Аутор: проф. др Борис Стојковски, историчар
Микроисторије чине макроисторију, односно низ мањих подручја и њихова прошлост заједно могу да дају бољу слику шире историје. Исто тако, важи и обрнуто, свакако да је увек шири контекст дешавања на макроплану, одлуке великих личности, као и догађаји од већег значаја, имало одјек и последице и на историју мањих места, градова или подручја. Локална историја, односно повеснице мањих и већих места, неретко села и других мањих насеобина, као и регионална историја представљају концепт који је у светској историографији присутан и препознат готово од времена настанка критичке историографије. Још од Фернана Бродела и француске школе аналиста, значај локалних историја расте. Локалне хронике постоје и од средњег века, додуше у врло малом броју, и чињеница да су биле увек значајније светске. Међутим, разни локални записи из цркава, мемоари, као и бројни други писани споменици микроисторија могу се наћи диљем Европе. Код нас, дакако, мање, што због османске најезде која је уништила много извора, што и због чињенице да се овакав тип извора није у пуној мери ни развијао. Са Угарском и њеним изворима је нешто другачије, што је олакшавајућа околност за тло данашње Војводине. Ту је, због већег броја повеља, ипак могуће делимично реконструисати локалну историју. Од XIX века, међутим, у науци расте интерес за локалну историју, као и свест о значају микроисторије као суштинског чиниоца стварања историје. Свакодневни живот, историја културе, уметности, науке, и уопште свако поље људске делатности у историји постаје предмет научне обраде, као и функционисање друштва као тоталитета и историјски процеси, наравно у оној мери у којој то дозвољавају извори.
На подручју данашње Војводине током средњег века постојао је низ важних градова. Сирмијум је свој значај имао још од старог века, Бач је био центар ренесансе на југу Угарске, многа друга места су имала своју значајну улогу. Такав је био и данашњи Банат и у њему град Бечкерек. Простор који обухвата данас овај град био је насељен још у палеолиту, а као живи споменик позне антике и раног средњег века сачувано је и преостало и сарматско гробље. У сеоби народа прошло је много популација на овом тлу, а сам Бечкерек настаје у позном средњем веку.
Наравно, у науци је од раније познато да је највероватнији први помен данашњег града Бечкерека заправо као села под тим именом 1326. године. Бечкерек је наведен у исправама будимског каптола као острво окружено Бегејем са три стране. Овај помен острва не треба да чуди. Наиме, средњовековни писци су неретко просторе који су омеђени водом, било да су села, градови или регије (попу Срема) називали острвима и то нема никакве везе са нашим савременим поимањем речи острво. Име самог места, вероватно и места Бечеј и Бечкерека је по породици Бечеи, и пре свега најистакнутијем представнику ове угледне угарске племићке куће Имреу Бечеију, који је био великаш угарског краља Карла Роберта. Остаци новца из времена Карла Роберта су пронађени управо на овом подручју. Вреди напоменути да је стари, изворни, средњовековни назив града искључиво Бечкерек, те да је епитет Велики, који је град такође носио у својој бурној историји, нововековни. Стога ће се у овом раду користити искључиво назив Бечкерек, који је и најстарији и оригинални назив.
Римокатоличка чанадска бискупија, односно њен торонталски архиђаконат имали су парохију у Бечкереку, чији је жупник Јован платио пет гроша ванредне папске десетине која је сакупљана у целој Угарској, па и овде, у периоду 1332 – 1337. године. По томе се сврстава у ред средње богатих жупа, те се може рећи да се радило о релативно добростојећем живљу. Северни Банат, поглавито оновремена крашовска и чанадска жупанија, пак, био јер гушће насељен римокатоличким верницима, имао је више богатих жупа, док је у Торонталској и Ковинској било много мање римокатолика и већ у ово доба приметно је све веће насељавање православног становништва, махом Срба, али и Влаха.
Веома занимљива повеља је из 21. новембра 1342. године, иако оновремене Бечкеречане не показује баш у добром светлу. Из тог дана је речени документ који говори о упаду Доминка Вамоша, бечкеречког сеоског главешине са својим сарадницима који су се звали Поша Дијак, Ђерђ Сегеди/Шегеди, Балаж, син Мартина, Јанош Сабо (лат. Сартор-кројач), итд. Они су по саопштењу кастелана бечејске тврђаве по имену Стефан, син Гехана упали на посед Шенгург (Сенгург, вероватно Сентђерђ, Свети Гргур) и тамо су починили многа недела: поломили су крст, украли 3000 динара, 500 мера соли, разбијали врата на кућама и пљачкали их, а младе девојке су поскидали голе и напаствовали, и чак су одвели и неке локалне великаше у заробљеништво.
