Аутор: Стеван Стојков
Није ми тешко да радим више ствари у исто време. Звучи познато, зар не? Било да ово чујете од других или да пак сами изговарате, једно је сигурно: способност да се истовремено излази на крај са више задатака никога не изненађује. У ствари, постала је толико укорењена у начин на који живимо и радимо да ћете понекад можда једва приметити да обављате више послова одједном.
На пример, док се шетамо, слушамо музику и листамо најновије вести са друштвених медија или одговарамо на поруке. На исти начин, захваљујући паметним телефонима, убијамо досаду док се возимо градским превозом или чекамо у реду у банци. Возимо ауто не испуштајући телефон из руку. Бавимо се кућним пословима док гледамо телевизор и телефонирамо. Одговарамо на пристиглу е-пошту, припремамо се за састанак и разговарамо са колегама о новим пословним плановима. Све у исто време. На рачунару нам је у сваком тренутку отворено више прозора…
Будући да смо преплављени задацима и обавезама, а да на располагању имамо фиксна 24 сата у оквиру којих, не сметнимо с ума, треба и да се одмарамо и спавамо, права је срећа што можемо да обављамо више послова истовремено. Међутим, да ли заиста можемо да посветимо пажњу већем броју ствари одједном? Да ли је мултитаскинг пре мит, него стварност?
На први поглед, мултитаскинг се може чинити као ефикасан начин за савладавање већег броја задатака у исто време. Али први поглед често уме да превари. Способност обављања више послова истовремено већ дуже времена налази се под лупом истраживача. Резултати до којих су они дошли открили су да ми људи нисмо баш толико добри колико мислимо да јесмо у обављању неколико ствари одједном.
Разлог је једноставан, људски мозак није дизајниран за мутлтитаскинг. Стога, за велики број научника и истраживача из области неуронауке и психологије он представља мит. Одакле потиче овај мит?
Мултитаскинг се прво одомаћио у области рачунарске технологије из које је и преузет овај термин. У том контексту, он представља покретање више програма на једном рачунару у исто време. Мултитаскинг укључује преплитање и преклапање извршавања неколико програма, од који се једни користе у првом плану, док се други обављају у позадини. Покретање више програма истовремено доприноси већој продуктивности, јер омогућава да сви ресурси рачунара буду упослени што је више могуће.
Међутим, мултитаскинг захтева више системских ресурса. Из тог разлога у раној фази рачунарства био је практично немогућ и уместо њега користио се термин „дељење времена“, који се односио на начин на који више програма користи снагу једног процесора. Муњевитим развојем рачунара „дељење времена“ одлази у историју, а на позорницу ступа мултитаскинг који веома брзо постаје индустријски стандард за персоналне рачунаре.
Савремени рачунари са више одвојених и међусобно повезаних процесора способни су за истински мултитаскинг. Од 2011. године за обављање више задатака истовремено су способни и други уређаји, попут паметних телефона који нам, што је добро познато, омогућавају да слушамо музику и сурфујемо интернетом у исто време.
Нисмо машине
За разлику од рачунара, људски мозак се није развијао толико драматичном брзином. Еволуирао је само до обављања једног по једног задатка. Људи нису постали машине са више процесора. Имамо ограничени капацитет когнитивних ресурса. Другим речима, за обављање више послова истовремено људском мозгу недостају когнитивни и неуронски блокови. Ипак, то нас не спречава да верујемо да смо добри у мултитаскингу. Значи ли то да по том питању заваравамо сами себе?
Професор неуронауке на MIT-у (Massachusetts Institute of Technology) Ерл Милер не сумња да је управо то посреди: „Људи не могу добро да обављају више задатака, а када кажу да то могу, они се заваравају“. У том заваравању нам свесрдно помаже нико други до наш мозак, јер како професор Милер појашњава: „Мозак је веома добар у заваравању самог себе“.
Истраживања у неуронауци показала су да мозак заправо не обавља више задатака истовремено. Уместо тога, он веома брзо мења задатке, тј. пребацује се са једног задатка на други. Дакле, када мислимо да обављамо више задатака истовремено, ми у ствари изузетно брзо пребацујемо пажњу са једног задатка на други. Нисмо способни за прави мултитаскинг, већ мање или више успешно жонглирамо са више задатака одједном.
Замислите да сваки задатак представља једну лоптицу. Када жонглирамо њима, у ваздуху се налази неколико различитих лоптица, али ми додирујемо само једну по једну. Мада наизглед делује лако, већину људи лоптице неће баш добро слушати. Иста је ситуација и са мултитаскингом. Наиме, истраживањима је више пута и доследно потврђено да са људским когнитивним капацитетом и начином на који он функционише мултитаскинг није изводљив.
Према тим истраживањима само 2,4% људи од укупне светске популације у стању је да ефикасно обавља више задатака одједном. За нас остале жонглирање задацима не треба да представља изазов, него лошу навику које се што пре морамо ослободити. Сваки пут када то урадимо, постоји одређена когнитивна цена коју морамо да платимо. Шта се то дешава у нашем мозгу када га суочимо са више задатака истовремено?
Не улазећи сувише у детаље, мултитаскинг се у великој мери ослања на делове мозга који покрећу нашу пажњу и извршну обраду – укључујући размишљање, планирање, самонадгледање, самоконтролу, приступ радној меморији, управљање временом и организацију. Ово су кључне вештине извршног функционисања. Оне нам помажу да се одупремо сметњама, останемо усредсређени на задатке и ефикасно прелазимо са једног на други задатак.
Према неуронаучницима и истраживачима, конвергентни докази сугеришу да се процеси људске „извршне контроле“ састоје од две различите, комплементарне фазе: промене циља и активације правила.
Промена циља представља процес у којем пребацујемо нашу пажњу са једног задатка на други, док активација правила означава процес у којем мозак завршава дати задатак и идентификује шта треба следеће да уради. У суштини, у зависности од циљева задатака наш мозак искључује правила за претходни и укључује правила за нови задатак.
Ове две фазе нам помажу да се несвесно пребацујемо са једног задатка на други. Међутим, оне не функционишу истовремено. У нашем мозгу се одвија процес наизменичног заустављања/покретања. Такође, тај процес стани – крени – стани је груб за наш мозак и кошта нас времена.
Иако трошкови пребацивања могу бити релативно мали и понекад износе тек десети део секунде, они се сабирају и могу да нарасту до значајних износа у случајевима када људи узастопно прелазе напред и назад између задатака. Поједина истраживања су показала да чак и кратке менталне блокаде настале пребацивањем између задатака могу коштати и до 40% нечијег продуктивног времена.
Истраживањима је такође откривено да обављање више задатака истовремено осим што нас успорава и смањује нашу продуктивност, одвлачи пажњу, доводи до више грешака, смањује квалитет обављања задатака, изазива стрес и временом може веома лако да доведе до сагоревања. Наиме, нашем мозгу је тешко да се пребацује између два различита задатка који захтевају исте вештине критичког размишљања.
Наравно, постоје различити послови и радње којима можемо истовремено да се бавимо. Најједноставнији пример било би ходање и причање. Међутим, највећи број њих се не сматра правим мултитаскингом, јер се он састоји од:
- рада на више задатака истовремено,
- брзог пребацивања између задатака напред и назад,
- обављања више задатака у брзом низу.
Будући да нам недостаје когнитивних ресурса, обављање више задатака истовремено је могуће само ако су испуњена два услова. Први је да је један од задатака толико добро научен да се његово извршавање може сматрати аутоматским. А други је да обављање задатака укључује различите врсте мождане обраде.
И даље верујемо
Психологија и неуоронаука нам указују на то да се не можемо ефикасно усредсредити на више задатака истовремено. Ментални процес пребацивања пажње са једног задатка на други тешко пада нашем мозгу. Често заустављање, одвајање од тренутног задатка и преоријентација когнитивних процеса на нови задатак успоравају и исцрпљују мозак. Нарочито ако се ради о мање познатим и сложеним задацима који се међусобно такмиче за коришћење истих делова мозга.
Уместо да штеди, мултитаскинг нас кошта времена. Стресан је и одузима нам енергију. Смањује квалитет нашег рада. Међутим, иако смо више пута његове негативне ефекте осетили на властитој кожи ми и даље верујемо да смо добри у жонглирању са више задатака истовремено. Шта нас нагони да пркосимо људској природи?
Постоји више разлога зашто људи тако упорно верују да их мултитаскинг чини ефикаснијим и продуктивнијим, упркос доказима који говоре супротно. Попут мађионичара, мултитаскинг вешто ствара илузију уштеде времена и продуктивности.
Гледате телевизију и проверавате шта има ново на друштвеним мрежа. Учите, слушате музику и одговарате на поруке. Проверавате е-пошту, штампате извештај који вам је неопходан за важан састанак и телефонирате колегама како бисте их подсетили за које време је он заказан. Све у исто време. У нашој свакодневици, у којој је време драгоцени ресурс, мултитаскинг се често доживљава као одлична стратегија за уштеду времена.
Радећи више послова одједном, људи углавном мисле да постижу више за краћи временски период. Међутим, у стварности, подељена пажња и брзо пребацивање са задатка на задатак могу резултовати дужим временом потребним за завршавање свих задатака и смањеној ефикасности.
Када сте заузети, може бити веома примамљиво да се истовремено у коштац ухватите са више задатака. Два или чак три посла обављена за сат времена звуче одлично и то може створити осећај постигнућа. Стога, способност обављања више послова одједном може код људи створити утисак продуктивности, чак и ако стварни резултати и квалитет рада пате због ње.
И најбољим мађионичарима посао је олакшан кад пред собом имају публику спремну и расположену за сарадњу. Људи склони прецењивању сопствених способности представљају идеалну „публику“ за мултитаскинг.
Не треба се заваравати, већина људи тежи прецењивању својих способности за обављање више задатака истовремено. Они су убеђени да им њихов когнитивни капацитет омогућава да се баве са више послова одједном без значајних негативних последица. Ово претерано самопоуздање их управо и наводи да верују да је мултитаскинг ефикасан начин да се повећа њихова продуктивност и уштеди драгоцено време.
Блиско повезани са прецењивањем способности су и следећа два разлога: когнитивна пристрасност и недостатак свести о паду перформанси. Когнитивна пристрасност позната и као „погрешка планирања“ или „пристрасност оптимизма“ представља тенденцију појединаца да потцењују време и когнитивне ресурсе потребне за обављање одређених задатака. Као резултат ове пристрасности људи могу поверовати да ће са више задатака успешно и брзо изаћи на крај него што то заправо могу.
Веома често људи нису у потпуности свесни негативног утицаја мултитаскинга на њихов учинак. Трошкови пребацивања са задатка на задатак по правилу нису одмах видљиви. Међутим, они су обично неизбежни. Прелазак са једног на други задатак захтева више неуронске обраде, што доводи до губитка тачности и брзине у раду. Несвесни постојања ових трошкова, људи већи број грешака и смањену продуктивност не повезују са мултитаскингом, већ их уместо тога приписују другим факторима.
Неки од тих фактора долазе из друштвене средине. Технологија је свакако један од њих. Штавише, она игра значајну улогу у одржавању мита о мултитаскингу. Она на више начина доприноси веровању у мултитаскинг, али ми ћемо се овом приликом дотаћи само једног.
Свеприсутност интернета у комбинацији са паметним телефонима, таблетима и лаптоповима учинила је да су људи стално повезани и лако доступни. Ова стална повезаност створила је свеобухватан осећај хитности и очекивања да се на сваки позив или поруку мора тренутно одговорити. Постојање вишеструких канала комуникација и прилив огромне количине информација, појачао је идеју да је мултитаскинг пожељна вештина.
Друштвени притисак и култура радног места такође потпомажу мит о мултитаскингу. Данас, у немалом броју привредних субјеката од стране руководства, стављен је знак једнакости између високог нивоа продуктивности и мултитаскинга. Од запослених се очекује да успешно обављају више задатака истовремено. Оваква очекивања, а нажалост понекад и притисци, могу ојачати уверење да је мултитаскинг од суштинског значаја за пословни успех, чак и ако постављена једнакост није истинита.
Навешћемо још само један разлог за који мислимо да је од изузетне важности за разумевање мултитаскинга. Наиме, добро је познато да смо ми људи бића навика. Стечене навике јако тешко мењамо. Посебно оне лоше. А стално пребацивање и мењање задатака подстиче лоше навике нашег мозга.
Када пошаљемо имејл, одговоримо на поруку, поставимо фотографију на Инстаграм или завршимо неки сличан мали задатак то доводи до ослобађања важног неуротрансмитера допамина у нашем мозгу. Он представља награду за наше прегнуће. Наш мозак воли допамин и зато нас охрабрује да наставимо да прелазимо између малих задатака како бисмо њему, а и нама самима приуштили уживање у тренутним задовољствима које нам пружа завршавање малих послова.
Међутим, на овај начин ствара се обмањујућа петља повратних информација због које нам се чини да постижемо велике резултате, а у стварности решавамо само мале задатке који не захтевају много критичног размишљања.
Више штете него користи
Мултитаскинг не повећава производњу само допамина. Истраживањима је утврђено да се приликом обављања више послова истовремено повећава и производња кортизола, хормона стреса. То што се наш мозак стално пребацује са задатка на задатак умара нас, повећава ниво стреса и чини нас психички исцрпљенима. Почетно осећање да смо суперпродуктивни временом замене осећања преплављености и исцрпљености, физичке и психичке.
Обављање више задатака у исто време је могуће, али само у одређеној мери и под одређеним условима. У данашњим условима живота и рада одређени степен мултитаскинга је чак и неизбежан. И тачно је да је неке врсте мултитаскинга лакше извести од других. Ипак, и у тим случајевима мултитаскинг не би требало да представља пожељно решење. Велики број савремених истраживања је то убедљиво доказао.
Мултитаскинг није најефикаснији начин да се изађе на крај са све већим бројем обавеза и задатака који нас свакодневно притискају. Напротив, он нас генерално посматрано чини мање ефикасним у задацима које обављамо, јер како то објашњава Кевин Пол Мадоре, неуронаучник са Универзитета Станфорд: „Када имате конкурентне изворе пажње, перформансе вашег задатка ће често бити смањене“.
Другим речима, мултитаскинг доноси више штете него користи. Иако је већ више пута речено, није на одмет поновити још једанпут. Људски мозак није способан да ради више ствари истовремено. Уместо тога, он изузетно брзо пребацује пажњу са једног задатка на други, тј. оставља један задатак недовршен да би се посветио другом.
Колико год било брзо, пребацивање између задатака успорава наш рад. Поред тога, стални прелазак са једног на други задатак захтева и више неуронске обраде, због чега губимо предности аутоматизма и ефикасности који произилазе из усредсређености на само један задатак. Из тог разлога, приликом мултитаскинга нам је скоро увек потребно више времена да завршимо задатак, и притом то чинимо уз више грешака, него када се посветимо решавању само једног задатка.
Листа негативних ефеката мултитаскинга се ту не завршава. Сувише често обављање више задатака истовремено не само што може ометати радну меморију, већ може чак и створити потенцијално дугорочне проблеме са памћењем. Наиме, многи психолози су забринути да би дугорочни ефекти бављења више задатака одједном могли умањити нашу способност да посветимо трајну и дубоку пажњу појединачном задатку. Такорећи, због мултитаскинга временом можемо постати лошији у обављању одређеног појединачног задатка.
На питање да ли је боље један задатак урадити добро или више њих у исто време лошије није тешко одговорити. Не треба пркосити природи. Највећи број нас није добар у обављању више послова одједном. Стога, лошу навику – мултитаскинг – требало би одбацити. Неке грешке изазване њиме стварно могу бити занемарљиве и лако ће се исправити. Међутим, обављање више послова у исто време може изазвати и катастрофалне последице. Mултитаскинг током вожње опасна је активност која може озбиљно угрозити вашу способност безбедног управљања возилом.
*
Многи људи верују да је обављање више задатака истовремено ефикасан начин да се изађе на крај са захтевима и изазовима модерног начина живота и рада. То је мит. Мултитаскинг је мит. Реалност је да нас он заправо може коштати више времена, негативно утицати на квалитет нашег рада, повећати стрес и физички и психички нас исцрпети.
Извори:
https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC7075496/
https://neuroscience.stanford.edu/news/why-multitasking-does-more-harm-good
https://www.npr.org/2008/10/02/95256794/think-youre-multitasking-think-again
https://www.britannica.com/technology/analog-computer
https://medium.com/the-mission/multitasking-is-killing-your-brain-79104e62e930
https://www.psychologytoday.com/us/blog/the-therapeutic-perspective/202202/the-myth-multitasking
https://www.drivingdynamics.com/driver-safety-news/multitasking-while-driving
Остави коментар