Načelo istine u krivičnom postupku

Autor: msr Ivona Knežević, pravnik

Da li je u savremenom društvu uopšte poželjno i moguće govoriti o istini? U kolikoj meri je ovaj vrhunski moralni imperativ dostupan današnjem čoveku koji je svakodnevno suočen s izazovima egzistencijalne prirode? Na koji način je moguće zaštititi integritet jedne ličnosti, njenu privatnost i slobodu izbora, u ambijentu koji nameću svepristune društvene mreže i posledična manipulacija svake vrste? Mada je naš utisak da smo savremenici jedne epohe bez istorijskog presedana, nema sumnje da je reč o pomalo ishitrenom zaključku i u osnovi staroj istorijskoj zapitanosti. Podsetimo da je opšti pojam istine oduvek bio predmet mnogih proučavanja i svakako jedno od najspornijih filozofskih određenja. Tako je slavni Aristotel isticao da se istina sastoji u odnosu između govora i „onoga što jest“, dok su teoretičari „društvenog konstruktivizma“ naglašavali da naše znanje i mišljenje ne može odražavati objektivnu stvarnost, već da je ono uslovljeno istorijskim, kulturološkim, klasnim i društvenim činiocima. Već ova dva krajnje protivrečna filozofska stava navode nas na zaključak da pojam istine sam po sebi nije definisan na univerzalan, dakle opšteprihvaćen način. Međutim, to ne znači da za istinom ne treba tragati, makar i u njenom osobitom vidu, što je svakako opsesija jedne tako važne profesije kao što je pravnička.

Za svakog pravnika je predstava o tzv. „pravnoj istini“ potpuno jasna, prvenstveno zbog toga što se ona utvrđuje u sudskom postupku. Upravo zbog toga što zavisi od toga ko je utvrđuje (suda) ona ne može da bude niti apsolutna, niti objektivna. Ipak, to je ne čini manje važnom. Naime, savremena pravna nauka utvrđivanju istine pridaje veliki značaj, posebno u oblasti vođenja krivičnog postupka, u okviru kojeg se veoma često odlučuje o jednom od najznačajnijih ljudskih prava, a to je pravo na slobodu. Ali ovde nije samo reč o zaštiti integriteta jedne ličnosti, nego u suštini o širokom spektru sloboda kojima je u savremenom društvu neophodna odgovarajuća krivičnopravna zaštita.

Upravo zbog toga, istina utvrđena u jednom sudskom postupku ne može da bude zasnovana isključivo na pravničkim kriterijumima i bez uvažavanja šireg društvenog konteksta u kojem sudske odluke izazivaju određene društvene posledice. Da pojednostavimo: jedna sudska odluka imaće široko prihvaćen autoritet samo ukoliko je oslonjena na društveni ambijent iz kojeg potiču određene vrednosti koje uživaju krivičnopravnu zaštitu.

Istorijski posmatrano, istina nije bila obeležje sudskih postupaka, posebno krivičnog, njoj se nije težilo, niti je ista bila svrha i cilj vođenja krivičnog postupka, te tako nije ni bila dostupna licima protiv kojih se postupak vodio. Do njene pune afirmacije dolazi sa razvijanjem koncepta prava i zaštite ličnost, posebno ličnosti okrivljenog. Međutim, kako je izmenama Zakonika o krivičnom postupku načelo istine, do tada vrhunsko načelo krivičnog postupka, potpuno eliminisano, postavlja se pitanje da li se do istine uopšte može doći u krivičnom postupku, odnosno kojom se to istinom treba zadovoljiti? Da li je sudska istina samo nesavršeni odraz objektivne stvarnosti? Da bi se odgovorilo na ova pitanja potrebno je najpre utvrditi šta se smatra pod istinom u pravnom, odnosno procesnom smislu.

Do istine se u krivičnom postupku dolazi dokazivanjem spornih, ali relevantnih i odlučnih činjenica, koje predstavljaju osnov za donošenje pravilne i zakonite sudske odluke. Istina u krivičnom postupku predstavlja uverenje sudije o tome da li te odlučne činjenice postoje ili ne. Drugim rečima, istina je podudarnost sudijine predstave o spornoj činjenici sa stvarnošću. To je neka vrsta subjektivnog odraza objektivne realnosti u svesti sudije. Dakle, istina kao krivičnoprocesni pojam je uverenje, odnosno ubeđenje sudije o izvršenom krivičnom delu i odgovornosti učinioca, takav stepen saznanja suda koji je kvalitativno različit od sumnje i verovatnoće. Postoji ubeđenje sudije, kao najviši mogući stepen izvesnosti, koji se može ostvariti u sudskom postupku. Shodno navedenom, istina nije činjenica, ona nije predmet, stanje ili događaj, već tačnost i podudaranje onoga što objektivno postoji u stvarnosti i onoga što je u svesti sudije o toj istoj stvarnosti. Naravno, postoje mnoge relevantne činjenice koje je potrebno istinito i potpuno utvrditi u toku krivičnog postupka, bez obzira da li one idu na štetu ili korist okrivljenog, a koje se odnose ne samo na učinioca krivičnog dela, nego i na samu kvalifikaciju dela koje je počinjeno, lica koja su krivičnim delom oštećena, posledice krivičnog dela, odgovornost učinioca, pitanje uračunljivosti i slično.

Naravno da je u krivičnom postupku potrebno i korisno doći do istine, ali ne po svaku cenu, već isključivo uz poštovanje kako dokaznih pravila, tako i dokaznih zabrana, kojima je onemogućen put ka primeni torture, narkoanalizi i nekih drugih sličnih metoda, kojima se može doći do istinitog iskaza, ali uz neminovno kršenje osnovnih ljudskih prava koje je svakako nedopustivo. Istina je poželjna, korisna, ali ona nije neprikosnovena i apsolutna vrednost koja nikakvim procesnim pravilima nije ograničena. Takva ograničenja postoje, upravo iz razloga zaštite osnovnih prava, sloboda i vrednosti pojedinca, a posebno okrivljenog i koja kao takva imaju primat nad utvrđivanjem istine u krivičnom postupku. Primena osnovnih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, koja su zagarantovana Ustavom je neposredna, a eventualno njihovo ograničavanje je dozvoljeno samo ukoliko je ono dopušteno Ustavom, u svrhe koje Ustav dopušta i u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji, a sve bez zadiranja u suštinu zagarantovanog prava.

Neka od najznačajnijih pravnih pravila koja otežavaju utvrđivanje istine su svako načelo ne bis in idem (zabrana ponovnog suđenja u već presuđenoj stvari), načelo in dubio pro reo (u slučaju sumnje u pogledu odlučnih činjenica sudija će odlučiti u korist okrivljenog), zabrana reformatio in peius (zabrana preinačenja presude na štetu okrivljenog), pravo okrivljenog da se brani ćutanjem, institut sporazuma o priznanju krivice, pravila o nemogućnosti svedočenja za pojedine kategorije svedoka, oslobađanje dužnosti svedočenja za određena lica, vezanost suda za upotrebu samo onih dokaznih sredstava koja su zakonom predviđena, postojanje dokaznih zabrana, pravila o izuzimanju nezakonito prikupljenih dokaza i brojna druga pravila. Dakle, sva ova zakonskom propisana pravila dovode do nužnog ograničenja mogućnosti da se istina utvrdi u sudskom postupku, ali je takvo postupanje neophodno da bi se zaštitile neke druge vrednosti, u prvom redu ljudska prava i slobode.

Kao što je već pomenuto, izmenama Zakonika o krivičnom postupku načelo utvrđivanja istine, pre svega od strane suda, izostaje, označavajući se kao nepotrebni luksuz u krivičnom postupku. Time se, ne samo obaveza utvrđivanja istine, već čak ni težnja ka njoj od strane službenih aktera krivične procedure, uopšte ne označava kao cilj krivičnog postupka. U krivičnom postupku, kao i u građanskoj parnici, pobeđuje ona stranka koja bude uspešnija u dokaznom duelu. Sud je taj koji treba da oceni da li su verovatniji navodi optužbe ili argumenti odbrane, nezavisno od toga da li je pri tome utvrđena „prava“ istina ili ne. Dokazna aktivnost suda je takvim izmenama znatno minimalizovana, gotovo isključena. Međutim, mišljenja smo da građani i te kako od krivičnog suda očekuju istinu, ne samo tokom postupka, nego i nakon njega, a ne neko dokazno bodovanje stranačkog izvođenja dokaza. S obzirom na predmet krivičnog postupka, te njenog značaj, istina koja se u toku takvog postupka utvrdi često je i od istorijskog značaja i može uticati na neke dalje društvene tokove i događaje. Kako se jedino u krivičnom postupku može utvrditi da li je krivično delo učinjeno ili ne, uzimajući u obzir i društveni i pojedinačni značaj toga, takvo utvrđivanje mora biti istinito, dakle u skladu sa objektivnom stvarnošću, a ne nešto oko čega bi se stranke dogovarale i dokazno nadmetale. Načelo istine je s razlogom dugo označavano kao vrhunsko načelo krivičnog postupka (prvi put je uvedeno davne 1865. godine Zakonikom o postupku sudskom u krivičnim delima) upravo zbog ogromnog značaja koji taj postupak ima za pojedine članove društva, društvo u celini, a time i za državu. Eliminisanjem načela istine, zbog neefikasnosti ili već nekog drugog razloga, krivični postupka je praktično poistovećen sa parničnim, u kojem glavnu dokaznu ulogu imaju stranke, dok je na sudu obaveza da oceni koja je stranka u dokaznom dvoboju bila uspešnija, odnosno čiji su to izvedeni dokazi uverljiviji.

Međutim, bez obzira što formalno više ne postoji zakonska obaveza suda da utvrdi istinu, neophodno je tome težiti, jer je bitno da se ne zanemare svrha i cilj krivičnog postupka. Time se nužno nameće pitanje u čijem se to interesu utvrđuje istina u sudskom postupku, kao i šta je svrha utvrđivanja istine?

Istina se u krivičnom postupku prevashodno utvrđuje u opštem društvenom interesu, jer je društvena zajednica ta koja ima interes da se najvažnije društvene vrednosti zaštite, očuvaju i obezbede od eventualne povrede. Dakle, od opšteg društvenog interesa je da se utvrdi istina u vezi konkretnog krivičnog događaja i učinioca, a sve sa ciljem kažnjavanja pravog učinioca krivičnog dela adekvatnom kaznom po zakonu. S obzirom da je samo utvrđivanje istine i društveni događaj, nešto što se tiče celokupnog društva, to se ona utvrđuje u interesu građana, jer su oni ti koji na određeni način reaguju na krivični događaj, te s toga i očekuju da se utvrdi da li krivično delo uopšte postoji, ko je učinilac, da li ima oštećenih lica, da li je optuženi zaista kriv za krivično delo koje mu se stavlja na teret, koja je to kazna koja bi mu mogla biti izrečena i tome slično. Sve su to pitanja na koja građani očekuju odgovor, a koja upravo krivični postupak i treba da pruži. Međutim, istina se ne utvrđuje samo u opštem društvenom interesu, nego je ona pre svega od važnosti i za samo okrivljeno lice, te se s toga utvrđuje i zbog njegovog individualnog interesa. Dakle, nije samo društvo zainteresovano da se istinito i potpuno utvrde sve relevantne činjenice koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke, nego je to i u interesu okrivljenog, posebno ako je reč o licu koje je neosnovano optuženo i nije izvršilo krivično delo koje su se stavlja na teret. Naravno, takvom licu ide u prilog pretpostavka nevinosti (smatraće se nevinim, dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom odlukom nadležnog suda), s tim da je ta zakonska pretpostavka oboriva, te se može utvrditi i dokazati da je lice pravi učinilac krivičnog dela, iako ono, potpuno opravdano, u svojoj odbrani iskazuje da to nije. Dakle, shodno navedenom, možemo zaključiti da je utvrđivanje istine u sudskom postupku, a posebno krivičnom, od veoma velikog značaja, pre svega za društvo, a i za onog protiv koga se krivični proces vodi.

