izvršena je ekshumacija NJegoševih kostiju i one su pohranjene u riznicu Cetinjskog manastira. To je bila treća NJegoševa sahrana.

Posebno je zanimljivo da su Austrijanci planirali da na mestu NJegoševe kapele podignu spomenik caru Franji Josifu Prvom, „kao geniju pobede i slave”, ali ih je u ostvarenju ovog nauma sprečio tok ratnih događaja. Ostalo je zabeleženo da je okupator prilikom povlačenja opljačkao knjige iz Cetinjske biblioteke i Državne biblioteke, ali i razorio ostale objekte Zetskog doma u kojem su ove ustanove bile smeštene. Austrougarski okupator je tako pokušao da ukloni tragove ovog svojevrsnog zločina koji ima sva obeležja kulturnog genocida.

Srpska pravoslavna crkva je odmah posle rata inicirala obnovu NJegoševe kapele na Lovćenu. Pošto su za ostvarenje ove ideje bila potrebna velika finansijska sredstva, kralj Aleksandar je 6. septembra 1924. godine prihvatio da snosi sve materijalne izdatke za njenu obnovu. Tadašnja ideja kralja Aleksandra bila je da se NJegoševa grobnica izradi po projektu Ivana Meštrovića, ali zbog protivljenja Crkve nije realizovana ova zamisao. Suština crkvenih primedbi odnosila se na estetske karakteristike Meštrovićevog spomenika koji kao takav „nije odgovarao jednom pravoslavnom vladici, a još manje njegovoj želji izraženoj u njegovoj poslednjoj volji”. Pored toga, SPC je ukazivala da bi „predviđeni spomenik na Lovćenu ličio više na egipatske piramide ili pak glomazne spomenike na Istoku, koji se podižu pojedinim kraljevima i slično”. Razume se da je pod uticajem ove argumentacije kralj odustao od svoje ideje pa je kapela građena po projektu ruskog arhitekte Ivana Krasnova i u svemu je odgovarala izgledu one kapele koju je podigao NJegoš. Izgradnja kapele na Lovćenu konačno je završena 10. septembra 1925. godine, a dva dana kasnije je i osveštana.

Posebno svečan čin bilo je prenošenje NJegoševih posmrtnih ostataka iz Cetinjskog manastira u kapelu na Lovćenu (25. septembra 1925). Bila je to velika državna manifestacija kojoj su, pored kralja Aleksandra i članova kraljevske vlade, prisustvovali i predstavnicima akademija, kao i prestižnih državnih, naučnih, kulturnih i prosvetnih ustanova Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Za pamćenje ostaje i podatak da se toga dana na Cetinju sabralo oko 15 hiljada ljudi iz svih delova zemlje.

Na samoj svečanosti kralj Aleksandar predao je ključ od kapele crnogorskom mitropolitu Dožiću, uz simbolične reči: „Predajem Vam u amanet ovu zadužbinu i kosti slavnog NJegoša da ih čuvate”. Prema tome, van svake sumnje je da je i ova kapela, kao i svaka druga crkva i manastir u Crnoj Gori, u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve. Dodajmo i da je te 1925. godine svečani prenos NJegoševih moštiju na Lovćen ujedno bila i njegova četvrta sahrana.

Posle Drugog svetskog rata stvari se drastično menjaju, a posebno odnos novih vlasti prema NJegošu i njegovom nasleđu. Iako je Vlada Crne Gore povodom stogodišnjice NJegoševe smrti (septembar 1951) održala svečanost, indikativno je da je odmah po njenom završetku odlučila da zamoli Ivana Meštrovića „da sačini skicu spomenika, utoliko pre što je on radio na projektu mauzoleja na zahtev kralja Aleksandra”. U prepisci s Meštrovićem, Blažo Jovanović je izneo koncept budućeg mauzoleja ističući: „Mi smatramo da bi takvom spomeniku u slavu NJegoša najbolje odgovarali motivi iz NJegoševe i narodne etike, a ne religiozno-crkveni motivi“. (podvukli S. K. i R. P.) Prema tome KP Crne Gore zloupotrebila je godišnjicu NJegoševe smrti za konsekventno sprovođenje davno zacrtane kominternovske politike o rasrbljavanju Crnogoraca i stvaranju crnogorske nacije koja nema veze sa svojim srpskim poreklom.

U vezi s tim, Jovanovićeva prepiska s Meštrovićem (početak šezdesetih) značajna je i kao najava promene dotadašnjeg partijskog kursa u odnosu prema tzv. crnogorskom pitanju i ona, po istoričaru Aleksandru Rakoviću, predstavlja zaokret u odnosu na Đilasov konstrukt o crnogorskoj naciji, koji je ovaj izneo u članku O crnogorskom nacionalnom pitanju u „Borbi“ 1. maja 1945. godine. Mada je u tom tekstu isticao posebnost Crnogoraca, Đilas nije negirao postojanje srpskih osećanja kod njih i njihovo srpsko poreklo.

U međuvremenu je na političku scenu stupila nova generacija crnogorskih komunista koju su predvodili Veselin Đuranović i Veljko Milatović. Nema sumnje da su ovi političari imali ambiciju da Crnu Goru potpuno izdvoje iz srpstva, pa su „raniji stavovi da je crnogorska nacija proistekla iz srpske nacije potpuno negirani“. Iz jedne takve perspektive logična je bila ambicija crnogorskih vlastodržaca da proces rasrbljavanja Crne Gore otpočnu od NJegoša, kojeg slavni Ivo Andrić opisuje kao „tragičnog junaka kosovske misli“. Od tada počinje jedan postupak revizije NJegoševe ličnosti i stvaralaštva, koji se odvija tako da se insistira na njegovim državničkim svojstvima, dok mu se u isto vreme oduzima najbitnije svojstvo crkvenog velikodostojnika (vladike), arhijereja i episkopa. Sve to služilo je isključivo ciljevima Komunističke partije Crne Gore.

Mitropolit Danilo Dajković prvi put se u ime SPC o pitanju podizanja Meštrovićevog mauzoleja na Lovćenu oglasio člankom u „Pobjedi“ (1966) ističući: „Srpska pravoslavna crkva još nije ništa rekla o svemu ovome, a mnogo ima više prava da o tome govori nego mnogi drugi koji nastoje da sruše Lovćensku kapelu, jer se radi o jednom pravoslavnom osvećenom hramu.“

Formalnu odluku o podizanju mauzoleja na Lovćenu, po projektu i izradi Ivana Meštrovića, donela je Skupština opštine Cetinje na sednici od 9. decembra 1968. godine. Mitropolit Danilo je o tome obavestio Sinod Srpske pravoslavne crkve (24. januara 1969) koji se zatim 11. februara 1969. godine dopisom obratio Saveznoj komisiji za verska pitanja, ukazujući na sve štetne posledice ove odluke. Najpre, naglašeno je da se ovom odlukom narušava NJegoševa odluka da njegovi zemni ostatci počivaju na Lovćenu, potom da bi rušenje crkve bilo osuđeno od čitavog našeg naroda, i konačno da Sinod ovu odluku smatra nečijim kapricom pa sugeriše Komisiji da ovom pitanju posveti posebnu pažnju i  „blagovremenom intervencijom kod odgovornih činilaca spreči rušenje crkve na Lovćenu”.

Umesto da se ovim povodom izjasni, Savezna komisija za verska pitanja je pomenuti dokument prosledila predsedniku Komisije za verska pitanja Izvršnog veća SR Crne Gore (27. februara 1969), a predsednik Skupštine opštine Cetinje Petar Tomanović je sutradan izjavio da „sadašnju kapelu svakako treba negde na drugo mesto postaviti” i dodao „da bi u svakom slučaju o tome odlučivali eminentni jugoslovenski stručnjaci“ („Večernje novosti“, 28. februar 1969). O Tomanovićevoj izjavi izjasnio se Sveti arhijerejski sinod i zauzeo stav koji je mitropolit Danilo objavio u „Pravoslavlju“ u tekstu NJegošu nije potreban mauzolej.

Komunističkim vlastima naročito su zasmetala dva mitropolitova stava. NJegov prvi stav odnosio se na karakter mauzoleja koji su se uvek podizali za careve, kraljeve, predsednike republike i uopšte svetovne ličnosti, dok su crkve/kapele i manastiri uvek podizani za patrijarhe, mitropolite, episkope i druge visoke crkvene ličnosti.  Dajković je u tekstu postavio i retoričko pitanje: „Šta je bio NJegoš“, i ukazao na činjenicu da je isključivo kao mitropolit vladika-arhijerej i episkop mogao da bude vladar Crne Gore. Tek na osnovu ovog crkvenog položaja NJegoš je mogao da razvije i usavrši pesnički talenat i filozofsku genijalnost. Mitropolit konstatuje da bi u suprotnom „kao i mnogi njegovi srodnici NJegoš bio pametan seljak i ništa drugo”.

U to vreme crnogorske vlastodršce ipak je naročito pogodio detalj iz mitropolitovog obraćanja u kojem ovaj podseća na događaj iz leta 1944. godine u Beogradu. Naime, tih dana nemački okupator objavio je propagandni plakat o tome da su komunisti razorili NJegoševu kapelu na Lovćenu. Mitropolit svoje obraćanje (1969) završava nadom i upozorenjem da se takav propagandni scenario koji su predviđali nacisti neće dogoditi u slobodnoj i narodnoj Jugoslaviji. Skupština opštine Cetinje je 17. aprila 1969. godine konstatovala da se mitropolit meša u ustavom zagarantovana samoupravna prava Opštine Cetinje, a tih dana su u propagandni pogon stavljeni politički svesni cetinjski gimnazijalci koji su demonstrirali ispred Mitropolije, dok su sindikati zapretili štrajkom. Tako je Cetinje tih godina postalo centar crnogorskog separatizma i srbofobije.

Na genezu srbofobije na Cetinju ukazivao je ugledni crnogorski istoričar Predrag Vukić, koji je ukazivao na kontinuitet ovog procesa od Božićne pobune 1919. godine, kada su crnogorski zelenaši još bili Srbi, preko akcija cetinjskih komunista koji su se borili za eliminaciju srpske nacionalne svesti, do aktivnosti koje su od 1990. godine do danas pretvorile ovo mesto u centar antisrpske histerije. Ovaj istoričar ukazivao je na duhovni i kulturni sunovrat Cetinja, koji je proistekao iz promena u klasno-socijalnoj strukturi lokalnog stanovništva posle 1945. godine, od kada Cetinje više nije glavni grad Crne Gore. Zbog toga se cetinjsko stanovništvo ubrzo iseljavalo prema Podgorici i drugim mestima u Crnoj Gori, kao i prema Beogradu i drugim krajevima Jugoslavije. Tako je nastao prazan prostor koji su popunili doseljenici iz Katunske i Riječke nahije, tj. obezbožena i neobrazovana seljačka masa kojom su komunisti mogli lako manipulisati. Zato ne čudi što su Cetinje i njegova Skupština donosili glavne odluke o rušenju NJegoševe kapele na Lovćenu i podizanju mauzoleja.

Nakon pada socijalizma i pojave višestranačkog sistema, na Cetinju su stvorene partije sa separatističkom ideologijom. Reč je pre svega o Liberalnom savezu Crne Gore koji je naglašavao da se „nikada nije vezivao za bilo koji politički projekt koji ima političku tradiciju u Crnoj Gori”, a to znači ni za zelenaše ni za bjelaše (a jedni i drugi bili su Srbi), već da svoje utemeljenje traži u evropskoj Crnoj Gori. U stvari, iza te evropske orijentacije krila se pravaško-frankovačka misao, čiji su protagonisti bili ličnosti prohrvataske orijentacije (J. Brković, R. Rotković i dr.).

Ali da se vratimo na članak mitropolita Danila. U to vreme reagovali su i drugi državni organi i pojedinci kao što su Republička komisija za verska pitanja, Veljko Milatović i dr. NJihov zajednički stav je bio da Srpska pravoslavna crkva može po pitanju mauzoleja na Lovćenu izraziti svoje mišljenje, ali da ne može da bude isključivi politički arbitar jer se tako meša u samoupravna prava društveno-političke zajednice.

Pošto su se crnogorski vlastodršci uverili da rušenje lovćenske kapele i podizanje mauzoleja neće proći bez velikog otpora crnogorske i jugoslovenske javnosti, odlučili su da u rešavanju ovog pitanja zatraže pomoć od Josipa Broza, koji je, razume se, imao završnu reč u rešavanju svakog važnog državnog pitanja u Jugoslaviji. Josip Broz je 24. juna 1970. godine održao tajni sastanak na Brionima sa državno-partijskim rukovodstvom Crne Gore koje je predvodio Veselin Đuranović. Na ovom sastanku Đuranović je istupio sa stavom da najveći otpor podizanju mauzoleja na Lovćenu pruža Srpska pravoslavna crkva, koja je ostatak velikosrpske politike u odnosu na Crnu Goru. Potencirao je da ukoliko SPC ne promeni svoj stav prema podizanju mauzoleja „moramo biti prinuđeni da preduzimamo i druge mjere”. Josip Broz se složio sa ocenom da je stav SPC „antisocijalistički, anti našeg sistema i antinacionalan”. Takođe je podržao crnogorsko rukovodstvo u nameri da podigne mauzolej, pa su, nema sumnje, odluke s ovog sastanka podstakle ubrzanu aktivnost partijsko- političke vrhuške u Crnoj Gori da svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima radi na ostvarenju ovog zadatka.

Zato je Skupština opštine Cetinje na sednici 3. septembra 1971. godine donela Odluku o dislokaciji kapelice sa lovćenskog Jezerskog vrha, u kojoj je, između ostalog, propisano da će zavisno od dinamike izgradnje mauzoleja biti izvršeno demontiranje kapelice na Jezerskom vrhu. Naglašeno je da će do ponovnog njenog podizanja sav materijal biti sačuvan na Ivanovim koritima u zatvorenoj prostoriji. Zaključeno je da će o novom mestu za podizanje kapele saglasnost dati SO Cetinje, ustanova Muzeji Cetinje i Zavod za zaštitu spomenika kulture, a u skladu sa detaljnim urbanističkim planovima Cetinja i Ivanovih korita. Od svih obaveza preuzetih ovom odlukom jedino je izvršena ona o rušenju kapele. Materijal od porušene Kapele i danas se nalazi na otvorenom prostoru na Ivanovim koritima, potpuno nezaštićen, prepušten zubu vremena i propadanju.

Nakon toga, Srpska pravoslavna crkva odlučila je da protiv države podnese tužbu Ustavnom sudu Jugoslavije. U tužbi je kao tužilac navedena Crnogorsko-primorska mitropolija, a kao tužene strane označene su  Republika Crna Gora i Opština Cetinje. Kao punomoćnici Mitropolije tužbu su sačinili poznati advokati Jefto Pavić, Nikola Radović, Slobodan Subotić i Veljko Kovačević. Ova tužba ostaće upamćena kao jedno od najvrednijih intelektualnih ostvarenja u istoriji jugoslovenske advokature. Zato je u ovom radu prikazujemo u širim izvodima.

U tužbi je naglašen „nedostatak aktivne legitimacije vlasti u Crnoj Gori da odluči o rušenju Crkve Svetog Petra Cetinjskog na Lovćenu” (ova i naredna podvlačenja su izvršili autori tužbe).

„Ova tužba ne sadrži u sebi nikakvo protivljenje odlukama Vlade NRCG, SO Cetinje i Odbora za izgradnju mauzoleja, kao spomenika Petru Drugom Petroviću NJegošu, na bilo kom drugom mestu, ne dirajući Crkvu Sv. Petra Prvog Cetinjskog kao zadužbinu velikog vladike i vladara crnogorskog, koja je podignuta po njegovoj odluci kao vladara i vladike da u njoj bude sahranjen”.

U tužbi je iznet istorijat podizanja kapele na Lovćenu, njeno rušenje (od strane neprijatelja) i obnavljanje na inicijativu Crkve. S obzirom na to da je kapela verski objekat, niko Crkvi ne može osporiti pravo da se o njemu stara.

Dalje se navodi da isticanje volje i legitimnosti organa vlasti nije dokaz pravilnosti njihove odluke, jer svaka vlast kad donese odluku „izražava svoju volju i legitimnost (nadležnost). Da li je odluka pravilna, to se utvrđuje opravdanim razlozima, a ne voljom organa i njegovom nadležnošću“.

U tužbi je postavljeno suštinsko pitanje: Kakav oblik spomenika treba da bude iznad NJegoševog groba? Da li to treba da bude mala crkva (kapela) prema njegovoj poslednjoj volji i ostvarenoj odluci za života, ili mauzolej prema odluci organa vlasti?

„Čija volja i zavet treba da je ispoljena i da se ogleda u spomeniku, NJegoševa ili volja organa vlasti? Čija je odluka o izboru vrste spomenika legitimnija? Čiji je izbor kompetentniji, zatim kakav spomenik odgovara NJegošu i njegovoj veličini, njegov vlastiti izbor ili izbor organa vlasti?”

Na prigovor vlasti da ova kapela nije autentična, jer da je prava ne bi se uklanjala, tužilac je pripremio odgovor: „Ovo je u stvari netrpeljivost kapele kao nadgrobnog spomenika, a neprvobitnost je samo izgovor da se takav oblik ukloni. Kad bi to bio razlog, da kapela nije autentična, onda bi se radilo na uspostavljanju takvog oblika i njenom čuvanju, a ne da se ona ukloni i zameni drugim spomenikom“.

Navodeći niz konkretnih primera (izrada Keopsove piramide, spomenik kralju Mauzolu), podnosioci tužbe su istakli da spomenik ne mora da bude izraz slave i veličine onoga kojem se podiže, već izraz taštine i svireposti onoga ko ga podiže. Pošto mauzolej ne odgovara slavi i veličini NJegoša, postavlja se pitanje, u ime čije taštine i svireposti se podiže ovaj mazolej.

Podnosioci tužbe na kraju su predložili da Ustavni sud SFRJ oglasi nezakonitim i protivustavnim odluke Vlade Crne Gore i SO Cetinje o rušenju kapele, a pošto „predstoji neposredna opasnost da dođe do rušenja ove crkve, predložili su da Sud izda privremenu meru zabrane rušenja Crkve Sv. Petra Cetinjskog na Lovćenu i menjanja neposredne okoline oko nje i pre donošenja odluke po ovoj tužbi”.

