NACIONALNA BEZBEDNOST: OBRAZOVANJE, NAUKA, MEDIJI I SAJBER PROSTOR

Autor: dr LJubiša Despotović

Čitav sektor ili društveni podsistem obrazovanja i nauke sistematski je urušavan i devastiran kako ne bi mogao poslužiti kao platforma za eventualni razvoj i prosperitet zemlje. Jedan od primera pogrešne politike koju sprovodi ološ elita u zemljama tranzicije  jeste proces tobožnjeg obrazovanja mladih za visoko složene poslove koje zahteva moderna tehnologizovana proizvodnja. Suština je u tome da se najbolji od tih mladih kadrova  školuju o trošku siromašne države a za moćne poslodavce u svetu, dok im se u isto vreme u vlastitoj državi ne nudi nikakav posao. Logično, jer se nije ulagalo u izgradnju tehnologizovane privredne infrastrukture koja bi mogla da uspešno apsorbuje domaću školovanu elitu. Prosto, lokalne ološ elite nisu stvorile elementarne uslove koji bi im dali šansu za posao, pa time i za vlastitu egzistenciju. Stoga je potpuno očekivana posledica stalni rast odliva najkvalitetnijeg obrazovnog i naučnog kadra, što potpuno izvesno takva društva gura na krajnju periferiju naučno-tehnološkog razvoja, stvarajući dodatnu  tehnološku zavisnost i socijalno siromaštvo.[1] Krajnji planirani rezultat takvog procesa je slabljenje nacionalne moći i urušavanje kapaciteta koji bi mogli poslužiti njenoj odbrani

Ni u segmentu bezbednosti stvari ne stoje osobito bolje. Smanjena sposobnost nacionalne države da ispunjava funkciju zaštite u direktnoj je korelaciji sa procesima njene denacionalizacije koji su na prostoru Evrope počeli još sedamdesetih godina prošlog veka. To se svakako poklapa sa aktuelnom krizom njenog upravljanja, nemogućnosti da se na postojećem nivou blokiranih državnih institucija organizuje efikasan bezbednosni sistem. Poprište bezbednosnih rizika postali su gotovo svi segmenti društvenog sistema. Organizovani kriminal je odavno prevazišao granice nacionalne države, terorizam takođe potpuno lako internacionalizuje svoje organizacione forme ali i ciljeve koje targetira kao da bezbednosnih struktura gotovo i nema u prostoru države koja je obeležena kao meta napada. O tome nažalost svedoče brojni primeri brutalnih terorističkih akata u zemljama EU u poslednjih nekoliko godina.

Kroz programe tzv. pomoći, međunarodna zajednica je u stvari razarala ionako slab sistem institucija i administrativnog kapaciteta država, trajno onesposobljavajući taj institucionalni sistem i čineći ga još ranjivijim i nesposobnim za vlastito održanje i funkciju. Navedeni uticaj se nije ticao samo finansijske pomoći nego i njihove zavisnosti od informacija i podataka važnih za pitanje nacionalne bezbednosti i sl. Podrivajući bezbednosni sistem, međunarodni činioci u stvari stvaraju čitav poredak zavisnih država, koje bez njihove koordinacije nisu sposobne da se uhvate u koštac sa narastajućim bezbednosnim izazovima. Radi se o svojevrsnoj dezorijentaciji, selekciji problema, odabiru prioriteta, navođenja na akciju, i sličnih aktivnosti kojim međunarodni centri moći efikasno upravljaju označenim poretkom.

Država i bezbednost:

Države koje su često protiv svoje političke volje i protivno svojim nacionalnim interesima uvučene ili primorane da u njemu učestvuju, nemaju veliki manevarski prostor za samostalno delovanje. Pritisnute raznim oblicima kontrole, a vešto maskirani neutralno označenim pojmovima saradnje i partnerstva, primorane su između ostalog i na tzv. razmenu obaveštajnih podataka po sistemu „puno za prazno“, obuku svojih kadrova u stranim centrima, stalnu koordinaciju i učešće u raznim međunarodnim misijama i sl.[2] Istovremeno „raspoloživa saznanja ukazuju na to da najmoćnije države savremenog sveta pridaju najveći mogući značaj obaveštajnom činiocu nacionalne moći. Rukovode se načelom da obaveštajna superiornost u velikoj meri obezbeđuje matičnoj državi superiornost u mnogim drugim oblastima društvenog života. […] NJegova suština sastoji se kroz ulaženje u protivnikov ’ciklus odlučivanja’.“[3]

Dobar primer za ilustraciju navedene „pomoći“ stranog faktora u podrivanju odbrambene sposobnosti zemalja u okruženju, a osobito nepovoljan za Srbiju bio je i proces implementacije „Sporazuma o regionalnoj stabilizaciji“ (potpisan u Parizu 1995) kao dokumenta koji je trebalo da izvrši kontrolisanje razoružanja kao dela obaveza preuzetih potpisivanjem Dejtonskog sporazuma. Iako ga F. Ejdus navodi kao pozitivan proces jer je navodno doprineo razoružanju u regionu, konotirajući samo jednu njegovu stranu on „zaboravlja“ da napomene da je primarni interes bilo lociran u smanjenju vojne moći novonastalih državica kao oblika kontrole od strane NATO-a, a ne kao proklamovanu garanciju mira  kako se često nekritički sugeriše. Jer je stabilnost u regionu pre svega bilo i ostalo pitanje političke volje stranog faktora i njegovih geopolitičkih interesa, a ne  politika samih država nastalih na eks-jugoslovenskom prostoru. Ipak, ni sam autor rada nije mogao da ne istakne činjenicu da je pomenuti proces, nakon 1999. godine, državama u regionu „de fakto oduzeo monopol nad legitimnom upotrebom sile u međudržavnim odnosima. U takvom kontekstu, pod-regionalni režim kontrole naoružanja na Zapadnom Balkanu bio je ’nastavak vojne intervencije drugim sredstvima’.“[4]

Medijski prostor i medijacentrizam:

I u medijskom prostoru zemlje na delu je svojevrsni medijacentrizam, kao oblik ideološkog, psihološkog i obaveštajnog delovanja, preko koga se korišćenjem simboličkih resursa, ali i „alata“ savremene medijske produkcije, presudno utiče na formiranje stavova i mišljenja velikog broja ljudi, a samim tim i modelovanja javnosti u skladu za željenim obrascima mišljenja i delovanja. Situacija je utoliko gora jer se i po vlasničkoj strukturi glavnih medijskih kuća u Srbiji može prepoznati dominantan uticaj stranog faktora, osobito onog sa Zapada. Stoga naš ugledni komunikolog Z. Jevtović s pravom konstatuje: „U Srbiji se veliki broj tiražnih i uticajnih medija nalazi u rukama stranih kompanija, pa je zanimljivo kako će oni u potencijalno kriznim situacijama štititi nacionalni interes. […] Kvantitativno povećanje medijskih narativa na prostorima balkanskih država nije samo pomak u izboru kanala ili dokaz o uvećanju medijskih sloboda, već vešto kamufliran koncept distribuiranja spinovanih narativa koji ciljaju da postanu dominantni u promeni postojeće društvene svesti koja se sporo uklapa u liberalne tokove.“[5]

Navedena politika je utoliko opasnija po bezbednost zemlje jer je javni interes za pravovremeno i objektivno informisanje građana od vitalnog nacionalnog značaja. Politika urušavanja medijskog sistema zemlje započela je kampanjom potpune privatizacije medija, osobito onih sa nacionalnim pokrivanjem (frekvencijom) i kao takva počela je da uzima svoj zloćudni danak. Pogotovo što u sadašnjoj situaciji nije moguće ostvariti potrebno informisanje zajednice o pitanjima njene efikasne odbrane, jer je interes stranih vlasnika  medija prevashodno vezan za postizanje komercijalnih rezultata, ali i političkog interesa zemalja iz kojih dolazi taj kapital. Utoliko je to teže postići danas, pošto se pod ovom vrstom informisanja „prioritetno podrazumeva osnaživanje uverenja građana i svih subjekata matične države u potrebu i mogućnost uspešne odbrane nacionalnih vitalnih vrednosti i ostvarivanje nacionalnih ciljeva“.[6] Umesto toga, imali smo sasvim suprotnu situaciju. „Tako je, na primer, Sonja Liht, dugogodišnja predsednica srbijanskog ogranka Fondacije, obavljala funkciju predsednice Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova i savetnika bivšeg predsednika Srbije iz DS-a Borisa Tadića.“[7]

Razgradnja nacionalnog identiteta bio je takođe jedan od opasnijih činilaca urušavanja odbrambene moći zemlje. Jedan od najtragičnijih zahteva po nacionalni identitet Srba koji već nekoliko godina dolazi iz prostora EU a naročito SR Nemačke,  fokusirao se na imperativu promene nacionalnog koda i mentaliteta srpskog naciona kao bazičnog uslova za pristupanje Uniji. „EU je u Srbiji sve vreme vodila permanentni kulturni rat (protiv srpske kulture). Podržavali su projekte koji su imali za cilj ’usvajanje evropskih vrednosti i evropskog identiteta’ a omalovažavali i rugali se tradicionalnoj srpskoj kulturi i vrednostima.“[8] Pritom, zvaničnici EU koji su bili zaduženi za prekodiranje srpskog nacionalnog identiteta  nisu poštovali sopstvene standarde kada govorimo o izgrađivanju tzv. evropskog identitetskog okvira, koji nedvosmisleno insistiraju na poštovanju izvornih nacionalnih osobenosti koje ne smeju da se žrtvuju u procesu izgradnje tzv. evropskog kulturnog identiteta. Ne čudi ovakav stav visokih zvaničnika međunarodne zajednice, jer je reč o specifičnom fenomenu tzv. integracione inverzije, na koju s pravom upozorava kolega M. Stepić, a koji podrazumeva svojevrsnu relativizaciju osnovnog smisla pojma integracija, koji je do te mere izvitoperen da u svojoj krajnjoj konotaciji predstavlja „sofisticirano“ sredstvo opravdanja za okupaciju neke zemlje.[9] Koliko je ovaj činilac nacionalne moći važan, ističu i kolege Mijalkovski i Đorđević kada kažu da on čini sintezu svih činilaca nacionalne moći.[10] Aktuelni pokušaji njegove razgradnje stoga mogu da na duži period ostave nesagledive posledice po kapacitete nacionalne moći i ukupan sistem odbrane zemlje.

Geopolitika medija:

Zato sa opravdanim razlogom kolega Zoran Jevtović i ja u kontekstu tzv. mrežnog ratovanja predlažemo konstituisanje nove naučne discipline pod nazivom geopolitika medija. „Otuda geopolitika medija kao nova disciplina u razumevanju umreženih političkih stvarnosti i ideja, nastalih integrisanjem interneta, brojnih digitalnih platformi i tradicionalnih medija, cilja na strategiju komunikacionih političkih aktivnosti koje kao rezultat imaju promenu geopolitičkih doktrina, uključujući i prostorne granice. Ona ima svoj metod postupaka zasnovanih na posmatranju, merenju, objašnjavanju, analizi, opisivanju, sintezi i formulisanju pravaca i strategija kojima će se politika u nekom vremenu i nekom prostoru razvijati.“[11]

Slična  je situacija i sa upotrebom mreža NVO kao načina efikasnog mrežnog ratovanja u kontekstu tzv. civilnog društva, koje je najčešće globalnog karaktera iako se negativne posledice ispoljavaju kroz regionalna ili lokalna dejstva. Istovremene, koordinisane i kontinuirane akcije sa ciljem slabljenja neke države i njenih institucija oprobano su sredstvo mrežnog ratovanja kojima je bila izložena i naša zemlja. „Srbija (Jugoslavija) je bila praktično prva država koja je postala polje boja i eksperimenata sa mrežnim ratovima i mrežnocentričnim borbenim dejstvima.“[12]

Ova omiljena taktika često je kombinovana kroz forme tzv. nenasilne infiltracije u ekonomski sistem neke zemlje, njene socijalne, kulturne, obrazovne a često i humanitarne institucije i organizacije. Navedene aktivnosti najčešće su usmerene ka programu  inženjeringa veštačkih emocija i kasnijom zloupotrebom istih za realizaciju određenih ciljeva moći. Krajnji cilj primene definisane taktike ratovanja je proizvođenje tzv. kaskade efekata koji su uzajamno povezani kako na političkom tako i na vojnom nivou. Po mišljenju A. Dugina i L. Savina, demontažu države najlakše je izvršiti kada se proces njene destrukcije vrši iznutra. „Kada se izvođači radova nalaze unutar struktura vlasti kontrolišu SMI, predstavljaju različita čvorišta građanskog društva i manipulišu procesima obrazovanja, nauke i kulture. Sa strane je vidljivije da se poslednjih dvadeset godina u Srbiji odvijalo plansko uništavanje identiteta, ideološkog i kadrovskog potencijala, kulturnih i religioznih osnova sa postupnom zamenom na zapadnu erzac-politiku, raspodeljenu u različitim institutima i promovisanu kako sistemskim liberalima tako i pseudopatriotama.“[13]

