О анархизму

23/02/2018

О анархизму

 

Аутор: Лазар Слепчев

 

Као модерна политичка идеологија, анархизам се јавља упоредо са социјализмом, и то управо баштинећи у највећој мери корпус левих идеја. Отуда, анархизам и слови као левичарска идеологија, мада постоје и правци који га приближавају екстремној десници.

Име дугује старогрчком појму „Anarchos“, што у буквалном преводу значи: „Без ауторитета“, „Без власти“. Дакле, анархизам означава егзистенцију без власти и владара, односно без ауторитета било које врсте. Уопште, анархизам представља групу доктрина и ставова усмерених на веровање о томе да су држава и државна власт погубне и непотребне, односно да је централна тема анархизма побуна против државе, те институција закона и власти. Анархисти заговарају друштво без државе, у којем слободни појединци управљају својим животима без принуде и присиле. Односно путем добровољних споразума.

Посебну занимљивост представља и чињеница да је крајем прошлог века, као део субкултурне идеје Панк покрета, анархизам промовисан кроз чувени урбани графит, где је велико слово А, уоквирено великим словом О представљало фразу „Анархија је поредак„ („Anarchy is order“), што је алузија на Прудонову максиму: „Анархија је поредак без моћи“.

Да би анархизам имао своје идејно и теоријско утемељење, побринули су се многи мислиоци. У овом приказу, поменућемо само неколико најзначајнијих, чије су теорије оставиле најдубљи траг у промишљању ове идеологије.

Пјер Жозеф Прудон (1809 – 1865), француски политичар, социјалиста и први који је себе назвао анархистом. У делу „Шта је власништво?“, власништво одређује као крађу, а посебно критикује концепт државе. Прудон заговара радничко удруживање, укидање приватне својине и национализацију земље. Сматра да се револуција може извести мирним путем. Прудон заговара мутуализам, тј. филозофију узајамности. Реч је о поретку који произилази из узајамног поштовања интереса и достојанства појединца, као индивидуе слободне од било каквог ауторитета, угњетавања или насиља.

Вилијам Годвин (1756-1836), сматра да држава нема никакав легитимитет, те стога ни појединци немају никакву обавезу према држави.

Макс Штирнер (1806-1856), немачки филозоф и један од оснивача модерне филозофије нихилизма и егзистенцијализма, а посебно индивидуалистичког анархизма који назива егоизмом. Критиковао је колективизам и заговарао друштво у коме ће појединци испуњавати сопствене жеље. Познат по крилатици: „Ништа ми није важније од мене самог“.

Михаил Бакуњин (1814-1876), руски револуционар, теоретичар колективистичког анархизма, један од вођа Прве интернационале. Саборац, а касније и противник Карла Маркса.

Лав Николаевич Толстој (1828-1910), чувени руски писац, заговарао нестанак државе у анархистичком духу, те строги пацифизам и ненасилни отпор тиранији и експлоатацији. Због својих ставова је искључен из Руске православне цркве.

Ема Голдман (1869-1940), позната и као „Црвена Ема“. Пореклом је била из Русије, али је емигрирала у САД. Борила се за женска права, сексуалне слободе, право на абортус и контролу рађања.

Када је реч о основним карактеристикама анархизма, занимљиво је да се за ову идеологију често везују предрасуде, како о његовом насилном карактеру, тако и о његовој дивљачкој природи (анархопримитивизам). Међутим, теоретичари анархизма заговарају сасвим супротно становиште, тј. да је могуће живети у друштву у којем не постоји принуда било које врсте. Живот без принуде природно значи слободу, и то слободу од присиле и наметања, односно шансу да живимо животом који нам највише одговара. Основна претпоставка анархизма јесте да моћ коју један појединац или група спроводи над другим појединцима и групама, изазива већину друштвених проблема. Зато анархисти заговарају поредак који би био: 1) добровољан; 2) функционалан; 3) привремен; 4) мали (локалан). Од других карактеристика анархизма, поменућемо и одбацивање државе и власти, системског образовања, религије и капитализма. Циљ анархизма је достизање истинске људске слободе, док се децентрализација (уситњавање) сматра „мирним“ моделом за остварење анархизма.

Своје порекло, анархизам дугује просветитељском покрету и Француској револуцији. Обично га политичка теорија одређује као „раскршће“ између либерализма и социјализма.

Побројаћемо и основне принципе на којима почива анархизам. Пре свих, то су: 1) кооперација; 2) антиетатизам (противљење држави); 3) слобода и једнакост; 4) антикапитализам; 5) идеја самоеманципације, као предуслов за друштвену еманципацију; 6) слободна љубав.

Када су у питању школе мишљења унутар анархистичког покрета, њих првенствено условљавају различитост теоријских традиција и филозофских идеја, као и специфичност поднебља, те економски развој средине у којој настају. Најпознатији теоријски правци анархизма су:

  • Индивидуалистички,
  • Колективистички,
  • Комунистички,
  • Мутуалистички,
  • Анархосиндикалистички и
  • Постмодерни анархизам.

Те савремени правци, као што су:

  • Зелени, или екоанархизам,
  • Анархофеминизам.

Да би овај кратки приказ анархизма био комплетан, навешћемо и најзначајније историјске моменте, у којима је ова идеологија у мањој или већој мери остваривала свој утицај на друштвена кретања.

  • Чикашка радничка побуна 1886. године имала је дубоко анархистички карактер.
  • Доктрина „пропаганда делом“, популарна крајем 19. века, представљала је револуционарнији облик активизма. Карактеришу је политичка убиства.
  • Револуција у Русији 1917. године представљала је и историјски разлаз анархиста и комуниста.
  • Шпански грађански рат (1936-1939)  анархисти користе да успоставе власт на великом делу државне територије.
  • Хипи покрет 1960-их и 70-их година 20. века, у свом темељу носио је анархистичку идеју, као и Панк покрет 1970-их.

Иако се стиче утисак да је анархистичка идеја изгубила историјску битку и да посустаје, ипак кроз форму еколошких и феминистичких покрета, она је и данас присутна, првенствено у борби против концепта глобалног капитализма.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања