Немачки пут до демократије

26/02/2019

Немачки пут до демократије

 

Аутор: Лазар Слепчев

 

У протеклих неколико текстова, говорили смо о различитим путевима успостављања демократског поретка, као и о чињеници да су управо те разлике иницирале, као свој крајњи производ и различите типове политичког система. Тако британски и амерички пут до демократије можемо у мањој или већој мери одредити као либералан, док је француски превасходно производ револуционарног преврата. Германски или немачки пут ка демократији, имајући у виду сву турбулентност немачке историје и културе, не можемо, а да га не одредимо као изразито конзервативан. Управо та дуга и турбулентна историја, оптерећена унутрашњим разликама, превасходно религијским, иницирала је велике и честе сукобе па и крваве међусобне ратове, који су немачко друштво држали на маргинама европских токова. Таква унутрашња клима није пружала могућност, да се унутар самог немачког ткива заметне идеја слободе, која би могла бити основа развоја савремене демократије. Но, да бисмо разумели сву ту „муку“ немачког пута ка демократији, завирићемо у бурну немачку историју, јер се у њој можда и понајбоље налази одговор на питање: Због чега је модерна демократија Немачкој наметнута тек као пораженој сили II светског рата?

Кренимо дакле од самог почетка.

Сматра се да је германски народ настајао између 750. и 1000. године. У историјском развоју Немачке лако је препознати три мање или више реализована царства: Прво германско царство од 800. до 1806. године; Друго германско царство од 1871. до 1918. године; Треће германско царство није реализовано јер је као Трећи рајх пропало са Хитлером.

 

Први покушај стварања германског царства приписује се Карлу Великом. Крунисањем Карла Великог 800. године од стране римског папе установљена је прва германска империја или Свето римско царство германске нације. Царство је 842. године подељено на западно франачко царство, које је постало Француска, и источно франачко царство, које је постало Германија.

Хиљадугодишња историја првог царства протицала је у територијалном ширењу и жестокој борби на више фронтова. Ту пре свега ваља поменути сукобе, како између цркве и државе, тако и између две религије за политичку надмоћ. Не треба заборавити ни крваве борбе сељака против племића и феудалног ропства. У сељачком рату 1524-1525. године погинуло је око 100.000 сељака. Касније је уследио тридесетогодишњи рат 1618-1648. који је по неким проценама однео само у Немачкој око 10 милиона људи. Све то је знатно утицало на структуру немачког друштва и његове развојне могућности.

Овоме треба додати још две отежавајуће околности. Прво, многим германским принчевима није одговарала јединствена централизована држава. Друго, папа је уживао подршку многих германских принчева.

Појава протестантске реформације и филозофије обећавале су многе и дубље промене и имале на крају противречне резултате. Реформација је, с једне стране, својом протестантском етиком и индивидуалношћу подстицала стваралачку активност, могућности и слободу индивидуе. С друге стране, дуг период религијског конфликта који је започео реформацијом у 16. веку знатно је крунио и нагризао снагу и виталност германског друштва. Протестантска реформација са индивидуалистичким импулсима била је на крају главни фактор који је доприносио развоју политичке традиције која се карактерисала са високо одбрамбеним ставом према ауторитету и некритичком подршком према држави. Обоје, и лутеранизам, са охрабривањем пасивне послушности ауторитету и калвинизам, ширењем идеје активне послушности и службе држави, допринели су у знатној мери расипу ауторитаризма у немачкој политици и увећавајућој централизацији државне власти.

Оштри сукоби ове две религијске концепције довели су до Тридесетосмогодишњег рата 1618. године.

Наполеоновим походима на Европу, а посебно на Немачку, и оснивањем Рајнског савеза 18906. године окончано је постојање Првог рајха.

Интересантно и значајно је да су неколико способних владара с почетка 18. века успели да изграде неке значајне институционалне претпоставке за стварање јаке монархијске државе. Реч је о два озбиљна државна стуба, војсци и јакој, добро организованој и непоткупљивој државној администрацији. Занимљиво је да је у немачком случају, за разлику од британског, стварању администрације претходило стварање парламента.

Друго германско царство (1871-1918) настало је под доминантном политичком фигуром Ото фон Бизмарка. Наиме, дошавши на чело пруске Владе 1860. године Бизмарк вештим политичким маневрима и манипулацијама ствара немачку државу, у којој је парламент такође био само декор. Чврстом руком своје власти, Бизмарк покреће привредни развој, јача војску и администрацију. Немачка привреда врло брзо постаје друга по снази у свету, одмах иза САД-а. Расте и потреба за ширењем државе и њеног утицаја, како на централноевропски регион, тако и на Блиски исток, север Африке. Колапс пројекта ширења дошао је поразом Немачке у I светском рату 1918. године.

Пораз у Великом рату доноси Немачкој либерални Вајмарски Устав 1919. године који немачки конзервативизам, помешан са фрустрацијом пораза у рату није могао да „истрпи“. Године 1933. Хитлер суспендује Устав, и ствара Трећи рајх, који се окончава поразом у Другом светском рату.

Са друге стране, ако погледамо немачку културну и филозофску традицију, видећемо да је ту реч о невероватно високим дометима духа у књижевности, музици, ликовној уметности, архитектури, док је немачки допринос филозофији једнак, ако не и виши од старогрчког.

С правом се онда поставља питање: Шта је то спречавало Немачку да снагом властитог бића, и себе саме, изгради и изнесе демократско друштво? Или пак: Зашто је морала да покреће и губи светске ратове, да би тек као поражена сила, вољом сила победница, добила демократски Устав и уређење?

Одговори на ова питања управо леже у компликованим слојевима немачке бурне историје, о којима смо говорили, и увек изнова потврђују да пут ка демократији није ни лак ни једноставан, а поготово не плод универзалног рецепта.

Данашња, савремена Савезна Република Немачка, функционише на принципима Устава (Основног закона) усвојеног 1949. године. Овај Устав теоретичари с правом називају „револуцијом са стране“, јер је наметнут од стране сила победница у II светском рату, где је пресудну улогу имала Америка. И колико год је у послератном периоду Немачка себе изграђивала као привредног и економског џина, сенка Америке и даље лебди над њом.

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања