Немирне воде српске историје – у песми Молитва заспалом господу Арсенија III Чарнојевића

Аутор: проф. Мирјана Грдинић

Патријарх Арсеније III Чарнојевић је несумњиво једна од нај­ве­­ћих личности у новијој српској историји. Живео је у тешка вре­мена по српски народ; управљао је бродом српске цркве кроз немирне воде српске историје. Предводио је Велику сео­бу Срба у јужну Угарску покушавајући тако да сачува срп­ски народ од турске одмазде и страдања приликом повлаче­ња аустријске војске. Прелажењем у Великој сеоби на тло да­на­шње Војводине патријарх је пренео и све духовне и про­­свет­не установе. Поред свих ових великих дела, па­три­јарх Ар­­се­­није III у пис­мима, записима, посланицама и у свом де­ли­­мично сачу­ва­ном Дневнику остварио се и као писац, али и као учитељ. Молитва заспалом господу Арсенија III Чарнојевића је у склопу кратког путописа у Свету земљу, у другом делу писма које је упутио руском царском саветнику В. М. Головнину, исписана је у старозаветном духу евоцирајући тугу остарелог пастира због прогоњеног и расејаног стада. Ова патријархова антологијска песма представља потресни ламент над изгубљеним народом, али истовремено и један од последњих драгуља у бројаници српске средњовековне поезије.

Молитва заспалом Господу

(29. октобра 1705. године)

И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом,
од места до места,
као лађа на пучини великог океана
бекству се дајемо,
чекајући када ће заћи сунце
и преклонити се дан
и проћи тамна ноћ
и зимска беда која лежи над нама.

 Јер нема онога који нас саветује,
ни оног који нас од невоље ослобађа,
и невоља наша удвостручава се.
И рекох са сузама: 

 Докле ћеш, Господе, заборављати нас до краја,
докле ће се наоружавати на достојање твоје?
Устани, Господе!
Зашто спаваш,
зашто лице твоје, Боже наш, одвраћаш од нас?
И опет васкрсни, Господе,
помози нам имена твојега ради!
И тако непрестано ридање на ридање прилажемо
и ниоткуда помоћи.

 (Превео на савремени језик Ђорђе Сп. Радојичић)

Молитва као средњовековни жанр има трочлану структуру: први део – обраћање без славо­слов­ља са описом патњи колектива, други део – исповедање тежине живота, личног и колективног, а трећи део је мол­ба Богу. „Напуштање земље и велика страдања народа у бегу унели су нове моменте у оплакивању српских несрећа, а то се оплакивање јавља као лајтмотив целе наше књижевности од записа о Маричкој бици инока Исаије до Орфелиновог Плача Сербији, па и на даље све до Друге књиге Сеобе Милоша Црњанског” (Деретић: 167). У Молитви заспалом Господу, у првом делу песме,  исповеда се неподношљива тежина живота, а мотив страдања призива историјски оквир једног немирног времена и поднебља и нестабилних граница, где се смењују нада и патња.

Оно што се упадљиво издваја у овој молитви јесте мотив заспалог Господа истакнут реченицом: Јер нема оно­га који нас саветује, ни оног који нас од невоље ослобађа. Кога то нема? Да ли то патријарх мисли на светске моћнике који могу помоћи? Следећи редови нам пружају одговор: Докле ћеш, Господе, заборављати нас до краја,/ докле ће се нао­ру­жа­вати на достојање твоје?/ Уста­ни, Господе!/ Зашто спаваш,/ зашто лице твоје, Боже наш, одвраћаш од нас? Из овога се јасно види, да Арсеније мисли на Господа. Зар је могуће да се Бог тако повукао из судбине једног народа као да га нема? Чарнојевићева филозофија богонестајања условљена је стањем немоћи и свих несрећа и недаћа у којем се нашао и он и његов народ: као лађа на пучини великог океана. Библијска слика лађе на пучини мотивски се повезује са Нојевом барком која је симбол спаса. Но, за разлику од Нојеве барке, лирски субјекат је испуњен страхом за свој народ који је у лутањима, гоњен од непријатеља. Патријарх је гледајући ужасно и крваво страдање свог народа, његово неумитно истребљење, кренуо смело у богопорицање јер је осетио да ће баш у том богопорицњу пронаћи одговор на сва своја питања и одговор је просто синуо у речима Устани, Господе!.

Ар­се­није III Чарнојевић у својој молитви приликом увођења мотива заспалог Господа снажно се ослања на један од најпознатијих библијских псалама: Псалм 44.

Подигни се, зашто спаваш, Господе?
Устани, и не одбаци (нас) до краја.

Зашто лице Твоје окрећеш?
Заборављаш ли бедноћу нашу и невољу нашу?

[…]

Устани, Господе, помози нам,
и избави нас Имена Твога ради.

Овај мотив су касније користили и бројни други књижевници након Арсенија, али топос напуштености од Бога свој најстрашнији биланс добија у поезији Милоша Црњанског, који је уосталом и сам трагао за Чарнојевићима. У његовој Молитви сто­је стихови:

Оче наш

син твој је беднији од биља,

страснији него цвет,

не­стал­нији него ветар зоре,

суморнији него море,

и сам, сасвим сам.

Поред мотива заспалог Господа, у песми је присутан и древни мотив сеоба, луталаштва (Одисеј), путовања који осликава егзистенцијални статус српског народа. Сеоба у народу буди неизвесност и страх, те Чарнојевићева молитва представља значајно сведочанство преломног тренутка српске историје – после Велике сеобе судбина изгнаног српског народа неће бити иста. Арсеније III Чарнојевић, баш као што и Милош Црњански каже у свом роману Сеобе I, ишао је за својом звездом у бескрајно плавом кругу водећи са собом српски народ. Он је ту звезду пратио до краја у нади да ће га она довести до места спаса, тј. до Обећане Земље. Међутим, дочекало их је супротно, зимска беда која лежи над нама, јер нема онога који нас саветује, ни оног који нас од невоље ослобађа. У таквој ситуацији Срби су се скупљали око патријарха као пчеле око матице, јер су у њему видели своју духовну звезду која је у стању да својом светлошћу обасја српско племе, а преко тог племена и читав људски род.

Како каже Марко Томић у тесту Звезда „Срби су у својој историји имали много оваквих звезда, почев од Саве па до наших дана увек би нека звезда засијала и осветлила пут целом једном народу. Увек би Бог дао по неку такву звезду. И народ би гледао у ту звезду примајући од њене светлости све дарове, угледајући се на њу. Она би му обасјавала пут у тами и водила би га кроз мрак и помрачину историје” (Томић: 112–113). Слободно се можемо запитати да ли нам таква звезда остаје у народном памћењу или када прође невоља заборављамо је. Непријатељи, како нам је познато из наше националне историје, трудили су се и труде се не само да физички униште српски род, већ да униште његово памћење и историјско сећање. Они то раде већ вековима врло прецизно и систематично, али када се Срби нађу у невољи сећање васкрсава и звезде се поново појављују на нашем небу, у бескрајно плавом кругу, од којих се једна зове Арсеније III Чарнојевић.

„Прожет кроз народ и народ прожет кроз њега” (Мандић: 31) Арсеније III Чарнојевић је био и јесте тај који је српски народ учио „божанским тајнама” кроз једно опште народно подвижништво и мучеништво. Међутим, да ли смо достојни својих предака од којих смо постали и духовно се родили ако их тако лако заборављамо и сећамо их се само у некој новој недаћи и окрећемо се небу у молитви да на њему видимо звезду која ће нам показати пут спасења.  Ако се погледамо у огледалу које се зове Арсеније III Чарнојевић, „Шта ћемо тамо видети? Да ли ћемо уопште видети себе? Патријарх ће се свакако потрудити да видимо себе у њему. Он то може да учини, али колико ми треба да учинимо да би себе могли поново да видимо у том огледалу?” (Мандић: 31).

Литература:

1. Деретић, Ј. (1983). Историја српске књижевности, Нолит, Београд
2. Јовановић, А. (2005). Читанка, за други разред гимназије и средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.
3. Новаковић, С. (1871). Историја српске књижевности, Издање и штампа државне штам­парије, Београд.
4. Патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић, (2019). Сабрани списи, приредили и уредили: М. Томић, Д. Мандић, Д. Ранчић, Пирот
5. Пејчић, Ј. (2002). Најлепше молитве српског језика, Граматик, Београд.
6. Радојичић, Сп. Ђ. (1966). Старо српско песништво, IX–XVIII века, Баг­да­ла, Крушевац