Аутор: Др Александра Колаковић, виша научна сарадница
Институт за политичке студије
Француска је анектирала Нову Каледонију 24. септембра 1853. године, под Наполеоном III, а острво је проглашено казненом колонијом у коју је слато на хиљаде затвореника из Француске. Домородачко становништво – Канаци, било је у ово колонијално доба маргинализовано и искључено из политичког живота. Просеци деколонизације након Другог светског рата изменили су однос Француске према некадашњим колонијама, а Нова Каледонија је постала део француских прекоморских поседа и интензивно се радило на интеграцији домородачког становништва у администрацију и управљачке структуре. Унапређивана је инфраструктура, школство и здравствени систем, али су одређени проблеми остали присутни, а они се пре свега односе на социјални и политички положај домородачког становништва. Велике француске компаније имале су свој интерес у Новој Каледонији. Када се погледа економски значај Француске за Нову Каледонију у 20. веку кључно је поменути да је због резерви никла Нова Каледонија постала стратешки веома важна.
У последње две деценије 20. века социјалне и расне тензије између домородаца Канака и белих досељеника (Калдоши, Каледонци) достигле су свој врхунац и каналисале се у политички отпор, борбу за већа права и једнакост, као и захтеве за независношћу. Кулминација незадовољства била је 1988. године, када долази и до оружаних сукоба између француских снага безбедности и покрета за независност који је формиран у Новој Каледонији, што је Француска покушавала да смири и политичко-дипломатским средствима. Стога су Француска и локални лидери Нове Каледоније потисали Матињонски споразум (1988) и Нумејски споразум (1998). Они су обухватали корпус мера и одлука којима је прешао значајан део надлежности на локални ниво и створен оквир за економску равноправност, као и могућност за одржавање референдума о независности, што је и учињено у три наврата 2018, 2020. и 2021. године. На основу резултата ових референдума Нова Каледонија није изгласала независност и остала је у саставу Француске (2018: 57% против независности; 2020: 53% против независности и 2021: 96% против независности). Последњи референдум одржан је уз бојкот Канака, што је отворило питање легитимитета резултата, несалагања око тога да ли је потребно да нови изборни закон прошири право гласа новим досељеницима чиме би Канци постали мањина и то је створило нову нестабилност која је кулминирала маја 2024. године масовним немирима. Немири су поред страдања људи и имовине, политички и економски дестабилизовали и француску власт у Новој Каледонији, али и у неким другим прекоморским територијама, због чега је француски политички врх трагао за новим и трајним решењем за комплексне односе са Канацима.
Преговори Француске и политичара са Нове Каледоније, међу којима су лидери ФЛНКС и представници Канака, почели су фебруара 2025, након шестомесечних политичких тензија, али на овим првим састанцима договор се чинио далек и неизвестан. Манел Валас и Емануел Макрон били су лично укључени у преговоре и иницирали су предлоге што је последица и чињенице да је Француска имала изазован период избора нове владе и њеног функционисања, а што је уз старе проблеме у Новој Каледонији, успоравало пут ка решењу. Након периода застоја, Француска је иницирала нове разговоре који су од 2. до 12. јула вођени иза затворених врата у малом граду Буживалу, недалеко од Париза. Иако су преговори две стране уз независне експерте и структуре вођени у тајности ипак је било познато да су расправе жестоке и договор који је постигнут у рано јутро 12. априла, а који је потом потписан у Јелисејској палати отвара нову еру француског присуства у Новој Каледонији. Истовремено, омогућава и потенцијално консолидовање на простору свих француских прекоморских поседа, некадашњих колонија, са којима има специфичне формалне и неформалне везе, а које су ушле у фазу кризе и пре великих промена у међународним односима, што је додатно учинило разговоре на релацији Париз–Нова Каледонија сложеним.
Одредбе Accord de Bougival између Француске и Нове Каледоније донете 12. јула 2025. године дефинишу статус Нове Каледоније као “државе унутар Француске” и овај статус биће унет и у Устав Француске. Ово даје територији јединствен правни оквир, али она и даље остаје део француске Републике. Уводи се држављанство, тј. двојно држављанство (Нове Каледоније и могућност држављанства Нове Каледоније и Француске). Грађани Нове Каледоније који имају минимум 10 година боравка, рођење у Новој Каледонији, или су у браку са држављанином Каледоније имају могућност да добију држављанство Нове Каледоније. Када је реч о изборним реформама, које су и биле једна од главних тачака спора, повучена је француска иницијатива да се право гласа прошири на беле резиденте. Предвиђен је кворум локалних гласача, са критеријумима који предвиђају интеграцију и дефинишу боравак и права гласања која из њега потичу. У току 2026. године Конгрес Нове Каледоније усвојиће устав (Loi fondamentale) којим се регулишу име, територије, застава, химна и систем држављанства. Потврђен је и референдум у Новој Каледонији за фебруар 2026. године. Нова Каледонија добија своје институције укључујући локални парламент (Конгрес), владу и председника Владе Каледоније, а предвиђен је пренос надлежности у областима економског развоја, образовања, здравства, локалне безбедности, регионалне и локалне управе. На основу Споразума предвиђен је план економске обнове који посебну пажњу посвећује индустрији никла, инвестицијама и смањењу економске зависности од Француске. Пренос суверених надлежности (одбрана, правда, валута) могући су у будућности, али након референдума и договора са Паризом. Након потписивања 12. јула у Паризу, потребно је да Уговор буде одобрен у Скупштини и Сенату Француске на посебној сесији у другој половини 2025. године.
Резултат преговора у Буживалу је формално потврђен с тим што остају неодумице око тога како ће заживети, а и различите су оцене страна учесница преговора. Емануел Макрон је Accord de Bougival назвао “историјским” и “квантним кораком ка поверењу” позивајући на “стварање заједничке будућности”. Делови “Канак групе” углавном прихватају Споразум као “структурни, прогресивни и политички легитиман пут”. Док један део представника Нове Каледоније верује у компромис и оцењује да је умерено успешан, радикални независни активисти са Нове Каледоније и део Канака одбацили су договор као непотпун и неинклузиван. Противници независности из Нове Каледоније оценили су да је решење “реалан и стабилан пут” који омогућава решавање проблема и очување веза са Француском. Лева и десна опозиција Макрону и партијама на власти у Француској критикује Споразум, наглашавајући да има доста непрецизности и недостатака у економском програму, као и реалних решења за народ Канака. Марин ле Пен сматра да је и претња јединству Републике. Чињеница је да Accord de Bougival делимичним преношењем суверенитета ствара нову институционалну форму “државе у држави”, при чему уводи и симболе државности, могућност двојног држављанства и проширује надлежности уз прописивање новог референдума, али истовремено може се о њему говорити више са позиција широке аутономије јер сектори безбедности и спољних послова, као и бројни економски ресурси остају у француским рукама. Очигледна намера Француске је да стави тачку на циклус насиља и креира одрживу базу за политичку стабилност. Чак и ако би у будућности референдумска одлука била усмерена ка независној држави Нова Каледонија остаје чврсто повезана са Француском у политичком, економском и културном смислу. Такође, Француска ће овим коначно успети да “замрзне” вишедеценијски конфликт и тиме стекне простор за нове маневре.
Уводни део Споразума, који је потребно посматрати и из постколонијалне перспективе, наглашава “историјску сложеност” односа Француске и Нове Каледоније и признаје страдање Канака током колонијалног доба. Стога представља и “заједнички пут ка помирењу и будућности у мору и достојанству”. Реч је дакле о новом политичком почетку без брисања прошлости. Главни циљ Француске је да умири тензије и искључи могућност нових сукоба, као и да обезбеди дугорочну стабилност и повезаност Нове Каледоније и Француске. Важно је имати на уму да је на Споразум велики утицај имала поменута историја односа Француске и аутохтоног становништва Нове Каледоније, али је пресудни облик одредбама дала криза од маја 2024. године, током које је погинуло 14 особа и економија изгубила око 2 милијарде € или 10 % БДП‑а. Иако Нова Каледонија стиче и право на сопствено представљање у Пацифичком форуму, у договору с Паризом, ипак Француска задржава контролу над: одбраном, валутом (евро), правосуђем у вишим инстанцама и спољном политиком. Имајући у виду ситуацију пре споразума и чињеницу да су захтеви који су долазили из Нове Каледоније били усмерени и ка пуној независности, Француска је кренула путем компромиса и новог модела територијане поделе, што није први пут у француској историји. Имајући у виду комплексност проблема остаје умерени оптимизам да ће ово бити трајно решење, а имајући у виду одредбе које ће заживети за мање од годину дана, одговори о дометима Accord de Bougival ће стићи релативно брзо.
Остави коментар