Sajber-prostor:

Sajber-prostor ili kako ga neki još nazivaju kiber-prostor najčešće se određuje kao skupina višestrukih aktivnosti, složena i višeslojna mreža ukrštenih fizičkih i virtuelnih oblika jedinstveno koordinisanih i upravljanih. Radi se o svojevrsnoj sinhronoj ambivalenciji sajber-prostora, u kome je on istovremeno i virtualan i stvaran. „Geografija kiber-prostora je mnogo promenljivija od drugih okruženja. Planine i okeane je teško pomeriti, ali delovi kiber-prostora mogu se uključiti ili isključiti jednim pokretom prekidača.“[14] NJegovom projekcijom, kontrolom i upravljanjem stvara se tzv. sajber-moć, kao proizvod grupe resursa uz pomoć kojih je moguće uticati na čitave višestruke mreže informatičkih platformi, interneta, softvera, mobilnih mreža, uključujući satelite i kosmičku komunikaciju. „Kiber-moć je sposobnost da se postigne željeni ishod putem upotrebe elektronski uzajamno povezanih informatičkih resursa kiber-domena.“[15]

U strukturalnom smislu broj aktera koji se sudaraju u sajber-prostoru i bore za sajber-moć najčešće se svode na tri grupacije: 1. vlade, 2. organizacije sa veoma strukturisanim mrežama  i 3. pojedinci i lako strukturisane mreže. Naravno da je utakmica za moć među njima prilično neravnopravna. Dakle, asimetrična je. Onaj ko vlada najjačim resursima može da generiše i ogromnu moć. Ali ni manje potentni igrači u smislu resursa u ovoj igri nisu bez šansi. O tome svedoče brojni sajber-napadi koji dolaze od anonimnih hakera, praveći ogromnu štetu nesrazmerno moćnijim strukturama kao što su vlade, vojska, banke, obaveštajne službe, kompanije, mediji i sl. Stoga su „SAD više puta izjavile da je internet državni strateški prostor i da će svako ugrožavanje bezbednosti interneta smatrati agresijom. Predsednik Obama čak je odobrio vojnu odmazdu protiv javnih i privatnih učesnika koji bi prekršili (američka) pravila bezbednosti interneta, ugrozili američki javni interes ili delovali protiv američkog nacionalnog interesa na mreži.“[16] SAD su tako ne samo prisvojili sajber-prostor za sebe, sajber-moć proglasili svojom ekskluzivom, nego i pravno sankcionisali i vojno ugrozili svakoga ko pokuša da naruši uspostavljeni monopol.

Složeni geopolitički položaj Srbije u još komplikovanijem globalizacijskom kontekstu u velikoj meri otežava njen međunarodni položaj kako u regionu tako i u širem kontekstu EU integracija i zloćudnog evroatlantskog pritiska i okruženja. U tako delikatnim i nimalo lakim okolnostima, neophodno je graditi sistem politike nacionalne bezbednosti Srbije koji bi sa jedne strane realno uvažio njen težak položaj kao balkanske zemlje, ali i bio primeren potrebama jačanja kapaciteta nacionalne moći, kao važnog činioca i temelja njene odbrambene politike. Jačanje kapaciteta nacionalne moći Srbije podrazumeva mnogo ozbiljniji pristup izgradnji njenih glavnih činilaca i vrednosti. Od presudnog je značaja za taj proces potpuna promena odnosa koji je do sada imala njena politička elita. To znači da je u narednom periodu neophodno voditi nacionalno odgovornu politiku koja će se temeljiti na realnim procenama, potreba i interesa odbrane zemlje od svih vrsta ugrožavanja njene bezbednosti i suverenos

S tim u vezi neophodno je jačati sve aspekte meke moći zemlje, kao što su: podsticanje ubrzanog ekonomskog razvoja i reindustrijalizacije privrede, razvoja novih tehničko-tehnoloških  struktura, obrazovanja i nauke, demokratskog sistema odnosa i unutrašnje stabilnosti, kulture dijaloga i međureligijske tolerancije. U tom pravcu neophodno je  podizati i kapacitete tvrde moći, od kojih je najvažniji revitalizacija vojske, kako u kvantitativnom tako i kvalitativnom delu, dalja izgradnja sistema bezbednosti, i neophodne infrastrukture u toj oblasti kao što je na primer snažna namenska industrija i sl. Samo na taj način Srbija će vidno popraviti šanse i perspektivu da poboljša sada težak i delikatan međunarodni položaj i povećati šansu za svoj nacionalni opstanak i obnovu poljuljanog suvereniteta.

Dodatnu šansu i manevarski prostor za popravak geopolitičkog položaja Srbije doneće i aktuelne promene koje se dešavaju u kontekstu poretka međunarodne moći, koji se nezaustavljivo kreće ka multipolarnom modelu uz razne varijacije (nepolaran, unimultipolaran, međuzavisnost višeg nivoa i sl.)[17] koje neminovno vode smanjenju globalne moći SAD. U takvom policentričnom poretku koji se gradi generisaće se i više šansi da se evropski kontinent emancipuje iz sadašnje paralisane pozicije i dobije priliku da gradi partnerske odnose sa više centara svetske moći. Takav očekivani razvoj događaja, naravno,  stvoriće i za našu zemlju povoljnije međunarodne okolnosti za stabilniji razvoj i obnovu.

Literatura:

1. Dugin, A., Savin, L. (2018). Mrežni ratovi. Beograd: Avala pres
2. Despotović, LJ., Jevtović, Z. (2019). Geopolitika medija. Sremski Karlovci: Kairos
3. Naj, DŽ. (2012). Budućnost moći. Beograd: Arhipelag
4. Živen, E. (2019). Zapadni zid nije pao. Novi Sad: Nova Evropa
5. Ejdus, F. (2012). „Kontrola konvencionalnog naoružanja na Zapadnom Balkanu“, u: Srbija u evropskom i globalnom kontekstu. Beograd: FPN
6. Jevtović, Z. (2015). „Asimetrična borba za uticajem na Balkanu“, u posebnom broju Kulture polisa: Geopolitčki položaj Srbije i Balkana između evroatlantizma i evroazijstva. Novi Sad
7. Despotović, LJ., Jevtović, Z. (2015). „Konstrukcija i dekonstrukcija identiteta i međunarodne integracije“, u: Srpska politička misao, br. 2. Beograd: IPS
8. Milošević, Z. (2010). Politička modernizacija. Beograd: IPS
9. Savanović, A. (2014). DŽordž Soroš – „Otvoreno društvo“ kao ideja, ideologija i politička praksa. Banja Luka: FPN
10. Simić, D., Živojinović, D. (2012). „Različita viđenja rasporeda moći u međunarodnim odnosima posle Hladnog rata“, u: Srbija u evropskom i globalnom kontekstu. Beograd: FPN
11. Mijalkovski, M., Đorđević, I. (2010). Neuhvatljivost nacionalne moći. Beograd: Službeni glasnik

[1] Mijalkovski, M., Đorđević, I., str. 47.

[2] Mijalkovski, M., Đorđević, I., str. 54–58.

[3] Mijalkovski, M., Đorđević, I., str.73.

[4] Ejdus, F., str. 247.

[5] Jevtović, Z., str. 192.

[6] Mijalkovski, M., Đorđević, I., str. 59.

[7] Savanović, A., str. 129.

[8] Milošević, Z., str. 247.

[9] Despotović, LJ., Jevtović, Z., str. 158.

[10] Mijalkovski, M., Đorđević, I., str. 75.

[11] Despotović, LJ., Jevtović, Z., str. 189.

[12] Isto, str. 48.

[13] Isto, str. 49.

[14] Naj, DŽ. str. 154.

[15] Isto, str. 153.

[16] Živen, E., str. 44.

[17] Vidi: Simić, D., Živojinović, D., str. 17–47.