O devijaciji demokratije

O devijaciji demokratije

Autor: Lazar Slepčev

Već iz naslova ovog teksta, jasno je da predmet našeg promišljanja neće biti demokratija sa svojim prednostima i blagodetima. Svim dobrim, i po pojedinca i društvo korisnim aspektima demokratije, bavili smo se u prethodnim tekstovima. Ovaj prikaz ima za cilj da fenomen demokratije osvetli i sa one strane, sa koje, i o kojoj njeni najvatreniji zagovornici nerado govore, a to je, usled manjkavosti i nedorečenosti same demokratije, njen veliki manipulativni potencijal. Dakle, govorićemo o mogućnostima (zlo)upotrebe demokratije i procesima njenog kvarenja. Razlozi i načini zloupotrebe demokratije mogu biti raznorodni, od ideoloških, ekonomskih, vojnih, pa do globalističkih. Svaki od navedenih faktora ima za cilj uspostavljanje apsolutne političke i ekonomske vlasti, moći i uticaja, i to po pravilu na štetu demokratije.

Kada je reč o ideologijama, svaka od njih ima potrebu da demokratiju „prilagodi“ vlastitom modelu, kako bi zadenuta njenim plaštom lakše ostvarivala svoje ciljeve. U tom smislu, najpoznatiji istorijski primeri su fašizam i komunizam. Paradoks fašizma je u tome, da su manje-više svi fašistički režimi uspostavljani demokratskim putem. Naime, demokratska izborna procedura poslužila im je da steknu legitimitet vlasti, da bi potom krenuli u devastaciju institucija i ukidanje sloboda i prava pojedinaca. Komunisti pak, na vlast dolaze revolucionarnim prevratima i terorom, da bi po uspostavljanju apsolutne vlasti stvarali privid institucija, u funkciji demokratskog dekora, kao pribaljanja legitimiteta svojoj razbojničkoj vlasti

Ugorženost demokratije danas, prisutna je i u autoritarnim poretcima država neevropskog kulturnog kruga. Tu pre svega mislimo na zemlje Bliskog i Srednjeg istoka, u kojima, usled dominantno islamske religije, društva funkcioniđu na principima Šerijatskog prava.

Terorizam je takođe jedan od savremenih faktora koji ugrožavaju demokratiju. Međutim, ako uzmemo u obzir nasilni karakter terorizma, paradoks je da upravo on sa druge strane doprinosi jačanju svesti o potrebi za demokratijom kao uređenim poretkom. Sa druge strane, ne smemo izgubiti iz vida i činjenicu da je savremeni terorizam u velikom broju slučajeva reakcija na savremeni koncept globalizma, tj. odgovor težnjama za osvajanjem sveta od strane centara moći iz samih demokratskih država zapada. Upravo taj savremeni koncept globalizma, danas je možda, i ponajveća opasnot za koncept demokratije i njenu budućnost prevashodno zbog toga što je ponikao u demokratskim državama. Naoružan finansijski, medijski i vojno, koncept globalizma demokratiju upotrebljava samo kao manipulativni pojam u procesu osvajanja sveta.

Upravo toj vrsti savremene zlozpotrebe demokratije, posvetićemo malo više pažnje.

Demokratija dakle, sve više postaje manipulativni pojam, sredstvo koje je funkcionalizovano s obzirom na interese jačega i zbog toga ne budi poverenje i nadu dobrog dela sveta. Glavno sredstvo insturmentalizacije demokratije postaju mas-mediji. Dirigovana mas-medijska mašinerija danas tehnički lako pretvara silu u pravo, a pokoravanje u dužnost. Zajedno sa mas-medijskim kompleksom, deluju i pozamašni delovi drugih elita javnog života od prirodnih do društvenih nauka, književnosti i umetnosti.

Veliki broj ovih akademskih poslenika deluje kao subelita vladajuće političko-ekonomske elite. Na taj način relativno uska struktura vlastodržaca ima široku lepezu pomoćnika i podrške u svim delovima društva, posebno u najvišem sloju javnih poslenika različitih profila

Sistem moći koga je iznedrio razvijeni svet, osvaja i prisvaja bogatstva sveta, novom ideologijom i oružjem, uz nesebičnu pomoć mas-medija i bez obaziranja na eventualne primedbe i otpore drugih. Čini se da vodećoj supersili današnjice, koja je u svom razvoju dosegla neslućene razmere, nije stalo samo da jača i razvija sebe, već i da istovremeno slabi druge, posebno svoje aktuelne i potencijalne rivale. Logično pitanje koje moramo postaviti je: kako je moguće da najuzornije zapadne demokratske zemlje, koje su bile uzor drugima, postanu tako agresivne i bezobzirne u rušenju drugih zemalja, poredaka i uništenja njihovih građana. Već neko vreme živimo period u kome zapadne zemlje postaju simbol dominacije i sile, a ne modeli demokratije koje valja slediti. Takva prilično autoritarna spoljna politika traži i neke autoritarne crte domaćeg političkog poretka. Politička elita je toliko „uznapredovala“ i razvila mas-medijske i druge manipulativne tehnike i sposobnosti autolegitimacije, da klasični način legitimacije odozdo gubi svoj nekadašnji značaj i snagu. Došlo je, izgleda, vreme kada bi politička elita mogla da ono što radi spolja, u drugim zemljama, radi i na domaćem tlu. To već uočavaju i ne primaju blagonaklono progresivniji delovi američke populacije i elite. Tako se politička elita najmoćnijih država, odnosno najmoćnije države ili superdržave pretvara u globalnu silu koja počinje da gricka tekovine demokratije u svojoj sopstvenoj zemlji.

Primeri izbornih manipulacija, zloupotrebe Ovalnog kabineta, držanje tajnih „antiterorističkih“ zatvora CIA u inostranstvu, transporti zarobljenika iz zemlje u zemlju bez obaveštavanja tamošnjih vlasti, cvetanje malih i velikih preduzeća tajnih službi koja izmiču demokratskoj kontroli, uvođenje nove vrste prisluškivanja sopstvenih građana (telefonski razgovori i elektronska pošta) i druga kršenja demokratskih principa i institucija, svedoče o velikom potiskivanju demokratije.

Moglo bi se reći da se savremeni svet i civilizacija nalaze u jednom nezahvalnom vremenu koje pokazuje znake dovođenja u pitanje same demokratije, kako iznutra tako i spolja, kako u zemljama osnivačima, proizvođačima i izvoznicima demokratije, tako i u zemljama koje su namerene na demokratski razvoj. Čini se da je svet, i svojim razvijenim i nerazvijenim deloim, izašao na horizont sa koga ne zna kuda dalje.

Jedan od metoda i sredstava u stvaranju i egzistiranju bezbednog i progresivnog društva i politike jeste konstituisanje i funkcionisanje stvarne, a ne fasadne, manipulisane ili manipulativne demokratije. Uz to potrebna je i svest da postoje i neke objektivne teškoće i manjkavosti koje se mogu ublažiti a ne ukloniti i sa kojima poredak i društvo mora živeti. Demokratije je optimalni okvir slobode i pravde, dve vrednosti koje stoje u osnovi moderne i humanističke civilizacije.

Demokratija traži, naravno, odgovarajuća ne samo ograničavanja već i žrtve moćnoga, ali i više truda zaostalog i nemoćnog. Nema mirnog sna i života moćnog bez spremnosti da pomogne slabijeg, kao ni napredovanja slabijeg bez njegovih napora na samorazvoju.

Prvi koraci na tom putu treba da budu rehabilitacija demokratskih principa i institucija u samim zapadnim demokratskim zemljama, a zatim iskreno podsticanje razvoja i demokratije u drugim zemljama. Zato je potrebna kritička demokratska teorija koja će imati odgovarajuću distancu prema postojećem sistemu a ne samo nastojati da se ponudi odgovarajuća teorizacija i normativizacija postojeće političke prakse.