Autor: dr LJubiša Despotović
Osnovne karakteristike mrežnog društva:
– sinhrona ambivalencija sajber prostora u kome se odvija većina mrežnih aktivnosti, istovremeno postojanje njenog realnog aspekta i funkcije (tehnološka infrastruktura bez koje mreža ne bi mogla da funkcioniše), učesnika (korisnika) i slično, ali paralelno i istovremeno postojanje i njene virtuelne dimenzije, njene nevidljivosti i tajnovitosti (arkanska svojstva mreže i njenih kontrolnih mehanizama).
– sublimacija organizovanosti – ovo svojstvo je odista važno iako ceo mrežni sklop izgleda haotično, neorganizovano i nasumično za učesnike ili njene korisnike. Mreža je u stvari sublimacija organizovanosti, kontrole i usmerene percepcije na tačno određene preferencije i vrednosti. Ponekad zaboravljamo osnovna značenje pojedinih pojmova ili sistema. Još od uvođenja interneta od strane američke vojske pre više decenija, njegovo osnovno značenje se nije promenilo, iako se usložnilo, to jest u pitanju je mreža unutar mreže, kao kombinacija dve engleske reči inter i net, koje savršeno jasno opisuje funkciju interneta – „da poveže/uspostavi komunikaciju između dve ili više računarskih mreža”.[1]
– mrežno društvo je centrističko i elastično, ono je centar sveg zbivanja iako je njeno jezgro ostalo sakriveno. Mreže su elastično organizovane i prilagođene različitim formama, sadržajima i učesnicima celog procesa.
– mrežni ratovi se odvijaju kao kontinuirani ratovi, sukobi su različitog intenziteta, u njima traje borba za pažnju njenih učesnika, njihove vrednosti, slike događaja, ishode „bitaka” i sl. Reč je, dakle, o tzv. mrežnocentričnim ratovima kao forme hibridnih ratova koji se neprestano odvijaju unutar mreža, odnosno mrežnog društva.
„Ako je u klasičnom ratu glavni cilj poraz neprijatelja i okupacija njegove teritorije, praćena uništavanjem infrastrukture i masovnim umiranjem stanovništva, onda je u hibridnom ratu to oblik skrivenog sukoba koji se razvija u oblik integrisanog političkog, finansijskog, ekonomskog, informacionog, kulturnog i ideološkog sukoba, a koji se sprovodi nevojnim sredstvima.
Istovremeno se formira složen hibridni sistem koji omogućava da se država stavi pod spoljnu kontrolu putem koncentrisanog pritiska u administrativno-političkoj, društveno-ekonomskoj i informaciono-psihološkoj sferi. Bez formalne objave rata, informacione tehnologije napadaju državne, ekonomske, informacione i strukture za sprovođenje zakona u državi.
Državna uprava je neorganizovana i na vlast dolazi marionetska vlada. U poslednjoj fazi, oružani sukobi mogu se razviti uz učešće lokalnih pobunjenika i plaćenika, podržanih osobljem, oružjem i finansijama iz inostranstva i unutrašnjim oligarhijskim, nacionalističkim i pseudoreligijskim strukturama. U nekim slučajevima može početi i vojna okupacija. U hibridnim ratovima konceptualna civilizacijska konfrontacija se ne dešava u ideološkoj, već u kulturnoj i vrednosnoj sferi. Na strateškom nivou, operacije hibridnog ratovanja obuhvataju unutrašnju i spoljnu politiku, finansije i ekonomiju zemlje, informacionu i komunikacionu sferu, moral vojske i stanovništva i druge faktore koji utiču na sposobnost nacije da se odupre.
Glavni cilj takvog rata je stvaranje haosa, poraz i potčinjavanje neprijatelja nevojnim sredstvima”. [2]
– rizomska struktura, koja kao podzemne krtole ostaje nevidljiva za većinu njenih učesnika. U takvoj krtolastoj, odnosno rizomskoj organizaciji mreže puštaju nevidljivo korenje i izbijaju na neočekivanom mestu gradeći nadzemno stablo akcijskog delovanja.
– upotreba taktike roja, kao pouzdanog metoda nanošenja štete označenim metama, kroz upotrebu malih, ali istovremenih napada na moćnijeg protivnika. Prisutan je visok stepen koordinacije napadača koji i ne znaju za postojanje drugih, osim za označenu metu napada. Meta je gotovo nemoćna u potrebi da se odbrani jer većina napadača iako sinhronizovani ostaju nevidljivi i moguće ih je rekonstruisati tek kada su napadi postali vidljivi i pre svega po posledicama, onda kada je proces destrukcije mete završen.
– iluzija slobode i nenametanja, mreža je privid slobode, iluzija nenametanja, i fikcija svojevoljnosti, dakle svega što je suprotno od njene istinske suštine. Zbog toga što je kontrolni mehanizam ostao skriven većina učesnika na mreži smatra da je potpuno slobodna u vršenju svojih aktivnosti. Otuda iluzija da kontrola i koordinacija ne postoje, da je aktivnost na mreži posledica svojevoljnih postupaka i interesa. Kod najvećeg broja učesnika ne postoji čak ni svest da mreža postoji, a pogotovo da su njeni aktivni i usmeravani deo. „Drugim rečima, mučiti telo manje je delotvorno nego oblikovati um” (M. Kastels: 24).
– mreža je ovaploćenje tzv. nenasilne infiltracije i to dvostrukog karaktera, kao prvo, instrumenta inženjeringa veštačkih emocija, željenih obrazaca ponašanja, i formatizovanja gotovih slika njenih korisnika. I kao drugo, infiltracija u sistemske delove države i društva, njihove institucije i preuzimanje kontrole nad bazičnim funkcijama. Naravno da je ovakva aktivnost elita koje globalizuju suprotna zakonima neke zemlje, ali istovremeno pošto je za većinu korisnika mreža nevidljiva, ona ostaje izvan domašaja sudskog sistema vlasti i krivičnog gonjenja, odnosno, samo je jednim skromnim delom predmet kontramera domicilnih službi bezbednosti.
– osnovno svojstvo mrežnog društva je da je ono organizovano u tzv. mrežna polja, koja su brojna, isprepletena, paralelno umrežena i sinhronizovana. Ne postoji svest o celini i brojnosti polja, već eventualno predstava o delovanju u jednom ili dva polja koja su povezana i motivišu učesnike da u njima čine programirane akcije ili aktivnosti.
– u mrežnom društvu kao glavni kontrolni mehanizam koristi se mrežni kod, pomoću kojeg se vrši kodiranje, prekodiranje i dekodiranje odgovarajućih sadržaja koji su u opticaju na mrežama. Mrežni kod je ključ koji sve zaključava ili otključava, tajan je za sve osim za kontrolore mreža koji upravljaju mrežnim poljima i učesnicima, podrazumevano bez njihovog znanja i svesti da mrežni kodovi uopšte postoje.
– disperzija moći i njen transfer na tzv. nedržavne aktere, i to uglavnom na globalističke nevladine organizacije, medijske ustanove, terorističke organizacije i slično, a sve u cilju osporavanja institucionalne moći nacionalne države i realizacije interesa iz državnog sistema dislociranih centara globalističke moći. „Glavni izvođači radova koji deluju kroz formu javne diplomatije spadaju u grupu tzv. agenata od uticaja. Glavna namena mreža je širenje i razmena informacija, njihova gotovo trenutna dostupnost, uzajamnost i uspostavljanje povratnih veza među učesnicima. Mreža je, dakle, modernim rečnikom opojmljena, postmoderna stvarnost postindustrijske civilizacije, koja transcendira „sakralne strukture” tradicionalnog društva (sakralne hijerarhije) i racionalne strukture epohe moderne (države, vlade, političke institucije, proizvodnje)”.[3]
Često se u definisanom kontekstu koriste i moćne tehnike dezinformacije kao efikasno sredstvo manipulacije javnim mnenjem i formiranje stavova velikog broja ljudi. „Dezinformacije se ne nalaze samo na veb-lokacijama – klasičnom menadžeru veb-informacija na internetu – već prate i građane horizontalno duž svih platformi koje koriste, uglavnom na mobilnim uređajima: od određenih grupa na Telegramu, do korisnika u mikroblogerskim mrežama (Twitter), čak pomažući nekim građanima da „preskoče” informacije između različitih mreža, prenoseći informacije iz jedne u drugu”. [4] Time procesi dezinformacija ostaju maskirani stvarajući privide slobodne komunikacije na mrežama.
Društvene mreže i internet:
Pre pojave mrežnog društva kao opšteg i dominantnog socijalnog konteksta u kome živimo već nekoliko decenija, nastale su tzv. društvene mreže kao i internet platforme (Gugl, Amazon, Jahu, i sl.) sa kojih se vrše široka komunikaciona i strukturalna umrežavanja različitog i raznorodnog broja njenih učesnika (danas najpoznatije Fejsbuk, Tviter, Viber, Instagram, Tik Tok i mnoge druge). Reč je o procesu tzv. sažimanja geografskog prostora koji se transcendira putem medija i interneta, i preko mrežnog aktivizma zgušnjava i približivanja širokom broju učesnika. Profesor Zoran Jevtović kao priznati mediolog na pregnantan način ističe prethodnu činjenicu kada navodi da je sada u pitanju ne kontrola prostora, već kontrola pojmova, uz našu konstataciju da se upravo preko kontrole pojmova povratno vrši i kontrola prostora. Samo što je sada taj proces maskiran i nevidljiv za korisnike društvenih mreža i to je ono novo što donosi internet komunikacija. Primeri destabilizacija država i rušenja vlasti kodirani kroz pojam „arapsko proleće” to najbolje pokazuje (M. Kastels, 2018).
No, pre pojave interneta i društvenih mreža kao ovaploćenja skrivene kontrole, kreirane su tehnike masovnih manipulacija putem medija koje su stare gotovo čitav jedan vek. Amerikanac Edvadr Barnez, rođak Sigmunda Frojda, smatra se rodonačelnikom primene psiholoških tehnika u cilju tzv. „oslobađajućih strategija” kojima se modeluju umovi široke publike, kao načina formiranja grupnog mišljenja preko kojeg se uspostavlja kontrola i vladanje masama „bez njihove svesti da su mete propagandnog uticaja”.[5] Još pedesetih godina prošlog veka Barnez je postao poznati autor tehnika masovnog ubeđivanja, ili kako bismo danas rekli, kreator javnog mnjenja, preko definisanja javnih diskursa. Jedna od poznatih tehnika bila mu je proizvodnja saglasnosti, kao i transfera značenja kao dela strategije transformacije civilne kulture i pozicioniranja SAD kao centra globalne moći i izgradnje novog svetskog poretka. Proizvodeći pritom masovnu percepciju kod javne publike da su SAD jedini garant demokratije, simbol slobode i njen najbolji zaštitnik na globalnom planu. Na Barnezove projekte tehnika masovne propagande, u polju socijalne psihologije, nadovezao se Kut Levin, sada već čuvenom teorijom o čuvarima kapija, dok ju je za potrebe mediologije preuzeo i primenio Dejvid Mening Vajt. Suština ove teorije koja je pokazala veoma veliku korisnost i efikasnost sadržana je u funkciji kontrole ideja i sadržaja, učitavanja smisla, kao i persona koje mogu biti prisutne u javnom prostoru putem medija ili prisutni u javnom diskursu putem određivanja tzv. dnevnog reda kao bitnog aspekta meke moći. Čuvari kapija su prvo u ime države, a zatim i korporativnog kapitala, odlučivali ko i šta može biti prisutno u javnosti, a šta i ko ne sme i ne može po sistemu „prolazi – ne prolazi“.
Urednici u medijima su imali monopol da odlučuju primenjujući tehnike kreirane kroz teorije o dnevnom redu (agenda – setting), teorije okvira (framing) i polja semiološke analize medijskih poruka. „U geopolitičkoj arhitekturi lako je moguće nekim događajima, ličnostima ili procesima dati veći značaj nego što zaslužuju, ali isto tako, učiniti ih nevidljivim za širu javnost tako što neće biti pomenuti”.[6] Kroz postupak semiološke ili semantičke obrade obična informacija postaje propagandna poruka, dok medijski narativ pokriva selekcioni mehanizam i maskira proces obrade. „Liberalni koncept preusmerio je informacije u jednosmernu ulicu, jer kada jedan ili nekoliko vlasnika medija određuju agendu debate, jasno je da direktno kreiraju javno mnjenje, utičući na rad vlade, državnih organa i institucija. Devedeset posto međunarodnih vesti koje objavljuje svetska štampa potiče od četiri velike zapadne agencije i to: Junajted pres internešenel (UPI) Asošijeted pres (AP), Rojters i Asanž Frans pres (AFP)”.[7] To nije nova teorija zavere, kako dobro plaćeni publicisti vole da objašnjavaju u medijima ili akademskom polju, već aktuelna faza medijskog spinovanja kojom se globalnoj javnosti menja vrednosni okvir percepcije, te pomoću gotovih slika formira iluzija o slobodi mišljenja.[8] Tako se na kraju lanca masovne manipulacije, dugog gotovo jedan vek, dolazi do apsurdne činjenice da oni koji najviše zagovaraju slobodu medija (čuvari kapija) najviše rade na njenom ugrožavanju.
Kriptopolitika:
Jedna od nedovoljno istraživanih pojava politike je i kriptopolitika. Za sada opservirana kao pojava, mogla bi jednog dana da postane i politikološka disciplina. Osnovni predmet njenog mogućeg konstituisanja kao politikološke discipline predstavljao bi težak zadatak da se bavi arkanskim strukturama političkih procesa, koji za javnost nisu dovoljno transparentni i koji u mnogim segmentima funkcionisanja politike ostaju tajni. Upravo zbog težine samog postupka istraživanja, neuhvatljivosti skrivenih procesa i manjka relevantnih dokumenata, ova disciplinarna ravan nauke o politici ostala je nedovoljno razvijena, iako je potreba za njenim naučnim opservacijama više nego važna objektivnoj društvenoj nauci.
Politika nam se i na ontičkom, ali i na praktičnom planu otkriva kao tajni topos zavereništva, koji se samo pod snažnim pritiskom demokratske javnosti ponekad otvara za neke od oblika civilne kontrole ili transparentnosti. Bez tog pritiska javnosti koji vremenom slabi, koncentrisano polje političke moći nužno se vraća svom osnovnom biću i suštini politike koja je u osnovi sazdana kao tajna delatnost. Ma koliko se od njenih vodećih protagonista želelo i ponekad uspevalo u javnosti to prikazati kao aktivnost koja je prevashodno usmerena ka ispunjenju javnog interesa građana i ostvarivanja njihovog sveukupnog dobra i blagostanja, što znamo još od antičke Grčke, da je to bazični smisao svakog dobro uređenog političkog i pravnog poretka.
Dakle, samo serioznim pristupima istraživanju suštine i fenomenologije politike moguće je napraviti smisleno i istini blisko razlikovanje između tzv. „teorija zavere” kao u javnosti kodiranog posprdnog diskursa o zaveri i neumoljivih činjenica njene ozbiljne prakse. Po saznanju nekih kolega tragovi o zaveri i zaverenicima, često razasuti po raznim drugim naučnim disciplinama (najčešće istoriografiji), kao uzgredni i možda neželjeni proizvodi, sa kojima u tako fragmentiranom vidu ni sami istraživači ne znaju šta da čine. Ono što najčešće pogoduje zaveri kao takvoj je i realno prisutan strah kod istih da će od zavereničkih struktura moći biti prokazani u akademskoj zajednici kao šarlatani, a u javnosti kao obični špekulanti bez znanja i pokrića.
