О комунистичкој идеологији

16/04/2018

О комунистичкој идеологији

 

Аутор: Лазар Слепчев, филозоф

 

Комунизам се на историјској позорници појављује као један од деривата социјалистичке идеје, и то је, ван сваке сумње њен најдевијантнији дериват. Честа је навика да се комунизам и социјализам у јавном дискурсу третирају синонимно. Међутим, разлике међу њима су суштинске, а најчешће и непомирљиве.

Може се додуше рећи, да обе идеологије, и социјализам и комунизам, имају заједнички теоријски корен у лику мислилаца као што су Сен – Симон, Роберт Овен, Шарл Фурије и други, али суштинска резлика настаје појавом Марксове револуционарне теорије која комунизму утире пут ка насилној политичкој пракси, те огољеном терору.

Није необично да се на поједине сегменте Марксовог учења позивају и истински социјалисти, међутим, одређени сегменти Марксовог учења, као што су материјалистчко схватање историје, класна борба, пролетерска револуција (као метод), те комунизам као бескласно друштво, тј. циљ коме се тежи, производили су масовне несреће широм света у 20. веку.

Комунизам као свој кључни циљ поставља рушење капиталистичког концепта друштва. Сходно том циљу, друштво се посматра кроз класну призму, где се класи радништва додељује најдоминантнија улога (диктатура пролетеријата), док се сви други посматрају као непријатељи. Сва богатства и ресурси, имају се сматрати власништвом државе, којом се управља уз једног центра.

Комунистичку политичку праксу која је обележила 20. век, политичка теорија одређује као Марксизам-Лењинизам, алудирајући на прву комунистичку диктатуру успостављену после грађанског рата у Русији, а под вођством Лењина. Руска партија бољшевика, бруталним терором тада успоставља прву партијску диктатуру у Европи. Успоставља се тоталитарни концепт друштва (државе), са израженом улогом вође (култ личности), укидањем плуралистичког концепта, апсолутном контролом ресурса, капитала, штампе, културне сфере итд., укидају се елементарна права и слободе грађана, а процес апсолутне контроле над друштвом спроводи добро организована тајна полиција која се бави пуким шпијунирањем грађана.

„Непријатељи државе“ су завршавали у затворима и логорима. Крвави биланс комунизма су десетине милиона цивилних жртава у земљама у којима је ова идеолошка непогода била на власти.

Историјски пораз комунизам доживљава 90-их година прошлог века, првенствено као плод чињенице да у пракси није одговорио на питања слободе и равноправности, дакле, на принципе са којима је и крочио на историјску сцену.

Када је реч о присуству комунизма и његовом утицају на Србију, ова идеологија се појављује на нашим просторима непосредно након Првог великог рата, у лику Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Од свог формирања, КПЈ је као кључни програмски циљ одредила рушење новонастале Краљевине СХС, по комунистима “великосрпске творевине”, те разбијање српског етничког простора, са стварањем националних република као коначном варијантом. Свој антисрпски карактер КПЈ је програмски утврдила на свом 4. Конгресу, одржаном 1928. године у Дрездену. Други светски рат КПЈ користи за освајање власти и успостављање комунистичке диктатуре у Југославији. Терористички карактер комунизма, нарочито је био изражен у периоду од 1944. до 1953. године. Тај период, као уосталом и у већини новоуспостављених комунистичких диктатура, карактерише одузимање имовине мимо закона, масовне ликвидације без суђења, стварање тајних полиција и доушништво, насилне миграције становништва и слично. Када су успели да побију, протерају и застраше све што је могло организовано да се супротстави њиховој неограниченој власти, југословенски комунисти, на челу са диктатором Јосипом Брозом, почињу да “наплаћују” свој међународни положај, и да стварају привид успеха и напретка. Овај тренд је нарочито био изражен после сукоба Тита са Стаљином. Тај период је можда и “најзаслужнији” што се многи још увек са носталгијом сећају Брозове владавине. Међутим, када комунистичку идеологију и систем који је успоставила посматрамо кроз призму најнеупитнијих цивилизацијских вредности као што су корпус људских права и слобода, онда је сасвим јасно да у том систему није било слободе штампе, слободе говора, политичког и власничког плурализма, независних судова и слично. Што се пре сами суочимо са неупитношћу наведених чињеница, истинитије и лакше ћемо моћи да препознамо природу и карактер комунистичке идеологије.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања