Autor: Milovan Balaban, istoričar
Iako je Napoleon iznikao iz duha revolucionarne Francuske, njegova pojava i njegovo delovanje nisu nešto novo na Zapadu. Imaju kontinuitet u dugovekovnoj logici zapadne civilizacije iz koje proizlazi težnja ka dominaciji, pokoravanju, kontroli i osvajanju ostalih delova sveta zarad gospodarenja čovečanstvom. Dakle, vizija lišena duhovnog poimanja sveta karakterističnog za autentično hrišćanstvo, duhovnog poimanja gde zajednica objedinjena u duhu empatije i ljubavi teži poistovećenju svojih pripadnika i kao takva biva zalog funkcionisanja društva ali i realizacije svakog pojedinca.
Ako Napoleonovu Francusku, kao kontinuitet Zapada, možemo shvatiti kroz njene glavne odlike koje se sastoje u težnji za dominacijom, kontrolom, pokoravanjem i eksploatisanjem drugih civilizacija i kultura, onda bismo na Istoku primetili osobine kao što su poistovećenje sa bližnjim, zajednica koja se empatijom prožima, kao i trpljenje da bi se do cilja uzvišene zajednice došlo. Naravno, ne želimo da kažemo da i u Rusiji nije bilo navedenih karakteristika zapadnog poimanja vrednosti. No, hoćemo pre svega da kažemo da je u kriznim trenucima (kakva je sigurno Napoleonova najezda na Rusiju) došlo do izražaja onog iskonskog u ruskom narodu, vezanog za pravoslavni doživljaj sveta, što je na kraju odnelo i prevagu nad naizgled moćnijim atributima Zapada oličenim u agresiji, žudnji za materijalnim, vekovima formiranim i aktuelizovanim kroz organizaciju, tehniku i superiornu vojsku i državu sposobnu da pobeđuje, pokorava i dominira. Ispostavilo se u ratu Napoleona sa Rusijom da sve to nije bilo dovoljno, da su ruski duh i naizgled slabe hrišćanske vrline prevagnuli nad nadmoćnom tehnologijom i savršeno strukturalno organizovanom vojskom i državom Zapada.
Državni i društveni sistemi Zapada i Rusije proizašli su iz različitih duhovnih paradigmi. Na Zapadu su papski primat i katolička logika univerzalizma, sa pretenzijama gospodarenja i kontrolisanja sveta, proizveli sistem stvaranja apsolutističkih monarhija. Osnaženi narodi su izgrađivanjem sopstvenog apsolutističkog sistema odbacivali papsku supermatiju i stvarali monarhije gde je monarh apsolutni gospodar i nosilac suvereniteta nacije. Ovo je stvaralo osnov da se nekada moćni centar iz Rima marginalizuje i ograniči na verska pitanja, ali je i stvorilo preduslove za sekularizaciju država, pre svega kako bi se eliminisale svetovne pretenzije papa, koje nisu nestale.
Evropske monarhije (makar one najsnažnije), preuzevši univerzalističku paradigmu, težile su svetskoj imperiji, ali sada u sekularnom ruhu, što se pretvorilo u osnov za neprekidnu ekspanziju i pokušaj ovladavanja resursima i kontrolom drugih naroda i prostora. Revolucionarna Francuska, sa buržoazijom kao novim i kreativnim staležom, a pod uticajem Američke revolucije, ovakav globalni strateški cilj nije izmenila. Drugim rečima, iako je u Francuskoj treći stalež zbacio povlašćeni stalež i osvojio vlast, univerzalna paradigma gospodarenja i ovladavanja svetom nije se promenila. Otud je i Napoleonova Francuska, uprkos diskontinuitetu sa apsolutističkom, produžetak i nastavak jednog te istog, ustaljenog imperijalnog toka u delovanju zapadnih država i nacija.
