Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Године 1980. Шијан почиње да снима филм Ко то тамо пева, где се такође одлучује за Роме који певају и свирају. Инспирацију је проналазио у уличним Ромима који, како каже, певају за ситниш, а за успех који је овај Шијанов филм постигао управо су заслужни они.
„Они су наша ʻинтернационала’, наш контакт са светом. Без њих, ми смо затворени, ксенофобични. Са њима, ми смо занимљиви, универзални. Брзо сам постао свестан формуле ʻкрв, зној и сузе’ или ʻСтаљин, блато, Цигани’ и одлучио сам да је више не искоришћавам, упркос њеној међународној курентности и вечитости“ (Шијан 2015: 89),
пише Шијан 12. октобра 1993. године, одлучујући да више не употребљава оно што је после толико времена коначно изашло из оквира табуа и чак почело да доприноси популарности филмова. Међутим, и даље је покушавао да разуме зашто је баш та приказана беда нашег народа више занимала Запад него љубавни јади којих је била пуна хрватска кинематографија.
Други део његове збирке носи наслов Косовска 11 и почиње причом о Бошку Токину, филмском критичару који је „сањао нову уметност“, који је сањао поезију о филму и управо то је и остварио Кинематографским песмама, отварајући врата даљем мултимедијалном експериментисању. Шијан је сматрао да су његови текстови из двадесетих година XX века о филму и визуелној уметности поставили основу за читаву каснију српску филмску мисао. Узиђивање ових темеља Токин је скупо платио. Његови текстови писани између два светска рата, увек о филму, одвели су га на вишегодишњу робију и утицали на губитак националне части.
„Бошко Токин је све оно што није успевало у Србији: урбани човек занет ʻефемерном’ уметношћу филма, модерниста из пораженог зенитистичко-барбарогенијског табора, некомуниста принуђен да сарађује са новопеченим филмским скојевцима, преносећи им своје аутентично познавање седме уметности. Али његов суверени простор био је мрак биоскопске сале. У том царству био је слободан да досегне највеће врхунце филмских спознаја, она сазнања резервисана само за посвећенике филма, за оне који гледају у тами и виде светло. Филмус је вечан“ (Шијан 2015: 144).
Други човек који је имао велики утицај на рад Слободана Шијана био је Владимир Погачић. Како каже Шијан, био је то човек који је Историју филма предавао као кад Турчин „мераклијски срче кафу“. Пушио је стране цигаре и користећи се анегдотама, готово глумачки, предавао је тако да су и са других факултета долазили да га слушају. Знао је све године и датуме, пуне називе филмова и сараднике, водио их је на сва места која су била важна за српску кинематографију и учио их да је филм нешто што се прима или не прима, воли или не воли, и да другачије не може да буде, не постоји средина. Био је један од ретких којег није прогутала слава, чак потпуно супротно – умео је да преиспитује популарност својих филмова не сматрајући их све потпуно задовољавајућим. Шијан се кратко осврће на коментаре које је остављао о Погачићевим филмовима, захваљујући себи што их никада није објавио, сматрајући да је тек проласком година схватио неке његове поступке које је тада без уздржавања осудио. Касније, „желео је да ми помогне, да ме упозори. Али искуство ме учи како људи углавном нису спремни да приме добар савет ако већ нису дозрели за њега“ (Шијан 2015: 159) – тако ни он тада није разумео Погачићево упозоравање на непотребност копродукције с америчким продуцентима, у којем је и сâм имао искуства, и то неславног. Касније, Шијан није могао а да се не диви Погачићевом умећу да се тако успешно креће кроз музику, сликарство, историју и филм, спајајући све ове уметности у једну целину која изледа тако савршено да одаје утисак да другачије и не треба да постоји.
„Успевајући да доведе у сумњу све идеале своје генерације, али у исто време и да нам их представи у свој њиховој заносној привлачности, он супериорно полемише са умовима који су обликовали ʻвјерују’ његовог поколења. Од Малроа до Еренбурга, од Крлеже до Андрића, од Жида до Сартра, његов радознали и увек критички усмерени дух, у вечитом унутрашњем дијалогу са свим и сваким, немирно тражи одговоре на питања о смислу живота и стваралаштва“ (Шијан 2015: 171),
коментарише Шијан Погачићеву књигу, сматрајући га изузетно вредним за нашу кинематографију и културу уопште. Он је тај који је поставио темеље модерног југословенског филма, захваљујући њему нови ствараоци филма учинили су шездесете године златним добом југословенског филма, и чак иако је стално преиспитивао потребност онога што је записивао, утицао је на развитак мисли да је смисао целог стварања у уметности у ствари комуникација са другима. Његова књига:
„била је више него потребна – била је неопходна! Без ње би протеклих 50 година филма у Југославији остало без оног нужног колектива, који наше предрасуде о времену и људима који су стварали ову кинематографију чине ништавним и враћају нас истини о њима, осветљавајући их тако да смо срећни што смо били у њиховом друштву“ (Шијан 2015: 172).
Погачић је био од оних који су устајали против наметнутих норми у уметности. Није се прилагођавао ради опстанка, већ је стварао по својим правилима, веровао је у своје идеале, а не у оне које му је систем наметао. Био је пример успешног рада у доба када се то често чинило немогућим уколико се ниси повиновао, и зато је он био глас који је говорио, а дуго ће још и говорити долазећим генерацијама уметника да је могуће стварати у било ком времену.
Љубомир Шимунић још је једно од имена којима је Шијан посветио део своје збирке. Овај елеганти уметник, како га је још запамтио Шијан, био један од најистакнутијих представника „кућне“ кинематографије. Иако је напредак филма стагнирао у том периоду, дакле крајем шездесетих година XX века, након појаве Пластичног Исуса Лазара Стојановића, повећани стандард омогућио је да уметници почну да финансирају своје пројекте и пређу на аматерску „кућну“ кинематографију, с тим што се сада новчана средства нису тражила из државног буџета, те су уметници који су се упустили у овај вид снимања филмова имали пуну слободу да приказују филмове баш онако како су замислили, без икаквих устезања. Шимунић је за своју уметност неколико пута био награђиван, али неке од награда остале су потпуно незапажене, јер једна од предности (а можда и мана) била је та што су уметници могли да бирају када и где ће приказивати своју визуелну уметност. Тако се Шимунић често одлучивао на интимну кућну атмосферу у ужем кругу пријатеља, којима је своје филмове пуштао уз звуке блуз музике.
„Ти филмски слојеви су се преплитали са сценама еротског набоја које је Шимунић снимао користећи своје познанице и пријатеље, а понекад и потпуно непознате жене, снимајући их кришом, или после случајног сусрета на улици, пошто би их убедио да учествују у његовом филму“ (Шијан 2015: 197),
присећа се Шијан осмомилиметарске уметности која је трајала кратко, али је зато оставила трага у филмској уметности као нешто ново, интимно и потпуно слободно. То је био кратак, али потребан предах од свих неприлика које су задесиле филм.
Иако филмска није била једина уметност којом се Слободан Шијан бавио, његова кинематографија оно је на шта се увек прво помисли када се помене његово име. Филмови попут Ко то тамо пева, Маратонци трче почасни круг, Давитељ против давитеља, Како сам систематски уништен од идиота, Шта се догодило са Филипом Прерадовићем, Тајна манастирске ракије и многи други, представљају култне филмове југословенске кинематографије чије се реплике и после толико година и даље изговарају напамет. Озбиљним питањима приступао је са дозом хумора како би гледаоци били отворенији за критику друштва која следи. Једноставно, њиме је пулсирао ритам филма, он је био, како је и сâм рекао, у свакој његовој ћелији и филм је био нешто што никада није напуштао. Оно што је затим урадио било је спајање филма са другим видовима уметности, са сликарством и литературом. На тај начин створио је један величанствени мултимедијални експеримент у којем на једном месту доноси приче о филму, праћене фотографијама филмских пројекција и колажима разних плаката, који нас додатно приближавају ономе што филм представља, а што је Шијан у неколико наврата покушао да објасни. Филм није нешто што се само погледа, а када се заврши устане се и оде, без икаквог утиска о ономе што се управо десило. Филм се осећа, доживљава, о њему се размишља, дискутује, и то траје, није нешто што престаје оног момента када биоскопско платно поново постане бело или црно. Приче, фотографије, колажи – све је на једном месту. Створено је једно мултимедијално ремек-дело које не дозвољава да све што је урађено на пољу визуелне уметности падне у заборав.
Литература
Шијан, Слободан (2015). Филмус: приче о филму. Београд: Службени гласник.
Шијан, Слободан (2010). Разговори око филма. Београд: Дом културе „Студентски град”.
http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=707000 – Vreme 924 – Intervju – Slobodan Sijan, reditelj: Filmovi sa odlozenim dejstvom
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1422633 – Vreme 1338 – Intervju – Slobodan Sijan, filmski reditelj, vizuelni umetnik i pisac: O podrumskim mracnim salama
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1195065 – Vreme 1218 – Intervju – Slobodan Sijan, reziser: Tradicionalni avangardista
http://www.msuv.org/assets/media/2012_12_sijan_moracu_da_skrenem/sijan_045_prateci_sadrzaj/2020_sijan_katalog.pdf
Остави коментар