О конзервативној идеологији

query_builder

О конзервативној идеологији

Аутор: Лазар Слепчев

Овим мини приказом конзервативне идеологије, отпочећемо представљање савремених идеолошких модела, који својом специфичношћу и карактеристикама, не само да дају тон модерној политици, већ често и супстанцијално утичу на токове историје. Уосталом, жива антитетика историје их је и изнедрила, обликовала, те довела до оног нивоа како их данас препознајемо.

Конзервативијом је управо идеологија чија је условљеност историјом немерљива. Наиме, да бисмо уопште имали шта да „конзервирамо“ и очувамо, потребно је најпре да га створимо, а за то је потребно континуирано време и природна еволуција обичаја, односа, навика, закона и институција. Конзервативизам дакле, можемо посматрати као очување историјског наслеђа. Кључни појмови које за њега можемо везати, су континуитет, трајање, традиција. На овом месту ћемо застати и осврнути се на један феномен, везан за однос према конзерватизму у постсоцијалистичким друштвима Европе, какво је уосталом и наше друштво. Наиме, услед ригидности комунистичке диктатуре, идеолошки антипод конзервативизам, изложен је прогону и ниподаштавању. Он је представљан по правилу пежоративно, најчешће „чашћаван“ појмовима као што су: труло, назадно, ретроградно, антицивилизацијско и сл. Конзерватизам је стекао статус ружне речи. Овој мантри у прилог иду и савремени глобални токови, где, на медијској сцени пре свега, главну реч води агресивна либерална левица. Међутим, у стабилним друштвима, у којима институције функционишу беспрекорно деценијама, па чак и вековима, конзерватизам живи „зацементиран“ управо у самом појму тих институција.

Најоштрији пример је победа конзервативног Доналда Трампа, на председничким изборима у САД-у, као и доминација конзервативних партија у већим земљама ЕУ. У сваком случају, конзервативизам је легитимна идеологија, која се кроз политичку борбу са другим идеологијама труди да себе очува на историјској сцени.

Одређења

Иако дубоко утемељен на традицији и моралу, конзерватизам уопште није био имун на разне утицаје током времена. Отуда и разноликост коју му разни аутори придају при класификацијама и поделама. Хантингтон га дели на аристократски, аутономни и ситуационистички, Хејвуд, пак на: ауторитарни, патерналистички и либертаријански, док код других аутора затичемо и друга одређења, као што су: политички, конзервативизам темперамента, филозофски, конзервативни либерализам, либерални конзерватизам и сл. Педесетих година прошлога века, у САД-у се појавио покрет аутора и теоретичара који су желели да обнове класичну конзервативну мисао, те им се придодао назив нео-конзервативци.

Јасно је дакле, да на ово шаренило одређења углавном утиче однос појединаца или група према моралу, религији, политици, васпитању, уметности, науци… Догађај који је „преломио“ историју, те омогућио формирање, мање-више свих модерних идеологија без сумње је француска грађанска револуција. До њеног избијања, можемо сматрати да се конзервативизам подразумевао као „стање света“ и није у основи ни доживљаван као посебна идеологија. Он је просто био поредак ствари. Тек захтеви за рушењем старог поретка, доводе тај поредак у позицију угрожености, те га приморавају да се конституише прикладно духу новог времена.

Чедо француске револуције је и чувена подела на левицу и десницу, која у политичкој пракси функционише и данас. Ова подела у својој суштини нема никакво озбиљно утемељење, јер је настала на један прилично бизаран начин. Наиме, када се 1789. године сакупила француска скупштина, трећи сталеж је заузео места лево у односу на председавајућег, док су племство и свештенство сели десно. Од тада се све конзервативно назива десницом, док у корпус левице спадају идеје и партије које заговарају промене.

Едмунд Берк (1729-1797), енглески политичар, теоретичар и филозоф, сматра се утемељитељем модерног конзервативизма. Својим делом „Разматрања о револуцији у Француској“ (1790), он поставља прву теоријску основу модерног конзервативизма, и то на позицијама озбиљне критике француског јакобинства.

Начела конзервативизма

Начела конзервативизма, као уосталом и одређења извиру из мноштва поменутих приступа и тумачења, али, ми ћемо се усредсредити само на она општеприхваћена, из којих и најјасније извире дух идеологије.

  • Антрополошки песимизам као основа политичке теорије и праксе, подразумева грешну и кварљиву природу човека. Зато су човеку неопходне друштвене, политичке и моралне стеге, јер није способан да поднесе превише слободе.
  • Начело сложености, као супротност филозофије поједностављивања коју баштини просветитељство.
  • Значај ауторитета, сигурности, реда и поретка.
  • Неодвојивост слободе од поретка.
  • Значај морала и религије као темеља друштвеног живота и институција.
  • Вера у предрасуде и обичаје као основе расуђивања и деловања, а супротно просветитељском захтеву за укидањем свега традиционалног.
  • Поштовање еволуционог принципа као начела друштвене промене.
  • Вера у искуство и традицију наспрам апстрактног приступа политици.
  • Истицање „посредничких“ институција између појединаца и државе, јер развијају осећај солидарности и заједништва, (породица, црква, локална заједница, школа, универзитет, задруге, удружења…).
  • Вера у традиционалну породицу као темељ друштва.
  • Вера у иманентну повезаност неотуђиве приватне својине и слободе, те примат тржишне економије.
  • Вера у нужност друштвене хијерархије и економске неједнакости, утемељених на природним разликама међу људима.

Бавећи се одредницама и начелима, ми смо се бавили оним што можемо звати утемељеним, „нормалним“ конзервативизмом. Међутим, савремена историја познаје и оне друштвене системе, поретке и политичке партије који су кварећи начело конзервативизма, а произишавши из њега, закорачили у сферу ауторитарног, тоталитарног, а богами и у сферу тешких злочина. Тај правац политичка теорија означава као ригидни конзервативизам, и њега углавном везујемо за фашистичке и нацистичке режиме у Италији и Немачкој половином прошлог века, као и режиме „Хунти“ у послератном периоду (Шпанија, Португалија, Чиле, Аргентина).

 

О конзервативним партијама

Популарност либералних и социјалних идеја и покрета у 19. веку, учинила је да се у великом броју европских држава успостави републиканско уређење. Конзервативизам је доживљавао озбиљну кризу, а институције „старог поретка“ су слабиле или нестајале. Конзервативизам бива принуђен да се за своје позиције и утицај бори на отвореној политичкој сцени, у конкуренцији са новонасталим идеологијама. Свесни, још увек позамашне присутности институција, полуга и група на којима је почивао „стари режим“, конзервативни покрети се намећу као ексклузивни заступници интереса крупног капитала, земљопоседника, цркве, аристократије, па и средњих слојева. Заговарају националне идеје, хришћански морал и тржишну економију.

Током 17. и 18. века у Великој Британији, у парламенту делује фракција која себе зове Торијевци, а која заступа интересе земљопоседничке аристократије, богатих трговаца и свештенства. Ова фракција 1784. године постаје Торијевска партија, док 1831. године усваја ознаку „конзервативна“. И данас је препознајемо под тим именима. Најутицајнија конзервативна политичка личност на европском континенту с краја 19. века, несумњиво је пруски канцелар Ото фон Бизмарк. Међутим, његово кокетирање са социјалним идејама било је вероватно од кључног значаја за његово вишедеценијско трајање на власти.

Касније, а током 20. века нарочито, појављује се најчешће у католичким земљама нови тренд тзв. хришћанске демократије, тј. појава демохришћанских странака. Утемељене на основним принципима конзервативизма, ове партије значајно утичу на друштвене токове Европе у 20. веку, док са новим веком њихов утицај само расте. Најпопуларнији облик партије овог типа постижу најчешће у земљама са доминантно германским становништвом.

На самом крају овог приказа, поменућемо још једну конзервативну партију, чији утицај на светска политичка збивања, а имајући у виду у којој држави делује, превазилази значај свих других партија сличног типа.

Реч је дакако о Републиканској странци у САД-у, или како је другачије називају, Великој старој партији. Републиканци слове као странка десне Америке, или у још ригиднијем одређењу, као странка „беле“ Америке. Усмерени су ка вишој средњој класи, фармерима те великим корпорацијама. Током последњих сто година се посебно препознају по залагању за тржишну привреду, слободно предузетништво и фискалну одговорност, затим за снажан морализам у јавној сфери и изолационизам у спољној политици. Од настанка 1854. године до данас осваја много већи број председничких мандата од главног ривала, демократске партије.

Овим кратким приказом, идеју конзервативизма смо првенствено желели да представимо оној публици која, по својој природи није склона политичкој теорији, како би на што сажетији начин могла да схвати принципе и осети дух идеологије, коју савремени дискурс све чешће одређује и као идеологију „народњаштва“.

 

Извори:

  1. Ђурковић, М: „Конзервативизам и конзервативне странке“, Београд 2007.
  2. Хејвуд, Е: „Политика“, Београд 2004.
  3. Шкорић, М, Кишјухас, А: „Водич кроз идеологије“, Нови Сад 2014.

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language