Zato, sva istraživanja o zaveri, koja imaju teorijske pretenzije, trebala bi primarno da pođu od politike i istraživanja njenog arkanskog bića. Kolega Miloš Knežević to sasvim ispravno disciplinarno situira u kontekst kriptopolitike, jer je ona „pre svega sastojak sveta praktične politike, a ne samo reflektovani teorijski zahvat u njene empirijske tokove”. Javna politika često može da bude ili jeste posledica delovanja kripto-interesa, a „kripto-interesima saobrazni su kripto-procesi i kripto-strukture. Štaviše, može se reći da brojne komponente političkog fenomena: ideje, ideologije, doktrine, programi, vizije, norme, vrednosti, procedure, društveni slojevi, grupe i pokreti, institucije, organizacije, instrumenti, personal i beskrajno raznolike akcije, mogu biti izražene i opažene u dva krajnja vida: javnom i tajnom”.(M. Knežević: 83). S važnom napomenom da i ono što je u politici javno ili vidljivo često je proizvod kripto-procesa i od očiju javnosti skrivenog delovanja/odlučivanja. Tako najčešće biva čak i kada se radi o potpuno legalnim odlukama institucionalnog aparata države i društva jer njeni nosioci ne žele prisustvo javnosti dok se taj proces odvija. NJihov ideal je da sebi obezbede delovanje u „čistom” prostoru osenčene „političke intime” i neometanog političkog komfora (LJ. Despotović; V. Glišin: 86).
Razvoj nove naučne discipline politikologije koja bi istraživala kriptopolitiku tek predstoji. Težina zadatka ne sme da obeshrabri, jer ona pored nesporno delikatnog politikološkog pristupa svojim predmetom, metodama i istraživačkim uvidima nužno korespondira sa konspirologijom kao posebnom granom istraživanja koja se bavi praksom i doktrinama zavereništva.
Konspirologija:
Složen, višeznačan i seriozan diskurs o zaveri pretpostavlja multidisciplinaran angažman i znanja iz više oblasti naučnog, istorijskog, političkog i obaveštajnog konteksta. Taj široki raspon istraživanja morao bi da se kreće: „od filozofije istorije do kriminologije, od vojnih nauka i veština do istorije špijunaže, od propagande i tajne diplomatije do socijalne i lične psihologije, od istorije crkve do teorije multinacionalne ekonomije, od istorije tajnih društava i redova do izdavaštva, od ezoterijskih doktrina do krivičnog prava, od političke geografije do katastrofologije, od politike i političkih nauka do arheologije i paleolingvistike, od književnosti i dvorskih povesti do herojske istorije i teorija elita (ili teorija masa), od istorije ideologija i pokreta do teologije i metafizike”.[9] I konačno, kod nas u akademskim krugovima nedovoljno poznate discipline pod nazivom degeneralogije.[10]
Razlozi za takvo postupanje osporavatelja konspirološkog pristupa u politikologiji su svakom razboritom i nezavisnom intelektualcu prilično jasni. Pomenutim metodama medijske harange neophodno je zagušiti bilo kakvu racionalnu i argumentovanu raspravu o istinskoj praksi zavere koja se kao neposredna politička delatnost praktikuje od vajkada. I sama metodologija difamacije serioznih konspirologa je poznata. Ozbiljne istraživače ove pojave potrebno je ućutkati kao obične pseudonaučnike i opskurne likove koji govore o nečemu što inače nije postojalo u svetu politike tokom istorije. O tome kolega Miloš Knežević kaže: „prononsirani „teoretičar zavere” unapred snosi rizik da bude shvaćen kao šarlatan i mitomanijak ili mistifikator i paranoik. Odatle „teorija zavere” kao „nekorektna” i „škodljiva” kovanica sadrži, dakle, jedan emotivno pomereni, upadljivo prenadraženi polivalentni potencijal (de)legitimisanja različitih pojava u svetu politike”. (M. Knežević, 2013: 52)
I Aleksandar Dugin, poznati ruski geopolitičar, u knjizi Konspirologija ističe slično svojstvo rasprava o teoriji zavere, jasno markirajući u javnosti njihovo ponekad gotovo karikaturalno obeležje. „Argument koji najčešće navode protivnici „konspirološkog“ pristupa istoriji sastoji se u ukazivanju na grotesknost laičke „konspirologije“, čije su maksime zaista slikovito neodržive i ponekad apsurdne”. (A. Dugin 2001: 5) Tvorci navodno kritičkog pristupa konspirologiji namerno čine logičku grešku pars pro toto, kada deo ovakvih odista opskurnih „konspirologa” uzimaju kao celinu, jer im odgovara da kompletnu konspirologiju kao politikološku disciplinu, učine besmislenom, neprihvatljivom i bespredmetnom.
Sve se to i danas praktikuje uprkos činjenici da se u mnogim ozbiljnim državama i obrazovnim sistemima o zaveri vode seriozna istraživanja i održavaju edukativni kursevi na najvišim nivoima akademskog obrazovanja. „Na nizu uglednih svetskih univerziteta „nauka o zaverama” izučava se i predaje kao legitimna naučna (pod)disciplina, pod imenima konspirologija, tajna istorija, kriptopolitika. Profesori sa tih katedri često su gostujući predavači u boljim policijsko-obaveštajnim akademijama, elitnim školama za diplomate, institutima za političke studije”.[11]
Pogledajmo zato na kratko šta nam o zaverama govori sam jezik. Na latinskom conspirare – konspiracija, u bukvalnom prevodu znači „složno duvati” u nešto, a u suštinskom „zajednički delati”. Na francuskom reč complot podrazumeva tajni sporazum ili tajno povezivanje. Na engleskom conspire znači složno raditi na ostvarivanju istog cilja. Na nemačkom verschworgungtakođe podrazumeva tajno povezivanje sa nekim ili protiv nekoga. A na našem srpskom jeziku reč zavera označava kovanje tajnih planova i akcija u cilju realizacije tajnih interesa onih koji zaveru organizuju.
Literatura:
Despotović, LJ., Jevtović, Z. (2019). Geopolitika medija, Kairos, Sremski Karlovci.
Despotović, LJ., Glišin, V. (2021). Savremeni međunarodni odnosi i geopolitika, Kairos, Sremski Karlovci.
Kastels, M. (2018). Mreže revolta i nade, Službeni glasnik, Beograd.
Knežević, M. (2013). Prizma geopolitike, IPS, Beograd.
Pavlićević, P. (2020). Analitika u funkciji nacionalne bezbednosti, Akademija za nacionalnu bezbednost, Beograd.
Akupftin, J. internet portal, Web tribune, 1. 10. 2021.
Klimov, G. (2014). Protokoli crvenih mudraca, Vest-Ist, Beograd.
Matić, B. (1994). Sve sfere zavere, SKZ, Beograd.
[1] Predrag Pavlićević, Analitika u funkciji nacionalne bezbednosti, Akademija za nacionalnu bezbednost, Beograd, 2020, 267.
[2] Jurij Akupftin , internet portal Veb tribun, 1. 10. 2021.
[3] LJ. Despotović, V. Glišin, 2021: 124.
[4] Predrag Pavlićević, nav. delo, 176.
[5] LJubiša Despotović, Zoran Jevtović, Geopolitika medija, Kairos, Sremski Karlovci, 2019, 238.
[6] isto, 243.
[7] isto, 245.
[8] „vid.“ LJubiša Despotović Vanja Glišin, nav. delo. 72.
[9] B. Matić (1994). Sve sfere zavere, SKZ, Beograd, str.8.
[10] šire vidi u knjizi G. Klimov (2014). Protokoli crvenih mudraca, Vest-Ist, Beograd.
[11] isto. str.9.
Ostavi komentar