Ustavni sud Jugoslavije se na sednici od 8. jula 1970. godine oglasio nenadležnim i tužbu Mitropolije ustupio Ustavnom sudu Crne Gore sa obrazloženjem da „kapela na Lovćenu predstavlja građevinski objekat, koji je kao kulturno-istorijski spomenik stavljen pod zaštitu države. Premeštanje tog spomenika, kao i odluka o izgradnji novog spomenika-mauzoleja, vrši se na osnovu republičkih propisa“.

Nakon dobijanja ove tužbe, Ustavni sud CG tražio je argumentaciju o podizanju mauzoleja na Lovćenu od Izvršnog veća RCG, a naročito tekst odluke Vlade CG iz 1952. godine o podizanju NJegoševog mauzoleja, zatim zaključak IV br. 03–334 od 20. februara 1969. godine, kao i odgovor na navode Mitropolije iznete u zahtevu za pokretanje postupka ocene ustavnosti i zakonitosti o podizanju mauzoleja. Tadašnji potpredsednik IV poslao je Ustavnom sudu CG odgovor da je Vlada CG početkom 1952. godine donela Odluku o izgradnji mauzoleja Petru Drugom Petroviću NJegošu na Jezerskom vrhu Lovćena, ali ta „odluka kao formalni pravni akt nije objavljena u Službenom listu Crne Gore”. U odgovoru se dalje navodi „da, uprkos tome, sva akta koja su kasnije sledila za realizaciju ove odluke […] temeljila su se na ovoj odluci” pa je potpredsednik IV „politiku Republike proglasio za jedini pravni osnov u ovom slučaju“. Na ovom primeru se jasno vidi kako u socijalističkom društvu, umesto pravne države, deluje partijska država.

U odgovoru na tužbu koji je više ličio na elaborat, Skupština opštine Cetinje iznela je niz neistinitih tvrdnji. Prvo je osporila legitimaciju Crnogorske mitropolije i Srpske pravoslavne crkve da bude stranka u sporu, jer crkva nije u njenom vlasništvu. Prava crkva, tj. autokefalna Crnogorska pravoslavna crkva koja bi imala to pravo, dovedena je u neredovno stanje faktičkim prestankom crnogorske državnosti, a ukinuo ju je Aleksandar Karađorđević svojim ukazom iz 1920. godine. Ovim stavom SO Cetinje rešila je „stanje autokefalne crnogorske crkve” koje ni kanonski ni pravno nikada nije postojalo. Za kapelu je konstatovala da je to „nadgrobni spomenik” a ne crkva, te prema tome nad privatnom imovinom Crkva ne može da ima privatno vlasništvo.

U tom elaboratu se između ostalog tvrdi da Jezerski vrh nikada nije bila crkvena svojina, već je to „bratstvenički komun NJeguša u kojem je svaki od plemenika imao pravo na idealni duh, tj. bio je komun plemena NJeguši”. Sa stanovišta socijalističkih samoupravljača, NJegoš je bio obični uzurpator komunalne imovine svojih zemljaka. Pošto su ga ponizili kao vladiku oduzevši mu to zvanje, oni su ga ponizili i kao vladaoca, predstavljajući ga kao običnog uzurpatora. Da je Ustavni sud CG odlučivao po ustavu i zakonu, njegova odluka bi bila veoma jednostavna. Pošto inicijalni akt za izgradnju mauzoleja, tj. Odluka Vlade CG od septembra 1952. godine nije donesena na zakonit način, Ustavni sud CG je morao da usvoji tužbu Mitropolije crnogorsko-primorske, a sve akte za izgradnju Mauzoleja proglasi ništavnim. Međutim, pošto se radi o partijskom sudu, on je doneo suprotnu odluku. Na sednici 17. novembra 1970. godine on je našao da nema osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti Odluke Vlade CG i Odluke SO Cetinje o podizanju NJegoševog mauzoleja na Lovćenu po projektu Ivana Meštrovića, da Mitropolija nije ovlašćen predlagač i da „NJegoševa kapela na Lovćenu nije hram, nego nadgrobni spomenik i istovremeno spomenik kulture”. Sud je takođe konstatovao da, pošto čuvena vladina odluka nije nikada objavljena, ne postoje procesne pretpostavke za ocenu njene ustavnosti i zakonitosti.

Ocenjujući doneseno rešenje Ustavnog suda CG, četvorica poznatih advokata, pravnih zastupnika Mitropolije, mogli su samo da konstatuju da takav stav Ustavnog suda je očigledno bez presedana, utoliko pre „što protiv takve odluke suda nije moguće ništa učiniti, pošto se Ustavni sud stavio na stranu protivne stranke, pristrasno i neobjektivno – umesto da sudi, on opravdava pravno nasilje”. Mi bismo dodali da ova odluka može stati u red najsramnijih odluka koje su u istoriji doneli pravosudni organi.

Ništa bolje nije prošao ni Mihailo Petrović, unuk kralja Nikole, koji je podneo tužbu Okružnom sudu u Titogradu 28. oktobra 1971. godine, kojom je tražio da se grob Petra Drugog Petrovića NJegoša, koji se nalazi na Kapi kod Lovćena, Jezerskom vrhu, proglasi nepovredivim, kako svojim građevinskim, tako i u prirodnim delovima koji mu pripadaju. Okružni sud u Titogradu je svojom presudom od 29. oktobra 1973. godine odbio ovaj zahtev kao neosnovan. Ova presuda tužiocu je uručena nakon dve godine posle izricanja, na šta je Petrović 22. oktobra 1975. godine uložio žalbu. Po žalbi je odlučivao Vrhovni sud CG koji je 24. januara 1977. godine doneo presudu kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i tako potvrdio presudu Okružnog suda u Titogradu.

Po svedočenju beogradskog advokata Nikole M. Radovića, mitropolit Danilo je 1971. godine podneo tužbu protiv države Crne Gore, kojom se tražilo da se ne ruši kapela na Lovćenu, jer na njemu ima mesta za oba spomenika. Pošto je u toku ovog spora kapela porušena, tužba je preinačena i traženo je da se veštačenjem utvrdi da li je moguće pored izgrađenog mauzoleja vaspostaviti ranije postojeću kapelu na Lovćenu. U vezi ove tužbe Opštinski sud na Cetinju je čak odredio veštačenje o ovom pitanju. Tri dana pre roka za veštačenje Opštinski sud obavestio je advokata Radovića da je mitropolit Danilo svojim podneskom od 5. oktobra 1982. godine povukao tužbu i odrekao se tužbenih zahteva. Kasnije je mitropolit Danilo objasnio da je tu odluku doneo na osnovu jednog razgovora sa viskom partijskim i državnim fukcionerom Vidojem Žarkovićem koji mu je rekao: „Svi sudovi u Jugoslaviji da presude u tvoju korist, mi ne damo da se kapela podigne na vrhu Lovćena“. Ovim iskazom Žarković je izrazio opšti stav da je volja partijske vrhuške vrhovni zakon u SFRJ.

Posle ove sudanije u CG mora se postaviti pitanje koje je pre dvesta godina serdar Ivan postavio vojvodi Drašku kada se ovaj vratio iz Mletaka: „A sudovi bjehu li im pravi?“, a ovaj mu je odgovorio: „Bjehu, brate, da te bog sačuva, malo bolji nego u Turčina”. Mletački sudovi su presuđivali u korist bogatih robovlasnika za koje su osuđenici pod teško shvatljivim i nehumanim uslovima izgrađivali brodove. Zbog tih uslova vojvoda Draško smatra „da su božju grdno prestupili, i da će im carstvo poginuti i boljima u ruke uljesti”.

Turski sudovi su sudili po principu „kadija te tuži, kadija ti sudi”, u korist aga i begova, a na štetu „sirotinje raje”. Oni su presuđivali da se ruše srpske pravoslavne crkve i na njihovom mestu podižu džamije.

Komunistički sudovi su gori i od turskih i od mletačkih, jer su svojim odlukama davali legalitet komunističkim vlastima da prave najveće zločine prema srpskom narodu, među kojima je rušenje NJegoševe kapele na Lovćenu, koja po tome u koje je svrhe pravljena, kom je svecu posvećena, u čiji su se pomen obavljali liturgijski obredi, spada u red najvećih svetinja u pravoslavlju.

Po svedočenju očevidaca, rušenje kapele počelo je u junu/julu 1972. godine. Pre toga NJegoševi posmrtni ostaci smešteni su u „jednu malu prostoriju ispod Svetog groba, u kojoj su ostali godinu i po”. To je bila peta sahrana NJegoša, ali u tajnosti, bez crkvenih i verskih obreda. Izgleda da su pristanak na taj nedostojanstveni čin dali predstavnici plemena NJeguši. To je samo jedan od činova beščašća koje su njegovi zemljaci počinili u vezi dislokacije kapele a i samih NJegoševih moštiju.

Hroničari su zabeležili da su u bezbožnom činu rušenja kapele odbili da učestvuju radnici koji su radili na izgradnji mauzoleja. Naročito se u tom viteškom otporu istakao Iso Mahmutbegović, rodom iz Bistrice kod Bijelog Polja, koji je upravniku gradilišta izričito rekao: „Ja neću da rušim kapelu… To je vlaški hram, a ja ne mogu i ne želim da rušim bilo čiju svetinju“. Čvrsto je ostao pri svom stavu i pod pretnjom da će ostati bez posla. S njim su se solidarisali i ostali radnici. NJihov stav nije promenila ni pretnja milicije koja je pozvana u pomoć da interveniše. Bilo je predloga da radnici puškama brane vladičin grob, ali su shvatili da bi to bio očajnički pokušaj  „spram sile koja se urotila da obezglavi Lovćen i Srpstvo”. Zato su organizatori ovaj posao odložili za pet-šest dana, dok nisu sakupili dvadeset momaka, uličara i prestupnika, koji su porušili kapelu. Znači, odlučujuću ulogu u rušenju NJegoševe kapele imale su dve mafije: državno-partijska i uličarska.

Mauzolej je uz velike građevinske i tehničke probleme, nastale između ostalog i zbog složenosti građevinskog poduhvata i konfiguracije terena, konačno završen 1974. godine. Na svečanosti otvaranja koje je održano 28. jula 1974. godine, u ime državno-partijske vrhuške govorio je Veljko Milatović. Podizanjem mauzoleja komunistička vrhuška lišila je NJegoša vladičanskog i vladarskog dostojanstva. Milatović je u svom govoru nagovestio prevrednovanje NJegoševog pesničkog dela, istakavši da ga treba osloboditi „balasta romantičarske i folklorne naivnosti, pravoslavne i građanske mitomanije i dekora za jednu efemernu nacionalnu dramu i patetiku”. Sada se postavlja pitanje: ako NJegoševo delo oslobodimo svih ovih osobina koje Milatović smatra negativnim, šta ostaje od njegovog dela?

II

Uporedo s idejom, a kasnije u toku izgradnje, završetka i otvaranja mauzoleja, u čitavoj domaćoj jugoslovenskoj javnosti trajala je i do danas traje polemika o svrsishodnosti uklanjanja kapele na Lovćenu i njene zamene Meštrovićevim mauzolojeom. Tu polemiku je prvi otvorio list „Danas“ (1961) i samo u njemu trajala je neprestano deset godina. Prvu ozbiljniju negativnu kritiku Meštorićevog mauzoleja dao je Lazar Trifunović, istoričar umetosti, koji je utvrdio da je ovaj spomenik prevaziđen kako likovno i estetski, tako i sadržinski i idejno. On, između ostalog, konstatuje: „Iako je bio gospodar Crne Gore, NJegoš je pre svega bio pesnik i filozof, humanista i čovek, i njegov grob ne bi smela da pritiska jedna mauzolejska arhitektura koja je krasila i krasi grobove tirana i diktatora. Da li treba zbog te starinske, prašnjave, monstruozne kvaziumetnosti narušiti siletu Lovćena? Zar nam Lovćen sa svojom okolinom nije najbolji spomenik pesniku?!“

