Autor: msr Srđan Graovac, istoričar
U istoriji ruskog naroda i države Veliki otadžbinski rat, vođen protiv nacifašističke nemani, zauzima posebno mesto. Žrtve koje su ruski, ali i drugi sovjetski narodi tokom te borbe podneli, dramatične i odsudne bitke od kojih je zavisila sudbina ne samo SSSR-a nego celokupnog slobodnog sveta, učinile su da se taj sukob duboko ureže u kolektivnu svest ruskog naroda. Samim tim, Veliki otadžbinski rat i danas predstavlja najčvršći temelj ruskog patriotizma. Međutim, njegova važnost i slava nisu i ne smeju da zasene značaj Otadžbinskog rata iz 1812. godine i pobedu koju je ruski narod izvojevao nad Napoleonom. Kao i 1941. godine, tako je i te 1812. ulog bio veliki – sloboda naroda i opstanak ruske države, ali i sudbina Evrope. Sukobile su se tada ne samo dve dominantne države ili dva moćna vladara, već dva viđenja budućnosti Evrope i sveta. Napoleon je predstavljao jednu novu građansku Evropu, koja se stvarala na tekovinama Francuske revolucije, dok je ruski car Aleksandar I bio branilac stare feudalne Evrope, čiji kraj je neumitno dolazio. Ishod tog sukoba odredio je sudbinu starog kontinenta u godinama i decenijama koje su usledile.
Krajem 18. i početkom 19. stoleća Evropu je iz temelja uzdrmala Francuska revolucija. Pred očima sveta rušio se jedan stari poredak, feudalni, koji je vekovima funkcionisao, a na njegovim razvalinama rađala se nova i drugačija, građanska Evropa. Francuska ekspanzija, oličena u Napoleonovim ratovima, širila je tekovine Francuske revolucije, čije naličje nisu bile samo reči iz čuvenog gesla sloboda, bratstvo i jednakost, već i giljotina, koja je nemilosrdno sekla glave aristokratama, pokazujući da je vreme njihove svemoći prošlo. Strah od francuskog scenarija užasavao je evropske dvorove, koji su spas videli u obračunu sa revolucionarnim gnezdom u Parizu. Međutim, to nije išlo nimalo lako. Naročito kada je na čelo Francuske stao istinski genije rata i jedan od najvećih vojskovođa kog je svet ikada video, Napoleon Bonaparta. NJegova armija sačinjena od slobodnih seljaka i građana rušila je sve pred sobom, tako da ni koalicije evropskih država nisu mogle da je zaustave. Poslednja nada te aristokratske Evrope bila je konzervativna apsolutistička Rusija i njen tadašnji car Aleksandar I.
Miljenik svoje bake Katarine Velike, mlad, lep, šarmantan i obrazovan, Aleksandar je predstavljao otelotvorenje ideala vladara u aristokratskoj Evropi tog vremena. Vlast je preuzeo 1801. godine sedajući na presto uprljan krvlju svoga oca Pavla I, ubijenog u zaveri u kojoj je i sam učestvovao. Britanska obaveštajna služba i rusko-anglofilski orijentisano plemstvo nisu oprostili Pavlu I savezništvo s Napoleonom. Samim tim, po preuzimanju vlasti, Aleksandar I nije imao dilemu. Pravi otklon od vladavine svoga oca, napušta savezništvo sa Francuskom i okreće se Britaniji i Austriji. Međutim, formiranje još jedne antifrancuske koalicije pokazalo se kao uzaludno. Napoleon tuče Austrijance 1805. godine i ulazi u Beč. Iste godine razbija ruske snage kod Austerlica, da bi 1806. godine naneo katastrofalan poraz i Pruskoj u bici kod Jene. Poslednji otpor pružaju mu rusko-pruske snage, ali Francuzi i njih pobeđuju kod Fridlanda 1807. godine. Nakon tog niza poraza saveznika, francuska dominacija u Evropi bila je neupitna, tako da je i Aleksandar I morao prihvatiti tu realnost. Započeo je mirovne pregovore s Napoleonom koji su rezultirali potpisivanjem Tilzitskog mira 1807. godine i uspostavljanjem francusko-ruskog savezništva.
Tilzitski mir predstavljao je izraz želje francuskog cara da sa Rusijom napravi savez koji bu mu omogućio da se obračuna s Britanijom. Pošto je dominantna flota bila brana bilo kakvoj francuskoj invaziji na britanska ostrva, Napoleon se odlučio za strategiju ekonomskog slamanja Gordog Albiona. Rusija se tim mirovnim ugovorom obavezala da će podržati Kontinentalnu blokadu Britanije, kao i da će sklopiti mir sa Osmanlijama i evakuisati svoje trupe iz dunavskih kneževina Vlaške i Moldavije. Takođe, Rusija je dobila i određena teritorijalna proširenja na račun Pruske. Suštinski, iako je u tom ratu poražena, Rusija ne samo da nije pretrpela teritorijalne gubitke, već je proširila granice svoje države. Takođe, obezbedila je podršku Francuske za dalje širenje u pravcu Finske, ali i na račun Osmanlija, ukoliko bi prihvatila da Istočno pitanje rešava u sporazumu s Francuskom.
