Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Филмус је збирка прича о филму, која уводи читаоце у раздобље Црног таласа – „идеолошки опасно али зато можда креативно најполетније раздобље у историји српског филма“. Шијан је говорио да ју је саставио од разних сећања, измишљотина, делова дневника, па чак и покушаја да забележи оно што је осећао док је гледао неки филм. Овде Шијан прича једну причу о филму – причу о ствараоцима српског филма. Он пише о Душану Макавејеву, Живојину Павловићу, Саши Петровићу, Бранку Вучићевићу, Вукици Ђилас, Тому Готовцу, Леониду Шејки и незаобилазном Бошку Токину, једном од најважнијих имена у модерној филмској критици српске културе. Управо псеудоним овог филмског критичара, којим је потписивао своје критике између два светска рата, Шијан је преузео за наслов своје збирке.
Своју збирку Шијан почиње цитатом Хауарда Хокса, који гласи: „It seems that everything in Serbian motion pictures begins and ends with the Gypsies!“ (Шијан 2015: 7). Интересантно је да је Шијан измислио овај цитат како би већ на самом почетку указао на то да се његова збирка не треба схватати сувише озбиљно, као и да ставови које је овде приказао, његови субјективни искази, могу бити предмет сумње јер ипак представљају неки доживљај који је само његов, и њих нико не мора нужно да дели. Овим је желео да остави слободу читаоцима да ово дело примају из неке своје перспективе, дао им је слободу какву он као уметник често није имао. О овом цитату говорио је као о лажном, очигледном за оне који мало боље размисле зашто би један Хокс баш њему, Шијану, говорио о Циганима у српском филму, ако му он претходно евентуално није пустио филм Ко то тамо пева, а како је поменути филм сниман након Хоксове смрти, овај цитат постаје практично немогућ, уколико, наравно, није дошао с „оне стране“. У свом стилу, хумористично, Шијан почиње своје мултимедијално дело.
Први део збирке насловљен је као Јатаган мала. Уводна прича посвећена је Чичи Илији Станојевићу и његовој пројекцији „филмчића“ о чубурским Ромима 1911. године. Она је изазвала толико смехом проливених суза међу присутним француским гледаоцима, да се сâм Станојевић запитао зашто ли се двоумио око пуштања овог филма када је размишљао: „Што да им приказујемо нашу беду и сиротињу?“ (Шијан 2015: 10). Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа био је први велики српски филм који су Парижани гледали и грцали од смеха у исто време, док су и сами били посматрани од стране Чиче Илије, који је и даље у неверици посматрао одушевљену масу, не разумевајући „зашто неко хоће да гледа ову нашу јадну историју“. У овај филм било је уложено више новца него икад пре и од њега се очекивало да финансије оправда – зарада је била прва битна ставка. Међутим, Чича Илија није се тако осећао. У његовој души једино је било исправно да филм служи за забаву, а не за зараду. Овај филм учинио је продор у свет, отворио врата српском филму чубурским Циганима, и увео нове стилове попут „скривене камере“ и „филма истине“.
У свом првом делу збирке Шијан се бавио тематиком Рома у српским филмовима и њиховом судбином на међународној сцени. Овде је долазило до сукоба из простог разлога што је уметнике привлачио тај слободни ромски свет, те су обрађујући теме из њихове свакодневице покушавали да себи створе управо ту циганску слободу коју дуго нису имали. Међутим, иако се друштво представљало као отворено за прогресивне идеје, када је било речи о оваквим темама, наилазило се на нешто потпуно супротно од онога што су уметници очекивали – друштво се ипак није чинило тако отвореним за ову тематику. То је утицало на судбину готово свих филмова који су се усудили да прикажу чак и мали део ромског света, укључујући и судбину филмова Слободана Шијана. Све што је имало везе с Ромима бивало је избачено, па тако и једна веома упечатљива сцена из филма Шта се догодило са Филипом Прерадовићем, која се очигледно није уклапала у одређене стандарде који су тада морали да се поштују. Шијан пише како је имао среће нешто касније, када се појавио уредник мало либералнијих схватања од оног претходног који је дотичну сцену избацио без икаквог упита аутора, и пустио спорну сцену на сопствену одговорност.
Због оваквих ствари које су се дешавале у култури и уметности, а које нису биле ретке, Шијан је писао да је наша култура у то време била прилично нестабилна, јер оно што је важило један дан могло је врло лако да престане већ сутрадан и да је просто морао да се хвата тај моменат када оно што се ствара може да прође без цензуре, после које то дело више нема смисла. У једном интервјуу ово је најбоље објаснио наводећи назив једног документарца Јанка Баљка – Мала бара, пуна крокодила. Управо такво је било стање на културној сцени – велики број уметника пуних идеја, а средстава за њихово остваривање веома мало, те је сваки пројекат представљао борбу за опстанак, новац и простор. Тако Шијан и објашњава чињеницу да је у само пет година (1980–1985) снимио четири филма. Тада су му врата била, како каже, отшкринута, те је морао да искористи моменат док се она поново не затворе, јер ако промашиш тај моменат, припашћеш великој групи уметника чија дела нису угледала светлост дана.
„Цигани значе слободу каква није била пожељна у уређеном социјалистичком друштву, сиротињу која ʻне постоји’. Где се они појаве устаљена правила не важе. Склапају брак још као малолетници, неки су имали и краља, и то у социјализму, многи немају личне документе, говоре језиком који се, бар до скора, није учио у школама, а законске и друштвене норме не успевају да их спрече да живе и поступају по својим правилима“ (Шијан 2015: 68),
објашњава Шијан зашто је толико било тешко прихватити овај потпуно слободни и другачији свет, али у исти мах и расветљава зашто је управо такав био примамљив уметницима и зашто су преко њиховог света они желели да се докопају и парчета своје слободе. Саша Петровић био је први који је од њих начинио нешто важно, учинио их делом наше културе и простора. Скупљачи перја из 1967. године Саше Петровића представљају „први додир српског модерног филма са корумпирајућим гламуром и снобизмом Кана и европског фестивалског џет-сет укуса: дајте нам крв, зној и сузе, а у нашем случају, Стаљина, блато и сиротињу“ (Шијан 2015: 69). Оно што је Петровић употребио први – да Роми својим песмама говоре о ономе што се дешава, касније ће користити и Шијан у свом филму Ко то тамо пева, као и другим. Управо те сцене с ромским музичарима који певајући коментаришу радњу, биле су сцене које су без икаквих проблема избациване из филмова тадашње кинематографије. Једна од таквих била је сцена из Шијановог филма Шта се догодило са Филипом Прерадовићем, која је одстрањена јер је током Титовог говора на Дневнику грешком пуштена ромска песма са стиховима: „Ја идем кући сав накресан“. Ово је одмах утицало на то да Роми у наредном периоду постану табу-тема, и све што је имало везе с њима бивало је уклањано из садржаја без икаквих питања.
Литература
Шијан, Слободан (2015). Филмус: приче о филму. Београд: Службени гласник.
Шијан, Слободан (2010). Разговори око филма. Београд: Дом културе „Студентски град”.
http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=707000 – Vreme 924 – Intervju – Slobodan Sijan, reditelj: Filmovi sa odlozenim dejstvom
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1422633 – Vreme 1338 – Intervju – Slobodan Sijan, filmski reditelj, vizuelni umetnik i pisac: O podrumskim mracnim salama
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1195065 – Vreme 1218 – Intervju – Slobodan Sijan, reziser: Tradicionalni avangardista
http://www.msuv.org/assets/media/2012_12_sijan_moracu_da_skrenem/sijan_045_prateci_sadrzaj/2020_sijan_katalog.pdf
Остави коментар