Ауторка: мср Нина Стокић
Кроз јавно читање радова студената драматургије Академије уметности у Новом Саду, на самом факултету, потом и у оквиру програма Стеријиног позорја, као примеру добре фестивалске праксе и афирмације младих аутора, публици бивају представљења драмска остварења, тачније, њихов први импулс. Нимало једноставан процес приближавања позоришним управама и коначна сценска реализација текстова као опште место театарске политике, неретко доводи до превида драмских текстова и њиховог, у први мах, у мањој или већој мери, израженог потенцијала. Затим, шта се дешава када текстови студената више нису само радови осућени на, у најбољем случају, фиоке театарских кућа, већ текстови који имају да кажу нешто важно за све нас? Каква је судбина драмских текстова који не припадају маниру изолације од стварности али ни рушилачкој ангажованости?
Да „глас са позорнице чују они који се најчешће слажу са аутором“, те да остаје нада да ће осим родитеља и пријатеља текст наићи на подршку неког позоришта, порука је аутора драме „Бескућници“, као једној од пет прочитаних на 65. Стеријином позорју 2020. године, под менторством проф. Марине Миливојевић Мађарев.[1] Тема драме, грађевинска мафија, Урош Чупић истиче, поред тога што је један од актуелних проблема наше свакодневице, проблем је са којим бива добро упознат кроз судбину превареног пријатеља који остаје без стана, док се продавцу губи сваки траг. Јунакиња његове драме, жртва идентичне преваре, Вера, прерушена у спремачицу, успева да пронађе свог „џелата“, иако исход бива „жртвина Пирова победа“. Драма свој простор проналази у рубрици Нова драма часописа „Сцена“ из 2021. године, и премда одређена као дуодрама чији су кључни јунаци Вера и Андреј/Владимир, поред гласа његове супруге, укључено је и лице Бескућника, који откључава један дубљи, промишљен ниво исписивања ове драме и њен литерарни потенцијал.
Урамљена факултетска диплома из пословне психологије на зиду канцеларије директора, амбијент препун књига, брошура, тропских биљака и улазак ужурбаног маркантног директора чије одело одмах сугерише успешност, почетна је слика драме. У том јединственом простору драмске радње затичемо Веру, „ситну“ спремачицу, чија појава не одаје утисак било какве осмишљење стратегије. Насупрот нервозном директору, она мирно даје савет при избору капута: „Избор увек постоји, господине. Или ћете лево или ћете десно. Или црно или бело. Или поштено или кварно…“ (Чупић 2021: 172). Кроз реплике оваквог типа, постепено се припема деловање Вере, односно, суптилно се указује на проницљивост и повлашћено знање јунакиње. Она благонаклоним гестовима реагује на појаву Бескућника, који је у више наврата раније покушавао да уђе у пословни простор, док за Андреја он јесте уличар, коцкар, расипник, јединка чији је адут анонимност:
„Само се претвара. Они имају свој екосистем, неку чудну хијерархију која је нама страна, али верујте ми – познају друштвене околности боље од мене и вас. Они, за разлику од осталих, имају времена на претек, па често размишљају и анализирају, а на крају тог процеса увек испадну жртве“ (Чупић 2021: 173).
Да човек чији кашаљ и лудачки смех допиру до њих није обичан бескућник, те да би се према њему требало другачије опходити схвата и Вера, али на другачији начин, изолован од параноично-егоистичног става њеног надређеног. Вера га правда ауторитетом позивања на Бога, при чему Бескућник попевши се на столицу, попут пророка, изриче опомену: „Бог није корумпиран. Бог није држава. Он не заборавља. Бог је царство! Бог све памти!“ (Чупић 2021: 173). Осим што се идентификује са бескућништвом, будући да јој је дом, како у почетку тврди, изгорео у пожару, Вера изражава специфичну врсту страхопоштовања пред лицем лишеног људског достојанства, сведеног на указивање на земаљску неправду и непоколебљиву снагу божанске правде. Поред тога што припада социјалној маргини, Бескућник тражи новац, те његов лик бива конструисан у светлу фигуре просјака, као јунака чија појава додатно усложњава драмски свет „Бескућника“. Чини се да Вера, у извесној мери, није лишена знања о хришћанској врлини оличеној у гесту доброчинства, али и потенцијалне хтонске природе таквог појединца у оквиру слике света традиционалне културе. Да сујеверје у атмосфери урбане средине свој корен вуче у митско-религијским представама, можемо илустровати Чајкановићевим тумачењем:
„Нисмо ми никад сигурни да тућинац, гост, просјак који на наша врата дође, није можда какво прерушено, прикривено божанство или какав демон. Према томе у нашем је интересу да га што боље дочекамо. Отуда је постало правило да се гост и просјак морају задовољити, односно, забрана да се не смеју отерати са кућног прага“ (Чајкановић 1994: 65).
Посредник порука Бескућника бива Вера, док његове речи градацијски, из off-a улазе у свет драме сходно прогресу радње. Аутор пажљиво успоставља митско утемељење драме, спојивши тако традиционалне и модерне елементе, што је најизразитија врлина овог драмског текста. Симултано, преобликовањем лика Вере, увођење анонимног, а потенцијално опасног лица добија свој смисао, те је неопходно првенствено расветлити природу Верине игре.
Кроз згуснути дијалог сазнајемо да Вера тражи материјалну помоћ, поткрепљујући своје молбе првенствено неусловним животом, болешћу детета, да би након пар реплика, услед неуспеха претходних покушаја, почела са завођењем. Наишавши на одбијање, Вера почиње са претњама, послуживши се знањем о његовој љубавници вајарки, као и видео материјалом. Поред тога што Андреј сумња да је шаљу обавештајци, брзина смењивања реплика и иследнички тон, несумњиво асоцира на Ковачевићевог „Професионалца“. Она постепено открива чињенице из његовог живота, непознате другима, те ефекти изненађења и дрске повлашћености Вериног знања доприносе чврсто позиционираном драмском сукобу. „Владимире, убићу те!“ – реплика је коју прати уперени пиштољ и која је симболички пуцањ, јер коначно бива откривен идентитет човека представљеног као Андреј. У том тренутку у оквиру драмске структуре Андреја замењује лице Владимира, те напомена при подели улога у виду одређења Андреј/Владимир – свакакав, бива сасвим јасна. Форма дуодраме, стога, сугерише и на извесну идентитетску подвојеност на реалицји Андреј-Владимир, што бива јасно предочено у оквиру дидаскалија, при чему се фокус углавном насилног деловања Вере смењује са Владимира на Андреја и обратно[2]. Пред читаоцима је, дакле, дуодрама у којој треће лице (Бескућник, односно, Драшко) суштински не бива укључено у релације са протагонистима драме, те је формално начело дуодраме испоштовано, али његово дејство, парадоксално, јесте од пресудног значаја. Његов кашаљ допире из off-a, и повици попут „Хлеба!Хлеба!“, „Почиње! ПОЧИЊЕ!“. „Слобода или смрт!“, са друге стране, поклич је Вере који је води током читаве драме, у намери да корумпираног директора који је побегао из Новог Сада, због кога њена породица остаје без стана, коначно приведе правди по цену да пиштољ дефинитивно буде употребљен:
„ВЕРА: Зашто Драшко смрди, а ти миришеш?
ВЛАДИМИР: Молим те – спусти то.
ВЕРА: Је л` то судбина ил заслуга? (Чупић 2021: 179)
Са друге стране, њена мисија није сасвим на апстрактном нивоу досезања правде у контексту све време присутног одјека хришћанског, већ је у потпуности одређена намером да до новца дође по сваку цену. Паралелно томе, споља допиру речи Бескућника, директно ослоњене на 23. Давидов Псалм: „Па да и долином смрти пролазим, зла се нећу бојати, јер ти си са мном. Твоја шиба и твој штап – Они ме теше“ (Чупић 2021: 180). Библијски мотиви инкорпорирани су тако да се пророчки најављује догађај од пресудног значаја, те Вера тврди да је Чика Драшко „пророк свог времена“ (Чупић 2021: 183). Вера открива Владимиру да њена мисија јесте проналазак њега као централне фигуре грађевинске афере, повезане се грделичким кланом. Када Владимиру коначно „сине“ прича њеног, њему добро познатог мужа, долази до привременог алтернирања улога повлашћеног, главног играча. Верина физичка доминација јесте апсолутна али се постепено открива друга стране приче, те она почиње да се креће у неочекиваном правцу услед Владимировог сведочења да су преварене породице заправо „жртве система“. Он тада мења наратив: „Није ствар у мени. Пастир… Пастир не чува своје стадо!“ (Чупић 2021: 184). Документоване изјаве и преписке, недвосмислено Вери откривају умешаност њеног мужа, односно, његову кривицу за нестанак новца намењеног куповини стана. У тренуцима перипетије, грмљавина се појављује као сугестивно „пророчко“ аудитивно сценско решење[3]. Нада да ће Вера схватити трагичност обе стране приче и да ће одустати од своје намере, не напушта Владимира до самог краја. Међутим, када помисли да ће се Вера, схвативши обострану природу кривице, вратити и ослободити га, аутор на сцену изводи Бескућника, у сасвим неочекиваном трагично-лирском виду:
„Бескућници почињу као комад ситуације, потом се лагано трансформишу у социјалну драму да би, идући према крају, добили све јаче тонове ангажованог комада који се, без обзира на след догађаја и убиство, завршава готово лирским тоновима“ ( Јовановић 2021: 189).
Појави Бескућника који штанглом по глави удара Владимира, изненађујући је потез доведен у сасвим парадоксалан контекст правдања хришаћнском поривом. Са друге стране, ишчитају ли се поново реплике Бескућника, бива јасан његов предумишљај, одређен пре свега егзистенцијалном патњом. У том смислу Верино бежање са новцем који се не може мерити са њеним првенственим захтевима, може бити окарактерисано као класичан покушај пљачке, драмском формом уобличен, те оправдан дубљом мисаоно-психолошком мотивацијом. Међутим, аутор неће желети да своју драму лиши филозофског и митско-религиозног потенцијала, те на крају драме нећемо затећи Бескућника и Веру како се радују заједничкој превари. Идеја на којој почива драма спроведена је до краја, те је заокружена лирским решењем:
(…)
Како је тешко
Вечно погрбљен по земљи чепркати
И шкрте њезине плодове брати
И знати
Да ће увек тако остати
И да ћеш по сунцу и ветру
Увек земљу мрвити и месити
И да ће те само смрт
Од свега тога решити. (Чупић 2021: 187)
Смрт као решење вечне патње, иронично је позиционирано имајући у виду судбину Владимира који, иако притиснут вољом моћнијих од њега, није део оних који су читавог живота осуђени на испаштање. Управо зато ова драма тачно илуструје друштвено-социјални поредак наше савремене стварности, док једнако залази у сферу универзалних питања о природи осуде и непролазних разматрања корена злочина и тиме успостављеног, условног оправдања. „Бескућници“ указују на значајан проблем који чини да човек данас, у немогућности да победи јачег, поприма обрисе трагичног јунака, чији исход борбе углавном бива истоветан. Стварност као материјал, у овом драмском тексту, близу је оне метафорично-филозофске вертикале успостваљене у драмском корпусу Љубомира Симовића, где пуни замах и фантастика много више и тачније именују стварност него дела чија ангажованост јесте кључни атрибут. На том трагу, попут Симовићевог Просјака из кафане „Шарган“, Бескућник бива на страни оних који примећују „осми џеп“, симбол неутољивост жеља. Тематска основа „Чуда у Шаргану“ јесу чудесна исцељења Просјака, која се не успотављају као добра по оне над којима бивају учињена, те тако и Чупићев Бескућник не успотавља хармонију већ поништава појединца, лишавајући стварност суштинске промене.
Ова драма, поред тога што је одређена као социјална драма, поприма обрисе филозофске драме, будући да, осим што ангажовано указује на проблем наше стварности, покреће озбиљна питања над феноменима злочина, правде и праведности. На једном простору, са мало лица, кроз згуснуте, динамичне дијалоге, без замора читалаца/гледалаца одвија се драмски свет „Бескућника“. Потенцијал надилажења датог времена у коме драма настаје управо се крије у њеној мисаоној сложености. Остаје нада да ће квалитетни драмски текстови, ипак, превазићи њихово театарско бескућништво и заживети данас.
Литература:
Јовановић, Жељко 2021. „Игре смрти“. Сцена 2021, бр. 1. Нови Сад. 188-189.
Чупић, Урош 2021. „Бескућници“, Сцена 2021, бр. 1. Нови Сад. 170-187.
Толстој, Раденковић 2021. Словенска митологија: енциклопедијски речник. Zepter Book World. Београд. 141–142.
Чајкановић, Веселин 1994. „Студије из српске религије и фолклора 1910-1924“. Сабрана дела из српске религије и митологије I. СКЗ. Београдско издавачко-графички завод, Просвета, Партенон, М.А.М
[1] Билтен 3, 65. Стеријино позорје, стр. 13: https://pozorje.org.rs/wp-content/uploads/2021/03/Bilten-broj-3-28-09-2020-web.pdf
[2] „(Владимир седне. Вера узме конопац како би га везала. Ради то невешто, тако да Андреј искористи прилику и удари је ногом. Вера се затетура и падне, Владимир крене према њој, али му се цев пиштоља нађе тик испред очију.)“ (Чупић 2021: 179)
[3] Имајући у виду амбивалентну природу Бескућника/ Просјака, односно, одлике Бога-Госта у његовом лику и чињенице да жели да „казни“ надређеног појединца обележеног лажима који се крије изван претходног места живљења, следеће тумачење је сасвим саобразно увођењу грмиљавине: „ГРОМ – у народној традицији, казнено оруђе небеских сила – Бога, пророка – Илије – Перуна. (…) Код свих Словена постоји веровање да Бог, св. Илија или небески змај громом побеђују ђавола, који се крије и покушава да се спаси, завлачећи се у воду или под дрво, под камен.“ (Толстој, Раденковић 2001: 141).
ФОТО: приватна архива
Остави коментар