O Srbima i Bugarima krajem 19. veka: francuska perspektiva

Autorka: dr Aleksandra Kolaković

U vreme kada se javnost interesuje da li se Francuska pored kulturnog prisustva politički i ekonomski vratila na Balkan, nameće se kao interesantno podsetiti se kako su se razvijala interesovanja Francuske za Balkan krajem 19. veka. Francusko-ruski sporazum (1894) jedan je od ključnih događaja kada su se francuski naučnici, diplomate i političari više zainteresovali za narode na Balkanu i njihovu borbu protiv osmanske vlasti za slobodu. Srbi i Bugari su već od sredine veka bili predmet interesovanja Francuza i tekstovi francuskih učenih ljudi u kojima su pisali o njima stvarali su percepcije i posredno strateške planove Francuske.

Od doba romantizma, očekivano je i interesovanje francuskih pisaca, naučnika, profesora, javnosti i državnika za područje Balkana i slovenske narode na ovom prostoru uvećana. Ovakav razvoj interesovanja podsticalo je i pitanje opstanka  Osmanskog carstva u Evropi. Otuda je i veoma bitno imati u vidu da se slika o Srbima i Bugarima gradila u vreme kada je Istočna kriza ulazila u svoju završnicu. Nakon Lamartinovih Putovanja na istok, o kojima se do sada pisalo kao o početnom interesovanju, jedan od prvih koji je u Francusku doneo pouzdanije informacije o Srbima i Bugarima bio je Žerom-Adolf Blanki. Reč je o istaknutom ekonomisti i članu Francuske akademije ekonomista, koji je na osnovu misije obilaska evropskih teritorija Osmanskog carstva 1841. godine napisao nekoliko dela. Ova Blankijeva misija važna je jer je poslat od strane ministra spoljnih poslova Francuske Gizoa. Blanki je dakle išao u misije organizovane od strane države i na osnovu njih objavio nekoliko dela. Posebno je bio zainteresovan za položaj hrišćana u okviru Osmanskog carstva. Ovoj temi je posvetio najveći deo svojih dela: Voyage en Bulgarie pendat l’année 1841 (Put u Bugarsku u toku 1841) i La Turquie d’Europe (Evropska Turska). Blanki je paralelno prezentovao istorijske podatke i sliku aktuelnog stanja, pri čemu nije uviđao razliku između Srba i Bugara, a njegovi tekstovi su bili značajna podrška hrišćanima (Srbima i Bugarima) u Osmanskom carstvu.

Naslednici Mickjeviča na Katedri za slovenske jezike i književnost su od pete decenije 19. veka posebnu pažnju posvećivali narodima Balkana. Siprijen Rober je 1844. godine publikovao delo Les Slaves en Turquie. Les Serbes, Monténégrines, Bosniaques, Albanais et Bulgares (Sloveni u Turskoj. Srbi, Crnogorci, Bošnjaci, Albanci i Bugari). Za sliku Srba i Bugara posebno je bitno da je Rober  predavao na Katedri od 1844. do 1875. godine. Odatle je svoje znanje o ovim balkanskim i slovenskim narodima prenosio generacijama studenata prestižne Sorbone. Pomenuto Roberovo delo je ponovo štampano 1852. godine u Francuskoj, a prevedeno je i na nemački i italijanski jezik. Francuski uticaj na sliku Srba i Bugara u drugoj polovini 19. veka, dakle, prelazio je okvire Francuske i frankofonog sveta.

Značajan broj mladih ljudi sa Balkana sredinom veka već je stigao u Pariz  u želji da steknu znanja i doprinesu emancipaciji svojih naroda. Oni su započeli uspostavljanje kontakata i prenošenje informacija o narodima Balkana u francusko društvo. Tako je, na primer, Eduar Labule, član francuske Akademije, profesor prava i političar, koristio knjigu Slaves du Sud, ou le peuple Serbe avec les Croates et les Bulgares (Južni Sloveni ili Srbi sa Hrvatima i Bugarima) iz 1853. godine francuskih đaka iz Srbije – Jevrema Grujića i Milovana Jankovića. Zahvaljujući ovim srpskim liberalima i učesnicima političkog života po povratku u Srbiju, Labule je napisao Etudes contemporaines sur l’Allemagne et les pays slaves (Savremene studije o Nemačkoj i slovenskim zemljama). U ovom delu štampanom 1856. godine, Labule je koristio pesme kosovskog ciklusa kao izvor za pisanje srpske istorije srednjeg veka, a oslanjao se i na knjigu Grujića i Jankovića. Francuski istoričar Žan Ubisini, saradnik La Revue d’Orient, La Revue des Deux Mondes i La Revue géographique, analizira balkanska pitanja i piše o Srbima i Bugarima. Zalazak moći Osmanskog carstva i položaj hrišćanskih naroda bili su u središtu njegovog interesovanja. Ubisini je 1854. i 1855. godine objavio dve knjige koje se bave razrešenjem Istočnog pitanja: La question d’Orient devant l’Europe (Istočno pitanje i Evropa)  i La Turquie actuelle (Savremena Turska). Dakle, slika Srba i Bugara gradila se kroz percepcije savremenih problema sa kojima se suočavalo Osmansko carstvo.

Sredinom 19. veka već je bila izgrađena „slika“ o Bugarima i Srbima u francuskoj javnosti, a u političkom smislu postala je značajnija kako su krize i ratovi menjali geopolitički kartu Balkana. U vreme Berlinskog kongresa (1878) Francuska je još osećala posledice poraza u Francusko-pruskom ratu (1870/71) i nije imala dovoljno autoriteta i moći da uzme aktivniju ulogu na prostoru Balkana. Na diplomatiju velikih sila i međunarodne odnose u ovo vreme počela je da utiče i štampa, čija se moć pojavom visokotiražnih i jeftinih novina uvećavala. Na osnovu istraživanja, koje je sproveo Sacha Markovic rat između Rusije i Osmanskog carstva, koji se završio Sanstefanskim sporazumom 3. marta 1878. godine, a potom Berlinskim kongresom, izazvao je pojavu antislovenske kampanje u francuskoj štampi. U tekstovima koji su se tada pojavili preovlađujući stav je da Francuska treba da gleda na Rusiju, kao i na sve Hrišćane na Balkanu, kao veliku pretnju miru i evropskoj bezbednosti. O Srbima i Bugarima, kao i o drugim hrišćanskim narodima na Balkanu francuska štampa širi stereotipe i predrasude, pri čemu ističe da „podiže glas u ime pravde“ i optužuje potpisnice Pariskog mira (1856) da su napustile Osmansko carstvo, kao i da su dozvolile da se stvori mogućnost za ekspanziju Rusije. Na narode Balkana se gleda kao na jednu istu skupinu pri čemu se čak borba sa Turcima posmatra kao „slovensko čišćenje Balkana“. Istovremeno, zalaže se za opstanak Osmanskog carstva što je bilo u suprotnosti sa interesima svih naroda na Balkanu.

U ovakvim okolnostima bilo je bitno šta su naučnici i ugledne ličnosti kao što je Viktor Igo pisali o nasilju nad balkanskim hrišćanima. Igo je 1876. godine, kada je izabran za senatora Sene u okviru liste Republikanske Unije, ustao u zaštitu interesa hrišćana u „Evropskoj Turskoj“. Piše govor pod naslovom Za Srbiju i protestuje protiv osmanlijskog masakra u bugarskom gradu Bataku. „Sve što se dešava u Evropi prouzrokuje Evropa, da ako postoji vlada koja se ponaša kao divlja zver, treba tako s njom i postupati; da se u ovom času, nedaleko od nas, tu, pred našim očima, vrši pokolj, pali se, pljačka, istrebljuje se, kolju se očevi i majke, prodaju se devojčice i dečaci; decu koja su premala da se prodaju seku na dvoje potezom sablje; čitave se porodice spaljuju u kućama; da je jedan takav grad u roku od nekoliko sati sa devet hiljada stanovnika spao na hiljadu trista“, piše Igo i dodaje da je došlo vreme da se podigne glas. O osmanskim zločinima nad Bugarima piše: „Bugarski grad Batak nije zbrisan u roku od nekoliko sati, već od nekoliko dana; kažete da je spaljeno dvesta sela, a u stvari ih je samo devedeset; ono što nazivate kugom u stvari je pegavac; nisu sve žene silovane, nisu sve devojke prodate, neke su se spasile“, a o nasilju nad Srbima: „A otud i ono što se dešava u Srbiji. Gde će se zaustaviti? Kad će se okončati mučeništvo tog junačkog malog naroda? Vreme je da civilizacija izrekne veličanstvenu odbranu da se nastavi dalje. Mi, narodi, vladama nalažemo da zabrane dalje širenje zločina“. Posebno je interesanto da Igo na osnovu toga što se događa Srbima, kao meru zaštite, bezbednosti i vladavine mira predlaže stvaranje Sjedinjenih Država Evrope.

Zvanična Francuska je u ovo vreme, preko ministra spoljnih poslova Francuske Dekaza nastojala da očuva vlast Osmanskog carstva na Balkanu. Lično je apelovao na srpskog kneza Milana da Srbija sledi primer Francuske i ostane neutralna u Rusko-turskom ratu 1877. godine, kao i da se ne otcepljuje od Turske, kao Rumunija zbog „neizbežno fatalnih posledica“. Strepnje u pogledu novog neposrednog angažovanja Srbije ublažavaju se oktobra 1877. godine nakon vojne misije francuskog kapetana D’Ormesona u Srbiji. Francuska je posle Sanstefanskog mira marta 1878. godine videla Srbiju u funkciji antiruskog usmerenja francuske politike. Francuska je Srbiji namenila ulogu antibugarsko-ruskog punkta na Balkanu, jer su francuski političari novi ruski program ustrojstva Balkana smatrali neprihvatljivim. U perspektivi, sa izgradnjom železnice, Srbija je za Francusku bila i potencijalni element antiaustrijske prevage na Balkanu.

Za sliku Srba i Bugara kod Francuza značajna je i Škola za istočne jezike (L’École spéciale des langues orientales vivantes) u Parizu. Uz Katedru za slovenske jezike, bila je centar okupljanja naučnika i publicista koji su istraživali Balkan. Od sedme decenije 19. veka profesori Sorbone i pomenute škole deo svojih interesovanja usmeravaju ka Južnim Slovenima. Među njima, poseban značaj za afirmisanje slovenske istorije, tradicije i kulture pripada Luju Ležeu. Delima Les Slaves du Sud et leur civilization (Južni Sloveni i njihova civilizacija), Le Monde Slave (Slovenski svet) i La Save, le Danube et le Balkan, voyage chez les Slovénes, les Croates, les Serbes et les Bulgares (Sava, Dunav i Balkan, putovanje kod Slovena, Hrvata, Srba i Bugara), Leže je  uveo francuske intelektualace, kao i širu javnost u sistematično i sveobuhvatno proučavanje sveta Slovena na Balkanu. Poseban značaj je da Leže pokazuje interesovanje za istoriju i kulturu Slovena, za njihove osobenosti i specifičnosti, za razlike i sličnosti između pojedinih južnoslovenskih naroda, čime stvara prostor za afirmisanje ideje južnoslovenskog ujedinjenja. U periodu nastanka La Save, le Danube et le Balkan, voyage chez les Slovénes, les Croates, les Serbes et les Bulgares pod utiskom skandala koji je izazvao krah Generalne unije, kao i režima kralja Milana i njegove austrofilske politike i političkog progona radikala, došlo je do Ležeovog razočarenja i promene interesovanja, koja su se od Srbije usmerila ka Bugarskoj. Najveće razočarenje Srbijom, odnosno pre svega politikom kralja Milana koga je optuživao da je izdao slovenske interese doživeo je povodom rata Srbije i Bugarske. Nakon ovoga, Leže jeste pisao o Srbiji, ali je težište svojih aktivnosti vezao za Bugarsku. Srpski intelektualci su ga stoga posmatrali kao bugarofila i povremeno mu osporavali i ono pozitivno u njegovim delima što je doprinelo i afirmaciji Srba u Francuskoj.

Krajem 19. i početkom 20. veka Balkan je u blokovskom pogledu bio neopredeljeno područje i u kontekstu pregrupisavanja potrebno je posmatrati i specijalnu misiju Francuske u toku Srpsko-bugarskog rata (1885). Na Balkan, osnosno Srbiju, je u specijalnu misiju francuske države došao potporučnik De Šole (de Cholet), a pored Srbije obišao je i Bugarsku, kao i značajan deo Balkana. Rezultat posete pored informacija vojnom vrhu Francuske, Šole je publikovao 1887. godine knjigu La guerre serbo-bulgare (Srpsko-bugarski rat). Reč je o prvom delu jednog francuskog vojnog stručnjaka koje je kao temu imalo srpsku borbenu spremnost, naoružanje i način ratovanja. Ovome je potrebno dodati da su prve isporuke francuskog naoružanja Srbiji, kao i nastojanja Francuske da se u celosti, nakon poraza 1871. godine, vrati na evropsku diplomatsku scenu bile motiv pomenute posete i dela.

Francusko-ruski sporazum (1894) je definitivno usmerio interesovanje ka Srbima i Bugarima, kao potencijalnim saveznicima u nekom budućem ratu. Francuski politički, ali i finansijski interesi na Balkanu u značajnoj meri su oblikovali francusku politiku prema Bugarskoj i Srbiji, odnosno posredno su oblikovali i predstave o Bugarima i Srbima. Francuzi su preko Banque impériale ottomane (Carska otomanska banka) još od 60-ih godina 19. veka, investirali svoj kapital u Osmansko carstvo, što je kao posledicu imalo njihovo zalaganje da se očuva teritorijalni integritet Osmanskog carstva nad teritorijama u Evropi. Pomenuti stav Francuske bio je u suprotnosti sa bugarskim i srpskim interesima stvaradnja, očuvanja i razvoja nezavisnih država, kao i daljeg teritorijalnog širenja. Iako su krvavi otpor hrišćana u Osmanskom carstvu, a pre svega ustanak Jermena i masakr nad njima 1894. godine, počeli da dovode u pitanje francusku odlučnost očuvanja integriteta Osmanskog carstva, ipak nije došlo do potpunog razumevanja nacionalnih interesa ni Bugara ni Srba.