S druge strane, Rusija je sebe doživljavala kao nastavljača vizantijske duhovne i državne paradigme. Samodržavlje u svojoj suštini je bilo nastavak vizantijskog centralizma i Judeo-helenskog duhovnog modela. Samodržavlje je imalo smisla kao objedinjavajući faktor velikog prostora, ali ono u svojoj autentičnoj varijanti podrazumeva jak i autonoman glas crkve, koja sa državom čini zajednički i jedinstven organizam. Isto tako, samodržavlje ne isključuje lokalne osobenosti i autonomije pojedinih oblasti. Ono je sa jakim državnim aparatom objedinjujući faktor različitih teritorija u cilju sprečavanja federalizma i separatizma u velikoj imperiji, kao i simbol i realni garant istoga duha, hrišćanskoga i pravoslavnoga, različitih staleža stanovnika carevine.
Ovakav model uređenja Rusije je narušen i pre Petra Velikog, ali je u njegove vreme potpuno demontiran. Državne strukture su konstituisane po ugledu na Zapad. Uvedeno je kmetstvo, opet po ugledu na tadašnji Zapad. Crkva je potčinjena caru kao u vreme ikonoboraca u Vizantiji, ali i tadašnjih zapadnih monarhija. Elita je počela da usvaja ideološke modele i državno ustrojstvo Zapada, što je uslovilo sve snažniju zavisnost, kao i odstupanje od tradicionalnih duhovnih ruskih paradigmi, ali i shvatanja samodržavlja i generalno ustrojstva države. Samodržavlje u Rusiji je vremenom sve više ličilo na autokratiju, elita je bila otuđena od naroda, a crkva potčinjena državi, konkretno caru sa niskim stepenom autonomije i uticaja na državne tokove i strateške smerove, kako države tako i naroda.
Rusija se vremenom pretvorila u apsolutističku monarhiju zapadnog tipa, dok je Zapad istovremeno revolucionarnim previranjima sve više stavljao akcenat na građanstvo i ideologiju koja je proistekla iz logike trećeg staleža. Ona je bila svakako naprednija i prosperitetnija utoliko ukoliko je buržoazija bila kreativnija od onemoćalog plemstva. No, iako je Rusija, naročito njena elita, preuzela civilizacijski model i vrednosti Zapada i postajala sve više zavisna i manje autentična i kreativna, iskonski model funkcionisanja Rusa kao naroda nije (a nije ni bilo moguće) bio potpuno istisnut i poništen. On je naročito dolazio do izražaja u kriznim momentima kada je čak narod na neki način diktirao ponašanje elite. Ovo je veoma bitno da bi se shvatio rat protiv Napoleona i neviđen otpor ruskog naroda, kao i da bi se videli različiti kulturološki i duhovni osnovi zapadne katoličko-protestantske i pravoslavne civilizacije.
Napoleon je bio rezultat Francuske revolucije koja je u početku propagirala slobode, a posle samo nekoliko godina u obliku Robespjerove diktature pretvorila se u suprotnost – vladavinu terora. Posle zbacivanja Robespjera trebalo je uspostaviti sistem koji obezbeđuje kreativnoj buržoaziji opstanak na vlasti i realizaciju njenih državnih, privrednih, kulturnih i strateških vizija. U ostvarenju navedenog postojala su dva problema. Prvi je bio unutrašnje funkcionisanje države, koja je sad postala demokratska, ali bez iskustva da organizuje sistem predstavničke demokratije kakav je funkcionisao u Britaniji i Americi. Drugi problem bio je konfrontiranost mlade demokratske države sa evropskim staleškim monarhijama, ali i Britanijom, što je bilo motivisano strateškim razlozima.
Ovakva situacija je tražila upravljanje državom čvršćom rukom, kako je govorio Sijes: „treba mi jedna sablja”. Upravo ovakve prilike utrle su put dolasku na vlast Napoleona Bonaparte. General koji je bio najsmeliji da uzme vlast posle početnih uspeha doživeo je fijasko u Egiptu, napustio je bezobzirno svoju vojsku i, kada ga niko nije očekivao, pojavio se u Francuskoj. Kriza koja je potresala republiku bila je odlučujuća za uspinjanje mladog korzikanskog generala Napoleona. Niko ga nije pitao za egipatsku armiju već su garniture, koje su htela da preuzmu vlast, kovale planove i pokušale da ga iskoriste u političkim igrama. Pokušaj da se iskoristi Napoleon rezultirao je državnim udarom 1799. godine, kada je uspostavljen sistem tri konzula, ali je ubrzo Napoleon iskoristio druge i nametnuo se za prvog konzula 1802, a potom se 1804. krunisao za cara. Francuska je za petnaest godina prešla put od kraljevine do carevine i izgledalo je da se ništa bitno nije promenilo. No, ipak je to sada bila druga država. Buržoazija i sve što je kreativno bili su favorizovani, velike energije nacije su oslobođene i usmerene u pravcu jačanja države, a Napoleon je kao car, držeći svu vlast u svojim rukama, bio garant novog sistema uspostavljenog revolucionarnim previranjima.
Evropa se nije mirila sa novom Francuskom. Razlozi su bili ideološke ali strateške prirode. Francuska je težila „izvozu” revolucije, čime bi ugrozila evropske monarhije. U svoj ovoj priči, strateški gledano Rusija je imala najmanje razloga da bude konfrontirana Napoleonu. Iako je prvo stupila u koaliciju protiv revolucionarne Francuske, početkom XIX veka sve je vodilo ka zbližavanju ove dve carevine. To je forsirao Napoleon ali počeo i da prihvata ruski car Pavle. Indikativno je da baš tada dolazi do atentata na ruskog cara, a presto preuzima njegov sin Aleksandar, nastavljajući politiku savezništva sa Evropom protiv Napoleona.
Uprkos angažovanosti Rusije, logistici Britanije i savezništvu evropskih monarhija, Napoleon je 1805. godine nad njima kod Austerlica odneo silovitu pobedu. U pomenutoj bici došlo je do izražaja ono što je bila nova francuska republika. Ideja drugog, „boljeg” sveta, udružena sa novim vizijama ratovanja koje je donela Napoleonova epoha, zajedno sa maestralnom komandnom strukturom koju su činili u ratovima prekaljeni Napoleonovi generali, odnela je prevagu nad starim načinima ratovanja i starim modelima poimanja sveta. Austerlic je bio blistavi Napoleonov dan a sumrak austrijske, pruske i ruske armija.
Ovako moćna armija nastavila je svoj pohod dublje u Srednju Evropu, ugrožavajući britansku politiku ravnoteže snaga na kontinentu, ali još uvek ne ugrožavajući ključne ruske interese. Posle pobeda nad Nemcima kod Jene i Auršteta, te nastavka rata 1807. u bitkama sa Rusima kod Prejsiš Ajlaua i Frindlanda, uvidevši da uprkos pobedama Napoleon ne stiče odlučujuću prednost, dok Rusi ratuju praktično za Prusku i Britaniju, dva cara su u Tilcitu sklopila sporazum o podeli interesnih sfera. Sporazum je Rusiju izvukao iz rata za tuđe interese, dok je Napoleonu pribavio moćnog saveznika za kontinentalnu blokadu kojom je hteo da slomi Britaniju. Ispostaviće se da Rusi neće ići u potpunu konfrontaciju sa ostrvskom imperijom, da će se vremenom sve više ignorisati blokada, što će biti jedan od bitnih uzroka rata Napoleona i Rusije.
Štaviše, blokada Britanije je postala osnov Napoleonovog pokušaja da slomi imperiju. Ona je diktirala Napoleonovo ponašanje i poteze u Evropi. Hanzeatski gradovi Bremen, Libek i Hamburg, koji su je kršili, bili su pripojeni imperiji. Takođe, pošto je roba krijumčarena preko Italije, konkretno i preko papske države, Napoleon je lišio slobode papu kako bi disciplinovao i ostale delove Evrope. Ovde se vidi da je Napoleon potpuno bez skrupula, novi čovek koji ne poštuje poglavara svih katolika. Ovakvo ponašanje je do tada bilo nezamislivo, ali pripajanjem Rima (koje je i Francuzima bilo nejasno) i nazivanjem sebe rimskim carem, Napoleon je oživeo ideju paganske Rimske imperije i ogoleo dominantni princip Zapadne Evrope, koji se ogledao u težnji ka ovladavanjem prostorom, dominacijom nad svetskim resursima i narodima, i osećaju izabranosti da se ta misija sprovede. Na drugi način, još snažniji to je prisutno i danas kod Britanaca i Amerikanaca.
Rusija je vremenom počela da ignoriše blokadu na koju je pristao car u Tilcitu. Blokadom su ruski interesi narušeni jer je carevina imala najživlju trgovinsku razmenu sa Britanijom. Isto tako, Rusi nisu verovali u efikasnost Napoleonovih mera, što se videlo već 1810–1811. Odnosno, videlo se da Britanija ne može biti slomljena ekonomskim merama. Takođe, ruski car i elita su imali snažan osećaj veličine Britanije i najverovatnije su smatrali da je Napoleon pojava koja se lakše može neutralisati od Britanske imperije. Usled svega toga, vremenom su počeli da ignorišu Napoleonove zahteve i svesno su kršili dogovor o blokadi britanskog ostrva. Najverovatnije su i smatrali da je konfrontacija sa Napoleonom, uprkos njegovoj neospornoj snazi, manje opasna od konflikta sa Britanijom.
Sve ovo je dovelo do toga da se Napoleonu osnove podrivanja i eventualnog uništenja Britanije polagano počnu da ruše. Bez savezništva sa Rusijom njegov ekonomski program nije mogao da uspe, a, s druge strane, Rusija je jedina smela sebi to da dopusti rizikujući čak i rat sa francuskim carem. NJegovo približavanje se osećalo i u tome što je Napoleon imao sve snažniji osećaj nedodirljivog i izabranog rimskog cara, pozvanog da ovlada prostorima gotovo celog sveta. Možda je i nejasna težnja ka svetskoj dominaciji još jedan od uzroka rata sa Rusijom, koji je Napoleon započeo ignorišući gotovo sve druge glasove razuma koji su ga upozoravali na njegovu pogubnost.
Rusi su takođe znali da je dogovor sa Napoleonom manjkav samim tim što bi se vremenom partnerski stav promenio u pokušaj uticaja na Rusiju i postepeno diktiranje ponašanja pravoslavnoj carevini. Otud u Rusiji, koja je negativno doživljavala francuskog cara (naročito narod koji ga je video kao antihrista), nije bilo snaga koje bi sprečile konfrontaciju sa Francuskom. Štaviše, rasle su snage koje su smatrale da i po cenu rata Rusija treba da vodi politiku u skladu sa sopstvenim interesima, u šta se ne uklapa ekonomska blokada Britanije, i ove snage su ubrzo postale dominantne. Sve ovo je uslovilo da rat bude sve bliži, što se videlo po najobimnijim pripremama koje je Napoleon sproveo za ovu kampanju.
Francuski car je pokušavajući da disciplinuje i pokori Rusiju pokrenuo ogromnu armiju od oko 600.000 ljudi, angažovao sve ekonomske i ljudske resurse kako bi primorao Rusiju da poštuje kontinentalnu blokadu prema Britaniji. Napoleonov motiv bio je i u njegovom nejasnom osećaju težnje ka svetskoj moći, što ga je gonilo ka pokoravanju sveta, a kao izdanka prosvetiteljske Francuske i u kulturološku i civilizacijsku misiju koju je navodno trebalo da realizuje u neprosvećenoj Rusiji.