Takođe je bitno istaći zašto je baš ta „pravna istina“ bitna, šta je svrha načela istine i zbog čega je toliko dugo ono bilo vrhunsko načelo krivičnog postupka? Odgovor leži u društvenoj opravdanosti izricanja krivičnih sankcija, jer ukoliko bi se one izricale, a bez prethodno istinito i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, to bi za okrivljenog predstavljalo nasilje, a za društvo nepravdu. Upravo u tome i leži veliki značaj društva i ambijenta u kojem sudska odluka dobija svoj odjek. Drugim rečima, odluka će imati široko prihvaćen autoritet samo ukoliko izrečene krivične sankcije budu društveno opravdane i prihvaćene. Izvršenjem krivičnog dela narušava se ustrojeni pravni poredak, koji je država putem svojih organa dužna da štiti, jer time omogućava funkcionisanje države uopšte, kao i zaštitu osnovnih društvenih i pojedinačnih vrednosti. S toga je potrebno rasvetliti činjenice, kako bi se konflikt i disbalans, koji je nastao izvršenjem krivičnog dela, morao rešiti, jer je do suštinskog konflikta zapravo došlo između učinioca krivičnog dela i države, a upravo iz razloga nepoštovanja zakonskih normi i pravila. Dakle, država ima pravo, ali i obavezu da uspostavi narušeni pravni poredak, te da se bori protiv neprava. Upravo iz navedene obaveze države, proizilazi još jedno njeno pravo, a to je pravo na kažnjavanje narušioca javnog pravnog poretka, ali samo ukoliko je on zaista i učinio krivično delo kojim se tereti. Kažnjavanjem se javni pravni poredak održava, spomenuti sukob rešava, a balans ponovo uspostavlja. Sve ovo pod uslovom da izrečena krivična sankcija mora biti adekvatna učinjenom krivičnom delu, odnosno stepenu opasnosti koje ono prouzrokuje za članove društva, jer bi u suprotnom to predstavljalo puku tiraniju. Međutim, da bi vlast uživala poverenje svojih građana, njene odluke moraju biti legitimne. Kako se u krivičnom postupku donose odluke od suštinskog značaja za prava i slobode pojedinca, postavlja se pitanje šta to daje legitimitet sudskim odlukama? Pa odgovor je upravo u načelu istine. Dakle, istinito i potpuno utvrđeno činjenično stanje je osnov donošenja legitimnih sudskih odluka. Konačan cilj države i jeste da u okvirima krivičnog postupka društvenu zajednicu odbrani od kriminala, što je moguće brže i efikasnije, jer naravno da se zaštita društva ne može postići ukoliko bi se nevina lica osuđivala, a stvarni učinioci krivičnih dela ostavljali na slobodi.

Usled eliminisanja načela utvrđivanja istine i sprovođenja reforme kojoj bi odgovarao slogan „Jedan korak napred, dva koraka nazad“, sadašnji izgled krivičnog postupka je takav da više liči na parnični, odnosno potpuno stranački (adverzijalni) postupak, u kome je javni, državni karakter gotovo izbrisan. Takvom „privatizacijom“ postupka stranke same predlažu dokaze, i u postupku će uspeti ona stranka koja u dokaznom dvoboju bude uspešnija, odnosno imućnija. Sud nema obavezu, što je bilo ranije zakonsko rešenje, da utvrđuje istinu u krivičnom postupku, već odluku donosi na osnovu tzv. slobodne sudijske ocene izvedenih dokaza, ne zavisno od toga da li tako izvedeni dokazi odgovaraju objektivnoj stvarnosti ili ne. Takvim konceptom postupka stvara se još jedan paradoks, a to je da stranke izjavljuju žalbu na presudu u čijem su dokaznom postupku same učestvovale, te time i odgovaraju za eventualni dokazni neuspeh. Kako je sadašnje obeležje krivičnog postupka takvo da je strankama dat potpuni dokazni aktivizam, koji pretenduje da se pretvori u svojevrstan monopol nad činjenicama, možemo da zaključimo da se takvim konceptom glavnog pretresa praktično osporava, opovrgava javnopravni karakter krivičnog postupka, te time vrši njegova privatizacija.

I pored svega, ne treba zanemariti činjenicu da se istini makar može težiti, jer osnovni postulati vladavine prava, pravično postupanje i sve evropske vrednosti kojima težimo, nalažu da se sudske odluke moraju zasnivati na istinito utvrđenim činjenicama, a to posebno važi za odluke krivičnih sudova (iako to više nije izričita obaveza suda), jer se istima ograničavaju elementarna prava čoveka. Savremeni krivični postupak, i pored svojih anomalija, ima i dalje pojedine pozitivne odlike kao što su zaštita ličnih prava, posebno prava okrivljenog, njegov povoljan procesni položaj (u smislu da dobija položaj ravnopravnog procesnog subjekta), pravo na odbranu, kao i čitav niz drugih prava okrivljenog. Takođe, i dalje postoji obaveza suda da objektivno i nepristrasno postupa, kao i da je sud i dalje dužan da prikuplja dokaze o krivičnom delu, ukoliko postoji osnovana sumnja u istinitost priznanja okrivljenog ili je ono nepotpuno, protivrečno ili nejasno, te nije potkrepljeno drugim dokazima. Ovakvom odredbom je ostavljena mogućnost suda da makar traga za nekim delićem istine, i pored svoje načelne dokazne pasivnosti.

Krivični postupak, kao stub normalnog funkcionisanja države i društva je „kanal“ koji je neophodan da ljudima obezbedi osnovne uslove za uspešan zajednički život. Cilj krivičnog postupka, pa i krivičnog prava uopšte jeste suzbijanje i sankcionisanje kriminaliteta, odnosno pružanje zaštite najznačajnijim ljudskim dobrima i vrednostima od ponašanja koja ih povređuju. Smisao i svrha krivičnog postupka je da se nevino lice oslobodi od optužbe, odnosno da niko nevin ne bude osuđen, a da se počinilac krivičnog dela proglasi krivim i kazni po zakonu. Krivični postupak ima još jedno posebno obeležje u odnosu na sve druge sudske postupke, a to je preventivno društveno dejstvo, u smislu da društvu šalje poruku da je ono zaštićeno od kriminaliteta i da je počinilac krivičnog dela adekvatno kažnjen, kao i da će takva sudbina zateći svakoga koji počini krivično delo. Upravo se u tome i ogleda sprega društvenog ambijenta i postupka, neophodnost opipavanja društvenog pulsa i reakcije, kao i prožimanje svih pravničkih kriterijuma i šireg društvenog konteksta na kojem počiva određena sudska odluka.

Iako u tom savremenom krivičnom postupku možemo govoriti samo o tzv. konsenzualnoj istini, kao obeležju krivičnoprocesnog sistema, dakle, istini oko koje bi se postizao dogovor, domet takve istine ne bi trebao da narušava potrebu da se istinito i potpuno utvrdi činjenično stanje, s obzirom da jedino tako možemo govoriti o postojanju legitimne, pravilne i na zakonu zasnovane sudske odluke. Takođe, može se desiti da se istina ponekad i ne utvrdi u sudskom postupku, i pored pravilno izvedenih dokaza. To je moguće, jer se greške mogu javiti i u samom saznajnom procesu, kao rezultatu pogrešne ocene dokaza, koja se od ostalih faza procesa dokazivanja razlikuje upravo po tome što nije pravno regulisana, već je prepuštena isključivo slobodnom sudijskom uverenju.

Međutim, bez obzira na moguće greške, činjenicu da je istina relativna i subjektivna, da je ona procesno konsenzualna, te da zavisi kako od očiju posmatrača, tako i od istorijskih, kulturoloških i društvenih okolnosti, ona mora i treba biti utvrđena jednino u krivičnom postupku i to na nepristrasan način od strane suda i svih drugih državnih organa koji u tom postupku učestvuju. Samo na taj način sudska odluka može biti pravilna i zakonita, cilj krivičnog postupka ostvaren, a društvo zaštićeno od kriminala. Ostaje da zaključimo da je, iako devalvirana, u savremenom društvu potrebno govoriti i tragati za istinom, s obzirom na njen nesumnjiv značaj.

Literatura:

1. Tihomir Vasiljević i Momčilo Grubač, Komentar Zakonika o krivičnom postupku, JP Službeni glasnik, Beograd, 2010;
2. dr Milan Škulić, Krivično procesno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2011;
3. dr Milan Škulić i dr Goran Ilić, Novi Zakonik o krivičnom postupku Srbije – Reforma u stilu „jedan korak napred – dva koraka nazad“, Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i Srpsko udruženje za krivičnopravnu teoriju i praksu, Beograd, 2012;
4. Alan Uzelac, Istina u krivičnom postupku, Pravni fakultet u Zagrebu, Zagreb, 1997.