Никанор Грујић

20/08/2023

Аутор: проф. др Горан Васин, историчар

Владика Никанор Грујић, спадао је у ред најбољих беседника свог времена. Родом из Липове у Мађарској (децембра 1810), завршио је немачку и српску основну школу (1822–1826), а потом гимназију у Мохачу и Печују (1826–1833). Философију и право завршава у Печују (1833–1837), а одмах после тога и Богословију у Сремским Карловцима (1837–1840). Замонашио се 1841. у манастиру Кувеждину. Већ тада је почео да објављује прве песме у Летопису Матице српске (1838, 1841, 1845. и касније 1861) и Сербском народном листу (1838–1841). Објављивао их је под псеудонимом Милутин, Срб-Милутин, Ненад, Наум, Н. Груич. Овај познати епископ годинама је на српским Црквено-народним саборима представљао свакако најзначајнијег представника цркве и њених интереса. Од Благовештенског сабора 1861. до Црквено-народног сабора 1874, он је често знао да даје тон целокупном ставу јерархије у непрестаним расправама са Милетићем и либералима. Управо та борба либерала са конзервативцима и јерарахијом кључни је део политичке и црквене биографије Грујића. Иако се током 1848–1849, истицао срчаним и ватреним говорима, његова рола у црквено-народној политици почела је на Благовештенском сабору одржаном у Сремским Карловцима током априла 1861. Он је тада, као архимандрит манастира Крушедол, говорећи одмах после патријарха Јосифа Рајачића изговорио речи које ће бити credo његове архијерејске (шире политичке – прим Г.В.) делатности: Ја сам устао да говорим и говорићу као архимандрит српски… само као Србин и као члан овог сабора српског… Грујић је бранио српске Привилегије које су основа и суштина српског положаја у Монархији, свети уговор предака за своје потомство, како је рекао.

Што се тиче Српске Војводине и њене територије, о чему се темељно расправљало на Благовештенском сабору, Никанор Грујић је реалистично сматрао да се јединство области не може постићи јер није могуће да се примера ради Барања и Сентандреја нађу у оквирима исте територије, или да се у више жупанија у Угарској уместо мађарског говори српски. Што се тиче функције Српског војводе, који је такође требао бити један од кључних ослонаца будуће Српске Војводине, Никанор Грујић је инсистирао да војводу мора бирати цео српски народ са територије Карловачке митрополије, као једине институције која обухвата све Србе у Монархији.

Најважнији догађаји у политичкој и црквеној каријери владике Никанора Грујића били су везани за Црквено-народни сабор 1869–1870. Од свог избора и потврде за епископа пакрачког 1864, он је непрекидно истицао значај и улогу Цркве као институције која кључно чува положај и јединство Срба у Монархији (од 1867. у Аустроугарској). Са друге стране српски либерали предвођени Светозаром Милетићем, од 1864. крећу у ширу акцију посветовњавања црквених послова и црквено-школске аутономије. Вођени идејама просвећивања и националног препорода, они су захтевали и велике промене у Цркви, сматрајући је кочницом развитка и назадном институцијом. Сукоб се током Црквено-народног сабора 1869–1870, распламсао до непредвидивих размера. Међусобне увреде и вређање, трајно су утицали на однос световања са Црквом све до укидања црквено-школске аутономије 1912. године. Вођа либерала Светозар Милетић  пре почетка Сабора писао је да Влада подржава конзервативни дух и да не жели нова струјања која ће унапредити просвету, већ да власт одржава назадну јерархију.

Владика Никанор Грујић је бранио супротно мишљење, односно да владике треба да позову патријарха и да онда поглавар Митрополије преузме председавање седницама. Око питања председника Сабора, до те мере су супротности биле заоштрене да је патријарх Маширевић, привремено распустио саборске седнице, што је изазвало велико огорчење либерала који су настављали на странама штампе свој вербални сукоб са јерархијом, односно Никанором Грујићем као њеним најважнијим представником. Када је умро Маширевић јануара 1870, врло брзо се поставило питање наставка саборских седница. У свом познатом говору на парастосу патријарху Маширевићу владика пакрачки Никанор Грујић је истакао да се упокојио велики и праведни Србин, који је пуно учинио за Цркву и народ у времену које се може поредити са библијским. У својим успоменама владика Грујић је ипак био критичнији сматрајући да су иза Маширевића остали проблеми, деморалисано свештенство, недисциплиновано и без икаквог реда. Од почетка новог/старог Сабора за Ђурђевдан 1870, политика и Црква су имали свој најжешћи сукоб до тада. Ниједна тачка дневног реда која се односила на решавање многобројних проблема у црквено-школској аутономији није прошла без дуготрајних расправа. Јерархија је у први план избацила владику Грујића као највештијег говорника и суштински најобразованијег човека Цркве. Установи Патријаршије припадају одређена права која су законом загарантована, то је необориво и недопустиво за расправу – био је његов главни аргумент. Јован Суботић је тада према тврдњама Никанора Грујића рекао своју чувену реченицу: Ми ћемо ваше каноне под купус!

Владика Никанор Грујић на крају Црквено-народног сабора јуна 1870. у једном емотивном говору дао је суштину виђења сукоба либерала и конзервативаца и своје лично програмско (и политичко) начело, али кроз призму српске јерархије: Господо, не може се мени приговорити да не подржавам либерална начела, али не могу да подржим рушење поретка цркве и безакоње које се спроводи под видом либералних идеја. Ја сам либералнији од Вас господо, ако сам захтевао да патријарх буде председник, то је традиција и канон, нисам рекао да је одбор опасност, већ новина. Заиста је немогуће да световна лица заповедају Синодом и српском патријарху, али ако је оптужба да нисам либералан јер сам против тог безакоња, молим Господо, али реците ми то јавно и отворено, да владика Грујић не мисли и не жели добро српском роду.

Управо из ове беседе Никанора Грујића видимо конкретно схватање и оправдавање положаја Цркве и њених епископа на Црквено-народним саборима. Они су тежили очувању српских институција и српских Привилегија, али на свој устаљени и уобичајени начин, као што се дешавало од 1690. У црквеним круговима није било разумевања за жељу либерала и њихово инсистирање на коренитим променама у црквеним и школским пословима, што је било неопходно. Црква се бранила од Милетића и његовог покушаја решавања националног питања, избегавањем проблема, или традиционалним ослонцем на државне власти. Владика Грујић је у том погледу био војник Цркве који није допуштао могућност промена односа унутар Цркве или у погледу њеног односа са световним лицима.

Грујићеве црквене беседе у великој мери су се разликовале од његових политичких говора на Црквено-народним саборима. Он је за празнике после литургија често беседио о потреби поштовања хришћанског морала и хришћанског начина живота. Такође, позивао се и на Светосавље као основну компоненту живота православних Срба у Монархији. У беседи у манастиру Врдник (Раваница) на Видовдан 1861, позивао је на очување Косовског култа и поштовање жртве коју је кнез Лазар учинио за небеско спасење српске државе. Контраст кнезу Лазару био је Вук Бранковић као пример издајника и грехова Срба који трају 500 година. Поводом 25 година владавине цара Франца Јозефа 1873, у Пакрацу је одржао говор у коме је хвалио владара Монархије као праведног, великодушног, храброг, милостивог оца кога води рука Духа светог. Ове две беседе владике Грујића најбоље показују део његових ставова када је у питању Косовски култ и однос Цркве према државним властима у Монархији. Своје ставове, када су у питању ова два правца црквене делатности, није мењао до престанка своје активне службе током 1884, када је због болести углавном проводио време у својој епископској резиденцији. Умро је у Пакрацу 4. априла 1887. Био је почасни члан Матице српске и Матице словачке, Друштва српске словесности, и дописни члан Српског ученог друштва у Београду од 1883. године. После његове смрти настављено је са објављивањем његових песама. Његова беседничка вештина остала је узор генерацијама црквених великодостојника, али и многобројних поштовалаца дела овог значајног српског епископа.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања