Namenska industrija kao šansa privrednog razvoja Srbije

Autor: Bogdan Kukić

Namensku industriju čine preduzeća koja proizvode određene proizvode i/ili pružaju usluge specijalnih namena. Proizvodi koji se izrađuju u pogonima ovih preduzeća su najčešće iz domena vojnog oružja i oruđa, zatim vrlo specijalistička preduzeća za istraživanje svemira, nuklearnih tehnologija, zatim upotreba novih informatičkih tehnologija, koje prvo nalaze upotrebu u savremenom naoružanju, a zatim i u širokoj komercijalnoj upotrebi. Klasični proizvodi namenske industrije su vojni avioni (transportni, teretni i lovački avioni), helikopteri (više različitih vrsta), različite vrste brodova, širok dijapozon pešadijskog naoružanja i drumske vojne tehnike.

Srpsku namensku industriju čini više preduzeća, kako u državnom, tako i u privatnom vlasništvu. Neka od njih su: JugoimportSDPR J.P.u Bөogradu, Zastava oružje u Kragujevcu, FAP u Priboju, Zastava kamioni u Kragujevcu, Prvi partizan – namenska proizvodnja u Užicu, Milan Blagojević – namenska proizvodnja u Lučanima, Krušik u Valjevu, Trajal u Kruševcu, Utva u Pančevu, Prva petoletka – namenska proizvodnja u Trsteniku, Teleoptik – žiroskopi u Zemunu, Prva iskra – namenska proizvodnja u Bariču, Sloboda u Čačku, Morava u Velikoj Plani, EDePro u Beogradu, EI-OPEK u Nišu, Senzor Infiz u Beogradu, MTT-Infiz u Beogradu, IMTEL komunikacije u Beogradu, 14.oktobar u Kruševcu.

Proizvodi namenske industije su najčešće finansirani direktno od strane države i mogu da budu zamajac industrijskog razvoja, osvajanjem novih tehnologija, povećanjem kapaciteta i slično. S obzirom na kompleksnost proizvoda, pogotovo složenih borbenih sistema, kosmičkih i nuklearnih istraživanja, vrlo često inženjeri koji su radili u namenskoj industriji postajali su najbolji stručnjaci u svojoj oblasti i radom na projektima namenske industrije dolazili do iskustava i znanja koji su retki u ostalim industrijama. Na ovaj način namenska industrija daje novu dimenziju razvoju ukupne industrije jedne zemlje. Poznato je da su tokom Hladnog rata, SAD i Sovjetski Savez u vojne i slične projekte ulagali velika sredstava i da su tu postizali zapažene rezultate, iako za jedno društvo ova izdvajanja mogu da predstavljaju značajni odliv kapitala iz budžeta. Znanje do kog se dolazilo (istraživanje novih materijala, novih oblika energije, novih oblika komunikacije i sl.), u većini slučajeva predstavlja značajni naučno-tehnološki proboj.

Tako je npr. avio-industrija najveći napredak doživela tokom Drugog svetskog rata upravo zahvaljujući nadljudskim naporima inženjera i država učesnika rata da modernizuju svoja naoružanja. Hladni rat unapredio je korišćenje nuklearne energije tako da se ona u velikoj meri danas koristi u civilne svrhe. Sam početak razvoja raketne tehnologije, koja će kasnije omogućiti da ljudi zakorače na Mesec, planiraju kolonizaciju Marsa, omogućio je bivši major SS-a Verner Fon Braun, koji je posle Drugog svetskog rata počeo da radi za američku vojsku i NASA-u. Isto tako npr. postoje vrlo pozitivni primeri i u srpskoj namenskoj industriji. Razvoj i proizvodnja tenka M-84 (koji je u to vreme, predstavljao jedan od najboljih tenkova na svetu) je u SFRJ uključilo više od 300 fabrika iz cele zemlje i time doprineo da se naoruža JNA, ali i stvori dobar izvozni proizvod.

Sličan i još bolji efekat je trebalo očekivati i od proizvodnje Novog aviona. Novi Avion je zamišljen kao koncept lakog višenamenskog jednomotornog nadzvučnog borbenog aviona koji je razvijan u saradnji sa Francuskom, na istoj bazi je razvijen i Rafal, avion koji u svojoj klasi (4+generacija) predstavlja jedan od najboljih lovaca na svetu. Faktički Novi avion je bio jednomotorna laksa verzija Rafala. Samo na ovom primeru se može videti koliko jedan projekat iz namenske industrije može da pogura celu zemlju u ekonomskom i tehnološkom smislu! Ovaj projekat, trebao je u potpunosti da omogući Jugoslaviji da zaštiti svoje nebo nekoliko decenija unapred, a prednost za državu bi bili avioni jeftiniji za 20% u odnosu na uvoz, s tim sto bi najveći procenat novca za kupovinu aviona ostao u zemlji. Pretpostavke francuske kompanije Marsel Daso (Marcel Dassault), koja je razvila Rafal, bile su da bi u periodu od dve decenije ovaj projekat mogao da zaposli 100. 000 ljudi, mada bi taj broj rastao s eventualnim izvozom. Ovaj projekat bi, takođe, omogućio razne vrste koperantskih odnosa sa mnogobrojnim kompanijama i na taj način bi bili generator i lokomotiva tadašnjeg razvoja privrede. Marsel Daso je prognozirao da je potencijal izvoza aviona u obimu od 300 do 500 jedinica. Novozaposleni bi bili obično iz domena visoke tehnologije, uz savremeno opremanje i razvoj kapaciteta. Nažalost, država se ubrzo raspala, projekat je bio zaustavljen, a podignuti savremeni kapaciteti su uništeni tokom Nato agresije 1999. godine.

Namenska industrija Srbije je, za nepunih 17 godina (od bombardovanja do danas), od zemlje čije su fabrike oružja i vojne opreme totalno uništile NATO bombe, opet postala regionalni lider u proizvodnji pešadijskog naoružanja. Po vojnom analitičaru Andreji Mlakaru „Uspon Srbije u industriji naoružanja posle sankcija, NATO bombardovanja i kompletnog uništenja proizvodne infrastrukture je počeo 2003. godine kada je razvijena samohodna top haubica ’Nora‘. To je projekat iz doba JNA, ali je uz manje modifikacije doživeo pravi uspon i izvozni uspeh, pre svega zahvaljujući kupcima iz Jugoistočne Azije, podsaharske Afrike, pa čak i sa indijskog potkontinenta, posebno iz Bangladeša.ˮ

Srbija je godinama unazad, postepeno ulagala u proizvodne kapacitete i razvoj novih proizvoda. Samim tim, postepeno je dolazilo i do rasta izvoza. Tako je, po rečima ministra privrede Željka Sertića, u 2015. godini vrednost celokupnog vojnog izvoza bila oko 300 miliona dolara.

Već u 2016. godini, došlo je do ogromnog skoka izvoza, tako da je vrednost izvezene robe po izdatim dozvolama za izvoz bila preko 800 miliona dolara. Deset najvećih izvoznika po ugovorenoj vrednosti u 2016. godini su državna preduzeća poput Jugoimporta-SDPR, Prvog partizana, Zastava oružja, Prve petoletke, ali i privatna preduzeća Partizan TEĆ D.O.O. , Tehnoremont D.O.O., Uni Global D.O.O, Krupnik D.O.O., Eling A.D i DLS Specijalni sistemi D.O.O.

Veliki potencijal srpske namenske industrije se video i na najvećem sajmu naoružanja na svetu Ajdeks 2017 u Abu Dabiju. Srbija, to jest kompanija Jugoimport SDPR, je imala imponzantan štand na ovom prestižnom sajmu od 400 m2 na dva nivoa u glavnoj hali, a pored Srbije učestvovali su izlagači iz još 65 zemalja. Na ovom sajmu, Srbija je iznenadila mnoge svojim vrlo atraktivnim proizvodima. Srbija je ovde predstavila svoje adute namenske industrije, poput Lazara 3 u dve moguće verzije. Pored Lazara 3 bila je predstavljena i Nora B-52, kao i najnoviji proizvod, oklopni srpski automobil, koji moze da prevozi 8 osoba, nazvan Miloš.

Već prvog dana od otvaranja sajma, srpski štand su posetile mnogobrojne delegacije, što je samim tim otvorilo put ka mogućim unosnim ugovorima. Tako po rečima našeg najpoznatijeg vojnog novinara Miroslava Lazanskog, mnogobrojne strane delegacije su se raspitivale za Lazara 3, koji je glavni konkurent finskoj Patria-i, za čijim karakteristikama ne zaostaje, ali je po ceni skoro duplo jeftiniji.

Potencijalni ugovor postoji i kada je reč o jednom od aduta srpske vojne industrie Nori B-52. Nora B-52 je, naime, već izvezena u nekoliko zemalja, ali to su bile male narudžbine, od svega nekoliko desetina komada. U Pakistanu se, pored toga, već testira Nora, i njihov ministar je na ovom sajmu spomenuo moguću kupovinu 500 jedinica. Od toga bi 100 komada bilo proizvedeno u Srbiji, a ostalo bi bio transfer znanja za preostalih 400. Ukoliko bi ovakav ugovor bio potpisan, on bi „katapultiraoˮ celokupnu srpsku namensku industriju.

Minimalna cena Nore b-52 je 700 000 dolara po jedinici, po čemu je Nora-B52 više nego konkurentna na svetskom tržištu.

Pored ovih proizvoda na sajmu se predstavila i privatna kompanija Edepro koja je u saradnji sa Jugoimport-SDPR razvila: balistički raketni sistem Šumadija i bespilotni helikopter Stršljen.

Raketni balistički sistem Šumadija ima minimalni domet od 70 km, a maksimalnog od 300 km. Jedna raketa Šumadije je teška oko 1.500kg, od toga može da nosi bojevu glavu težine 200kg. Kada se govori o Šumadiji, treba imati na umu dve stvari: prva, da je u pitanju samo sredstvo odvraćanja, a druga je – da se Srbija razvojem Šumadije svrstala u mali krug zemalja koje imaju sposobnost da proizvedu takvo oružje. Što se tiče isplativosti izvoza i prodaje, o tome će se tek videti nakon svih testiranja.

Izvori

http://www.politika.rs/sr/clanak/374625/Sumadija-pokriva-Balkan

Namenska industrija kao šansa privrednog razvoja Srbije

Ostavi komentar