Свега две године касније наилази се на још један помен Бечкерека, али и на још један податак о криминалу на подручју самога села. Наиме, тителском каптолу се жалио један кмет Оливер у име поседника села Чеусц, како је јобађ (положај сличан кмету) тог села по имену Антал са малим синчићем ишао на чанадски каптол неким послом, и ту га је напао Јован, син Ладислава, иначе цариник у Бечкереку, са својим саборцима. Украли су им три коња, лук, стрелу, мач и још неку коњску опрему. Такође су нанели озбиљне и тешке телесне повреде Анталу. Његов господар магистар Јован тражио је све украдене ствари назад, а тај други Јован, цариник је био обећао да ће то све вратити, али није ништа испунио и зато је и забележен овај протест пред тителским каптолом.
Нажалост, лакуне у изворима не допуштају да до краја расветлимо оба ова случаја у потпуности, међутим, представљају вредне споменике историје на тлу данашњег Баната, посебно Бечкерека и околине. Из ових се докумената да јасно назрети да је феудални живот био праћен и појавама као што су насиље, пљачка, силовање, те да свакодневни живот средњовековног човека није био ништа мање узбудљив и непредвидив.
Следећи подаци илуструју значај Бечкерека за нека административна питања, али и приказују Бечкерек као место које су посећивали и владари на својим путовањима. Угарски палатин Никола Конт је одржао сабор властеле ковинске и торонталске жупаније баш у Бечкереку 22. јула 1364. године. Бечкерек се овде назива селом – prope villam Bechkerek. Палатин Конт ту решава неку жалбу ковинског поджупана око неких поседа, занимљиво је да се спомиње и кмет по имену Ратко који је са другим јобађима био заробљен мимо своје воље од стране Николе, сина Хедриковог. Иначе предмет спорења је био посед Питролд који се налазио у рукама поджупана Николе Илијиног, док се други спорни посед Ујфалу налазио у власништву великаша Реваија. Палатин је дакако пресудио у корист правих власника оба поседа и разрешио овај спор управо у Бечкереку.
Угарски краљ Жигмунд Луксембуршки (1387 – 1437), након пораза од Турака у бици код Никопоља (1396) озбиљније је започео да размишља о одбрани јужне Угарске која је била најизложенија турским пљачкашким походима. Вероватно је због тога краљ 30. септембра 1398. боравио управо у Бечкереку. Итинерар му се може пратити кроз цео југ земље, био је у Бачу, после Бечкерека је боравио у Илоку, итд. У повељи коју је издао у Бечкереку краљ Жигмунд Луксембуршки по савету барона и прелата за бројне заслуге у борбама на границама краљевства дарује неки посед Кираљсег у арадској жупанији. Помен у повељи да се краљ налазио in Bechcereci, дакле у Бечкереку је нарочито занимљив јер би то значило да је овај град угостио и једног великог владара у средњем веку. Подсећања ради, Жигмунд Луксембуршки је био и чешки краљ, римско-немачки цар, човек који је одржавао свестране везе са великим бројем земаља у средњем веку на Медитерану, у средњој и западној Европи, па чак и на далеком северу или истоку. Један владар таквог формата боравио је и у Бечкереку једном приликом. Недуго потом, и један угледни српски владар имао је везу са овим местом.
Врло брзо после ангорске битке 1402. године, кнез, тада већ деспот Стефан Лазаревић, постаје угарски вазал и окреће се реченом краљу Жигмунду Луксембуршком, од кога добија и неке феудалне поседе, чији се део налазио на југу Угарске, управо на тлу данашње Војводине. Као сопственик ових поседа деспот је дуговао угарском краљу војну службу сходно феудалним обичајима средњег века. Деспот Стефан је готов извесно после 1403. године, можда већ од 1404, поседник бечејског властелинства, у њему и Бечкерек, заједно са Арачом, Арадцем и низом данас изгубљених места, а која су још у XVIII веку били потеси или пустаре у околини Кикинде, Елемира и других банатских вароши и села. И наследник деспота Стефана Лазаревића, деспот Ђурађ Бранковић је био поседник Бечкерека. Наиме, после смрти деспота Стефана 1427. године деспот Ђурађ постаје поседник многих места које је држао и његов ујак и претходник. Ђурађ Бранковић је био у једном тренутку највећи поседник, односно барон на тлу Угарске, држао је чак и Дебрецен, Нађбању (Баја Маре), али и део Баната-Ковин, као и Бечкерек.
У Бечкерек су 1433. године прешли и кметови Ладислава Берегсоија Хађмаша из неких поседа око Бегеја. Краљ Жигмунд у повељи коју је издао ердељски каптол, наређује да се ти кметови са свом имовином и приходима врате, јер су поменутом краљевом великашу учинили велику штету и нанели озбиљна губитак у приходима. У овој повељи краљ се обраћа illustri Georgio despota Rascie и свим великашима, угледницима и кметовима који живе у Бечкереку. Деспоту се обраћа и као феудалном господару овог места. Према једној несигурној повељи, чија прецизност и тачност није сасвим утврђена, Бечкерек заједно са другим поседима предат је 1441. године од стране деспота Ђурђа Бранковића Павлу Биринију из Вероне. Око управо исте 1441. године Бечкерек се наводи као oppidum односно трговиште (mezőváros) са царином, а наредне је одржан још један сабор жупаније. Каснија историјска сазнања упућују да је посед ипак остао у сопствеништву деспота Ђурђа Бранковића.
Чувени и за оба народа (српски и мађарски) легендарни јунак и борац против Турака Јанош Хуњади/Сибињанин Јанко је такође боравио у Бечкереку. Из Бечкерека је послао писмо 2. јула 1451. године арадском каптолу да неке преступнике позове пред закон, односно да буду изведени пред државног судију. Он 18. новембра 1451. године, сину бана Лошонција, Стевану Лошонцију (још једном великом борцу против Турака) и неким његовим пријатељима даје неке царине, документом издатим у Бечкереку. Сам садржај повеље није директно везан за ову тему, али битан је податак да је Бечкерек био важно место одакле се организовала одбрана јужне Угарске од османске најезде. Хуњади је управо због тога ту и боравио, и то су биле године озбиљних превирања. Врло слично се десило и након пада Новог Брда. Наиме, овај велики рударски центар, и уопште привредни центар средњовековне српске државе пао је у руке Осмалнија 1. јуна 1455. године, а султан Мехмед Освајач је већ наредне године кренуо на Србију, а и на Угарску. Почетком те, 1456. године, деспот Ђурађ се повукао управо у Бечкерек да организује одбрану Смедерева. Српска престоница и њено дунавско моћно утврђење је одолело, и потом је уследила и чувена опсада Београда и херојство Хуњадија и Капистрана.
Поред ових скица из политичког, војног, друштвеног живота, за средњовековни Бечкерек постоји и неколико узгредних података везаних за културне и образовне прилике. Историја образовања у граду на Бегеју је далеко старија него што је то опште познато. Далеко пре оснивања клерикалних школа, или отварања гимназије у новом веку, становници из овог места одлазили су у иностранство на студије. Знамо поуздано за Бечкеречане у Бечу. Чак четворица њих били су у првој половини XV столећа отишли на студије у овај значајни град. Први, који је уједно и први Банаћанин за којег знамо да је отишао да се усавршава у иностранству, био је Тома из Бечкерека (Thomas Beczegereke). Он је у Беч дошао 1411. године код магистра Петра Пулке, док је четири године после њега, 1415, Јоханес или Јован из Бечкерека био следећи студент из овог града у Бечу. Тома није платио упис већ се обавезао да ће то да уради. Јоханес је уплатио два гроша уписнине, код падованског професора магистра Виричија, који је имао и диплому из теологије. Затим следи празнина од дванаест година, да би Георгије из Бечкерека 1427. године био следећи студент из овог места који је почео да похађа бечки универзитет. Он је уписан код Урбана де Мелика, магистра, али и дипломираног теолога. Платио је 4 гроша. После њега, од Бечкеречана, још је само Антоније 1439. године уписао овај универзитет. Платио је 17 динара, априла поменуте 1439. године Антоније је постао студент Панграција Кројцера. Радило се о племићу са два доктората из медицине и слободних вештина, али и магистра, врло угледног дакле професора Бечког универзитета.
Вреди истаћи и да су готово сви платили уписнину, што је прилична реткост. Вероватно је ове Бечкеречане подржавала црква, или су били из релативно имућнијих породица. На основу ректора и професора код којих су одлазили, могуће је претпоставити да су добијали добро образовање од угледних људи. Махом су студирали теологију у Бечу. Можда су радили при каптолима, при местима јавне вере, или другде при цркви након завршетка својих студија.
Бечкерек је у средњем веку имао прилично занимљиву историју. Постоје скромни, али врло интересантни извори који осликавају прошлост овог у средњем веку села и трговишта. И при крају средњег века, као и на прелазу у нови век, Бечкерек је био поприште значајних историјских догађаја. Овим се свакако не исцрпљује прича о прошлости овог града у позном средњем веку, а и истраживачи на пољу медијевистике имају још зацело низ одговора да пруже о прошлости целог Баната и данашње Војводине у средњем веку, па тако и о Бечкереку.
Остави коментар