Autor: dr Jelena Todorović Lazić
Muzeji igraju ključnu ulogu kao „čuvari kolektivnog pamćenja“. Neki autori zastupaju stav da muzeji odražavaju promenu i kontinuitet u kulturnim vrednostima. Muzeji nisu delegirani samo da bi nam predstavili nasleđe prošlosti, već nam oni nude i vezu sa sadašnjošću – imaju ulogu u povezivanju građana sa njihovom zajednicom kao i sa regionom u kome žive.
Evropska unija stoji na stanovištu da muzeji imaju veliki značaj, ako prihvatimo pretpostavku da su oni vlasnici evropske kulturne baštine u integrisanoj Evropi. Muzeji tumače i predstavljaju svoje kolekcije u evropskom kontekstu i na taj način mogu da pomognu da se razvije kolektivni identitet u multikulturnim društvima, u skladu sa sloganom koji EU promoviše „ujedinjeni u različitosti“, što zapravo znači da kulturna raznolikost ne bi smela da se negira već treba da se očuva (Ugovor o funkcionisanju Evropske unije, Član 167). Na osnovu toga možemo zaključiti da osnov evropskog identiteta predstavlja kulturna raznolikost, prihvatanje i uvažavanje svih nacionalnih kultura.
Nacionalni muzeji predstavljaju važan deo javnih institucija koje čine srž kulture jedne zajednice. Istovremeno, nacionalni muzeji su akteri koji predominantno mogu uticati na nacionalni identitet. Nacionalni muzeji koriste znanje, istorijske narative, nasleđe u najširem smislu shvaćeno, kako bi nam ispričali priču o identitetu, sukobima, vrednostima i osećanju pripadnosti.
Period 1990-2010. posebno je važan za pregovaranje o tome koje bi to funkcije trebalo da imaju nacionalni muzeji. Razlog je više nego očigledan: dramatične političke promene u istočnoj Evropi, paralelno sa velikim demografskim promenama u zapadnoj Evropi, stvorile su novu političku agendu prema kojoj bi se kultura i njene institucije mogle koristiti za ublažavanje efekata društvenih promena. Sa tim u vezi, od 90-ih godina prošlog veka, muzejska politika u Evropi je postala poprište političkih i akademskih rasprava o važnosti nacionalnih narativa i nacionalne perspektive.
Iznenađujuće je malo razlika između „starih“ i „novih“ nacionalnih država u Evropi u pogledu savremenih muzejskih politika. Većina današnjih evropskih država imala je svoje nacionalne države u 19. veku. Međutim, u 19. veku nacionalna država, poput Francuske, imala je vrlo dugo integrisanu istoriju kao zasebna država, dok su države poput Mađarske i Grčke ponovo rekonstruisane kao nezavisne države, a tek početkom 20. veka baltičke republike su postale nezavisne – u svim slučajevima kao rezultat dugih političkih i/ili vojnih sukoba. Mađarska i baltičke države nisu bile politički nezavisne sve do pada Gvozdene zavese 1989/1990. Uprkos ovim različitostima, i „stare“ i „nove“ nacionalne države razvile su jake nacionalne muzeje koji su usmereni ka nacionalnoj istoriji. Izuzev Norveške, sve zemlje koje su posmatrane u okviru projekta EUNAMUS, donele su nove Zakone o muzejima nakon 1990. godine: Estonija 1996., Mađarska 1997., Grčka i Francuska 2002. god. Ovi akti su doprineli i definisanju organizacionih struktura na nacionalnom nivou, određivanju standarda koje muzeji očekuju i koje kriterijume treba koristiti za državno finansiranje muzeja.
Iako Norveška nije donela takav opšti akt o muzejima, muzejska politika se aktivno razvijala kroz seriju belih knjiga u kojima su definisane organizaciona struktura, kao i specifični ciljevi norveških muzeja. U Mađarskoj, pitanja muzejske politike su u direktnoj vezi sa revizijom istorije (holokaust, komunizam). U okviru sveukupne retorike u debatama o muzejskoj politici u Evropi posmatrano od 1990. godine, ističe se izričita potreba za promenama. Postkomunističke države izrazile su potrebu za revizijom muzejske politike definisane pod komunističkim diktaturama. Postkolonijalna Francuska izrazila je potrebu da otvori svoje nacionalne muzeje za nove grupe posetilaca i da od muzeja napravi arene za kulturni dijalog i razumevanje, pre svega imigrantske populacije iz starih francuskih kolonija.
Nacionalni muzeji u različitim regionima Evrope formulišu svoje pozicije kao političke i kulturne institucije sledeći zajedničke principe kulturne raznolikosti. Većina evropskih zemalja do sada je ratifikovala Konvenciju iz 2005. godine o zaštiti i promociji kulturne raznolikosti. Političari u evropskim zemljama, i u samoj EU, igraju važnu ulogu, ali na muzejske politike utiču i političari i donosioci odluka na lokalnom i regionalnom nivou.
Kulturna dimenzija projekta evropskih integracija ojačana je nakon donošenja Ugovora iz Lisabona (2007) koji je udario temelje savremenom političkom razvoju Unije. Sa tim u vezi, možemo izvući zaključak da je uloga muzeja da doprinesu transnacionalnoj koheziji i integraciji EU. Ovakva tvrdnja ima obrise utopije jer se bazira na evropskom državljanstvu koje bi trebalo da počiva na zajedničkim evropskim vrednostima i identitetu. Ono gde se prepoznaje utopija jeste upravo deo koji se odnosi na zajednički identitet jer mnoge među „novim“ evropskim državama poriču postojanje transnacionalnog evropskog identiteta (prvenstveno Mađarska i Poljska ali i neke druge države). Izveštaji iz Mađarske, Estonije i Grčke sugerišu da je EU doprinela promenama u nacionalnoj muzejskoj politici i praksi kroz ekonomsko finansiranje određenih muzejskih projekata, ali to ne znači da je automatski i porasla uloga koju imaju muzeji u transnacionalnoj koheziji.
Promene u okviru muzejske politike koje stavljaju naglasak na kulturnu raznolikost i multikulturalnost imaju u određenoj meri očigledne utopijske dimenzije prema zaključcima projekta EUNAMUS. Argumentacija se zasniva na sledećem: muzejske zbirke čvrsto su povezane sa nacionalnim narativima, pretvaranje muzeja u institucije dijaloga ili arene za međukulturne susrete predstavlja vrlo složenu, gotovo nemoguću misiju. Međutim, treba pomenuti i nekoliko uspešnih primera. Dva od tri primera, mogu se naći u transformacijama muzeja koji predstavljaju francusku kolonijalnu prošlost, ali i međunarodnim zbirkama koje se nalaze u pariskom Luvru, treći je slučaj naroda Sami, starosedelačkog naroda na prostoru Norveške. Treći primer je pomalo paradoksalan zbog činjenice da je politika multikulturalnosti dovela do toga da jedino starosedelačko stanovništvo u Norveškoj dobije sopstveni nacionalni muzej.
Ono što se može izvući kao jedan od zaključaka jeste da muzeji moraju mnogo toga da urade, ukoliko žele da podrže evropsku koheziju – ali to ne bi trebalo da čine sami. Mogućnosti predstavljanja evropskog identiteta ne iscrpljuju se samo u eksplicitnim porukama koje nam sa tim u vezi pružaju nacionalni muzeji, već dosta toga zavisi i od načina na koje se organizuju regionalni i lokalni muzeji, kao i mrežni prostori slični muzejima. To, takođe, znači i saradnju sa muzejskim profesionalcima u formulisanju muzejske politike.
Neophodno je pronaći modalitete koji bi pokrenuli muzeje na delovanje, kako na nacionalnom, ali i na evropskom nivou, u cilju povećanja socijalne kohezije i međunarodnog razumevanja. Kulturna politika ima kapacitet da mobiliše muzeje, međutim, ono što pravi razliku među državama Evrope je to kakvu i koliku ulogu muzeji imaju u formulaciji i kreiranju kulturne politike.
Muzeje treba podržavati da pričaju otvorene, multifokalne priče. To znači, zalaganje za očuvanje nacionalnog nasleđa, istovremeno prepoznajući da su nam nekad neophodne nove perspektive u razumevanju identiteta, kako nacionalnog, tako i evropskog. Zato je potrebno staviti građane u prvi plan i posmatrati ih kao aktivne učesnike u muzejima koji nesumnjivo predstavljaju otvorene arene za dijalog.
U Srbiji trenutno ne postoji Zakon o muzejima već je njihovo postojanje i funkcionisanje regulisano Zakonom o kulturnim dobrima. Muzej vrši delatnost zaštite umetničko-istorijskih dela tako što: 1) čuva i održava umetničko-istorijska dela koja se kod njega nalaze; 2) obezbeđuje korišćenje umetničko-istorijskih dela u kulturne i druge svrhe putem njihovog izlaganja u okviru stalnih ili povremenih izložbi i na drugi način; 3) stara se o čuvanju i održavanju zaštićenih umetničko-istorijskih dela koja se nalaze van muzeja na teritoriji na kojoj vrši delatnost zaštite ovih dela.
O zaštiti pokretnog kulturnog nasleđa brinu se dve grupe muzeja: javni muzeji (republički, pokrajinski i lokalni) i oni u privatnom vlasništvu (privatni muzeji i kolekcionarske zbirke). Rad svakog muzeja ne bi bio moguć bez postojanja javnih zbirki u kojima se čuvaju predmeti pokretnog kulturnog nasleđa, za pomenute zbirke su direktno odgovorni kustosi. Delatnost muzeja regulisana je Zakonom o kulturnim dobrima dok je posebnim zakonom regulisan rad Matice srpske koja obavlja i muzejsko-izlagačku delatnost.
U Republici Srbiji možemo pronaći 149 muzejskih prostora, od kojih samostalnu muzejsku delatnost obavlja 69 muzeja. Vlada je osnivač 12 muzeja (stara se i o Muzeju u Prištini čije je privremeno sedište u Beogradu). U Republici Srbiji deluje osam matičnih muzeja (Narodni muzej u Beogradu, Istorijski muzej Srbije, Etnografski muzej, Muzej nauke i tehnike, Muzej primenjene umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Prirodnjački muzej, Muzej naivne i marginalne umetnosti). Matični muzeji imaju obavezu da pružaju specijalizovanu stručnu pomoć drugim muzejima u očuvanju određene vrste umetničko-istorijskih dela. Autonomna Pokrajina Vojvodina je osnivač tri muzeja i dve spomen-zbirke. Muzejska delatnost se obavlja i u drugim ustanovama kulture, ali i u ustanovama čija primarna delatnost nije kultura kao što su Muzej Srpske pravoslavne crkve, Muzej vazduhoplovstva, PTT muzej, Železnički muzej, Vojni muzej.
Muzeji u Srbiji poslednjih desetak godina se suočavaju sa sledećim problemima: prva grupa problema – odnosi se na ljudske resurse (potreba za edukacijom i novim zanimanjima u skladu sa razvojem informacionih tehnologija), zatim, druga grupa koja uključuje probleme u vezi sa prostorom – nepostojanje ili neuslovni prostori za depoe; treća grupa problema u vezi je sa nedostatkom finansija za za akviziciju pokretnih kulturnih dobara i na kraju ali ne i najmanje važan problem muzeja u Srbiji – ilegalna trgovina pokretnim kulturnim dobrima.
Kada je reč o muzejima u Srbiji, oni se tokom 2020. godine suočavaju sa višestrukim problemima. Prvo, kao i ostale institucije kulture, i oni su žrtve smanjenja ionako malih izdvajanja za kulturu usled pandemije. To suštinski znači da su male šanse da se ispuni Akcioni plan za period 2020-2022. koji prati Strategiju kulture Republike Srbije 2020-2029. što znači i neispunjenje predviđenih aktivnosti koje se odnose na muzeje. Takođe, muzeji su još ranije imali problem nedostatka osoblja, a posebno osoblja koje bi se bavilo digitalizacijom za koju se ispostavilo tokom pandemije da je neophodno što pre je završiti. Pored svega navedenog, za muzeje bi bilo važno da se donese što pre krovni zakon – Zakon o muzejskoj delatnosti jer će njegovo donošenje u određenoj meri definisati muzejsku politiku kao jednu od značajnih komponenti kulturne politike.
Ostavi komentar