О девијацији демократије

28/03/2019

О девијацији демократије

 

 

Аутор: Лазар Слепчев

 

Већ из наслова овог текста, јасно је да предмет нашег промишљања неће бити демократија са својим предностима и благодетима. Свим добрим, и по појединца и друштво корисним аспектима демократије, бавили смо се у претходним текстовима. Овај приказ има за циљ да феномен демократије осветли и са оне стране, са које, и о којој њени најватренији заговорници нерадо говоре, а то је, услед мањкавости и недоречености саме демократије, њен велики манипулативни потенцијал. Дакле, говорићемо о могућностима (зло)употребе демократије и процесима њеног кварења. Разлози и начини злоупотребе демократије могу бити разнородни, од идеолошких, економских, војних, па до глобалистичких. Сваки од наведених фактора има за циљ успостављање апсолутне политичке и економске власти, моћи и утицаја, и то по правилу на штету демократије.

Када је реч о идеологијама, свака од њих има потребу да демократију “прилагоди” властитом моделу, како би заденута њеним плаштом лакше остваривала своје циљеве. У том смислу, најпознатији историјски примери су фашизам и комунизам. Парадокс фашизма је у томе, да су мање-више сви фашистички режими успостављани демократским путем. Наиме, демократска изборна процедура послужила им је да стекну легитимитет власти, да би потом кренули у девастацију институција и укидање слобода и права појединаца. Комунисти пак, на власт долазе револуционарним превратима и терором, да би по успостављању апсолутне власти стварали привид институција, у функцији демократског декора, као прибаљања легитимитета својој разбојничкој власти

Угорженост демократије данас, присутна је и у ауторитарним поретцима држава неевропског културног круга. Ту пре свега мислимо на земље Блиског и Средњег истока, у којима, услед доминантно исламске религије, друштва функциониђу на принципима Шеријатског права.

Тероризам је такође један од савремених фактора који угрожавају демократију. Међутим, ако узмемо у обзир насилни карактер тероризма, парадокс је да управо он са друге стране доприноси јачању свести о потреби за демократијом као уређеним поретком. Са друге стране, не смемо изгубити из вида и чињеницу да је савремени тероризам у великом броју случајева реакција на савремени концепт глобализма, тј. одговор тежњама за освајањем света од стране центара моћи из самих демократских држава запада. Управо тај савремени концепт глобализма, данас је можда, и понајвећа опаснот за концепт демократије и њену будућност превасходно због тога што је поникао у демократским државама. Наоружан финансијски, медијски и војно, концепт глобализма демократију употребљава само као манипулативни појам у процесу освајања света.

Управо тој врсти савремене злозпотребе демократије, посветићемо мало више пажње.

Демократија дакле, све више постаје манипулативни појам, средство које је функционализовано с обзиром на интересе јачега и због тога не буди поверење и наду доброг дела света. Главно средство инстурментализације демократије постају мас-медији. Диригована мас-медијска машинерија данас технички лако претвара силу у право, а покоравање у дужност. Заједно са мас-медијским комплексом, делују и позамашни делови других елита јавног живота од природних до друштвених наука, књижевности и уметности.

Велики број ових академских посленика делује као субелита владајуће политичко-економске елите. На тај начин релативно уска структура властодржаца има широку лепезу помоћника и подршке у свим деловима друштва, посебно у највишем слоју јавних посленика различитих профила

Систем моћи кога је изнедрио развијени свет, осваја и присваја богатства света, новом идеологијом и оружјем, уз несебичну помоћ мас-медија и без обазирања на евентуалне примедбе и отпоре других. Чини се да водећој суперслили данашњице, која је у свом развоју досегла неслућене размере, није стало само да јача и развија себе, већ и да истовремено слаби друге, посебно своје актуелне и потенцијалне ривале. Логично питање које морамо поставити је: како је могуће да најузорније западне демократске земље, које су биле узор дгугима, постану тако агресивне и безобзирне у рушењу других земаља, поредака и уништења њихових грађана. Већ неко време живимо период у коме западне земље постају симбол доминације и силе, а не модели демократије које ваља следити. Таква прилично ауторитарна спољна политика тражи и неке ауторитарне црте домаћег политичког поретка. Политичка елита је толико “узнапредовала” и развила мас-медијске и друге манипулативне технике и способности аутолегитимације, да класични начин легитимације одоздо губи свој некадашњи значај и снагу. Дошло је, изгледа, време када би политичка елита могла да оно што ради споља, у другим земљама, ради и на домаћем тлу. То већ уочавају и не примају благонаклоно прогресивнији делови америчке популације и елите. Тако се политичка елита најмоћнијих држава, односно најмоћније државе или супердржаве претвара у глобалну силу која почиње да грицка тековине демократије у својој сопственој земљи.

Примери изборних манипулација, злоупотребе Овалног кабинета, држање тајних “антитерористичких” затвора ЦИА у иностранству, транспорти заробљеника из земље у земљу без обавештавања тамошњих власти, цветање малих и великих предузећа тајних служби која измичу демократској контроли, увођење нове врсте прислушкивања сопствених грађана (телефонски разговори и електронска пошта) и друга кршења демократских принципа и институција, сведоче о великом потискивању демократије.

Могло би се рећи да се савремени свет и цивилизација налазе у једном незахвалном времену које показује знаке довођења у питање саме демократије, како изнутра тако и споља, како у земљама оснивачима, произвођачима и извозницима демократије, тако и у земљама које су намерене на демократски развој. Чини се да је свет, и својим развијеним и неразвијеним делоим, изашао на хоризонт са кога не зна куда даље.

Један од метода и средстава у стварању и егзистирању безбедног и прогресивног друштва и политике јесте конституисање и функционисање стварне, а не фасадне, манипулисане или манипулативне демократије. Уз то потребна је и свест да постоје и неке објективне тешкоће и мањкавости које се могу ублажити а не уклонити и са којима поредак и друштво мора живети. Демократије је оптимални оквир слободе и правде, две вредности које стоје у основи модерне и хуманистичке цивилизације.

Демократија тражи, наравно, одговарајућа не само ограничавања већ и жртве моћнога, али и више труда заосталог и немоћног. Нема мирног сна и живота моћног без спремности да помогне слабијег, као ни напредовања слабијег без његових напора на саморазвоју.

Први кораци на том путу треба да буду рехабилитација демократских принципа и институција у самим западним демократским земљама, а затим искрено подстицање развоја и демократије у другим земљама. Зато је потребна критичка демократска теорија која ће имати одговарајућу дистанцу према постојећем систему а не само настојати да се понуди одговарајућа теоризација и нормативизација постојеће политичке праксе.

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања