Monteskjeov koncept podele vlasti

Monteskjeov koncept podele vlasti

Autor: Lazar Slepčev

Klasifikacija državnih uređenja, za Monteskjea je bio samo jedan od segmenata celine o teoriji države. Kako bi država bila u stanju da savlada i reguliše svoju unutrašnju antitetiku, trebalo je iznaći rešenje koje će uspeti da državi obezbedi mir, napredak i slobodu njenih građana. Trebalo je, dakle, iznaći „formulu” za novi oblik političkog sistema. Ta formula je trebalo da državu i politički sistem uskladi i dovede u jedinstvo, da državi garantuje mir, bezbednost i trajnost, a građaninu punu političku slobodu. Upravo je stepen političke slobode i bio onaj kriterijum od koga je Monteskje krenuo u stvaranje svoje teorije o podeli vlasti.

Dakako, ideja o dovođenju u harmoniju države sa njenim političkim sistemom nije nova. NJome se praksis bavio od antičkih vremena. Nijedan, međutim, od istorijskih modela koje je Monteskje imao pred sobom, nije uspeo da pruži onaj stepen usklađenosti koji bi garantovao i trajnost i dugovečnost tom modelu. Postavivši, kako rekosmo, stepen političke slobode kao temeljni i najviši kriterijum i princip, Monteskje na polju društvenih odnosa stvara političku čaroliju, koju zapadni svet, i ne samo on, u manjoj ili većoj meri baštini i danas.

No, krenimo nekakvim redom.

Svoju čuvenu teoriju o podeli vlasti, Monteskje izlaže u 6. glavi XI knjige Duha zakona, naslovljene „O engleskom uređenju”, gde će na videlo izaći Monteskjeovo divljenje prema modelu engleske parlamentarne monarhije, te iako u samom tekstu Duha zakona prećutan i ogroman uticaj DŽona Loka i njegove „Dve rasprave o vladi”.

Već sam naslov XI knjige „O zakonima koji oblikuju političku slobodu u njenom odnosu prema uređenju”, jasno nagoveštava da sve ono čime se Montesjke bavio u prethodnim knjigama Duha zakona, a to su problemi samih zakona i državnih uređenja, sada treba povezati u jednu skladnu i harmoničnu celinu, koja bi bila kadra da obezbedi funkcionalnost političkom sistemu. Ključno načelo i princip oko koga Montesjke plete niti svoje teorije je, dakle, pojam slobode. Sam pojam slobode nužno mora biti shvaćen u svom konkretnom obliku, kao politička sloboda pojedinca, jer jedino na taj način može biti omogućena građanskost samoga pojedinca, dakle građanina kao slobodnog bića.

Od (političke) slobode dakle, sve kreće.

Montesjke polazi od višeznačnosti slobode i mnogostrukosti njenog poimanja. Naime, svako ko je živeo u republikanskom i monarhijskom uređenju, i to u njihovim umerenim, dakle zakonitim oblicima, slobodu je vezivao za ta uređenja. „Najzad, svako je slobodom nazivao vladavinu koja je bila u skladu s njegovim običajima i sklonostima”.

Istinska svrha političke slobode, po Monteskjeu nije da se čini šta se hoće. Meru političke slobode on omeđuje zakonitošću. „Sloboda je pravo da se čini sve što zakoni dopuštaju.” U protivnom, sloboda nestaje, jer bi svi imali pravo da zakon krše.

Čak ni oni oblici državnog uređenja koji slove kao najslobodniji, (demokratija i aristokratija), ne sadrže u sebi nužno i slobodu, kao prirodnu datost. Političke slobode ima samo u umerenim vladavinama, a i u njima samo ako se vlast ne zloupotrebljava. S obzirom da je u prirodi svakog čoveka da vlast zloupotrebi, potrebno je osmisliti mehanizam koji bi tu i takvu vlast mogao ograničiti. Potrebno je dakle, da svaki nivo vlasti ima moć da obuzdava druge nivoe. „Da bi se stvorila jedna umerena vladavina, valja složiti sile, srediti ih, ublažiti i staviti u dejstvo: jednu, da tako kažemo, učiniti okretnijom kako bi bila u stanju da odoli drugoj; to je remek-delo zakonodavstva koje slučaju retko polazi za rukom, a razboritosti se retko ostavlja da ga  izvede.” U ovom stavu možda i najjasnije sagledavamo, kako suštinu umerene vladavine, tako i svu muku njenog oživotvorenja. Svestan te muke, a svestan i okolnosti kojima je okružen, Monteskje poseže za primerom engleskog političkog sistema, kao uzornog modela umerene vladavine.

Ipak, jedna naizgled mala korekcija, u smislu deobe izvršne vlasti na sudsku, i prosto izvršnu, učiniće epohalni pomak u životu političkog praksisa, a teoriji države i prava postaviti temelje modernosti.

Monteskje, dakle, polazi od konstatacije, da u svetu postoji i jedna nacija koja političku slobodu ima za samu svrhu vlastitog uređenja. Ako su načela na kojima se to uređenje zasniva dobra, „sloboda će se ukazati kao na dlanu”.

Svaka država načelno, ima tri vlasti. Zakonodavnu, pomoću koje vladar ili magistrat donosi zakone na određeni rok ili trajno, te ukida ili koriguje postojeće zakone. Izvršnu vlast u poslovima međunarodnog prava, koja je nadležna u situacijama vođenja rata ili sklapanja mira, diplomatiji, bezbednosti i odbrani. Izvršnu vlast koja se bavi građanskim pravom, i koja je nadležna za kažnjavanje zločina, te presuđivanje u sporovima privatnih lica. Ovu poslednju, Monteskje je nazvao sudskom.

Ako političku slobodu postavimo kao ideal i svrhu državnom uređenju, ona po Monteskjeu mora počivati na „uverenosti svakog čoveka u vlastitu bezbednost”. Da bi se, međutim, sloboda mogla i uživati, vladavina mora da bude uređena tako, da se građanin ne može bojati drugog građanina. Potreba za eliminacijom straha, kao i potreba za bezbednošću građanina, pokretačke su sile Monteskjeove teorije, jer ostvariti te ideale, znači i izgraditi društvo izuzetnog sklada i balansa.

Međutim, istorijska praksa je prepuna upravo suprotnih primera, koji ukazuju na večnu težnju i potrebu čoveka da vlast zloupotrebi, a to se najlakše postiže grupisanjem različitih prerogativa vlasti u jednim rukama, ili pak, u jednom upravnom telu. Slobode, dakle ne može biti u situacijama kada su zakonodavna i izvršna vlast objedinjene, da li u liku monarha ili senata, jer uvek preti opasnost da će takva vlast donositi tiranske zakone, te da će takve zakone i izvršavati na tiranski način. Sloboda nestaje i kada je sudska vlast objedinjena sa zakonodavnom i izvršnom. Ovakav model krasila bi samovolja „jer bi zakonodavac bio i sudija“ , a u pogledu jedinstva sudske sa izvršnom vlašću „sudija bi mogao imati snagu ugnjetača“.

Kada se dakle, jedno upravno telo ili pak pojedinac pojavljuju u liku izvršne vlasti, a da pri tome u sebi nose i snagu zakonodavstva, takva vlast po Monteskjeu, svojim opštim odlukama, pre ili kasnije, urušava državu. Kada takva vlast još pri svemu tome raspolaže i sudskom vlašću, ona pojedinačnim odlukama uništava i svakog građanina ponaosob.

Kao primere navedenih modela samovolje i zloupotrebe, Monteskje navodi turski sultanski model, kao i primere određenih italijanskih republika toga doba. Bolja situacija je po njemu, u većini evropskih kraljevstava, jer je monarh, iako najčešće u rukama drži prve dve, ipak spreman da sudsku vlast prepusti svojim podanicima.

Sudsku vlast po Monteskjeu, nije dobro poveriti stalnim telima, kao što je senat. NJu, dakle treba po uzoru na drevni atinski model poveriti licima uzetim iz čitavog naroda. Takva sudska veća zasedala bi na određeni rok, u skladu sa potrebama i trajanjem određenog procesa, i delovala bi strogo u skladu sa zakonom. Na takav način, smatra Monteskje, strah od sudske vlasti bi kod građana bio odagnan i ona bi bila mnogo prijemčivija običnom građaninu. S obzirom da sudska veća ne treba da imaju stalni karakter, presude koje donose nužno moraju da sadrže u sebi stalnost, jer moraju biti utemeljene isključivo na zakonu.

Kako bi suđenja bila poštena, izbor sudija se mora vršiti tako, da po rangu i položaju budu ravni sa optuženim.

Kada je reč o konstituisanju zakonodavne vlasti, Monteskje polazi od principa da slobodnu državu čine slobodni građani, koji su kadri da upravljaju sobom, te shodno tome i da tvore ovaj segment vlasti. Dakle, zakonodavstvo pripada čitavom narodu. S obzirom na teškoću, da narod kao celina nije kadar da raspravlja o javnim poslovima, on je prinuđen da bira svoje predstavnike koji će taj posao obavljati u njegovo ime, iz čega proističu ona prava koja se i danas smatraju standardom, a to su pravo glasa i pravo predstavljanja. Govorimo li o izboru narodnih predstavnika, Monteskje je skloniji opciji da svaki grad ima svog predstanika, na uštrb opcije biranja iz cele nacije. Na taj način, obezbedila bi se ravnomerna zastupljenost svih građana u zakonodavnoj vlasti, a kompetencije u procesu donošenja zakona ne bi nedostajalo. Ovaj stav baštini i savremena politička teorija, pod pojmom većinskog izbornog principa.

Građani u svakom okrugu moraju, dakle imati pravo da daju svoj glas pri izboru svojih predstavnika „izuzev onih čiji je položaj tako nizak da se smatraju lišenim vlastite volje“. Međutim, i samo pravo glasa ima svoju granicu, koja se postavlja samim činom glasanja, pri čemu ovo pojedinačno pravo ispunjava svoju svrhu.

Predstavničko telo takođe ne treba da bude birano sa ambicijom da donosi izvršne odluke, jer mu je u prirodi da se isključivo bavi donošenjem zakona. Donošenjem izvršnih odluka, ono bi iskoračilo u polje koje po prirodi pripada izvršnoj vlasti, te bi na taj način narušilo harmoniju i balans, te otvorilo put zloupotrebama.

Kako bi se eliminisala mogućnost zloupotreba od strane zakonodavnog tela, kao i stvaranje mehanizama njegove samokontrole, Monteskje unutar ovog tela predlaže i formiranje plemićkog tela, koga čine oni pojedinci „koji se odlikuju svojim poreklom, bogatstvom ili častima“ Imajući u vidu da je broj ovakvih pojedinaca veoma mali, plemićko telo je jedini garant njihove slobode.

Plemićko telo dakle „ima pravo da obuzdava poduhvate naroda, baš kao što i narod ima pravo da sputava njihove poduhvate“. Ovakvim konceptom, zakonodavna vlast se poverava i narodu i plemstvu, gde svaka od dvaju grupacija ima svoje skupštine i zasebna većanja, kroz koja štiti specifičnost vlastitih interesa.

Pred nama je dakle, koncept dvodomog parlamenta, koji će kasnije ustavna praksa mnogih zemalja, sa manje ili više uspeha, koristiti kao model za dovođenje u harmoniju vlastitih društvenih suprotnosti, ne samo baziranih na staležnoj antitetici.

Udahnjujući život svojoj teoriji o podeli vlasti, a opet, vođen potrebom da je očuva i u vlastitom jedinstvu, Monteskje nas dalje vodi kroz svu suptilnost i osetljivost svoje teorije, svestan važnosti svakog detalja za normalno i skladno funkcionisanje celine.

U prirodi je plemićkog tela da bude nasledno. S obzirom da ga krase čast i bogatstvo, osobine zbog kojih je po prirodi slobodne države i ugroženo, plemstvo mora braniti svoje prerogative, braneći tako i svoju slobodu. Slobodu, koja po prirodi iste te slobodne države, pripada i njemu. U prirodi nasledne vlasti je međutim i potreba za ostvarenjem određenih ličnih interesa, a na uštrb naroda. Zato Monteskje u stvarima kao što su zakoni o prikupljanju novca, plemićkom telu oduzima moć odlučivanja, a dodeljuje samo moć sprečavanja. Ove dve „moći“ su, praktično terazije na vagi skladnog funkcionisanja dvaju segmenata zakonodavne sfere.

Pod moći odlučivanja podrazumevamo pravo da sami određujemo ili ispravljamo ono što je neko drugi odredio. Moć sprečavanja podrazumeva pravo da se poništi odluka koju je neko drugi doneo. Iz prirode moći sprečavanja, proizilazi i pravo odobravanja, koje se podrazumeva za svaku situaciju u kojoj se nije poseglo za moći sprečavanja.

Kada govorimo o izvršnoj vlasti, ona po Monteskjeu mora da bude u rukama monarha. S obzirom da ova vrsta vlasti mora da deluje trenutno, uvek je bolje da je vrši pojedinac, nego više ljudi. Izvršna vlast u liku pojedinca (monarha) ujedno je i garant slobode u državi, jer ako bi izvršnu vlast obavljali pojedinci uzeti iz zakonodavnog tela, ove dve vlasti bi bile objedinjene u jednim rukama, te bi država izgubila svoju slobodu.

Način funkcionisanja zakonodavnog tela, kao i njegov odnos prema drugim dvema vlastima, takođe je veoma zanimljiv. Monteskje zato navodi čitav niz primera ovih odnosa, u kojima predočava koliko i one najsitnije neusklađenosti ovih triju vlasti mogu dovesti do gubitka slobode u jednoj državi.

Dakle, u situacijama kada zakonodavno telo ne zaseda duže vremena, slobode nestaje, jer, ili u nedostatku zakonodavnih odluka država zapada u bezvlašće, ili ovaj upražnjeni prostor popunjava izvršna vlast, te time postaje apsolutna.

Takođe nije dobro ni kada je zakonodavna vlast u stalnom zasedanju. To čini, da izvršna vlast oseća stalni pritisak, te umesto da izvršava odluke, skoncentrisana je na odbranu vlastite slobode.

Ako bi pak, zakonodavno telo bilo nepromenljivog sastava, te ako bi novi poslanici zamenjivali samo one koji umru, ovo telo bi se iskvarilo, te „zlu više ne bi bilo leka“. Periodičnom promenom poslanika, narod uvek polaže više nade u one koji će doći kasnije, dok iskvarenošću zakonodavnog tela, narod gubi svaku nadu, te ili bi dizao pobunu, ili postajao ravnodušan.

Ovaj stav jasno sugeriše ono, što savremena politička praksa naziva izbornim ciklusima.

Zakonodavno telo ne može samo sebe birati. Ono mora biti izabrano („okupljeno“), jer jedino kao izabrano telo, ono ima pravo na vlastitu volju. Ako bi imalo pravo da odlaže svoja zasedanja, moglo bi se desiti da ih nikada ne odloži, te bi se to moglo smatrati udarom na izvršnu vlast.

Izvršna vlast mora imati pravo da kontroliše zakonodavnu, dok zakonodavna ne sme imati to pravo prema izvršnoj. Izvršenje neke odluke već je ograničeno samim činom izvršenja. Međutim, koliko god zakonodavna vlast nema pravo da sputava izvršnu, ona u svakoj slobodnoj državi ima i pravo i vlast da ispita sprovođenje donetih zakona i odluka. Dakako, ovo ispitivanje ne podrazumeva i vlast da sudi, jer institucija monarha, tj. izvršne vlasti, u državi je svetinja, te brana od tiranije zakonodavstva. Ukoliko bi institucija monarha bila optužena ili osuđena, slobode u državi bi nestalo, a monarhija bi se pretvorila u neslobodnu republiku.

Iako sudska vlast ne sme da bude sjedinjena sa zakonodavnom, postoje određeni izuzeci u kojima je to moguće, čak preporučljivo. Te izuzetke nameću pravo i posebni interesi onoga kome se sudi.

Naime, plemići, budući da su stalno izloženi zavisti ne treba da budu izvođeni pred redovna sudska veća. Ono pravo koje važi za svakog građanina, a to je da mu sude njemu ravni, mora važiti i za plemstvo. Dakle, plemići mogu biti izvođeni pred onaj deo zakonodavnog tela koji čine sami plemići.

Moglo bi da se dogodi da redovna sudska veća, sastavljena od predstavnika naroda, poneta nagonima, određene presude donesu prestrogo. I u takvim situacijama, konačan sud bi trebalo da donese sudsko veće sastavljeno od predstavnika zakonodavnog tela koje čine plemići. Plemići obično ne robuju nagonima, a i interesi su im različiti, te bi svojim autoritetom mogli da „izričući presude manje stroge nego što zakon propisuje, zakon ublaže na korist zakona samog“.

Postoje takođe i situacije kada pojedini građanin, vršeći javni posao, povredi prava naroda ili počini kakvu drugu zloupotrebu. U tom slučaju, zakonodavno telo koje po prirodi nema sudske ingerencije (pogotovu prema svome članu), obično slučaj ne prepušta redovnim sudskim većima, jer preti opasnost da se ova povedu za autoritetom zakonodavnog doma. Sa druge strane, redovna sudska veća su hijerarhijski niža od zakonodavnog tela, te bi i u ovom slučaju optuženi ostao bez prava da mu sude njemu ravni. Tada zakonodavno telo sastavljeno od građana preuzima ulogu tužioca, dok ulogu sudije preuzima plemićko telo, koga u ovakvoj situaciji ne vode „ni isti interesi, niti iste strasti“.

Dakle, moć odlučivanja i moć sprečavanja su one kategorije, koje poput terazija na vagi održavaju harmoniju političkog sistema države. Koristeći moć odlučivanja, jedna vlast osvaja i širi polje vlastite slobode, sve dok ne zađe u polje slobode druge vrste vlasti. Tada nailazi na moć sprečavanja od strane ove druge, te sistem na taj način sam sebe reguliše i održava. „Ove tri vlasti morale bi da stvore stanje mirovanja ili nepokretnosti. Ali, budući da su nužnim kretanje stvari primorane da se kreću, biće prisiljene da se kreću skladno“.

Poreska politika je za svaku državu veoma osetljiva oblast. Po prirodi stvari, ona u sebi krije potencijal za mnoge zloupotrebe i mahinacije. Monteskje drži, da pravo ubiranja prihoda prirodno pripada izvršnoj vlasti. Ukoliko bi ovo pravo prigrabila za sebe na određeni rok, ili zauvek, zakonodavnoj vlasti preti opasnost da izgubi i vlastitu slobodu. Jer, kada se takvo pravo nekome oduzme zauvek „prilično je svejedno oduzima li se ono sebi ili nekom drugom“.

Ista je situacija i sa vojskom, tj. kopnenim i pomorskim snagama, kako vojsku još naziva Monteskje. Staranje o vojsci, zakonodavna vlast je dužna da poveri izvršnoj, jer je u prirodi izvršne vlasti da deluje, a ne i da odlučuje. Međutim, imajući vojsku pod svojom nadležnošću, izvršna vlast može pasti u iskušenje da to pravo zloupotrebi, te da počne da ugnjetava narod. Zato Monteskje smatra da vojske koje su poverene izvršnoj vlasti, moraju biti sastavljene od samog naroda, te „prožete istim duhom kao i narod“. Kako bi se ovaj cilj postigao, potrebno je da oni koji se zapošljavaju u vojsci, kao garant građanima, imaju dovoljno imovine, te da im služba traje samo godinu dana.

Drugi slučaj je kada stajaću vojsku čine vojnici iz najnižih slojeva naroda. Tada je od velike važnosti da vojnici stanuju s građanima, da nemaju kasarne niti zasebnog logora, te da zakonodavno telo, kao meru sprečavanja zloupotrebe takvog vida vojske od strane izvršne vlasti, takvu vojsku može i da raspusti.

Stavovi, izneti u prvih šest glava XI knjige Duha zakona, dočaravaju nam svu ozbiljnost i kompleksnost poduhvata izgradnje političkog sistema zasnovanog i utemeljenog na pojmu slobode i zakonitosti. Sloboda i zakon uvek idu ruku pod ruku. Nestane li slobode, po Monteskjeu i zakon gubi svoju snagu, temelj i duh. Nestane li, pak, zakona, to znači da ni slobode više nema. Zato Monteskje na kraju šeste glave i kaže: „Nije na meni da ispitujem uživaju li zbilja Englezi slobodu o kojoj govorim. Dovoljno mi je da kažem da je ona ustanovljena njihovim zakonima, ne tražim ništa više“.

Svestan činjenice da ništa na svetu nije večno, Monteskje iznosi tezu o razlogu zbog koga je i ovaj model države sklon propadanju. Reč je, naime o situaciji „kada zakonodavna vlast postane iskvarenija od izvršne“.

Iz prikaza engleskog uređenja, na način kako nam ga je predstavio Monteskje, izvire nesumnjiva piščeva sklonost ka spekulativnom umovanju. Naime, pojmovi kojima najistinitije možemo odrediti suštinu Monteskjeove teorije o podeli vlasti su sklad, balans, harmonija, ravnoteža… Mišljeni zdravim razumom, ovi pojmovi ostavljaju utisak da je reč o stanju mirovanja. Međutim, ispod te apolonske ljušture sklada, događa se jedna živa antitetika među silama, koje imaju za cilj da takav sklad kao proizvod međusobne borbe, na kraju i postignu.  U toj borbi između različitih delova vlasti, zakoni su ona regulativa koja stvara mogućnost da se taj cilj sklada i ostvari. Duh tih zakona opet, mora biti prožet duhom slobode, jer sloboda je i izvorište i utoka ovog oblika vladavine. Sloboda pojedincu daruje status subjekta, dakle građanina, tj. političkog bića. Sloboda pruža subjektivitet i svakoj od triju vlasti. Međutim, nećemo pogrešiti ako kažemo da i sloboda ima svoju granicu, koja se dostiže u momentu kada tri samostalne i različite vlasti uđu u posredovanje, te dostignu stepen jedinstva. Unutar tog jedinstva, granica slobode jedne vlasti je u slobodi preostale dve. U suprotnom, kada bi jedna vlast imala više slobode od preostale dve, sloboda bi samu sebe obesmislila i ukinula.

Koliko god Monteskjeova teorija delovala kompleksno, strpljivim čitanjem se otvaraju putevi njenog dešifrovanja. Jer, kako bi i sam pisac rekao: „Ali, kada sam pronašao svoja načela, sve što sam tražio kazalo mi se samo“. Potrebno je naime, da proniknemo u unutrašnju logiku duha slobode, te da taj duh udahnemo zakonu. Pušten da plovi morem odnosa između tri dela vlasti, zakon (slobode), snagom svoga duha, dovodi ove delove u jedinstvo, ne ukidajući pri tome posebnost ni jednog od njih.

Bilo bi drsko poverovati da ovu čaroliju praksisa nije razumeo jedan Ruso. Skloniji smo da pomislimo kako bi Monteskjeova teorija samo razvodnila teoriju o opštoj volji, kao hrani damarima nadolazeće revolucije. U poglavlju o nedeljivosti suvereniteta u svome Društvenom ugovoru, Ruso iznosi kritiku Monteskjeove teorije o podeli vlasti, koja je po svojoj suštini više pohvala, te nesumnjivo jedan od najplastičnijih prikaza ove teorije. „Tvrdi se da japanski mađioničari, naočigled posmatrača, iseku dete na komade, pa bace u vazduh sve njegove delove jedan za drugim, zatim dočekaju na ruke živo i potpuno čitavo dete. Takvi su otprilike i trikovi naših političara; pošto su najpre raščerečili društveno telo opsenom dostojnom vašara, oni ponovo skupljaju delove, ne znam na koji način“.

Ovu „japansku magiju”, kako je tobož začuđeno naziva Ruso, konstitucionalizam većine uređenih država, u manjoj ili većoj meri baštini do dana današnjeg.