Аутор: Жељко Ињац, новинар
Светска економска сцена у 2026. години више се не може описивати категоријама које су важиле чак ни у непосредној постпандемијској фази. Интензивирана економска и технолошка конфронтација између Сједињених Америчких Држава и Народне Републике Кине указује на улазак у фазу дубоке и структурне системске конкуренције, у којој трговинске мере, царински режими и инвестициона ограничења представљају тек видљиви део много шире геополитичке стратегије. У том контексту, економски сукоб више није питање билатералног односа између две велике силе, већ механизам преобликовања глобалних токова капитала, технологије и политичке лојалности, са директним последицама по треће земље, нарочито оне које заузимају периферну или полупериферну позицију у светском систему.
Ова трансформација глобалне економије суштински мења услове у којима државе попут Србије формулишу своје развојне, спољнополитичке и суверенистичке стратегије. Простор за аутономно деловање у условима појачане глобалне поларизације не нестаје, али постаје строго условљен способношћу државе да управља притисцима који истовремено долазе са више страна. Управо у том контексту треба разумети и контраефекте политичког и економског условљавања, као и улогу унутрашњих друштвених криза и протестних покрета који се све чешће уклапају у шире обрасце међународног притиска, а не у аутономне процесе политичке артикулације.
У свету у којем економска повезаност више не значи политичку неутралност, већ потенцијалну зависност, притисак на државе периферије све мање се испољава кроз директну принуду, а све више кроз захтев за „јасним опредељењем”. Технолошки стандарди, ланци снабдевања, инфраструктурни пројекти и инвестициони токови постају инструменти геополитичког позиционирања, при чему сваки покушај балансирања бива све брже интерпретиран као недостатак лојалности. У таквом окружењу, унутрашњи политички конфликти и медијски артикулисани друштвени притисци лако се преводе у аргументе спољних актера за појачано институционално условљавање.
Повезано са тим, стратегија поуздане периферије добија пун аналитички смисао тек у оквиру ове глобалне реконфигурације. Она не представља ни прикривени облик капитулације, нити покушај пасивног преживљавања у сенци великих сила, већ настојање да се у условима системске конкуренције очува минимални степен суверене рационалности. То подразумева способност државе да економске и политичке односе са различитим актерима води кроз институционалне стандарде и процедуре, а не кроз симболичке гестове или идеолошка сврставања.
У том смислу, актуелни глобални економски сукоб између САД и Кине не представља спољни контекст који је одвојен од унутрашњих политичких процеса у Србији, већ структурални оквир унутар којег се обликују и протести, и медијски притисци, и захтеви за реформама, и границе суверенистичког деловања. Управо зато, способност да се ти притисци апсорбују институционално, а не политички импулсивно, постаје кључни предуслов да Србија не буде сведена на пуки објекат геоекономске конкуренције, већ да, у ограниченом, али реалном простору задржи улогу рационалног и предвидљивог актера у нестабилном светском поретку.
Суверенитет Србије у савременом међународном контексту не може се разумети као апсолутна и самодовољна политичка категорија, већ пре као релативна, контекстуално условљена и преговарачка позиција. У условима изразите глобалне поларизације, у којој се међународни поредак све мање ослања на универзална правила, а све више на логике блоковске припадности и асиметричних односа моћи, простор за аутономно деловање малих и средњих држава бива сузбијен, али не и у потпуности укинут. Управо у том редукованом простору артикулишу се реалне, а не декларативне границе српског суверенизма.
Кључно структурно ограничење суверенистичке политике Србије произлази из њене дубоке економске интеграције у простор Европске уније. Србија је у значајној мери укључена у европске трговинске токове, инвестиционе структуре, финансијске механизме и регулаторне режиме, што условљава висок степен зависности од стабилности и предвидивости односа са Бриселом. У таквим околностима, сваки покушај радикалног одступања од европског економског и правног оквира носи озбиљне и краткорочне системске трошкове. Стога се суверенизам Србије не може артикулисати као антиевропска позиција, већ искључиво као селективно и тактичко позиционирање унутар постојећег европског економског простора, уз настојање да се поједини захтеви и стандарди прилагоде националним интересима.
Ограничења суверенизма додатно су наглашена у сфери безбедности. Иако Србија формално истиче политику војне неутралности, њен безбедносни контекст је де факто дефинисан доминантним присуством НАТО структура у региону Западног Балкана. У таквом окружењу, суверенизам не подразумева потпуну безбедносну аутономију, већ настојање да се избегну формалне и правно обавезујуће интеграције које би трајно сузиле маневарски простор. Србија може развијати различите облике сарадње са више актера, али не може изаћи из постојеће регионалне безбедносне архитектуре. Реална граница суверенизма у овој области огледа се, стога, у очувању формалне неутралности, а не у изградњи алтернативног безбедносног блока.
Сличан образац ограничења присутан је и у технолошко-финансијској сфери. У условима глобалног технолошког раздвајања и стратегија избегавања ризика, Србија је изложена континуираним притисцима да се определи за одређене стандарде, дигиталне екосистеме и ланце снабдевања. Иако сарадња са Кином у инфраструктурним, технолошким и инвестиционим пројектима може обезбедити одређене краткорочне развојне ефекте, њен домет остаје структурно ограничен чињеницом да приступ западним технологијама, финансијским тржиштима и регулаторним режимима представља кључни предуслов дугорочног економског развоја. Суверенизам у овој области, стога, не подразумева замену једног система другим, већ стратегију контролисане диверзификације унутар доминантног глобалног оквира.
Посебно важна, а често недовољно проблематизована, јесте унутрашња димензија суверенизма, односно питање политичке легитимације. Суверенистичка политика која не почива на широј друштвеној подршци и која се у јавности перципира као инструмент очувања постојеће власти, а не као артикулација националног интереса, неминовно постаје нестабилна. У том смислу, притисци који се артикулишу кроз протестне активности, медијске наративе и деловање невладиног сектора могу значајно ограничити суверенистички маневарски простор изнутра, доводећи у питање легитимитет самог курса. Реална граница суверенизма овде није спољна принуда, већ способност државе да своје стратешке одлуке представи као демократски артикулисане и институционално утемељене.
У том контексту, суверенизам Србије у актуелном тренутку може се најпрецизније описати као суверенизам управљања, а не суверенизам конфронтације. Он се не исказује кроз отворено супротстављање доминантним центрима моћи, већ кроз постепено доношење одлука, уз настојање да се очува што шири маневарски простор. Такав приступ подразумева прихватање дела захтева западних актера, али уз њихову реартикулацију као унутрашњи интерес, ограничену и прагматичну сарадњу са Русијом и Кином без симболичког или идеолошког пркоса, као и континуирано инсистирање на институционалној, а не идеолошкој логици деловања.
Реалне границе суверенизма Србије данас нису наметнуте директном спољном забраном, већ произлазе из скупа структурних околности које обухватају економску зависност, безбедносно окружење, технолошке токове и унутрашњу политичку динамику. Суверенизам је могућ искључиво као ограничена, прагматична и процедурална стратегија, а не као апсолутни политички пројекат. Србија може бити суверена у избору темпа, форме и реторике својих одлука, али не и у потпуном игнорисању постојећих глобалних односа моћи. Управо у тој разлици између реалног избора и политичке илузије налази се суштина њеног стварног суверенистичког простора.
Стратегије политичког притиска које истовремено активирају унутрашњу друштвену мобилизацију и спољно институционално условљавање у теорији међународних односа често се представљају као ефикасни инструменти усмеравања политичког понашања периферних и полупериферних држава. Комбинација протестних активности, медијског обликовања јавног мњења и деловања цивилног сектора са дипломатским порукама, извештајима, резолуцијама и формалним условима приступа сматра се начином да се убрза усвајање пожељних реформи и стратешких оријентација. Међутим, емпиријска пракса показује да овакве стратегије често производе супротан ефекат, односно јачање суверенистичких, скептичних или отворено отпорних политичких позиција у друштвима на која су усмерене.
Кључни механизам овог контраефекта може се објаснити кроз психолошко-политички феномен реактансе, односно одбрамбене реакције на перципирано ограничење аутономије. Када значајан део јавности стекне утисак да се политичке одлуке не доносе као резултат унутрашњег демократског процеса, већ као последица спољне принуде, рационална калкулација трошкова и користи уступа место симболичким и идентитетским интерпретацијама. Политичка питања која би у стабилним условима могла бити предмет преговарања или компромиса почињу да се доживљавају као тест националног достојанства, суверенитета и права на самостално одлучивање. У таквом контексту, чак и реформе које имају објективну функционалну вредност бивају одбачене ако су означене као споља наметнуте.
Овај процес је посебно изражен у друштвима која у колективном памћењу носе искуство спољних интервенција, санкција или дуготрајних асиметричних односа моћи. У тим околностима, притисак који долази из институционалних структура попут Европске уније престаје да се перципира као подстицај за модернизацију и реформу, а почиње да се тумачи као инструмент политичке дисциплине. Та трансформација перцепције не настаје нужно због одбијања реформи као таквих, већ због начина на које се оне пласирају и временске условљености, што отвара простор за мобилизацију суверенистичког наратива.
Додатни структурни елемент контраефекта огледа се у делегитимацији унутрашњих актера који делују као посредници спољног притиска. Када се протести, организације цивилног друштва или поједине политичке опције у јавном дискурсу повежу са спољним центрима моћи, они губе статус аутентичних артикулација домаћег незадовољства. Уместо да буду доживљени као носиоци друштвене корекције, почињу да функционишу као симболи спољног утицаја, што их удаљава од ширих слојева бирачког тела. Последица овог процеса није слабљење власти, већ често њена консолидација, јер власт бива перципирана као заштитник суверенитета, чак и у ситуацијама када је изложена оправданој унутрашњој критици.
Парадокс институционалне условљености додатно продубљује овај ефекат. Што је спољни притисак експлицитнији и интензивнији, то је простор за суверено усвајање реформи ужи. Реформски процеси који би могли бити прихваћени као рационални и друштвено корисни бивају одложени или у потпуности блокирани управо зато што су означени као производ принуде. На тај начин, стратегије које су осмишљене да убрзају промене често имају супротан, структурално успоравајући ефекат.
У српском контексту, ова динамика је додатно појачана чињеницом да се притисак не односи искључиво на унутрашње институционалне реформе, већ и на спољнополитичку оријентацију државе. Захтев за напуштање политике балансирања и недвосмислено сврставање уз један геополитички блок неминовно активира отпор у друштву које такву политику доживљава као рационалну стратегију мале државе у нестабилном и фрагментисаном међународном окружењу. Уместо да ослаби алтернативне спољнополитичке оријентације, овакав притисак често појачава скепсу према западним интеграцијама и повећава отвореност јавности за сарадњу са Русијом и Кином, чак и у ситуацијама када су ограничења те сарадње јасно уочљива.
Дугорочно посматрано, један од најзначајнијих ефеката оваквих стратегија јесте нормализација суверенистичког дискурса унутар политичког мејнстрима. Оно што је раније било маргинализовано или везивано за уски спектар политичких актера постепено постаје легитиман део централне јавне дебате. Суверенитет, неутралност и право на избор партнера престају да буду искључиво реторичке фигуре и почињу да функционишу као стабилни политички концепти са широм друштвеном подршком.
Стратегије које рачунају на комбинацију унутрашње мобилизације и спољног условљавања носе у себи урођени ризик контраефекта. Уместо да произведу трајно усмеравање државе ка жељеном курсу, оне често резултирају консолидацијом отпора, јачањем суверенистичких позиција и продубљивањем неповерења према актерима који притисак спроводе. За спољне центре моћи то значи ограничен домет утицаја, док за унутрашњу политику Србије то имплицира да свака промена курса која није артикулисана као аутентични унутрашњи избор остаје политички крхка и друштвено спорна.
Слабљење интензитета студентских протеста у Србији, које се емпиријски може уочити кроз нагло смањење броја учесника на последњим окупљањима, указује на структурна ограничења овог покрета да се конституише као трајан и аутономан политички актер. Уместо да еволуирају у стабилну форму политичке артикулације или да изнедре нову друштвену и политичку алтернативу, протести све више делују као епизодична фаза у ширем механизму политичког и геополитичког притиска на власт у Србији. Такав развој догађаја упућује на закључак да њихова примарна функција није била изградња сопственог политичког субјективитета, већ производња ограниченог, али симболички снажног притиска у одређеном политичком тренутку.
Из перспективе политичке социологије, студентски покрети традиционално поседују потенцијал за двоструку улогу: они могу деловати као инкубатори нових идеја, вредности и политичких елита, али могу и функционисати као мобилизациона инфраструктура чији је основни задатак да генерише друштвени притисак без намере да тај притисак институционализује. У српском контексту све је више индикатора који указују на преовлађивање овог другог модела. Изостанак јасно артикулисане политичке платформе, недостатак програмске консолидације и одсуство било каквог покушаја уласка у институционалну политичку арену сугеришу да циљ протеста није био освајање политичког простора, већ његово привремено дестабилизовање у контролисаним и временски ограниченим оквирима.
Овај закључак додатно је поткрепљен начином на који се притисак на власт наставља након слабљења протестне динамике. Уместо трансформације протестног таласа у самосталан политички субјект, тежиште деловања постепено се премешта ка екстерним и параинституционалним актерима. Представници европских институција, шира бриселска администрација, транснационалне и домаће невладине организације, поједини сегменти правосудног система и изразито пробриселске политичке странке преузимају улогу главних носилаца притиска. Тај континуитет указује да протестна мобилизација није била крајњи циљ, већ средство за активирање других, институционално снажнијих механизама.
Прелазак са уличне мобилизације на институционални и међународни притисак не представља спонтан процес, већ одговара устаљеном обрасцу политичког деловања у периферним и полупериферним државама. У том моделу, протести функционишу као иницијални сигнал који производи утисак унутрашње кризе, друштвене нестабилности и дефицита легитимитета власти. Када се тај утисак интернационализује и угради у спољне политичке и медијске наративе, директна масовна мобилизација губи на значају, а улогу „коректива” преузимају актери који делују као наводно рационални и одговорни арбитри политичког процеса.
У српском случају, ова динамика је додатно условљена специфичним геополитичким контекстом. Политика балансирања коју Србија спроводи, одржавајући односе са Европском унијом уз паралелну сарадњу са Русијом и Кином, постаје све теже одржива у условима продубљене глобалне поларизације. Студентски протести су у том смислу послужили као почетни механизам делегитимације такве спољнополитичке оријентације, посебно зато што су иницирани трагичним догађајем повезаним са инфраструктурним пројектом који је у јавном дискурсу симболички везан за кинеске инвестиције. Та симболичка веза омогућила је да локални социјални и институционални проблем буду преведени у шири геополитички оквир.
Након што протестни покрет није успео да самостално одржи масовност и динамику, притисак је настављен другим средствима, пре свега кроз резолуције, извештаје и јавне изјаве европских званичника, као и кроз појачано деловање невладиног сектора и медијске наративе који инсистирају на нужности „јасног опредељења”. У том процесу, унутрашњи друштвени конфликт се постепено трансформише у спољнополитички услов, при чему се власт у Србији суочава са имплицитним захтевом да напусти стратегију балансирања и недвосмислено се веже за Брисел и западни блок, уз истовремено дистанцирање од Русије и Кине.
Последице овакве динамике по унутрашњу политику Србије су вишеслојне. Протести се временом лишавају свог изворног социјалног и грађанског садржаја, док захтеви за безбедношћу, одговорношћу и институционалном ефикасношћу бивају подређени ширем геополитичком наративу. Истовремено, код значајног дела јавности ствара се утисак инструментализације, што убрзава гашење протеста и продубљује неповерење према будућим облицима грађанске мобилизације. Власт се, са друге стране, доводи у позицију у којој сваки уступак спољним актерима може бити интерпретиран као резултат принуде, а не као суверена политичка одлука, што додатно подрива њен легитимитет унутар сопственог бирачког тела.
Студентски протести у Србији могу се разумети као транзиторна фаза у широј стратегији политичког условљавања, а не као покушај изградње новог аутономног политичког субјекта. Њихово постепено повлачење са улице не означава престанак притиска, већ његову трансформацију у институционалне и међународне облике деловања. Управо у тој трансформацији, са видљиве масовне мобилизације на мање видљив, али структурно снажнији ниво политичког условљавања, налази се суштина актуелне политичке ситуације у Србији.
Кључна грешка коју власти у Србији могу направити у условима притиска из Брисела појачаног медијским притиском и дестабилизацијом друштва протестима у трајању од годину дана, јесте редукција одговора на искључиво политичко-реторички ниво. Такав приступ се најчешће испољава или кроз дисквалификацију протеста као „политички мотивисаних” и споља инспирисаних, што заправо и јесу, или кроз нагли геополитички заокрет који се јавности представља као нужно попуштање спољним захтевима. Иако се ови приступи наизглед међусобно искључују, њихова последица је идентична: продубљивање унутрашњих друштвених подела и ерозија институционалног легитимитета власти.
Рационалан одговор у таквим околностима не може се заснивати ни на репресији ни на симболичкој капитулацији, већ на ономе што се у оквиру концепта „поуздане периферије” може описати као институционална апсорпција притиска. То подразумева способност државе да медијски и друштвени конфликт преведе из морално-политичког регистра у правно-процедурални оквир, чиме се притисак не негира, али се лишава потенцијала за дестабилизацију.
У том процесу, од пресудног значаја је деполитизација самих узрока кризе. Трагични догађаји и протести који су уследили морају бити третирани као питање институционалне одговорности, надзора и функционалности државе, а не као индикатор исправности или погрешности одређеног геополитичког партнерства. Уместо да се у јавном простору бране или нападају кинеске инвестиције као такве, држава мора доследно инсистирати на принципу да ниједан пројекат, без обзира на порекло капитала или политичке односе са инвеститором, не може бити изузет од домаћих безбедносних, правних и техничких стандарда. Управо таква позиција представља темељ институционалне поузданости, како у очима домаће јавности, тако и у перцепцији спољних актера.
Једнако важан аспект односи се на начин успостављања транспарентности. У условима интензивног медијског фрејминга и моралне панике, ад хок потези власти – попут привремених комисија, декларативних изјава без јасних исхода или селективног утврђивања одговорности – лако се тумаче као признање кривице или покушај прикривања. Насупрот томе, систематско и институционализовано јачање механизама контроле, укључујући независне ревизије, јавну доступност релевантних уговора и јасно разграничење кривичне, политичке и управне одговорности, постепено враћа фокус са геополитичке симболике на функционалност државе као система. Држава просто мора да докаже да је функционална.
Посебан значај има и комуникациона стратегија власти. Уколико се јавни дискурс настави кретати у бинарним категоријама „за нас или против нас”, „Исток или Запад”, конфликт се не разрешава већ продубљује. Алтернативни приступ подразумева да се спољнополитичке и инвестиционе одлуке представљају као део континуираног процеса усклађивања стандарда и институционалних капацитета, при чему се сарадња са различитим партнерима вреднује искључиво кроз призму процедуралне усаглашености и функционалних резултата. Такав дискурс не елиминише неслагања, али их рационализује, смањујући простор за моралну панику и симболичку радикализацију.
У том контексту, од кључне важности постаје преузимање и реартикулација наратива суверености. Захтеви за усклађивањем са међународним и западним стандардима не смеју бити представљени као спољна принуда, већ као израз унутрашњег интереса државе –интереса за безбедност грађана, правну сигурност и дугорочну економску стабилност. Само уколико се реформе интерпретирају као суверени избор, а не као уступак, могуће је очувати демократски легитимитет власти у условима огромног притиска.
У том смислу, позиција поуздане периферије не подразумева пасивно прихватање захтева, већ активно управљање очекивањима, како спољним тако и унутрашњим. Држава која показује способност да дисциплинује сопствене институције, да примењује правила без обзира на политичку тежину партнера и да друштвени конфликт апсорбује кроз процедуре, а не кроз симболичке гестове, гради управо ону врсту предвидљивости која чини суштину политичке поузданости.
Медијски и друштвени притисци, било унутрашњи или спољашњи, не морају нужно деловати као дестабилизујући фактор. Уколико се на њих одговори институционално, они могу постати покретач консолидације државе, а не средство геополитичког наметања. За Србију у садашњем историјском тренутку, способност да притисак преведе у процедуру, а конфликт у правило, представља кључни предуслов да се позиција поуздане периферије не доживи као пораз, већ као рационална стратегија политичког опстанка и дугорочног развоја.
Остави коментар