Autor: msr Marijana Jelisavčić Karanović, književni kritičar
Terasa II
I opet petunije na terasi,
Kao zastavice na mapi duge bitke
U kojoj je poražena jedna uporna zima;
I neko plavo cveće kome ne znam ime,
Kao što ne znam ni gde je središte
Neke uboge sreće koja se evo širi
U krugovima, polako, pa od nje treperi vazduh
Nadeven pticama, i listovi puzavice
Reckavih rubova,
kao od muzike,
Kao od iščekivanja, kao od vetra,
Ali vetra nema –
Mnogo, užasno mnogo
Htelo bi, ali ne može da stane
U taj jedan trenutak, koji sam pokušao,
Kao što reče stari pisac,
Da opevam razumno i s ljubavlju.
Ivan V. Lalić
Za razliku od svog bratstvenika po peru Branka Miljkovića, koji je u negaciji vidljivog našao rešenje za stvaranje apsolutne poezije, Ivan V. Lalić vidljivo nije odricao, naprotiv – za njega je vidljivo predstavljalo savršen put do onog što je Miljković smatrao apsolutom. Na taj način, vodeći značajne lirske dijaloge sa kulturom i istorijom, Lalić je ostvario svoj književni vrhunac, iskazujući svoju differentia specifica–u kroz pesme o nevidljivom koje je preveo u lirske slike. NJegov iskaz, kako iza svake pesme treba da stoji nekoliko nenapisanih, koje bi je iskupile ili opravdale – pomaže razumevanju zašto neke od njegovih pesama imaju i više delova (poput ciklusa o njegovoj opsesivnoj temi, daroviteljki naših korena, Vizantiji) poput Terase, koja je svojim prvim delom zastupnjena u Smetnjama na vezama, a drugim u zbirci Strasna mera.
Terasa II počinje stihovima „I opet petunije na terasi…“, dajući time signal (kao i naslovom) da je o onome o čemu će biti reči i ranije pisano. Za razliku od svoje prethodnice[1], iako ovaj iskaz može upućivati na neku dosadu (i opet), osećanje koje preovladava je sreća. Pesma koja je ranije napisana polazište je za dijalog. U njoj se pominju „ostaci zime u srcu“ (u kontrastu sa slikom „glasna, uporna ljubav gugutki“) „ubod iskustva“, „luk neobolelog leta“. Tu su i biljke, petunije, geranijumi i puzavice, puna cveća julska terasa. U drugoj pesmi petunije su opet na terasi kao znak poraza koju je zima pretrpela, „kao zastavice na mapi duge bitke“. Osim nagoveštaja o promeni godišnjeg doba, ovo je i nagoveštaj za otapanje ostataka zime sa srca – što potvrđuje i vedar ton pesme. Pesnik nagoveštava da je zima bila uporna, i bitka duga, ali su zastavice ipak prekrile osvajačku mapu kao znak nesumnjive pobede.
Pored petunija, na terasi je i neko plavo cveće, nepoznato poput razloga za sreću koja obuzima lirskog subjekta. On za sreću kaže da je uboga i neka, neodređena, ali koja ga osvaja. Reč evo signalizira da se taj trenutak radosti dešava baš u trenutku dok pesnik piše o tome, kao da želi da nas uvuče u svoju priču i kaže – evo, pogledaj ako mi ne veruješ. Od sreće treperi vazduh nadeven pticama. Ptice su kao neki nadev, šlag na torti ove sreće lirskog subjekta. Ptice su takođe i glasnici, možda neke lepe vesti, te se i na taj način mogu dovesti u vezu sa srećom. Ipak, postoji mogućnost da je to osećanje zaista bezrazložno, da je pesnik dao samo fotografiju trenutka u kojem lirski subjekt uživa u spokoju na terasi gledajući svoje cveće. Petunije inače imaju opojno dejstvo jer potiču iz porodice duvana i (naročito noću) šire opojan miris, privlačeći na sebe insekte. Lalić nije samo jednom opevao ovaj spoj prirode i grada (Aloja, Vojislavljev vrt itd.), kao mogućnost kombinovanja dve naoko oprečne stvari, koje se najčešće posmatraju kroz opoziciju grada sa selom.
Naredni stihovi otkrivaju da je misao o puzavici bila umetnuta da bi rascepila razloge za treperavost vazduha: „kao od muzike, kao od iščekivanja, kao od vetra…“. Ali vetra nema, i ovi razlozi su samo puko nabrajanje čija je funkcija da oslikaju to treperenje koje lirski subjekt ne može razložno da objasni. U prvoj Terasi vazduh je obrastao u perje od ljubavi ptica, a u drugoj vetra nema (vetar je još jedan od Lalićevih prepoznatljivih motiva).
Citatnost je bitna karakteristika Lalićeve poezije i diskusija sa stihovima drugih pisaca ili samo njihova uzglobljenost u neki deo Lalićevog stiha na koji odgovarajuće naleže. To potvrđuje i kraj druge Terase, gde se pesnik poziva na „starog pisca“ pri svedodžbi da taj the trenutak ne može da izrazi sve „mnogo, užasno mnogo“ što bi on imao reći, a što je pokušao da opeva „razumno, i s ljubavlju“ (što je zanimljiv sklop jer se racio i emocija izjednačavaju). Za razliku od prve pesme, ova ispušta i Laliću karakteristično ubrzanje (koje se u prvoj pesmi navodi kao kružno), koje bi podsetilo na ljudsku efemernost.
Ove dve pesme pokazuju ono za šta se Lalić zalagao, a to je opevavanje sveta i u lepoti i u strahoti njegovog postojanja. Hvatajući trenutak na povlašćenom prostoru u gradu, terasi ispunjenoj cvećem i njegovim miomirisom, on od jedne emocije, koja je bila smetnja na njegovim vezama, predstavlja i njeno naličje, onu koja mu se ukazala u strasnoj meri svog postojanja.
LITERATURA
Lalić, Ivan V. (1975). Smetnje na vezama. Beograd: SKZ.
Lalić, Ivan V. (1997). Strasna mera. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
[1] Terasa
Kao lanjski sneg u jarugama
U vlažnom osoju, ostaci zime u srcu
(Strah neraskravljen, a pamćenje vredovno
Na ubod iskustva, kao vena bolesnika) –
A toliko cveća na julskoj terasi,
Petunije i geranijumi, i puzavica
Kovrčava, što se najtanjim lastarom
Hvata mlakog zida,
I vazduh okolo obrasta u perje
Od glasne, od uporne ljubavi gugutki –
Sve opasnije kružno ubrzanje,
to sustizanje
Čiste i nečiste slike, sve kraći
Luk neobolelog leta,
Sve manji međuprostor (vidim sa terase
U tromom blesku munje) još otvoren
Za iskaz ljubavi:
Osmeh, ožiljak koji zarasta,
Usne svetlosti između oblaka.
Ostavi komentar