Autor: Lazar Slepčev, politički analitičar i filozof
U poslednjih dve stotine godina, nacija se smatra najviše odgovarajućom jedinicom političke vlasti. Tako se i međunarodno pravo u najvećoj meri zasniva na pretpostavci da nacije, poput pojedinaca, poseduju neotuđiva prava, a posebno pravo na političku nezavisnost i samoopredeljenje. Međutim, nigde se značaj nacije ne iskazuje na tako očigledan način kao u snazi nacionalizma kao političke doktrine. On je po mnogo čemu zasenio temeljitije i sistematičnije političke ideologije, i doprineo izbijanju ratova i revolucija. Prouzrokovao je i nastanak novih država, raspad imperija i menjanje granica. Istovremeno je korišćen za promenu režima, kao i za njihovo osnaživanje. Koncept nacionalne države, kao cilj kome su generacije nacionalista težile, u jednom periodu prolazio je kroz krizu, dok ga poslednji događaji u svetu ponovo oživljavaju kroz koncept „suverenizma“.
Većina sporova koji se odnose na pojavu nacionalizma mogu se pripisati suprotstavljenim gledištima o tome šta čini naciju. Naziv „nacija“ se uglavnom neprecizno upotrebljava i često se meša sa terminima kao što su država, zemlja, etnička grupa ili rasa. Na primer, Ujedinjene nacije su pogrešno nazvane, pošto je to organizacija država, a ne nacija. Koja su onda značajna obeležja nacija?
Teškoća sa definisanjem pojma „nacija“ proističe iz okolnosti da sve one imaju objektivna i subjektivna obeležja, mešavinu kulturnih i političkih osobina. Na osnovu objektivnih pokazatelja, nacije su tvorevine kulture: grupe ljudi koji govore isti jezik, imaju istu veru i zajedničku istoriju.
Međutim, nacije se jedino subjektivno mogu konačno odrediti. U krajnjem ishodu, one su psihopolitičke tvorevine. Ono čime se nacije razlikuju od drugih grupa, odnosno kolektiviteta, jeste to što njeni pripadnici sebe smatraju nacijom. To znači da nacija sebe posmatra kao posebnu političku zajednicu.
Ako bismo, pak, želeli da na jedan uopšten način definišemo i odredimo pojam nacije, onda bi se to moglo učiniti na sledeći način – nacije predstavljaju složene pojave na koje utiče zbir kulturnih, političkih i psiholoških činilaca.
Kulturno, nacija je grupa ljudi koji su povezani zajedničkim jezikom, verom, istorijom i tradicijom, iako nacije odlikuje kulturna raznolikost.
Politički, nacija je grupa ljudi koji sebe doživljavaju kao prirodnu političku zajednicu. Iako se to obično izražava kroz želju za uspostavljanje i očuvanje države, može, takođe, da dobije i oblik građanske svesti.
Psihološki, nacija je grupa ljudi koje odlikuje međusobna odanost, odnosno privrženost u vidu patriotizma. Međutim, za tu povezanost nije uslov pripadnost naciji, jer i oni koji nemaju nacionalni ponos mogu smatrati da joj pripadaju.
Iz sve ove neodređenosti i višeznačnosti pojma nacije, prirodno je da i pojam nacionalizma u sebi nosi istu tu višeznačnost.
Nacionalizam
O karakteru nacionalizma vodi se veliki spor. Na jednoj strani, na nacionalizam se gleda kao na naprednu i oslobađajuću snagu koja pruža nadu u nacionalno jedinstvo ili nezavisnost. Sa druge strane, upozorava se da on može da bude iracionalna doktrina koja daje mogućnost političkim vođama da u ime nacije vode politiku vojnog širenja i rata. I zaista, nacionalizam pokazuje sve znake da je politički pandan sindroma podeljene ličnosti. U različitim periodima bio je i progresivan i nazadan, demokratski i autoritaran, oslobađajući i potčinjavajući, levičarski i desničarski.
Iz tog razloga, verovatno ga je bolje posmatrati ne kao jedinstvenu političku pojavu, već kao niz nacionalizama, odnosno skup tradicija kojima je zajedničko makar jedno obeležje – svaka na svoj način priznaje centralni politički značaj nacije.
Iz tog razloga, prikazaćemo nekoliko najkarakterističnijih tipova, tj. oblika u kojima se nacionalizam manifestuje.
- Liberalni nacionalizam
Liberalni nacionalizam se smatra klasičnim oblikom evropskog nacionalizma. Potiče od Francuske revolucije i sadrži veliki broj njenih vrednosti. Naime, u kontinentalnoj Evropi 19. veka, biti nacionalista, značilo je biti liberal. Revolucije iz 1848. godine podstakle su borbu za nacionalnu nezavisnost i ujedinjenje sa zahtevom za ograničenom i ustavnom vladom.
Značajni predstavnici ovog oblika nacionalizma bili su Đuzepe Macini u Italiji i Simon Bolivar u Latinskoj Americi. U 20. veku, liberalni nacionalizam je verovatno najjasnije izražen u „Četrnaest tačaka“ američkog predsednika Vudro Vilsona, na kojima je Versajskim ugovorom ustanovljena nova „arhitektura“ sveta posle Velikog rata.
- Konzervativni nacionalizam
Zanimljivo je da se ovaj oblik nacionalizma istorijski javlja posle liberalnog. Još je zanimljivije da konzervativni krugovi na pojavu nacionalizma u prvi mah nisu gledali blagonaklono. Međutim, vremenom konzervativne ideje prilično uspešno nacionalizam „grle“ i primenjuju u političkoj praksi.
- Ekspanzionistički nacionalizam
Ovaj vid nacionalizma karakterišu agresivnost i militarizam. Kako mu i odrednica kaže, obično je pokretač ratova i društvenih sukoba. Ističe najviši značaj nacije na veoma nekritički način. Šovinizam je krajnji oblik ovog vida nacionalizma.
- Antikolonijalni nacionalizam
Ovo je oblik nacionalizma koji se u najvećoj meri manifestovao posle Drugog svetskog rata, u periodu kada su se zemlje „trećeg sveta“ oslobađale od kolonijalnog ropstva.
Ostavi komentar