Međutim, vreme je pokazalo da je to savezništvo s Napoleonom za Aleksandra I bilo iznuđeno i ništa drugo do taktički predah. Ruski car je zazirao od Napoleona i nije imao nameru da izađe u susret uzurpatorovim težnjama da zajednički pokoravaju Istok. Susedstvo sa slabašnim Osmanlijama više mu je odgovaralo nego da na tom prostoru dobije direktnu granicu sa moćnom Francuskom. Takođe, neka zajednička akcija sa Francuzima u britanskoj Indiji za Aleksandra I nije dolazila u obzir. U takvim okolnostima bilo je samo pitanje kada će doći do konfrontacije ova dva dominantna vladara na Starom kontinentu. Nakon otpočinjanja novog rata protiv Napoleona od strane Britanije i Francuske 1809. godine, Aleksandar I nije pokazao previše entuzijazma u pružanju obećane vojne podrške svom savezniku. Ruske trupe ušle su u Galiciju, ali su se držale krajnje pasivno, što je razbesnelo Bonapartu. Kao odgovor na takvo ponašanje „saveznika“, Napoleon je odlučio da se osloni na Poljake. Za Rusiju, koja je zazirala od obnavljanja „Velike Poljske“, takav scenario bio je apsolutno neprihvatljiv. Aleksandar I je čak insistirao da se francuski car i pismeno obaveže da neće vaskrsavati poljsku državu. Međutim, Napoleon ne samo da to nije prihvatio, nego je računao na Poljake kao svojevrsnu predstražu Francuske prema Rusiji. Zategnute odnose između Rusije i Francuske dodatno je pogoršalo otvoreno negodovanje Napoleona zbog ruskog kršenja Kontinentalne blokade, kao i uvođenje visokih carinskih tarifa na francusku robu. Samim tim, sukob između dva vladara i dve zemlje postao je neminovan. I jedan i drugi pripremali su se za konačni obračun, koji se konačno i desio 1812. godine.
Pohod na Rusiju pokazao se kao koban za Napoleonovu sudbinu. Iako je okupio ogromnu armiju od skoro pola miliona vojnika, u koju je uključio mnoge evropske narode, ona se rasula u nepreglednom ruskom prostranstvu. Ruska taktika iscrpljivanja neprijatelja kroz uporno povlačenje i izbegavanje odsudne bitke, pokazala se kao veoma uspešna. Napoleon nije uspeo da uništi rusku armiju, a Aleksandar nije pristajao na mir. U tim okolnostima ni osvajanje spaljene Moskve Napoleonu nije donelo ništa sem hranjenja ega. Suočen sa ruskom zimom koja je neumitno dolazila i nemogućnošću da snabdeva svoje trupe u Rusiji, Napoleon je morao da se povuče. Upravo to povlačenje pretvorilo se u novu agoniju u kojoj će, što od gladi i iznemoglosti, što od zime, a što od napada ruskih kozaka stradati najveći deo preostalih Napoleonovih snaga. Od armije sačinjene od više stotina hiljada ljudi kući se vratilo tek tridesetak hiljada. Bila je to katastrofa od koje se Napoleon nije uspeo oporaviti. Koalicija evropskih država, okupljena oko Rusije, iskoristila je taj težak poraz kako bi francuskom caru prvo kod Lajpciga, a zatim i Vaterloa zadala konačne poraze. Rusi i njihovi saveznici marširali su Parizom i drugim francuskim gradovima, dok je nova mapa Evrope krojena na Bečkom kongresu (1814–1815).
Iako je ruski car izašao pobedonosno iz rata protiv Napoleona, iako je igrao ključnu ulogu na Bečkom kongresu čije odluke su udarile temelj novog međunarodnog poretka, njegova vizija Evrope suštinski nikad nije zaživela. Pokušaj Aleksandra da kroz Svetu alijansu, savez evropskih vladara, uspostavi trajni mir na Starom kontinentu, pokazao se kao utopistički. Naime, zadatak Svete alijanse bio je da sprečava bilo kakve nove revolucionarne procese u Evropi i da čuva tekovine Bečkog kongresa. Međutim, niti su sve evropske države bile spremne da prihvate prevlast Svete alijanse, niti su želele da po svaku cenu slede njena načela. Na kraju krajeva, sama Rusija imala je više štete nego koristi od te organizacije, zato što joj je vezivala ruke u rešavanju za nju prioritetnog Istočnog pitanja. Zaštita postojećih granica predstavljala je jedan od ključnih zadataka Alijanse, čime je i integritet Osmanskog carstva bio garantovan. Samim tim, ni Rusija nije mogla da se aktivno uključi u pružanje podrške balkanskim hrišćanima u njihovim oslobodilačkim težnjama, kao ni u za nju geostrateški posebno važnu borbu za kontrolu nad Bosforom.
IZVORI I LITERATURA
Jelačić Aleksej (1929). Istorija Rusije. Srpska književna zadruga: Beograd.
Mesi Robert (2018). Katarina Velika: portret jedne žene. Laguna: Beograd.
Miljukov Pavel (1939). Istorija Rusije. Narodna kultura: Beograd.
Popov Čedomir (2010). Građanska Evropa (1770–1914). Politička istorija Evrope (1815–1871). Zavod za udžbenike: Beograd.
Uspenski Fjodor (2013). Istočno pitanje. Logos: Beograd.
Ostavi komentar