Protiv izgradnje mauzoleja na Lovćenu izjasnili su se i književnik Dušan Kostić, arhitekta Dimitrije Leko, poznati crnogorski vajar Risto Stijović, istoričar Jefto Milović i dr. Čak se i trinaestočlana komisija (1966) Republičkog sekretarijata izjasnila da se mauzolej podigne na Cetinju. Od poznatih ličnosti, svoj stav za izgradnju mauzoleja na Lovćenu izneo je Vladimir Dedijer u svojim obraćanjima u „Pobjedi“, „Politici“ i „Borbi“ 20. avgusta 1970. godine. Podržavajući stavove Vlade CG zaključio je „da se kod nas ne vrši rušenje originalne NJegoševe zadužbine nego da se radi dostojan spomenik velikom pesniku, a uklanja Aleksandrova zadužbina”. Po Dedijeru, spajanje NJegoša kao najvećeg pesnika i Ivana Meštrovića, poznatog vajara, dobitna je kombinacija za ostavrivanje najvećeg ideala socijalističke revolucije ‒ bratstva i jedinstva. To što je Meštrović simpatisao ustašku Hrvatsku i nije imao dobro mišljenje o socijalizmu, za Dedijera u ovom slučaju nije značajno.

Na obraćanje Dedijera svetskoj javnosti reagovao je književnik Dragan M. Jeremić u „Književnim novinama“. U tom reagovanju mu zamera što je zanemario stavove onih koji mauzolej kritikuju iz estetskih razloga i na taj način zanemaruje punu istorijsku istinu, u koju ulazi i estetska istina.

Daleko oštrije od Jeremića, na stavove Dedijera reagovao je Živorad Stojković. On je podsetio Dedijera da je svojevremeno otišao u inostranstvo da bi otuda branio sebe od politike u zemlji. Sada je došao u zemlju da brani jednu politiku od postojanijih i pouzdanijih zemljaka nego što je on sam.

U nekoliko pisama kojima se javnosti obratio, poznati slikar Peđa Milosavljević ukazuje na veliko rasipanje sredstava za podizanje mauzoleja i smatra da bi se ona mogla upotrebiti u praktičnije svrhe, kao što je podizanje bolnica, instituta za proučavanje NJegoša, gradnju modernih škola sa NJegoševim imenom i sl.

Mihailo Đurić, profesor univerziteta, protiveći se podizanju mauzoleja, uz konstataciju da je to spomenik razdora, postavio je pitanje: „U ime čega neki provincijski upravljači prisvajaju sebi pravo da podignu spomenik jednom podvižniku duha, koji je za života bio građanin sveta, kad nisu u stanju da obezbede ni sasvim običnu, a kamoli podršku najšire kulturne javnosti za taj svoj poduhvat?”. Ovaj stav profesora Đurića okružni javni tužilac okarakterisao je kao krivično delo i njime dopunio optužnicu koja je protiv njega već bila podignuta, zbog kritike ustavnih amandmana iz 1972. godine. Za oba dela prof. Đurić je pravosnažno osuđen na kaznu zatvora od devet meseci, koju je u potpunosti izdržao.

Na odluku o rušenju NJegoševe kapele i podizanju umesto nje Meštrovićevog mauzoleja, reagovao je slavni srpski pisac Dobrica Ćosić, koji je u časopisu „Umetnost“ 9. oktobra 1971. godine, između ostalog, napisao: „Neka mi svi pismeni Srbi izgaze grob, ako u sedam velikih jugoslovenskih bezumlja, peto ili šesto po redu, bude rušenje NJegoševe kapele na Lovćenu i podizanje Meštorivćevog mauzoleja”. Na ovo bezumlje stihovima su odgovorili Matija Bećković i Skender Kulenović.

Tumačenje NJegoševe poezije od strane onih koji izmeštaju njegov grob, najbolje je izrazio Dušan Radović u pesmi Veći grob za novu smrt: „NJegoša podmićuju, nude mu novu smrt a veći grob, mame ga u svoju raku u kazamat, da ga stave pod svoj kamen i svoje straže, da jedini oni budu nadležni za njegov slučaj, da nam oni mogu prepričavati njegove prave misli, da nije mislio ono što je mislio i da nije napisao ono što je napisao i da je oduvek mislio ono što oni misle”.

U vreme rušenja NJegoševe kapele, Borislav Mihajlović Mihiz piše tekst Obretenije glave vladike Rada u kojem NJegoševu sudbinu poredi s tragičnom sudbinom Svetog Save, kneza Lazara i Karađorđa, čije su glave posekli osvajači.  „I jedne su samo kosti umivene mirom, činilo se za večnost – tamo gde je i valjalo, tamo gde su same htele gde je klicu zrno zametnulo, da stražare u karauli-kapeli nad rodom i jezikom. Pa evo ni njima nema mira. Jednom ih je sa Lovćena zbacio Austrougarin – okupator, a danas ih otresa, volju krši, zindan nad njima zida prevelika glupost ljudska. I nećemo mu više moći u pohode Slobodno na Lovćen, u sužanjstvo se oprema lepa NJegoševa glava, na obretenije svoje čekaće kao i svi mučenici istog zakona.“

U januaru 1989. godine, nakon veličanstvenog mitinga u Titogradu, kome je prisustvovalo 150 hiljada ljudi, a koje su organizovali radnici „Radoja Dakića”, studenti Univerziteta, staro crnogorsko državno i partijsko rukovodstvo, koje je srušilo kapelu na Lovćenu, pod pritiskom demonstranata moralo je da podnese ostavku na sve svoje funkcije. Tim činom je uspešno završena antibirokratska revolucija, koja je po karakteru bila srpska. Ona je značila podršku Srbima na Kosovu, koja je izostala od strane stare vlasti.

Umesto starog došlo je novo rukovodstvo, a SKCG se transformisao u Demokratsku partiju socijalista. Novo rukovodstvo Crne Gore je prisustvovalo velikom mitingu na Gazimestanu, na kojem je Milošević za loše rešenje srpskog pitanja u socijalizmu okrivio srpske komuniste. Činom prisustvovanja ovom mitingu novo crnogorsko rukovodstvo dalo je podršku tadašnjoj politici Slobodana Miloševića.

Iz Jugoslavije su se ocepile secesionističke republike Slovenija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina, koje su u maju 1992. godine primljene u UN. Kao odgovor na ovu secesiju Srbija i Crna Gora su 27. aprila 1992. godine formirale Saveznu Republiku Jugoslaviju. Ove demokratske promene, što je za našu temu značajno, omogućile su da se ponovo aktuelizuje pitanje povratka NJegoševe kapele na Lovćen. To pitanje je prvi postavio Komnen Bećirović, koji se na stranicama „NIN“-a (10. 12. 1989) založio za povratak kapele na Lovćenu.

Udruženje književnika Crne Gore se založilo za skidanje mauzoleja sa Lovćena i povratak kapele na isto mesto.

Ta polemika je podstakla mitropolita Amfilohija da se oglasi saopštenjem koje glasi: „Zato, shodno zakonu, Odluku Ustavnog suda SR Crne Gore i Ustavnog suda Jugoslavije i drugih subjekata, koji su svojim angažovanjem doprinijeli da se poruši NJegoševa kapela sa Lovćena i postavi Meštovićev mauzolej, SPC – Mitropolija crnogorsko-primorska nikada neće smatrati zakonitom.“

Na temu povratka kapele na Lovćenu „Pobjeda“ je u januaru 1990. godine sprovela anketu u kojoj je učestvovalo 48 intelektualaca. Mišljenja iz ankete „Pobjeda“ je objavila kao posebnu brošuru pod naslovom Vapaj Lovćena. U uvodnom tekstu ove brošure patrijarh Pavle je izneo stav Srpske pravoslavne crkve: „ Posle ovog čina učinjenog od vlasti SR Crne Gore, Cetinjska mitropolija, Arhijerejski sabor SPC su stalno nastojali da se na Lovćenu obnovi Crkva Svetog Petra Cetinjskog na istom mestu, istog oblika i veličine kao što je bila i u nju se vrate zemni ostaci vladike Petra Drugog Petrovića NJegoša. Pri tome ostaje i danas”. Mitopolit Amfilohije se u tekstu Oprostiti sramotu takođe zalaže za vraćanje kapele na prvobitno mesto i „da napaćene kosti vladike Rada treba da budu vraćene u tu kapelu”.

Za vraćanje kapele na Lovćenu založio se i dr LJubomir Durković – Jakšić. Jedan od zagovornika vraćanja kapele bio je i Novak Kilibarda, profesor univerziteta i predsednik Narodne stranke Crne Gore. Imao je primedbe i na estetske vrednosti mauzoleja. U međuvremenu je napustio srpsko stanovište, postao konvertit i pridružio se tzv. Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi. Godine 2012. predložio je  da se Srpska pravoslavna crkva iseli iz Crne Gore, budući da se njeno sedište nalazi u tuđoj državi. Čak je tvrdio da je NJegoš genocidni pisac i tako se, po tom shvatanju, pridružio islamskim fundamentalistima. NJegov primer pokazuje da je usud srpske istorije da se u njenim odsudnim trenucima mora pojaviti neki Vuk Branković. Za vraćanje Lovćenske kapele tada su se izjasnili Vojislav Korać, ugledni istoričar umetnosti, dr Jovan Striković, prof. dr Jovan Mladenović, Živorad Stojković, Desanka Maksimović, Dragomir Brajković i LJubomir Simović.

Po svedočenju akademika Radonje Vešovića, većinom glasova Crnogorska akademija nauka je odlučila da je „trajno i cjelishodno rješenje povratak kapele, uz očuvanje mauzoleja“.

Batrić Jovanović, prvoborac i nosilac Partizanske spomenice, ogorčen bezumljem partijsko-političke vrhuške u Crnoj Gori, izneo je mišljenje da rušenje kapele i izgradnja mauzoleja jeste nedelo „crnogorskih vrhovnika, odanih vazala antisrpske koalicije”…

„Crnogorski vlastodršci, zdušno podržani od srbofobičnog vrha Jugoslavije, sproveli su svoju suludu odluku o rušenju NJegoševog groba. A na otvaranju mauzoleja drznuli su se da skrnave Gorski vijenac. Tom prilikom su recitovani NJegoševi stihovi, a nijedan od njih u kojima se pominje Srpstvo, Kosovo, Miloš Obilić… Skrnavljenje Gorskog vijenca se uklapalo u bestijalnu politiku crnogorskog rukovodstva, koja je bila u službi rasrbljavanja Crnogoraca. To sramno poglavlje u istoriji Crne Gore i Crnogoraca, koje se može upoređivati s vremenom uoči istrage poturica, okončano je erupcijom gneva Crnogoraca u leto 1988. godine i početkom januara 1989. godine, kada su pod lozinkom ‘Kosovo je bilo i uvek će biti srpsko, sa Srbijom i u dobru i u zlu’, zbrisali svoju odnarođenu vrhušku.”

Dr Milosav Babović je naglasio da je razlog za rušenje kapele „antisrpska politika Josipa Broza”.

Političke prilike u Crnoj Gori, posle antibirokratske revolucije, naglo su se pogoršale za srpski narod kada je nastao raskol u DPS koji se desio u martu 1997. godine. Za predsednika nove Demokratske partije socijalista izabrana je Milica Pejanović koja je odmah nakon izbora izjavila : „Crna Gora nije Srbija“. Istu sudbinu raskola doživela je Narodna stranka koja je iz svojih redova isključila Novaka Kilibardu. Posle pobede Đukanovića na predsedničkim izborima (1997), separatizam, rasrbljavanje Crnogoraca i progon Srpske pravoslavne crkve bili su glavna politika režima. Pod vođstvom Mila Đukanovića, kako tvrdi istoričar Raković, separatizam u Crnoj Gori poprimio je pravaško lice.

Podelu DPS u Crnoj Gori iskoristili su Amerikanci za stvaranje novog crnogorskog identiteta, različitog od srpskog. U tu svrhu angažovali su lobističku firmu iz Londona. Ova firma se naročito zalagala za promovisanje crnogorskog jezika. Uprkos tadašnjoj ustavnoj odredbi, Vlada Crne Gore je 1. oktobra 2004. godine srpski jezik promovisala u maternji, a Ustavom CG iz 2007. godine crnogorski jezik je postao zvanični.

Za glavnog promotora u crnogorskoj kulturi toga vremena Đukanović je promovisao ustašu Jevrema Brkovića, koji je u programskom intervjuu zagrebačkom „Vjesniku“ prilikom povrataka u CG iz dobrovoljnog izgnanstva između ostalog istakao: „ Dosta su Crnom Gorom gospodarili gospodari i pjesnici NJegoš i kralj Nikola. Treba se izvući iz tog vremena povijesnoga, ispod gromade lovćenske koja se zove NJegoš. Treba i o NJegošu reći jednu drugu istinu, imati drugu osjećajnost, ovovremenu. Nije NJegoš komarac kojemu iščupate nogu i on ugine. NJegoš je veliki pjesnik i samo ga kao takvog treba doživljavati, proučavati i tretirati. Dolazi jedna suvremena Crna Gora koja će sve kanone pa i onaj njegoševski podvesti pod upitnost.” Ovom shvatanju su se pridružili, pored već pomenutog konvertita Kilibarde, Vuk Minić koji je tvrdio da je NJegoš pogrešnu predstavu o kosovskom predanju dobio od svoga učitelja Sime Milutinovića Sarajlije, a prof. Tatjana Bečanović smatra da je Gorski vijenac bio „srpskim jurišnicima […] knjiga sa kojom su u rovovima i bratoubilačkim klanjima išli u pohod ostvarivanja projekta velikosrpskog hegemonizma“.

Na pokradenom referendumu o odvajanju Crne Gore od Srbije (2006) stvorena je nezavisna država Crna Gora koja je bila antidržava Srbiji i antidržava Kraljevini Crnoj Gori. Zbog toga je morala da u stvaranju novog domovinskog identiteta traži pomoć od katoličke crkve i ustaške države Hrvatske. Glavnu prepreku za oblikovanje tog identiteta u CG predstavljalo je postojanje Srpske pravoslavne crkve, koja je smatrana za remetilački faktor u novoj crnogorskoj državi i za eksponenta velikosrpskog nacionalizma. Zato je dugo pripreman zakon o isterivanju SPC iz Crne Gore.

No, iako u vrlo nepovoljnim uslovima po Crkvu, mitropolit Amfilohije je povodom nastupajuće 120. godišnjice NJegoševog rođenja napisao pismo predsedniku Vlade Crne Gore (25. 6. 2012) u kojem je podsetio na NJegoševu izričitu želju da se sahrani u crkvi na Lovćenu koju je sagradio za života, a posvetio je svom stricu Svetom Petru Cetinjskom. Pošto je podsetio na istorijat podizanja i rušenja NJegoševe kapele i na karakter svečanosti prilikom otvaranja mauzoleja zaključio je: „Iza rušenja, dakle, pravoslavne Crkve Svetog Petra na Lovćenu, kao zadužbine NJegoševe i NJegoševog djela, skriva se u stvari duh i ideologija rušenja Gorskog vijenca i sveukupnog istinski autentičnog djela NJegoševog, a ne samo svjesno gaženje njegove volje i testamenta.“ Predložio je da se obnovi crkva na Lovćenu a da pritom Meštrovićev mauzolej ostane na svom mestu „kao izraz svog vremena”. Vlada ovo pismo nije ni razmatrala. Prioritetan zadatak vlasti tog vremena bio je da donese zakon kojim će oteti imovinu Srpske pravoslavne crkve, a njeno sveštenstvo proterati iz CG i time u potpunosti zaokružiti svoj ustaški domovinski identitet.

Taj dugo pripremani Zakon o slobodi vjeroispovijesti usvojen je 25. decembra 2019. godine, uz otpor i hapšenje celokupne parlamentarne opozicije. Tim zakonom je oteta čitava imovina SPC i pretvorena je u državnu svojinu. Usvajanje tog zakona naišlo je na oštar otpor kod pravoslavnih Srba i Crnogoraca, koji su pod rukovodstvom Crkve organizovali višemesečne litije pod parolom „Ne damo svetinje“. Režim je po svaku cenu nastojao da uguši litije. Na meti šikaniranja našla su se ugledna sveštena lica, a pod izgovorom nepoštovanja mera protiv epidemije privođena su i kažnjavana kod sudije za prekršaje. Šikaniranje vlasti nije uspelo. Crnogorski narod je na izborima 30. avgusta 2020. godine srušio odnarođenu kriminalizovanu diktaturu i umesto nje uspostavio demokratsku vlast. Jedna od prvih mera te vlasti bila je poništavanje svih diskriminatorskih odredbi Zakona o slobodi veroispovesti koje su se odnosile na Srpsku pravoslavnu crkvu i ona je stavljena u ravnopravan položaj s drugim tradicionalnim verskim zajednicama. Time je otklonjena opasnost za otimanje njene imovine i stvoreni su uslovi za obavljanje verske misije.

Zato ovaj rad završavamo uverenjem kojim delimo optimizam s autorima briljantne knjige Sedam NJegoševih sahrana i blaženopočivšim mitropolitom Amfilohijem da će se obnova hrama Svetog Petra Cetinjskog na Lovćenu dogoditi pre ili kasnije. „Zato je istorijska prilika data našem pokoljenju upravo da to ono učini, svog obraza radi i budućnosti radi NJegoševe Crne Gore.“

To bi trebala da bude sedma i poslednja NJegoševa sahrana, na mestu koje je sam izabrao, nakon koje bi ovaj velikan srpske misli počivao u večnom miru. To bi istovremeno bila i potvrda srpskog identiteta Crnogoraca, jer kako konstatuje američki politikolog Maks Fleming: „ukoliko Crnogorci nisu Srbi, ne samo da oni nisu ništa, oni su gore nego ništa!“

LITERATURA:

Slobodan Kljakić, Ratko Peković,  Sedam NJegoševih sahrana, Jasen, Beograd  2013.

Aleksandar Raković, Crnogorski separatizam, Catena mundi, Beograd 2019.

Ivan Miladinović, Tako je govorio Amfilohije, feljton „Večernje novosti“, 3‒21. 11. 2020.

*Podaci o događajima vezanim za izgradnju i rušenje NJegoševe kapele na Lovćenu i podizanje mauzoleja čiji je autor Ivan Meštrović preuzeti su iz knjige „Sedam NJegoševih sahrana“, čiji su autori Slobodan Kljakić i Ratko Peković (Jasen, Beograd, 2013).