Napoleonov duh, koji oličava celokupnu evropsku civilizaciju, sa njenom umišljenom superiornošću, imao je jasne pretenzije na potiranje Rusije kao svetske sile, ali je upravo učinio to da se autentični, pravoslavni ruski duh, do tad, od Petrovih reformi kao utonuo u san, probudi i izazove refleksnu reakciju čitavog ruskog naroda. Brutalna agresija je ogolila evropsko prosvetiteljstvo, te su u očima običnih Rusa i njegove pozitivne strane bile izbrisane pred najezdom Napoleonove vojske. Dakle, Rusi su bili jedinstveni iako su se povlačili do Moskve. Barklaj de Toli, a kasnije u Kutuzov, shvatili su vojnu situaciju i to da je povlačenje bilo neminovnost. Ono što je specifično za Kutuzova je to da je shvatio kako ruski narod diše, kako doživljava ovu najezdu, te je svojom taktikom i postupcima doprineo da se Narodni duh u potpunosti izrazi i pokaže snagu.
To će se desiti u Moskvi. Moskva je bila mesto Napoleonovog naizgled najvećeg trijumfa, ali je suštinski mesto njegovog katastrofalnog pada. Vojnici, čiji cilj je tokom velikih stradanja i napora bio Moskva, sada su se dali u bezdušno pljačkanje grada. Velika i moćna armija je jednostavno nestala u ruskoj prestonici, a umesto nje Napoleon je imao sada marodere i palikuće. Sa takvom propalom vojskom se nije mogao voditi rat i to je Napoleon znao, pa je slao izaslanike za mir caru i Kutuzovu. Pošto odgovor nije dobio, počeo je pripreme za neizvesno izvlačenje iz Rusije, koje se kasnije pretvorilo u pravu tragediju Francuza.
S druge strane, Rusi su povlačenjem iz Moskve bez kapitulacije i organizovanjem nove vojske u Tarutinskom logoru pokazali odlučnost da nastave rat i da nisu slomljeni. Popunili su se, ojačali i snabdeli rešeni da izbace „antihrista” iz svoje zemlje. Odnos snaga, rešenost i volja da se nastavi rat su se ubrzo videli. Naime, Napoleon je u oktobru počeo povlačenje iz Moskve i krenuo je ka Kalugi. Tu mu se isprečila armija Kutuzova. Posle stajanja dve vojske, jedne naspram druge kod Kaluge, Napoleon se odlučio na povlačenje. Dakle, odlučio je da izbegne bitku, što se do tada nikada nije dogodilo. Francuski car je dobro osetio moralnu slomljenost svoje armije i sebe samog. Otud je naredio sveopšte povlačenje koje se nastavilo do ruskih granica i izazvalo do tada neviđeno propadanje vojske pretvorene u Rusiji u marodersku družinu.
Napoleon je doživeo strahovit poraz, praktično baš u trenutku kada je izgledalo da je trijumfovao. Osvajanje Moskve je bilo vrhunac kampanje, ostvarenje ratnog cilja, ali istovremeno i propast Napoleonove vojske i Pirova pobeda kao prolog velike tragedije koju je armija doživela pri povlačenju iz Rusije. Razloge za ovo nije moguće objasniti bez sagledavanja čitavog rata iz duhovnog aspekta. Možda su pesnici najmerodavniji da svojom proročkom vizijom makar naslute suštinu događaja. Tako je Lord Bajron, inače Napoleonov poštovalac, u svojim stihovima rekao:
Evo pred tobom poludivljih kula Moskve,
što u vjencima od zlata gore na suncu.
Al, avaj! zalaska tvog ovo je sunce.
Tako je veliki pesnik makar nagovestio suštinu Napoleonove najveće tragedije koja je uslovila njegov konačni poraz u Parizu 1814. godine i kraj njegove vladavine i dominacije Evropom.
Ostavi komentar