О тоталитарним идеологијама – фашизам и националсоцијализам

query_builder

О тоталитарним идеологијама – фашизам и националсоцијализам

 

Аутор: Лазар Слепчев, филозоф

 

За разлику од конзервативне, либералне и социјалистичке идеологије, које се формирају, и своје идеолошко утемељење стичу углавном на таласу просветитељске филозофије и француске револуције, дакле током 19. века, фашизам настаје у 20. веку. Доминантан утицај фашистичка идеја остварује у појединим државама Јужне, Централне и Источне Европе, у периоду од 1919. године па до свог историјског (ратног) пораза 1945. године. Невоља са фашизмом је у томе што га је тешко прецизно одредити као идеологију са универзалним начелима. Наиме, он се појављује као покрет ослоњен на романтичарске идеје и на биологистичке теорије у социјалној филозофији, али његова права покретачка снага углавном лежи у фрустрацијама и незадовољству резултатима Версајског мировног уговора и поретком насталим после Првог светског рата.

Потреба за ревизијом Версајског споразума је и довела до „разноликости фашизама“, јер је у свакој земљи у којој је настао, фашизам био гласник националних фрустрација, управо те земље. Да ли се радило о неоствареним територијалним добицима (Италија, Јапан), или о губитку територија услед ратног пораза (Немачка, Аустрија, Мађарска), углавном, сваки од тих фашизама носи печат националне специфичности.

Али, пре него што се усредсредимо на саме принципе и карактер фашизма, рећи ћемо и пар речи о самом имену ове идеологије.

Наиме, први европски фашистички лидер, Бенито Мусолини, узео је латинску реч „fasces“ као основу за назив своје паравојне формације, а касније и политичке партије. Ова реч је значила сноп прућа из кога се помаља оштрица секире, што је био древни римски симбол.

Но, пређимо на кључне карактеристике фашизма. Ова идеологија не само да је настала после, да кажемо класичних идеологија, већ је њен карактер био изразито антипросветитељски и антиреволуционарни. Крилатицу француске револуције „Слобода, једнакост, братство“, фашисти мењају у „Поредак, ауторитет, правда“, из чега већ можемо наслутити принципе на којима фашизам себе утемељује. Фашисти, дакле, истичу улогу државе као врховног принципа, али и улогу вође као врховног ауторитета. Пракса је показала да су ова два принципа углавном завршавала обједињена у лику вође. Фашистичка идеологија је национализам баштинила као своје природно окружење, углавном се ослањала на религију и изразити антикомунизам, док је немачки националсоцијализам своје утемељење носио у антисемитизму. Можемо, дакле рећи да фашизам поседује одређене карактеристике конзервативне идеологије, међутим, девијантност политичке праксе, удаљава га од класичне идеје.

Када је реч о моделима, или школама мишљења унутар фашистичког корпуса, политичка теорија најчешће разликује четири фашистичка модела. Први је класични италијански фашистички модел, под вођством Бенита Мусолинија. Други, несумњиво најкрволочнији је немачки националсоцијализам, под вођством Адолфа Хитлера. Као трећи, издваја се шпански франкоизам (фалангизам), под вођством Франциска Франка. Аустрофашизам је четврти модел, и карактеристичан је по томе што је у циљу истицања аустријске посебности био дубоко супротстављен немачком нацизму.

Насилни, а често и злочиначки карактер фашизма, осликава се и у чињеници да су мање-више сви фашистички покрети и партије поседовали и своје паравојске. У овом кратком приказу, навешћемо само оне најзначајније партије и покрете:

  • Национална фашистичка партија (ПНФ) – Италија (1921);
  • Националсоцијалистичка немачка радничка партија;
  • Отаџбински фронт у Аустрији-домобрани;
  • Британска унија фашиста (1932);
  • Рексистичка партија Белгије (1930-их);
  • Ватрени крст и Тајни комитет револуционарне акције у Француској;
  • Национална унија Норвешке (Видкун Квислинг);
  • Национална унија Португалије – Антонио Салазар (1932-1968);
  • Фаланга у Шпанији – Франциско Франко (1936-1975);
  • Фашистички покрети у Грчкој, Јапану, Кини, Хрватској, Мађарској и Румунији…

Фашизам је као идеологија доживео тежак историјски пораз исходом Другог светског рата. Ако га је фрустрација Првим светским ратом изнедрила, други велики рат му је запечатио судбину. Међутим, као идеја, фашизам и даље живи у Европи, кроз деловање разних неофашистичких и неонацистичких покрета, чији углед и утицај је ипак занемарљив.

6Shares

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language