Нација и национализам

25/10/2019

Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар и филозоф

 

 

У последњих две стотине година, нација се сматра највише одговарајућом јединицом политичке власти. Тако се и међународно право у највећој мери заснива на претпоставци да нације, попут појединаца, поседују неотуђива права, а посебно право на политичку независност и самоопредељење. Међутим, нигде се значај нације не исказује на тако очигледан начин као у снази национализма као политичке доктрине. Он је по много чему засенио темељитије и систематичније политичке идеологије, и допринео избијању ратова и револуција. Проузроковао је и настанак нових држава, распад империја и мењање граница. Истовремено је коришћен за промену режима, као и за њихово оснаживање. Концепт националне државе, као циљ коме су генерације националиста тежиле, у једном периоду пролазио је кроз кризу, док га последњи догађаји у свету поново оживљавају кроз концепт „суверенизма“.

Већина спорова који се односе на појаву национализма могу се приписати супротстављеним гледиштима о томе шта чини нацију. Назив „нација“ се углавном непрецизно употребљава и често се меша са терминима као што су држава, земља, етничка група или раса. На пример, Уједињене нације су погрешно назване, пошто је то организација држава, а не нација. Која су онда значајна обележја нација?

Тешкоћа са дефинисањем појма „нација“ проистиче из околности да све оне имају објективна и субјективна обележја, мешавину културних и политичких особина. На основу објективних показатеља, нације су творевине културе: групе људи који говоре исти језик, имају исту веру и заједничку историју.

Међутим, нације се једино субјективно могу коначно одредити. У крајњем исходу, оне су психополитичке творевине. Оно чиме се нације разликују од других група, односно колективитета, јесте то што њени припадници себе сматрају нацијом. То значи да нација себе посматра као посебну политичку заједницу.

Ако бисмо, пак, желели да на један уопштен начин дефинишемо и одредимо појам нације, онда би се то могло учинити на следећи начин – нације представљају сложене појаве на које утиче збир културних, политичких и психолошких чинилаца.

Културно, нација је група људи који су повезани заједничким језиком, вером, историјом и традицијом, иако нације одликује културна разноликост.

Политички, нација је група људи који себе доживљавају као природну политичку заједницу. Иако се то обично изражава кроз жељу за успостављање и очување државе, може, такође, да добије и облик грађанске свести.

Психолошки, нација је група људи које одликује међусобна оданост, односно приврженост у виду патриотизма. Међутим, за ту повезаност није услов припадност нацији, јер и они који немају национални понос могу сматрати да јој припадају.

Из све ове неодређености и вишезначности појма нације, природно је да и појам национализма у себи носи исту ту вишезначност.

Национализам

О карактеру национализма води се велики спор. На једној страни, на национализам се гледа као на напредну и ослобађајућу снагу која пружа наду у национално јединство или независност. Са друге стране, упозорава се да он може да буде ирационална доктрина која даје могућност политичким вођама да у име нације воде политику војног ширења и рата. И заиста, национализам показује све знаке да је политички пандан синдрома подељене личности. У различитим периодима био је и прогресиван и назадан, демократски и ауторитаран, ослобађајући и потчињавајући, левичарски и десничарски.

Из тог разлога, вероватно га је боље посматрати не као јединствену политичку појаву, већ као низ национализама, односно скуп традиција којима је заједничко макар једно обележје – свака на свој начин признаје централни политички значај нације.

Из тог разлога, приказаћемо неколико најкарактеристичнијих типова, тј. облика у којима се национализам манифестује.

  • Либерални национализам

Либерални национализам се сматра класичним обликом европског национализма. Потиче од Француске револуције и садржи велики број њених вредности. Наиме, у континенталној Европи 19. века, бити националиста, значило је бити либерал.  Револуције из 1848. године подстакле су борбу за националну независност и уједињење са захтевом за ограниченом и уставном владом.

Значајни представници овог облика национализма били су Ђузепе Мацини у Италији и Симон Боливар у Латинској Америци. У 20. веку, либерални национализам је вероватно најјасније изражен у „Четрнаест тачака“ америчког председника Вудро Вилсона, на којима је Версајским уговором установљена нова „архитектура“ света после Великог рата.

  • Конзервативни национализам

Занимљиво је да се овај облик национализма историјски јавља после либералног. Још је занимљивије да конзервативни кругови на појаву национализма у први мах нису гледали благонаклоно. Међутим, временом конзервативне идеје прилично успешно национализам „грле“ и примењују у политичкој пракси.

  • Експанзионистички национализам

Овај вид национализма карактеришу агресивност и милитаризам. Како му и одредница каже, обично је покретач ратова и друштвених сукоба. Истиче највиши значај нације на веома некритички начин. Шовинизам је крајњи облик овог вида национализма.

  • Антиколонијални национализам

Ово је облик национализма који се у највећој мери манифестовао после  Другог светског рата, у периоду када су се земље „трећег света“ ослобађале од колонијалног ропства.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања