NJegoš – Viteški vladar Crne Gore i pesnik kosovskog zaveta

NJegoš – Viteški vladar Crne Gore i pesnik kosovskog zaveta

Autori: Milovan Balaban, istoričar i Fata Eganović, filolog

Gotovo da nema boljeg načina početi priču o NJegošu, nego se jednostavno pozvati na njegove stihove:

…duša ljudska jeste besamrtna,

mi smo iskra u smrtnu prašinu,

mi smo luča tamom obuzeta…[1]

Mili Bože, što ću i kako ću?

Kome ću se privoljeti carstvu!

Da ili ću carstvu nebeskome?

Da ili ću carstvu zemaljskome?

Ako ću se privoljeti carstvu,

privoljeti carstvu zemaljskome,

zemaljsko je za malena carstvo,

a nebesko uvjek i do vjeka.

Car voljede carstvu nebeskome

a nego li carstvu zemaljskome.[2]

Uvod

Još je u Starom zavetu prorok Danilo, videvši svetlosnog Anđela Božjeg, rekao: Ne osta snage u meni, lepota mi se nagrdi i nemah snage. Lepota mu se pretvori u rugobu. Sve što se njemu činilo i što je on doživljavao kao lepo u susretu licem u lice sa anđelom božijim se nagrdi i posta čak rugoba, kako se on izražava. Oni oko njega čak i popadaše a on je osetio da sve on što ima, sve ono što je smatrao vrhunskom lepotom, a on je bio čista duša, u odnosu na svetlosnog anđela i nebeskog glasnika, jeste slabost i nemoć, čak on govori rugoba, ma kako to surovo zvučalo.

Kada govorimo o vladiki Radu, možemo da kažemo, upoređujući ove stihove, naravno ne potpuno idetifikujući vladiku NJegoša sa svetlosnim anđelom, da je njegova lepota i pojava, njegova ličnost bila takva da je u susretu na evropskom elitom na svetskim dvorovima izazivla pažnju i bacala u zasenak sve dotadašnje kriterijume kojima se definisala lepota, markantnost i autentičnost neke ličnosti. Nije u pitanju samo telesna lepota čoveka koji je bio visok preko dva metra, nego još i više duhovna, koja je ovu telesnu oplemenjivala i zajedno sa stavom i čarovnim zračenjem projavljivanim iz NJegoševe ličnosti ostavljala snažan utisak na sve njegove suvremenike sa kojima se susretao. NJegoš je bio fascinatna pojava i to su osetili svi sa kojima se sretao Vladika Rade na svetskim dvorovima. NJegovo aristokratsko i ponosno držanje (kao da je nekim delom svog bića bio iznad ovog sveta) izazivalo je pažnju gde god bi se pojavio a zračenje vladike nije ostavljalo nikog ravnodušnim. Mnogi su se pitali kakav je to narod kojim vlada ovakav čovek.

Svima je imponovao susret sa NJegošem. I danas onaj ko sa, gotovo dvestagodišnje distance, izučava NJegoša ima osećaj njegove grandioznosti, veličine, lepote i aristokratizma. Prirodno je da se i današnji istraživač pita i da ima potrebu dodatno, ili ponovo izučiti i shvatiti NJegoša. Da shvati šta ga je iznedrilo, gde se vaspitavao, ko su mu bili učitelji i koji ga je to duh nadahnjivao. Možemo na početku ovog rada samo konstatovati da je jedna takva gromada stvorena iz viševekovnog stila života njegovog naroda. Viševekovnog trpljenja i odricanja po cenu getoizacije i vraćanje, gledano iz ugla moderne civilizacije, na inferiornije oblike plemenskog uređenja, naroda kom je pripadao, a sve zarad slobode. I to ne one obične slobode, nego slobode zlatne, nadahnute zavetnim duhovnim i uzvišenim principima njenog poimanja, gde je spoljašanja sloboda samo rezultat one unutrašnje koja čoveka vezuje sa višim svetovima. Ili kako bi NJegoš rekao, slobode koja daje čoveku razum koji ga sa besmrtnijem ravni. Kao kruna takvog poimanja slobode čitavog naroda, više vekova negovanog i praktikovanog, pojavio se NJegoš. Pre svega da je ovekoveči i opeva u svojim stihovima i posvedoči svojim životom. Životom koji celokupan, u NJegošu vladaru, književniku, misliocu i pravoslavnom vladici, nama prikazuje čoveka za kog se može reći da je: Kao iskra za nebo stvorena i besmrtnijem Bogom pomazana.

NJegoš kroz prizmu romantičarske poetike

Misliti i pisati o NJegošu kao ličnosti, izuzetno je teško, a da se pritom ne pozovemo na izvesne kategorije antičkog duha. Postoje tri stvari koje određuju heroja u antičkom smislu. To su: plemenito poreklo, lepota fizičkog izgleda i junačka dela. Malobrojni su na svetu oni koji su se rodili sa sve ove tri osobine. Mi smo u našoj istoriji imali dve takve ličnosti, a to su NJegoš i despot Stefan Lazarević. Biti svetovni i duhovni vladar jedne zemlje, a istovremeno književnik i filozof to je, najblaže rečeno, teško za čoveka kojem je takav usud dodeljen, a koji je za svog kratkog života uradio više nego većina što bi uradila i da je tri puta duže živela.

Tomas Stens Eliot je u svom eseju „Tradicija i individualni talenatˮ izneo jednu tezu koja je obeležila pogled na savremenu kljiževnost (i književnost uopšte, pogotovo zbog teze da treba tražiti ne samo prošlo u sadašnjem, nego i sadašnje u prošlom). On posmatra svetsku i evropsku književnost kao jedan organski sistem, odnosno kao jedan lanac. Počevši od antike do današnjeg dana. U tom lancu se priključuje individualni talenat, na njega on deluje i postaje njen deo. NJegoš je uspeo da uđe u evropsku i svetsku književnu tradiciju rame uz rame sa svim književnim talentima počevši od Homera pa do današnjeg dana.

Ovo se najbolje vidi u „Luči Mikrokozmiˮ gde se može prepoznati da je NJegoš idejno korespondirao sa svom evropskom književnom tradicijom. To se može sagledati kroz primer subjekta koji napušta ovaj svet da bi u metastvarnosti došao do nekog saznanja. Tako imamo kod Homera Odisejev silazak u podzemni svet, potom Vergilija koji svog junaka Eneju šalje u podzemni, odnosno onostrani svet da dođe do saznanja u vođstvu boginje Sibile. Dante ovaj motiv oblači u hrišćansko ruho i kao junak svog dela putuje kroz pakao, čistilište i raj u pratnji Vergilija[3]. Osim gore pomenutih književnika koji su obeležili evropsku i svetsku kljiževnost, imamo i Miltona i njegov spev „Izgubljeni rajˮ, koji govori o preegzistencijalnom padu Satane i čoveka. Zatim u najautentičnije i najgenijalnije evropsko i svetsko nasleđe spadaju svakako Gete, Bajron i nezaboravni Puškin. NJegoš sa svojim delom ovom nizu se proključuje u najmanju ruku ravnopravno i sa ključnim crtama romantičarske poetike (stvarajući u modelu romantizma kao poetike i pravca, ali zadržavajući sve odlike duhovne i materijalne kulture iz koje je potekao) koji se sastoji u noćnom anbijentu kao u „Luči Mikrokozmiˮ. Kontepltivni, a ne fizički put lirskog subjekta u kosmosu upućuje na slobodno izgrađen individualni svet umetnika kome nije stalo do tendencioznosti odnosno reakcije publike, a to je u romantizmu nastalo kao jedna vrsta bunta protiv klasicizma, odnosno, kao svojevrsna vrsta njegovog oponenta.

Ono po čemu se može reći da je NJegoš nadišao svoje poetičke suvremenike jeste upravo konstrukcija priče o preegzistencijalnom padu Adama. Kod NJegoša u „Luči Mikrokozmiˮ pad Adama je dvostruki. Prvi se odigrava u preegzistenciji, dok je čovek od netelesne odnosno svetlosne materije. A drugi pad predstavlja jednu vrstu replike, odnosno reprize, u „kožnim haljinamaˮ. Ovo usled toga što je što je Bog oduzeo sećanje Adamu te se ovaj nije sećao svog kažnjavanja u preegzistencijalnoj epohi. Otud je morao u koži, u ovom svetu, da preživi isto iskustvo. Takva vrsta (re)interpretacije motiva čovekove preegzistencije se nigde u svetskoj književnosti, uključujući i romantičarsku, nije pojavila.

Još jedna stvar je bitna, kojom NJegoš, usuđujemo se da kažemo, nadilazi svetske i evropske romantičare. To je pojam luče. Luča predstavlja svetlost ili snop svetlosti koju on tumači kao svetlost sa božanskog ognja i svaki čovek ima luču kojom je obasjana njegova duša i kojom je oživljeno njegovo telo. Nakon završetka ovozemaljskog života i oslobađanja luče od tela, ona se vraća večnom ognju, odnosno Bogu.

Prema mišljenju Đorđa Sp. Radojičića tu luču NJegoš baštini od Domentijana, našag srednjovekovnog hagiografa, pisca žitija Svetog Save. Stručnjaci za srednjovekovnu književnost se i danas aktivno bave Domentijanom i nazivaju ga pesnikom svetlosti. Uzimajući u obzir gore navedeno, vidi se da je NJegoš jedan moćan um i čovek zainteresovan za svet oko sebe. I za antički svet i evropsku kulturu, a najviše (kao vladika) za pravoslavnu srednjovekovnu književnost. NJegoš je znao i čitao na nekoliko jezika, temeljno je poznavao antičku književnost, kao i suvremenu čiji je deo bio. Najviše naravno, kao što je napomenuto, svoju srednjovekovnu hagiografsku književnost, dela svetih otaca i bio svestan svoje književne tradicije. Štaviše, bio uronjen u njen duh, koji ne samo da mu je bio poznat, nego je i živeo njime.

U „Luči Mikrokozmiˮ NJegoš postavlja nekoliko egzistencijalnih pitanja čoveku. Ta pitanja se zaista tiču svakog čoveka na planeti i po tome se vidi kolika je književna i duhovna vrednost njegovog dela.

NJegoševo književno delo predstavalja predmet izučavanja mnogih eminentnih umetnika i stručnjaka iz polja nauke o književnosti. NJegoša su, između ostalih, izučavali Vladeta Jerotić, Žarko Vidović, Miran Flašer, a nešto pre njih Isidora Sekulić, Ivo Andrić i drugi… Sve ove ličnosti predstavljaju različite intelekte i senzibiliteta sa, ponekad i oprečnim stavovima, ali ih sve nesporno miri i ujedinjava NJegoševa genijalnost i izuzetnost njegovog književnog dela.

Ako uzmemeo „Gorski Vijenacˮ vidimo da to nije samo jedan venac prelepih stihova, nego je to i jedan idiličan prikaz patrijarhalne sredine i ambijenta kog više nema. Teško je, ili nemoguće, čitajući „Gorski Vijenacˮ ne voleti te ljude i osećati nostalgiju, ma u kom vremenu čitali ovo delo. Samo kada vidite čemu se smeju i kako se lepo smeju uprkos sudbini svog naroda, koja je prilično tragična i stradalnička, što se vidi kroz besede Vladike Danila i Igumana Stefana. Sa druge strane, imate satirične likove poput Vojvode Draška, koji unose neku živost u taj žrtveni ambijent i daju svežinu životu.

Živost, veselost pa i radost zajednice, u pauzama između bojeva i muka životnih, najbolje se vidi kroz kazivanja vojvode Draška o Mlecima kada ga narod sluša pošto se vratio od dužda iz Venecije:

     Kako trideset napuni godinah

     svaki dođe kao babetina

     od bruke se gledati ne može

     kako pođi malo uza stube

     ublijedi kao rubetina

     a nešto mu se zaigra i pogrlo

     rekao bih onaj čas umreti…

NJegoš ovde, u kontekstu vremena i prostora koje delo oslikava, pokazuje dekadenciju zapadnog čoveka naspram jedne vitalne, žive patrijarhalne crnogorske zajednice. Takođe o jelu i piću mletačkih aristokratskih mladića kaže:

Jošte mladi a obezubeli

 sve ližući one poslastice,

 od želje se sad najedoh mesa.

Vuk Mićunović, u svojoj doskočici kaže: gde se gusle ne čuju, tu je mrtva i kuća i ljudi, što dopunjuje kontrast između crnogorske zajednice i civilizovanog Zapada, po mnogo čemu na uštreb navodno naprednijeg Zapada opisanog u „Gorskom Vijencuˮ kroz Republiku Svetog Vlaha.

I najzad, u ovom delu ćemo pomenuti stihove prema životu, o onome čemu bi trebalo nekada da se vratimo i nad čim da se zamislimo. Ta ideja stoji u stihovima:

Iza tuče vedrije je nebo,

iza duge vedrija je duša,

 iza plača veselije poješ.

 I naravno ne treba zaboraviti lik Vuka Mandušića i njegove ljubavne jade u ovom književnom delu, koje je izuzetno teško žanrovski odrediti.

Imati NJegoša u srpskoj književnosti jeste sreća, a čitati takvog književnog velikana u originalu je privilegija. Pored toga što je to privilegija to je i velika odgovornost i to treba dobro da zapamtimo i imamo na umu kao NJegoševi potomci.

NJegoš – svetovni vladar Crne Gore i kosovsko poreklo Crnogoraca

Zanimljivo je da jedna zajednica, bez države u modernom smislu reči, može da civilizaciju kakva je Venecijanska republika potpuno shvati  i pročita. Pripadnici naroda kojim vlada NJegoš svoja zapažanja iskazuju najrečitije i najjasnije u liku Vojvode Draška (iako je to književni lik, on odražava model razmišljanja i duh čitave zajednice), kojem je posle boravka u Veneciji jasno šta može od ovih da očekuje. NJegošu, a i narodu kome je vladar, jasan je i istok i zapad. Jasni su im i modeli funkcionisanja velikog sveta i imperijalnih činovnika, sve do careva i gospodara velikih carstava. Kako se rešavaju državna pitanja i načini na kojima se imperije služe kako bi ostvarili svoje ciljeve, a samim tim im je i jasno šta u određenom trenutku mogu očekivati i dobiti Crnogorci kroz praktikovanje real-politike. Jasno im je ono što je najvažnije – ko im je prijatelj a ko neprijatelj. Iako bez potpunog državnog iskustva, NJegoš i tadašnji Crnogorci razumeju svetska politička i geopolitička kretanja i umeju da nađu svoje mesto u tadašnjem komplikovanom svetskom poretku. Ovo je, mora se priznati, svojevrsan fenomen.

Nemajući državu oni razumeju mnogo bolje aktuelne probleme, odnos Zapada i Istoka prema njima i kako ih ovi vide, kao i svoju poziciju i koliko mogu da očekuju od istih za narod i državu u datom trenutku. Znaju sa kim mogu da budu prijatelji i shvataju, što je najvažnije, kvalitet prijateljstva, koliko je ono duboko, da li je ogračničeno samo na trenutak. Da li je interesno, ortačko ili dublje i plemenitije. Kasniji srpski državnici neretko sve slabije razumeju ove nijanse i usled toga često padaju u greške. Tako vojvoda Draško za dužda kaže Crnogorcima na pitanje: kako te dočeka, je l lijepo?

     Ne lijepo no preljepo

     obeća mi i što ne iskah

     kad sve to poslije izlinja

     ko da ništa ni zboreno nije. 

Draškov (a i u ostale većine Crnogoraca) moralni kodeks je ugrađen u zavetnu misao. On ne filozofira nego živi ovom mišlju, shvata njome, gleda svet oko sebe njome i biva poražen modelom funkcionisanja u Veneciji. Ali on Veneciju i sve devijacije venecijanskog društva odmah prepoznaje, iako je imao sasvim drugu predstavu o viševekovnoj i moćnoj Republici Svetog Vlaha. Draškova moć prepoznavanja (koju su njegovi potomci izgubili u većini) i superiornost potiče od zavetnog duha, čitavog seta nasleđenih vrednosti prenošenih sa kolena na koleno i praktikovanih u životu, koji ne nalazi uporište ni u civilizacijama istoka, ali ni civilizacijama zapada. On je specifikum izgražen i pronikao iz opredeljenja Kneza Lazara na Kosovu i sadrži duhovni princip kao fundamentalni i kao orijentir za tumačenje svih ovosvetskih manifestacija, bilo državnih, bilo kulturnih, političkih, vojnih ili umetničkih…

Mođemo se zapitati: kakav je to narod koji je se svojim modelom razmišljanja i funkcionisanja, na nekin način iznad Istoka i Zapada, uzdigao, kao i kakav je to deo naroda koji nije hteo da prihvati ropstvo kada je celokupan srpski nacionalni korpus utonuo u višestoletnu noć robovanja, dugu i gotovo bez i jednog zračka svetlosti u vidu pomoći koju bi dobio od okolnih naroda ili bilo koga sa bilo koje strane sveta. Da li mi smemo jedan deo srpskog naroda da na ovaj način karakterišemo a da izbegnemo njegovu idealizaciju. Da li smemo da tvrdimo da su četiri nahije (katunska, LJešanska, Rječka i Crmnička), jezgro Crnogoraca i nukleus buduće države, koji nisu priznali ropstvo i povukli su se u brda još od ovladavanja Osmanlija ovim prostorima, oni koji su bili toliko specifični da im ni neminovna getoizacija u odnosu na civilizovan svet kao i povratak na plemenske forme funkcionisanja zajednice sa svim njenim pozitivnim ali negativnim aspektima, nije oduzela superiornost duhovnog poimanja sveta i otrgla najuzvišeniji smisao života potvrđen i osvedočen najsvetijim glavama koje je ovaj narod imao.

No, kada imate sačuvano ono glavno, a to je duh, sopstvo i ono autentično, snaga zajednice i njeno izgrađivanje kad tad dođu na red i bivaju samo rezultat ovog predhodnog. Nešto pre NJegoša se krenulo odlučnije u izgrađivanje državnih institucija, a za taj proces je, uz njegove predhodnike, najzaslužniji NJegošev stric Petar I Petrović NJegoš. U njegovo vreme su plemenima četiri nahije pripojeni Bješivci, Bjelopavlići i Piperi, kao i brdska plemena Rovci i Morače. Dakle to je ta Crna Gora u kojoj je vladao NJegoš. To su te planine i krševi gde su se predhodnih više stotina godina doseljavali oni koji nisu hteli da priznaju tursku vlast.

Oni su se odrekli civilizacije, egzistiranja u institucijama, pa što ne reći i pogodnostima koje im je mogla pružiti tadašnja okupatorska, ali ipak sređena i funkcionalna osmanlijska država. Suština njihovog postupka je u odricanju i protivljenju okupatorskoj vlasti kako bi se sačuvala sloboda koja u njihovom shvatanju života nema zamenu i alternativu. Otkud ta želja, motiv i smisao. Motivi su morali biti jaki, a doživljaj zavetnog duha potpun i duboko ukorenjen da bi se odvažili na život u gotovo nemogućim uslovim kako bi sačuvali slobodu i svoju autentičnost.

NJihov pogled na istoriju može mnogo objasniti. Plemena iz Katunske nahije, Cuci i Bjelice, su verovali da potiču od kosovskih heroja braće Orlovića, koji su braća Pavla Orlovića koji je poginuo u Kosovskom boju. Pavle Orlović nije istorijska ličnost, ali ovo verovanje govori o nečemu bitnijem, o neraskidivoj povezanosti ovih plemena sa kosovskim junacima a samim tim i kosovskim mitom kao vrednosnim paketom načela koji su oni bili rešeni da čuvaju i podržavaju, te da žive njime. Zbog toga se njegovo postojanje i junašto prenosilo sa kolena na koleno i stvaralo jedan moralni kodeks koji je opet stvarao jedan pogled na svet čiji je moto da se mora ostati u ovim brdima i praktikovati duh slobode nepriznavanjem imperijalne vlasti, čak i kada ona u nekom trenutku zavlada tim brdima i nepristupačnim predelima gde su se smestili Crnogorci.

U plemenu NJeguš je vladalo uverenje da oni nikada nisu plaćali porez Turcima. Te kosovsko zavetne osnove su temelji na kojima je stvarana Crna Gora i temelji na kojima su egzistirali i kojima su živeli Crnogorci. Taj narod je odlučio da živi u planinama, u plemenskim zajednicama (vraćajući se u civiliozacijskom smislu na niži oblik društvenog funkcionisanja koji je nosio i određene negativnosti, nepostojanje zakona, krvna osveta itd.) posle egzistiranja u moćnoj srdnjovekovnoj državi, baš zato što nije hteo da pristane na nove odnose u okviru kojih je dominirala Osmanlijska Turska a na zapadu Austrija i Mletačka republika. Najdublji je osećaj duha Kosovskog zaveta i on je ta snaga i sila koja se konstatno uliva u zajednicu prepričavanjem i prenošenjem sa kolena na koleno.Uz gusle se peva o srpskom carstvu, o precima svetiteljima carevima i junacima pred kojima svaki član zajednice oseća da mora da bude dostojan. Štaviše može se reći da oni doživljavaju svoje pretke kao žive, da kroz podražavanje njima oni ih oživljavaju i čuvaju kao duhovni i uopšte životni obrazac koji im je negde imperativ i koji oni žele da dostignu.

To se najbolje vidi kroz NJegoševe reči kada kaže: sa čime ćete izaći pred Miloša i ostale junake koji žive dokle sunce greje. Kada grmi na Vujicu Vukašina i Vuka koji su izdali svoje bližnje, državu, crkvu i narod. Po tome vidite da je Kosovski zavet i kosovski duh iznad svega materijalnog. On daje snagu i silu, on nije moral pargrafski, bezlični i lišen životne energije. On uz silu daje i smisao da se u takvim, gotovo nemogućim uslovima, egzistira.

Motiv viteških predaka, od kojih vuku korene pripadnici plemena ili naroda, nije prisutan samo u srpskoj istoriji. Po rečima istoričara Radovana Samardžića svetska je pojava da plemena ili rodovi smisle svog rodonačelnika. U njemu je njihovo plemensko ishodište i jemstvo njihovog dostojnog opstanka među drugima, kao i očuvanje njihove autentičnosti. Kod Srba je, navodi dalje Samardžić, to bezmalo uvek bila i ostala neka glasovita ličnost iz istoriskog predanja, veoma često iz kosovskog zaveštanja. Uspostavljana je, dakle, predstava o plemenitom poreklu i plemenitim svojstvima pojedinih grupa. Dakle, po junacima iz narodnih predanja, koji su osnivači i kasniji moralni uzor zajednice, Srbi se ne razlikuju od ostalih naroda. Takva pojava je karakteristična za celokupan srpski nacion.

Ipak ona je najkarakterističnija za Srbe iz Crne Gore i Brda jer su oni najsnažnije podražavali herojima, najpre Svetom Knezu Lazaru, što je bilo osnov za uspostavljanje kosovskog, zavetnog duha koji je konstatno svedočen životom. To je ono što je na neki način (ne potcenjujući ostale skupine srpskog naroda koje su u skladu sa mogućnostima i objektivnim okolnostima nosili i svedočili veliko nasleđe kosovskog opredeljenje duhovnom carstvu, kao i nasleđe i vrednosti svih srpskih vladara i crkvenih velikodostojnika svetitelja) izdvajalo Srbe u besputnim planinama Crne Gore i Brda. Isto tako mora se naglasiti da u drugim narodima ovakva predanja na pravo mesto stavljaju vidljivu moć zajednice, njenu snagu i junaštvo usmereno ka vidljivom svetu, dok kod Crnogoraca u krševitim i nepristupačnim planinama vidljivo nije prioritetno nego ono kao bitno proizilazi tek iz nevidljivog, iz carstva duha koje je bilo opredeljenje i Svetog cara Lazara. Baš kao što je i Svetom Savi bila bitna država, ali samo kao sredstvo i ustanova u kojoj se narod mogao bolje organizovati zarad ostvarivanja hrišćanskih večnih duhovnih načela i u tom duhu izgrađivati sebe kao narod Božiji pri čemu svaki pojedinac u okviru tog velikog sabora postaje pričasnik nebeske, duhovne slave koje su se udostojili oni najbolji iz naroda.

Osećaj odgovornosti kod NJegoša

Kada govrimo o NJegošu treba napomenuti da je on za razliku od mnogih pesnika bio i mnogo toga drugog u životu, te mu je zbog toga odgovornost bila velika. NJegoš je bio svetovni vladar Crne Gore, borio se za opstanak naroda između velikih imperija, Turske i Austrije. Bio je duhovni i svetovni vladar. Kao takav je imao kontakte sa Austrijancima, Turcima ali i ostalim narodima u Evropi i sa njihovim elitama sa kojima se sretao na mnogim evropskim dvorovima. Iz tog stečenog iskustva, ali i svih drugih životnih muka kojima je bio izložen, nastajale su NJegoševe pesme. On nije stvarao iz udobne fotelje, nego kupivši iskustva u „gladijatorskoj areniˮ. Termin koji možda najbolje govori o ovom svetu i najrealnije objašnjava stanje jednog malog naroda među velikim svetski imperijama. Otud su NJegoševe pesme snažnije i realnije od njegovih savremenika, ali i snažnija potvrda zavetnog duha koji je opstajao u najmanju ruku u teškim uslovima dokazujući svoju snagu, vitalnost, ali i neuništivo večno ishodište.

Imao je NJegoš sukob sa guvernadurskom porodicom Radonjić koja je htela da preotme svetovno vladarstvo nad Crnom Gorom a bila je u dosluhu sa Venecijancima, a posle i Austrijancima. Bio je nastavljač dela Petra I Petrovića NJegoša i osećao je odgovornost da nastavi izgradnju državnih institucija koje je ovaj započeo. NJegoš je osećao svu veličinu svog prethodnika i otud je nastavio njegovo delo. Gradio je u plemenskoj državi moderne institucije shvatajući da prelaz ko modernoj državi može izvesti samo Crkva kroz borbu stvarajući savršenije unutrašnje ustrojstvo. Isto tako je znao je da izgradnja države ne sme da ugrozi zavetno opredeljenje koje su Crnogorci ondašnji proklamovali iznad svih ideala i koje ih je vekovima održalo duhovno i moralno snažnima. Ali je i znao da treba ići u pravcu izgrađivanja moderne države, a to mu je u amanet ostavio Petar I Petrović NJegoš. Sveti Petar Cetinjski. Često je i navika Crnogoraca da funkcionišu plemenski bila prepreka NJegoševom državotvornom delovanju. To je još jedna muka koju je imao, jer ti ljudi nisu jednostavni, to su ljudi od integriteta koji nikada nisu, kako su oni naglašavali, harač plaćali Turcima i nisu baš pogodni za prilagođavanje državnom ustrojstvu, sa svim svojim pravilima i zakonima koji se moraju neminovno u svakoj državi poštovati. Kako bi rekao Vladika Nikolaj vladati tadašnjim Crnogorcima nije lako, a NJegoš je vladao među sokolovima.

Stradanje i njegov smisao kod NJegoša

Upravo sve ove muke su NJegoša i inspirisale da zadire u duboke filozofske i egzistencijalne teme. Muka njega i njegovog naroda je navela NJegoša da se pita, a to u svojoj poeziji i prikaže, zašto njegov vasceli narod strada i zašto pati. I pod Turskom i pod Austrijom i u Crnog Gori. I na kraju da se pita zašto uopšte ljudi stradaju, gde je uzrok njihovom stradanju. Ta pitanja NJegoševa, i naša o NJegošu, nas dovode do onog centralnog nerva pesnikove muke. Dovode nas do NJegoša koji se bavi idejom pada, kako pada srpskog srednjovekovnog carstva, tako i pada čovečanstva uopšte. Odnosno do NJegoševe muke i grozničavog traženja (po obrascu Dostojevskog gde je NJegoš najviše sličan ovom ruskom geniju) odgovora zašto ljudi stradaju i zašto Srbi moraju da se odriču svega,  da trpe, da besprimerno stradaju da bi sačuvali zavet, kao i kakav je uopšte smisao stradanja.

Bog se dragi na Srbe razljuti

za njihova smrtna sagrešenja.

Naši cari zakon pogaziše,

počeše se krvnički goniti,

jedan drugom vadit oči žive;

zabaciše vladu i državu,

za pravilo ludost izabraše.

Nevjerne im sluge postadoše

i carskom se krvlju okupaše.

Velikaši, proklete im duše,

na komate razdrobiše carstvo,

srpske sile grdno satriješe;

velikaši, trag im se utro,

raspre sjeme posijaše grko,

te s njim pleme srpsko otrovaše;

velikaši, grdne kukavice,

postadoše roda izdajice.

O prokleta kosovska večero,

kud ta sreća da grdne glavare

sve potrova i trag im utrije;

sam da Miloš osta na srijedi

sa njegova oba pobratima,

te bi Srbin danas Srbom bio!

Brankoviću, pogano koljeno,

tako li se služi otačastvu,

tako li se cijeni poštenje?

O Miloše, ko ti ne zavidi?

Ti si žertva blagorodnog čuvstva,

voinstveni genij svemogući,

grom stravični te krune razdraba!

Veličastvo viteške ti duše

nadmašuje besmrtne podvige

divne Sparte i velikog Rima;

sva viteštva njina blistatelna

tvoja gorda mišca pomračuje.

Otimajući se iz mraka ka svetlosti, kao i svaki veliki čovek, može se konstatovati da je NJegoš rođen i proizašao od svetorodne loze, kao potomak svog predhodnika Petra I Petrovića NJegoša, ali i svih svojih predaka koji su živeli i crnogorskim brdima vekovima. Nije isto kada je neko naslednik jednog sveca ili kada je naslednik i potomak čoveka sa sumnjivim moralom. Postoji i duhovna genetika koja u neku ruku određuje naš put. Ali tu je i odgovornost jer se kurs, kako moralni i duhovni tako i državni i nacvionalni mora održati. Dakle, kao što rekosmo, otimajući se od mraka kao svetlosti, kao i sve ličnosti što bi trebalo, NJegoš pokušava da shvati uzroke patnje i stradanja, ali i da detektuje kada i zašto se desio pad, kako srpskog carstva tako i svog roda ljudskog. Štaviše, on se trudi da se potpuno uživi u pad da bi uspostavio dijagnozu i da bi dobio viziju za drugi put koji će neutralisati prošlost i usmeriti i njega i zajednicu u pravom smeru.

Taj put za NJegoša jeste put sakralni, put pokajanja za grehe, kako lične tako i nacionalne. Put iskupljenja, preobraženja i oboženja. Kako doći do tog puta. Videći nekoliko vekova iza sebe on konstatuje da je nemoguće izbeći bolan period iskupljenja koji podrazumeva nošenje krsta:

Krst nositi vama je suđeno

strašne borbe s svojim i s tuđinom!

Težak v’jenac, al’ je voće slatko!

Voskresenja ne biva bez smrti.

Već vas viđu pod sjajnim pokrovom,

čest, narodnost đe je vaskresnula

i đe oltar na istok okrenut,

đe u njemu čisti tamjan dimi.

Slavno mrite, kad mrijet morate!

Čest ranjena žeže hrabra prsa,

u njima joj nema bolovanja.

Porugani oltar jazičestvom

na milost će okrenut nebesa!

Što se više udubljuje u njegovu tajnu smisao stradanja, NJegošu sve snažnije počinje da osvetljava put kojim treba da ide. On počinje da doživljava i shvata duhovne zakonitosti i uzroke stradanja koji su svom silinom pali na njega i njegov narod. Stradanja je jako teško objasniti, shvata NJegoš, ako se ne posmatraju iz perspektive večnosti. Iz finalne, eshatološke perspektive. Krajnja realnost duhovne stvarnosti se doživljava pre svega na liturgiji, u evharistiji. Pričešćem mi se pričešćujemo logosom koji nam donosi predukus novog doba koje će nastupita u večnosti. No, ono je prisutno svojim delom, onoliko koliko čovek može da primi, i sada, ali najpotpunije na liturgiji. Čovek u tom stanju uzdignuća može mnogo lakše, odnosne tek tada može da bude na putu potpuno pravilnog shvatanja stradanja.

Mnogi istoričari, antropolozi, psiholozi, sociolizi filozofi i ostali naučnici su se trudili da objasne stradanja. Konkretno i da objasne šta se desilo sa srpskom državom, zašto je propala. No, to je složen i za ljudske umove težak posao, a u potpunom smislu tajna stradanja je nedokučiva. Ali to je tajna, čije se otkrovenje nazire na Liturgiji, a najviše kroz slavljenje tvorca i pričešćivanje onim večnim, gde se postaje saučesnik duha novog doba. Na Liturgiji i življenjem liturgijskim životom se omogućuje sagledavanja uzroka zašto se nešto desilo. To se otkriva ljudima u meri u kojoj oni to mogu da prime i shvate. Dakle, učešće na Liturgiji omogućuje dodir sa tajnom ovaploćenog Boga i božanskog duha, nadilaženje vremena koje rezultira otkrivanjem tajne stradanja sopstvenog naroda, ali i celokupnog čovečanstva. Samo tako se shvata svet, i samo tako se može biti iznad svih modela funkcionisanja ovoga sveta, pri čemu se oni ne negiraju nego se nadilaze moćnijim zakonima i moćnijom logikom i silom. Samo tako čovek može delovati u ovom svetu a da pri tom kao da nije od ovoga sveta. To je NJegoš vremenom sve bolje shvatao.

Luča Mikrokozma je potpuni dokaz za gore navedeno. Prva dva dela ovog jedinstvenog književnog speva govore o nebeskom carstvu, onom čiji doživljaj i predukus imamo na Liturgiji. Bitno je istaći da tek kada se to doživi onda postaje gotovo potpuno jasan pad i srpskog carstva, ali i Adama i Eve u rajskom vrtu, a i Satane.

Na nj je prestol mirosijatelja

te u svjetlost biće okupao.“

Jošt Bog nek zna što mi angel priča,

no ja pogled put neba ispravih

i zanešen ne čujah angela,

već trepetom sv’jet svjetovah gledah,

i slatka me nemoć obuzela.

Sva ti ovde ginu ponjatija,

voobrazi sami sebe gone

i gube se u neizvjesnosti!

Od svijeta na kom mi sjeđasmo

do nebesa prestolodržnoga

rastojanje preužasno bješe –

stoput više Zemlje od Urana;

sav nebosklon što mogah viđeti

mir mirovah bješe napunio

sa svojijem svijetlijem šarom.

Iz njega se luče besamrtne

na sve strane r’jekama sipahu.

Ko kad tvorac mogućijem slovom

našu zemlju u vjetar razvije

i u trenuć zemni okeani

kad se prospu srebrnim strujama

u propasti bezdne mrakovite –

tako teku izobilno luče

sa dobrotom svojom besamrtnom

u prostore opširnoga bića.

Kroz valove nebesne svjetlosti

mirijade lećahu kometah

sa naglošću svojom prekomjernom

na sve strane tamo i ovamo:

neke k nebu, a neke od neba,

kako ono trudoljubne pčele

kad im ruka blagodatna tvorca

sa štedrošću prospe manu slatku,

te uzavru tamo i ovamo

na vjenčano sa tišinom jutro.

Apostol Pavle je bio uzdignut na treće nebo, bili su to i još neki drugi svetitelji, a njihova svedočenja posle toga su bila štura. Oni su govorili da je telesnom čoveku nemoguće objasniti ono što Bog ugotovi onima koji ga ljube jer telesan čovek to shvata telesno, i ne može duhovne stvari drugačije da shvata. Nećemo ovde da kažemo da je NJegoš bio uzdignuta na treće nebo kao apostol Pavle, ali hoćemo da naglasimo da su ovi stuhovi iz Luče Mikrokozme, kao i celo delo, plod božanskog nadahnuća i viđenja NJegoša. Dakle NJegoš vidi nebo ali, sa druge strane, vidi i Crnu Goru kao getoiziranu, otrgnutu od sveta, bez zakonskog ustrojstva kakvo se nalazi u zaokruženim državama i okruženu onima kojima i ona takva neretko smeta. No, on vidi i drušvo u kom postoji gotovo nesrazmerno stradanje ljudskim moćima, vidi i da je krst nositi Crnogorcima suđeno, vidi i da se za slobodu mora boriti, da se još mora odricati da bi Srbi kosovski zavet ispunili i zbog toga stradanju daje jedan poseban pečat.

Stradanje i žrtva su obično shvaćeni kao nešto negativno, pogotovo u modernoj civilizaciji. Ona ne shvata više model razmišljanja koji stradanje ne stavlja samo u negativan kontekst. Svi izrazi su kod nas dobili potpuno drugi smisao. Ne nalazi se danas nijedan pozitivan razlog stradanju, mada svi ipak znaju da se bez odricanja ništa ne može u životu postići. Ali stradanje u smislu ostvarenja čoveka i njegovog oboženja zarad ostvarenja u finalnim, eshatološkim dimenzijama retko koga zanima u ovom našem modernom vremenu. Ipak stradanje je najčešće najbrži put do vere, onoga najznačajnijeg za večnu realizaciju i afirmaciju čoveka. Stradanje izaziva neku vrstu udara i vrlo često otvara put do Tvorca. To se može videti u običnom životu jer kako kaže naš narod bez nevolje nema bogomolje. Teško čovek u zoni komfora, bez nevolje i stradanja uopšpte može da se pokrene, a kamoli da počne da pomišlja i promišlja o suštinskim stvarima kojim bi promenio svoj život te da dovede pod upit dotadašnji put kojim je išao, kao i da ga menja.

Umovanje nije loše ali ono produžuje put do Boga i do usavršavanja, štaviše teško da samo umovanje i može biti put ako ne postoji nekakv udar, nekakva iskra koja izazove pokret i primorava dušu na podvig. Bez stradanja, ili iskušenja na koja nailazi u životu,  gotovo je nemoguće da čovek da uradi bilo šta u životu a kamoli da ima kontakt sa verov i putem kao ličnosnom usavršavanju, pokajanju i oboženju. NJegoš jako dobro oseća bitnost stradanja i to je opšta karakteristika svih pravoslavnih mislilaca. Oni se, kao recimo Dostojevski, muče stradanjem i njima je ono često egzistencijalno pitanje. Koliko NJegoš vidi smisao i neophodnost stradanja za izgrađivvanje čoveka najbolje se vidi iz stihova.

Stradanje je krsta dobrodjetelj;

prekaljena iskušenjem duša

rani t’jelo ognjem elektrizma,

a nadežda veže dušu s nebom

kako luča s suncem kapljicu.

Što je čovjek, a mora bit čovjek!

Tvarca jedna te je zemlja vara,

a za njega, vidi, nije zemlja.

Tumač pada roda ljudskog i srpskog carstva

Srpski put zavetni je put stradanja iz kojeg se rađa radost. To NJegoš oseća i dobro zna. On čak taj problem na brži načinm rešava od Dostojevskog. Dijagnozu stradanja srpskog naroda NJegoš daje kao posledicu nesloge velikaša, odnosno srpske srednjovekovne elite. Oni su u svojim oblastima tražili autonomiju posle cara Dušana i želeli da budu kraljevi, despoti, gospodari te da nemaju nikoga iznad sebe. Car Dušan je svojom jakom ličnošću još uvek uspevao da održi i sabere sve srpske zemlje i sve srpske oblasne gospodare. No, nakon njegov smrti svi oblasni gospodari su se osamostalili. Smatrali su, ili im je pohlepa limitirala razum, da je to potpuno, prirodno da oni budu gopspodari u svojim oblastima. Međutim, to je bio krucijalni razlog slabljenja čitavog  naroda i lakšeg prodora Osmanlija. Da li bi istorija izgledala drukčije da je srpska elita i elita ostalih balkanskih naroda bila ujedinjena to ne znamo. No, ovo je bitno istaći zato što u „Luči Mikrokozmiˮ nalazimo objašnjenje prapada i njegov prauzrok iz kog su nastali svi ostali padovi, pa i pad srpske srednjovekovne države.

Luča Mikrokozma, kao prvi deo trilogije „Luča Mikrokozmaˮ , „Gorski vjenacˮ, „Lažni car Šćepan maliˮ, govori da se NJegoš u svom književnom i filozofskom opusu prvo mučio kosmičkim problemima, a da je kasnije iz njih izvodio planetarne, nacionalne i lične. Od šest pevanja „Luče Mikrokozmeˮ tri su posvećena padu, Satane a onda i Adama i Eve, a kroz njih i čitavog čovečanstva. Prva dva su posvećena nebeskoj Liturgiji i carskom duhovnom blaženstvu božanskih svetova. Ovo NJegoš čini upravo da bi objasnio iz kog stanja i iz kog blaženstav je proizašla pobuna. Time je toj pobuni već u startu uspostavljena moralna dijagnoza i fatalističke posledice. Ona je od strane NJegoša obesmišljena i osuđena te joj je pridata krajnje negativna moralna karakteristika.

Zanimljiva su objašnjenja pobune u duhovnom svetu koje NJegoš nudi. Po njima ćemo lako prepoznati i pobune u državama uključujući i srpsku srednjovekovnu državu. Bog je, kako se kaže u „Luči Mikrokozmiˮ , iz perspektive Satane, stvorio svetove koji se moraju pokoravati njemu. Satana je pak, sa druge strane, vrlo zavodnički za autonomiju i za to da svako ima apsolutnu moć u svom delu sveta, navodno stvorenim za njega. Da tu gospodari i da ima i čast i slavu. Dakle, to je jedan zavodnički pristup, gotovo demokratski i socijalistički. Prvo demokratski pošto je za autonomiju, a socijalistički pošto je za navodnu jednakost. Ovde možemo videti da smisao i žeđ za pobunu nije u ljudskoj psihologiji. Ona je uvek podstaknuta Satanom. I naši praotac i pramater su podstaknuti od Satane baš kako i piše u knjizi postanja.

Pobunu je moguće jedino shvatiti iz aspekta i sa pozicije duhovne realnosti, iz pozicije duhovnog uzdignuća, koje je najpristupačnije na Liturgiji, a koje NJegoš opisuje u prva dva pevanja „Luče Mikrokozmeˮ. Dakle iz pozicije duhovne realnosti blaženstva za koju je čovek stvoren i u kojoj je na početku u endemskom vrtu i boravio. Da bi to ostvario u aktuelnom trenutku, čoveku je potrebno uzdignuće, izbavljenje i spasenje. Potrebno je da božanskom silom i svojim podvigom dođe do oboženja i prevazilaženja modela i logike razmišljanja standardnih i racionalnih. Tek tada se može valjano i pravilno videti i shvatiti pad. Kao primer za ovo što je rečeno može nam poslužiti slučaj čoveka koji je zarobljen nekim porokom. Dok porok ili strast vlada njim on ne može videti smisao i destruktivnu suštinu poroka, usled čega ga on, sa svim njegovim posledicama, ne može pravilno protumačiti. Tek kada se izađe iz njega može se shvatiti potpuna rugoba i destruktivnost samog poroka i onoga što je on uradio od njega, kao i opasnost u kojoj je bio dok je boravio u poroku.

NJegoš kao pravoslavni tumač Biblije

Kako je NJegoš uopšte mogao doći u situaciju da suštinski pravilno protumači pad, što je on u „Luči Mikrokozmiˮ , bez obzira na delimičnu neusklađenost sa dogmatima crkve, svakako uradio, kao i da iz tog pravilnog tumačenja, vođen tim duhom, pravilno protumači i čitavu srpsku istoriju, pre svega pad srpskog srednjovekovnog carstva.

Postoje različiti pristupi tumačenja pada, koji je opisan u prvoj knjizi Postanja, i uopšte različiti pristupi proučavanja i tumačenja Biblije. Jedno od njih, na Zapadu dominatno, je naučno, koje je u raznim varijantama zastupljeno na Zapadu, i drugo je Liturgijsko koje je dominatno u pravoslavlju. Za pravoslavno tumačenje liturgija je neophodna i u okviru nje liturgijske anagnoze. Kako kaže Žarko Vidović kapitalni značaj anagnoza u pravoslavnom mišljenju i pevanju, kao i tumačenju Biblije, uočio je najjasnije nemački teolog Konrad Onaš. Onaš prvi nalazi za potrebno da u prikazu suštine pravoslavlja navede sve anagnoze, liturgiju za liturgijom, praznik za praznikom, nedelja za nedeljom. Ako hrišćanin hoće da tumači Bibliju onda ne treba da filozofira, kao protestanti, nego da navede ključni tekst iz same Biblije. On tumači već samim tim biranjem teksta! A onda tekst se ne navodi kao podrška razmišljanju – koje, zaista mora biti kritično, inače je besmisleno – nego kao slavljenje Biblije, u Liturgiji.

Anagnoze su delovi starozavetnih i novozavetnih spisi koji se čitaju na litugiji (Svetog Jovana Zlatoustog i Svetog Vasilija Velikog) i koji slave Hrista, Bogorodicu, ali sveca kojem je tog dana posvećena liturgija. Na svakoj Liturgiji anagnoze su drukčije jer se u zavisnosti od praznika njima daje određena karakteristika praznika. Anagnoze su i prepoznavanja (na grčkom) jer se po njima prepoznaje praznik od praznika. Svi pisci sveštene poezije ubacuju anagnoze i time od svojih dela čine sveštena dela. To je praksa koja se razvila još u Vizantiji. Srpska srednjovekovna sveštena poezija ima neraskidivu nit sa vizantijskom sveštenom poezijom, što čini jedinstvo pravoslavnog duha i izraza. Ovo naročito treba napomenuti jer su mnogi tumačeći NJegoša ovo previđali i pesnika karakterisali samo kao vrhunac naše epske poezije i kulta junaštva. Ovim su ga na nepravilan način potpuno utapali u romantičarski kliše, pa čak i neopagansku paradigmu nemačkog i gnostističkog modela.

Dakle, možemo konstatovati, da se u pravoslavnom tumačenju Biblija stavlja u Liturgiju, a liturgijski mestod i čitanje anagnoza pomoću slavljenja tvorca i svetitelja uzdiže čovekov duh i omogućuje da čovek Bibliju postavi u pravi kontekst i da izrečeno u njoj dobija duhovni i suštinski smisao. Na Zapadu, sa druge strane, Biblija se tumači  bez liturgije i to rezultira profanim tumačenjem kroz analizu, bez slavljenja, bez doživljaja, bez duhovnog uzdignuća.

U takvoj perspektivi pad se shvata kao događaj. Kao nešto što se desilo u vremenu, postoji samo horizontala, nema vertikale. On nema tajinski karakter, ne sagledava se iz perspektive tajne dostupne samo onima kojima se to otkrije na Liturgiji kroz doživljaj finalnog osećaja kraja istorije i nastupanja novoga eona ili carstva duha – kosovskim relnikom rečeno carstva nebeskog. A samo se kroz Liturgiju i smeštanje Biblije i njenih tekstova u Božansku službu, kao i kroz samog Hrista kroz evharistiju i duhovno preobraženja koje ovo prati, može se objasniti i shvatiti pad, koji je u pravoslavlju, u Liturgiji nešto obavijeno velom tajne, kao uostalom i život i čitav stvoreni svet. Smisao i shvatanje pada je tajna koja se samo može otkriti. Ona se praktično i ne može shvatiti profanim proučavanjem i analiziranjem, tajnu samo Bog može otkriti i on to otkriva kroz Liturgiju onima koji mogu da prime. Pad je tajna, koja, možemo konstatovati se tek u spasenju otkriva. Samo će čisti srcem Boga gledati, a idući ovom logikom možemo zaključiti da će samo čista duša razumeti i shvatiti pad.

Pravi teolozi su samo oni koji su očišćeni, tako bar kaže pravoslavlje. Onaj koji se dobro moli Bogu je pravi bogoslov, onaj koji je ispunjen Duhom Svetim, koji je ispunjen Bogom. NJegoš sa te perspektive posmatra pad. Da bi pokazali da NJegoš zaista iz pomenute perspektive sagledava pad treba reći da liturgijske angnoze na Aranđelovdan, Mitrovdan i Veliku Gospojinu, govore o pada Satane i da čitajući te delove Biblije imate utisak da čitate, ili makar da ste u istom duhu koji vas obuzima kada čitate „Luču Mikrokozmuˮ . U Jevanđelju po Luci (stihovi od 16. do 21.) govori Hristos gde vide Satanu gde pade kao munja s neba. NJegoš je u tom liturgijskom duhu pisao svoja dela i sagledavao sve velike svetske tajne, mučio se njima ali je dobijao svetlost u kojoj su mu se one otkrivale. Liturgija, liturgijski duh, kao i sam Hristos su ga štitili od sopstvene zablude, u koju se pada neminovno van Crkve i svega gore navedenog. To je ono što NJegoša najviše izdvaja od pripadnika romantičarskog književnog pravca. Oni nisu imali takav duhovni begraund i kod njih Satana kao „junakˮ nekada biva opisan, istina najčešće kao antiheroj i negativac, ali neretko i privlačan i zavodljivi pobunjenik.

Satana je jako zavodljiv i nema zaštite od njegovih obmana do u pravoslavlju. NJegoš ga jasno detektuje a suštinu i dubinu pada sagledava gotovo potpuno, svakako bolje od svih romantičara, kod kojih se Satana nekada, uz sve ograde, definiše i kao smeli pobunjenik a kult bunta često porpima neozbiljne i naivne konture. Jer smelo osim kao drsko može da se definiše i kao hrabro. Satana kod romantičara, iako većinom kao negativac, ipak izaziva kontraverze jer se doživljava i kao onaj kome se neki i potajno dive, ali čak i da nije tako opisi koji mu se daju podilaze neretko velikoj većini običnih ljudi te u nekom trenutku života mogu da nađu reči čak i hvale za ovoga, po pravoslavlju najvećeg krvnika ljudskog. Kod NJegoša nema prostora za dileme, kod njega je Satana kristalno jasan. NJegoš Satanu gleda iz perpektive Hrista i zbog toga je van opasnosti da mu se na  bilo koji način i makar i najmanjim delom prikloni. On vidi jasno posrnuće Satane, ali i posrnuće Adama. On ga stavlja u preegzistenciju što nije potpuno dogmatski ispravno, ali usuđujemo se da kažemo da to ne narušava NJegošev pravoslavni pristup.

Najvažnije je istaći da NJegoševa „Luča Mikrokozmaˮ , zahvaljujući Liturgiji i liturgiskim angnozama, iako ne svešteno delo dobija odlike, čak i postaje svešteno dela kao i dela iz srednjovekovne književnosti, himne, hagiografije, žitija i službe. NJegoš je potpuno u kontinuitetu srpske srednjovekovne književnosti kao i srpskog pravoslavnog i svetosavskog duha. Iako je Luča Mikrokozma kod nekih pravoslavaca sporna moramo istaći da je NJegoš u njoj potpuno pravoslavan.

Sa druge strane, ako nemate to što ima NJegoš (kompletan pravoslavni begraund u svoj svojoj složenosti, silini i lepoti) onda se pričešćuje drvetom poznanja dobra i zla a dobro i zlo je uvek zlo. Adam koji na nebu pristupa Satani, kako piše u „Luči mikrokozmiˮ, saučestvuje u njegovoj pobuni, zar to ne može da bude slika Adama koji u edemskom vrtu pristupa i pričešćuje se drvetom poznanja i time prilazi i pristupa pobuni. On u trenutku Bogu, koji mu kaže nemoj jesti sa drveta poznanja jer ćeš umreti, ne veruje, nego veruje Satani koji kaže: vi ćete postati kao Bogovi ako pojedete sa tog drveta. To znači da Adam u trenutku pomišlja da Bog laže, a da Satana govori istinu, Satana, koji je otac svake laži i koji biće svoje zasniva na odricanju i laži, govori istinu. Znači Adam se pričešćuje drvetom poznanja. Naravno tajna Adamovog pada je toliko duboka da prosto nećemo da ulazimo u suštinu njenu, niti smatramo da smo za to pozvani i sposobni. Samo pokušavamo da navedemo ono već poznato u kontekstu razjašnjenja onoga što je NJegošu bilo jasno i tumačenja NJegoševe složene ličnosti.

Možemo dakle reći da tumačenje Biblije bez njenog smeštanja u Liturgiju, što je NJegošu potpuno jasno, je tumačenje sa drveta poznanja. To je profano tumačenje, tu se pad tretira kao događaj, a on je tajna koja se shvata jedinu u Hristu iz perspektiv večnosti. Iz drugačije perspektive je nemoguće shvatiti pad, da li njegovi tumači bili naučnici ili bilo šta drugo. Pristupajući tako oni je tumače kao potomci onih koji su pojeli sa drveta poznanja, kao potomci starog Adama, dok je liturgijsko tumačenje tumačenje novog Adama, ili samog Hrista koji i jeste novi Adam, začetnik novog sveta.

NJegoša sve ovo izdiže od tadašnje Evrope, iako je bio njen pripadnik sa onim višim karakteristikama koje ima umetnik. On je dakle crpeći svoju tradiciju modele romantičarskog pravca, tada dominatnog u evropskoj i svetskoj književnosti, u njegovoj formi prihvatio. To je potpuno u skladu sa pravoslavnim duhom ali i elementarnom logikom. Večnost se i projavljujekroz vreme i kroz forme koje je čovek stvorio u vremenu. Jedna od tih formi je i romantizam kao umetnički pravac. On je dakle potpuno u ravni sa svim najvećim romantičarima tog vremena, sa svim genijima, ali ih i nadilazi, pre svega svojim zavetnim begraundom. NJegoš je zbog toga nacionalni genije, ali kao i svaki nacionalni genije on prelazi nacionalne okvire i ulazi u opštečovelanske okvire tipa Dostojevskog kod Rusa, Šekspira kod Engleza, Getea kod Nemaca, Servantesa kod Španaca.

Ali zahvaljujući Kosovskom zavetu liturgiski shvaćenom, koji je samo kontinuitet Svetosavskog zaveta, gde je cilj Svetom Savi da u skladu sa Bogom otkrivenom istinom čitav narod srpski privede novom univerzalnom duhovnom Izrailju, NJegoš je postao nacionalni genije, ili kako čak Andrić kaže Tragični junak kosovske misli. Novo izabranje posle Hrista je univerzalno, vaseljensko i duhovno, odnosno ono se ne ostvaruje u nijednom narodu ponaosob nego u crkvi Hristovoj. Na svemu tome, na tim postulatima i potpuno u tom duhu je NJegoš. On je bio i vladika i književnik, crkven čovek koji se mučio Bogom i sudbinama ljudi, mučilo ga je zlo u svetu. Nekad može da se stiče utisak da je NJegoš dualista, da ima animozitet prema materijalnom svetu, ali ipak on voli svet i to se uvek na kraju pevanja vidi. Kada u stihovima opisuje surovost ovoga sveta on kaže na kraju: Ipak nad svim ovim silnim besporetkom neka umna sila toržestvuje. NJegoš uvek naglašava da je Tvorac taj koji je promislitelj. Ali stradanje, pogotovo ljudi prema kojima je on oseđao bratsku ljubav, koji su prihvatili zavet i prihvatili surov život, on mora da reši. To mu je kao kod Dostojevskog životni inperativ i on na kraju rešava probleme stradanja zavirujući u mnoge tajne nedostupne nama običnim ljudima. Dakle, NJegoš je potekao iz velikog naroda, ne brojno velikog, ali velike tradicije, i na maestralan način je posvedočio, napisao i nama ostavio opravoslavljenu tradiciju tog hrabrog i stradalnog naroda i pokazao da je njihov život u ono vreme bio maksimum poštovanja pravoslavne vere i Svetosavskog i Kosovskog zaveta, koji je jedini put srpskog naroda ka novom Jerusalimu i novom nebu i novoj zemlji.

[1] Petar II Petrović NJegoš, Luča mikrokozma, CANU, Podgorica, 2004. godina

[2] Car Lazar se privole carstvu nebeskome

[3] Vergilija, zato što je ovaj teološki na zapadu protumačen kao vesnik hrišćanstva zbog svoje četvrte Ekloge u kojoj najavljuje pojavu nebeskog dečaka koji će promeniti svet. Ovo je jako bitno i interesentno pošto je Vergilije o ovome naslućivao pet decenija pre Hristovog rođenja.