Новак

30/07/2020

Аутор: Ђорђе Сладоје

Ово је вријеме малих недовршених људи, духовно оскудних и морално неосјетљивих; вријеме медиокритета, упросјечених и професионално ограничених, без чула за друге и слуха за опште заједничке вриједности које надилазе сваку појединачну егзистенцију. Аутентичне личности и истинске величине ријетке су као бјелоглави супови. Али срећом још их има, а међу њима је свакако и Новак Ђоковић. Иако се о њему зна готово све, неће бити згорег да понешто поновимо и притврдимо.

Новак Ђоковић је врло рано испољио несвакидашњи тениски дар који су стручњаци на вријеме уочили и сугерисали његовим родитељима да га на сваки начин подрже. То, међутим, није било нимало лако, јер су Ђоковићи избјегавши са Косова и Метохије на Копаоник једва преживљавали страхоте деведесетих година прошлог вијека, које су обиљежиле и Новаково дјетињство. Ипак су, упркос свему, смогли снаге и нашли начин да се ставе у службу Новаковог талента. У томе су свесрдну подршку имали у чувеним тениским стручњацима Николи Пилићу и Јелени Генчић. Њихову улогу и пресудни значај у формативним Новаковим годинама и он је истицао, с поштовањем и захвалношћу, кад год  му се за то указала прилика. Новак је од самих почетака показивао, осим урођеног талента, и смисао за његову реализацију, што је код Срба веома ријетка особина. Према свједочењу његових родитеља и тренера, испољавао је изузетну упорност и спремност на свакојака одрицања која, као захтјеван спорт, врхунски тенис подразумијева. Отуда није чудно што је Новак веома брзо напредовао у сваком погледу. Откада је ступио на велику тениску сцену, Ђоковић не престаје да узбуђује свјетску, не само спортску јавност. Једне одушевљава, а друге нервира и често доводи до очаја и гњева.

У годинама рата, санкција, бомбардовања и других невоља којима смо били изложени, Новак је играо са највећима и побјеђивао за све поражене, усрећивао ојађене, тјешио неутјешне, усправљао клонуле, враћао наду безнадежнима… Као тенисер растао је у дуелима са великим тенисерима Федерером и Надалом. Они су, како стручњаци кажу, надмећући се непрестано увели тениску игру у вишу димензију која ће за многе остати недостижна. Новак је, према свим статистичким параметрима, најбољи тенисер данашњице, са добрим изгледима да постане највећи у историји бијелог спорта. Али успјех се нигдје и ником, па ни Новаку, не прашта тако лако. Велики дио свјетског јавног мњења не може поднијети чињеницу да припадник озлоглашеног народа буде на свјетским трону. То се не уклапа ни у политичке интересе великих, ни у рачунице моћних финансијера који у овај спорт улажу огроман новац; не виђа се ни менаџерима, новинарима па ни обичним гледаоцима. Сви би они да у главној улози виде некога из редова угледнијег и цивилизованијег народа. Отуда, једним дијелом, потиче тај очигледни отпор, анимозитет па и отворена, често оркестрирана мржња која упорно прати Новакове успјехе. Као примјер овако опскурног односа према једном од највећих спортиста свих времена може послужити недавно одржани „Адриа тур“ који је Новак организовао о свом трошку како би помогао колегама који једва преживљавају пандемијску кризу. Несрећним случајем, неки од актера овог хуманитарног турнира, међу њима и сам Ђоковић, заразили су се опаким вирусом, па је такмичење морало бити прекинуто, а на Новака се сручила права лавина критика, увреда, оптужби од стране јалових критизера. Тако је још једна од Новакових племенитих акција извргнута у сумњив, скандалозан и егоистичан чин – као да је он проузроковао корону и расијао је по цијелом свијету. А Новак је и сада, као увијек што ради, остао достојанствен, стоички подносећи нападе малих и анонимних који велике не подносе.

Треба рећи да ово није једина Новакова хуманитарна акција. Као амбасадор УНЕСКА, користећи се својом планетарном славом и утицајем, он свесрдно помаже сиромашној дјеци широм свијета, а преко своје фондације ради на обнављању и подизању дјечјих установа у неразвијеним крајевима Србије. А коме је још помогао овај јединствени и непоновљиви човјек – то вјероватно никад нећемо сазнати.

На све увреде, нападе, па и отворену мржњу, Новак одговара побједама, уљудним поступцима, уз осмијех и понеки шармантни гег и срдачним обраћањима, готово увијек на језику домаћина, свеједно је ли то енглески, француски, њемачки, италијански, шпански… И никад не чусмо ниједну ружну ријеч, ни о спортским ривалима, ни организаторима, судијама, менаџерима, скупљачима лоптица, ни новинарима, ни публици која му звижди, немоћна пред једном истинском људском и спортском величином. А кад је западао у кризе многи су се радовали што га виде на кољенима. Међу злурадима увијек се, нажалост, нађе немали број и домаћих „навијача“.Он се, међутим, редовно усправљао и поново побјеђивао. Уз мало патетике, могло би се рећи да је Новак у своје спортско јунаштво удјенуо и нешто од чојства, како је оно схватано и упражњавано у његовој црногорској постојбини.

Могао је Новак да бира земљу под чијом ће заставом играти. Тако би избјегао многе препреке, неугодне неспоразуме и зарадио неупоредиво веће богатство. Умјесто тога, он је ишао линијом јачег отпора, остајући непоколебљиво привржен својој отаџбини, која, треба и то рећи, није, осим моралном подршком, учествовала у његовој каријери. О Новаковом доприносу у ширењу угледа наше земље у свијету сувишно је и говорити. Треба се само присјетити дјечачке радости с којом игра и побјеђује у дресу Србије да бисмо се увјерили у његову истинску љубав према Србији и српском народу. То, међутим, не искључује наглашено поштовање које на сваком кораку показује према другим балканским народима, рачунајући и сународнике своје мајке, а што му правовјерни српски чистунци грубо замјерају.

За све што чини на тениском терену и ван њега, Новак Ђоковић заслужује велико поштовање и дивљење и сваку врсту подршке у побједама и поразима. У поразима нарочито.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања