MISTIČNE REFLEKSIJE DRAGUTINA ILIĆA

Autor: msr Marijana Jelisavčić, književni kritičar

Dragutin Ilić bio je „pesnik staroga Beograda, poslednji romantičar koji je evocirao u svojim dramama srpsku prošlost i dao prvi beogradski roman“ (Kovačević 2011: 250). Kovačević po kvalitetu dramskih komada ispred Ilića stavlja samo Kostića, Jakšića i Steriju. Zoran Živković ga je uvrstio u svoju Enciklopediju naučne fantastike kao prvog srpskog (i svetskog) pisca sa autentičnim SF delom (Posle milijon godina). Beleške Dragutina Ilića pronađene su, pročitane i objavljene tek nakon njegove smrti. Kako Božidar Kovačević navodi, čitava zaostavština, „mistične refleksije“ nakon smrti Ilićeve žene Jele ispreturane su (Kovačević 2011), međutim – kao i Pavićev Hazarski rečnik, i Ilićevi spisi mogu se čitati nasumičnim odabirom.

Sklonost mistici provejava kroz celu ispovest Dragutina Ilića. Predispozicije za uočavanje takvih pojava Ilić je imao od samog detinjstva: „Od sedme ili osme godine bio sam podložan priviđenjima – vizijama – i to tako jasnim da ih ni u čemu nisam mogao razlikovati od stvarnih pojava“ (Ilić 2003: 9). Ta priviđenja posledica su jedva preživljene „teške bolesti“, od koje ga je izlečio iguman Gedeon. Vladeta Jerotić se pita „da li je rani početak individuacije kod Dragutina Ilića, put od individue do ličnosti, praćen vizijama i prekognitivnim snovima, posledica neke preležane bolesti mozga u ranom detinjstvu, ili su vizionarske sposobnosti Dragutinove nasleđene iz porodice Jovana Ilića, pri čemu je ono poetsko kao talenat u Dragutinu, blisko vizionarskom doživljaju“ (Jerotić 2002: 114). Bogata očeva biblioteka poslužila je kao izvorište za Dragutinovo upoznavanje sa orijentalnom, istočnom i slovenskom kulturom, i mogućnošću njihove reinterpretacije u sopstvenim delima kasnije. O sebi Ilić kaže da je vazda bio sklon mašti. U prvom razredu imao je tri priviđenja: jedne noći iza ugla puste kuće video je sedog starca koji kao da ga je pogledom vukao kao sebi. Žmureći, Dragutin se udaljava i na stabljikama obližnje kajsije vidi desetine nasađenih ljudskih glava. Čekajući ispred škole da svane (noću je pošao od kuće kako bi jednog jutra i on prvi stigao u školu), kaže: „Preda mnom se stvori nekakva baba neobično stara. Suha kao prut, u licu žuta kao vosak a nosa tankoga i zamišljena“ (Ilić 2003: 13). Žena koja mu govori da mu „još nije vreme“ odevena je u kombinacije boja poput zastave neke južnoafričke zemlje, iščezava i pre nego što joj on da odgovor. Prvi iz stvarnog sveta koji dolazi do sedmogodišnjeg Dragutina jeste šegrt Miladin, neumiven (što je jasan trag onostranog) ali u sred procesa metenja (tera demonske sile). Iste pojave Ilić je video nekoliko godina kasnije: u Vlaškom dolu, pušeći i bez uznemirujućih misli, uočava istu babu u istom položaju i pita se kakve li to veze sada ima sa njim. Godinama kasnije, dok je išao po duvan, suvonjav čovek ga je upozorio da beži od spodobe iza: „Taman za mojim leđima opazih nekakvu ženu bez glave. Samo trup“ (Ilić 2003: 18). U pokušaju da se dodirnu, ili skretanjem pogleda sa njih, pojave nestaju. Ilić navodi da ih je bilo još i da su se pojavljivale kada se najmanje nadao, ali „što je najglavnije, ove pojave nisu imale nikakvih posledica i ja sam i posle njih, kao i pre njih potpuno zdrav, niti sam već sutradan o njima mislio“ (Ilić 2003: 18).

U sedam delova Moje ispovesti Ilić ispituje spiritizam i mogući način njegovog razvijanja. Sablasti o kojima govori se, poput Gvozdenozube – zle sile sa tavana njegove osnovne škole, ne javljaju samo noću. „Zar sam samo jedared čuo oko sebe pritajeni hod i nerazgovetno šaputanje od nečega od čega mi se kosa na glavi kostrešila, a krv u žilama trnula“ (Ilić 2003: 27). Razmišljajući o prvobitnom čoveku, Ilić pokušava da otkrije sve faze kroz koje je taj čovek prolazio, i na koji način se kroz vekove razvijala misao o veri, o spiritizmu, o filosofiji. U tom ispitivanju dolazi do zaključka da je misao prvobitnog čoveka računala na beskrajnost života, zbog snova o pokojnicima koji su ga naučili da su java i snoviđenje isto. Na ovaj način možemo govoriti i o Lazi Kostiću, koji je zbog svojih snova o Lenki verovao u isto – smatrao je smrt početkom nebeskog života, odnosno nastavkom ovozemaljskog. Ilić govori o filosofskim učenjima, ukazujući na njihove manjkavosti i sporeći ih. Navodi da filosofija i religija priznaju „natčulne“ pojave, ali ne dopuštaju eksperimentisanja sa njima, a kojima je on bio prilično sklon. U četvrtom podeoku knjige naslovljene upravo „Natčulnost“, Ilić govori da će izneti lične podatke, ali samo one koje je proverio, a izostaviće one za koje sumnja da mogu biti proizvod čiste psihe. O sebi kaže: „Ne zanimam se ʼnatčulnim pojavamaʼ, iako sam prilično sklon“ (Ilić 2003: 93), a u sledećem poglavlju („Predopredeljenje – Sudba“) sledi popis vidovnjačkih scena kojima je prisustvovao. „NJegova vera da mora ʼneštoʼ postojati iza granice života i smrti, predstavlja suštinsku preokupaciju autora Moje ispovesti“ (Eraković 2005: 220).

Bio je „žrtva“ proročanstva koje je govorilo o njegovoj sudbini u rasponu od 1903. do 1917. godine. I ostvarilo se u potpunosti. Proročanstva o službi u koju će stupiti sa dva meseca zakašnjenja, o tužbi, i pucanju, o begu u „veliku kuću“ (Rusiju), bila su u potpunosti tačna. Nakon ženidbe, 1895. (iste godine oženio se i Laza Kostić), nemačka kartara je njegovoj ženi tačno prorekla kada će se pomiriti sa porodicom sa kojom je u zavadi. Ilić pominje i poznatu beogradsku kartaru, babu Julu, kojoj je čak i kralj Milan dozvolio da neometano obavlja svoj posao. On ne navodi svoje iskustvo od sitnog značaja, već proročanstvo za rođaku kojoj je baba Jula „razmetnula karte“. Rođaka je „bila žrtva svoje odanosti i ljubomore“ (Ilić 2003: 109) svog nevernog muža, koji joj je dve nedelje nakon proricanja babe Jule doneo svoje vanbračno dete, i koje je ona, prema gatarinom savetu, jedva prihvatila, ali kasnije srasla sa detetom i zavolela ga. Kako Ilić navodi, „karte su predskazale“ i smrt kapetana DŽelebdžića, verenika njegove sinovice. Tu je i primer kojem je prisustvovala Ilićeva žena Jela, kada je kuma njegove rođake Anke, „stara i čestita gospođa“, odmah nakon razmetanja skupila karte i rekla: „Ne daj, Bože, nikome da se ovo dogodi! Lažu karte!“ (Ilić 2003: 112). Ubrzo posle toga, koljivo za Ankinu slavu pretvorilo se u podušje njenom umrlom sinu. Za ove primere autor tvrdi da će uvek jamčiti svojom savešću, kao i da „verovanje u predopredeljenje nije gola fikcija mističnoga uobraženja, no da ono počiva mnogo dublje i van svakoga našeg bilo materijalnog ili psihijskog uticaja“ (Ilić 2003: 112).

U uvodu poglavlja „Medijum“ Ilić piše o Saulu koji je vodio hajku na vračare i vidovnjake, ali se to nikada nije moglo ugušiti. Kada je spiritizam zaživeo kod nas, fanatici su ga učinili smešnim, svojim pogrešnim baratanjem i „nitkovskim zloupotrebama“. Nekoliko nedelja pred zakazanu svadbu, Ilićeva skeptična verenica ga moli da poseti medijuma u Obrenovcu i sazna da li će uspeti da se venčaju. Međutim, preko medijuma se Dragutinu javlja umrli brat i govori mu da će se uzeti sa Jelom tek za pola godine. On vidi kako se devojci medijumu ruka automatski pomera i kako joj golom podlakticom prolaze vibracije. Iako u početku misli da je varalica i psihopat i pita se kako bi mogla znati da je Vojislav sahranjen u vojničkoj uniformi, sumnja se gasi kada mu brat potvrđuje: „A ti misliš da ovo pišemo mi? To se mi koristimo dobrotom gospođičinom i utičemo svojim mislima na nju da zabeleži što želimo“ (Ilić 2003: 121). Kada poruči duhu umrle snahe da mu se te noći javi, i probudi se iz sna dodirnut hladnom rukom, on nije siguran da li je podlegao autosugestiji ili mu se Tijana ipak javila.

Dragutin Ilić slučajnost odbacuje kao pretpostavku za bilo kakvo dešavanje („A šta je to uopšte slučajnost, ako ne nemoć da se realističkim putem objasni jedna duhovna pojava koja se ne da podvesti pod već utvrđene zakone pozitivnih opažanja“ (Ilić 2003: 167)), misli da se sve na svetu dešava sa razlogom i da je svaki čovek predodređen za nešto u budućnosti. On smatra da ne može biti slučajnost to što je njegova Jela ponela iz devojačke kuće samo papir iz starinskog Zemljopisa sa slikom Palestine, koji mu je kasnije poslužio kao glavna inspiracija za pisanje Svetlih slika. I tada, tokom pisanja, on sa bratom komunicira „preko astalčeta“ u Krušedolu, koristeći Jelu kao medijum (što Vojislav ne odobrava). Brat mu pomaže da napiše priču o Judi, čiji lik nikako nije mogao da zamisli u svojoj glavi. Vojislav opisuje Hristovog izdajnika, kog niko ne gleda, koji se obesio o suhu maslinu, a ne krivu smokvu, koji je bio korpar i rezbar i imao ženu Johamidu.

U poglavlju posvećenom snoviđenjima Ilić potvrđuje postojanje proročkih snova i verovanje „da se duša u stanju dubokog spavanja potpuno oslobađa tela i da se tada nalazi u vrlo labavoj vezi sa njime“ (Ilić 2003: 136). Insistira i na traženju uzroka sanjanog u već doživljenom. NJegov san o crnom biku (Laza je, primera radi, sanjao belog vola) povezan je sa gledanjem opere Karmen gde je jedna scena posvećena borbi sa bikovima. Ali navodi da su proročki snovi neobjašnjivi u kontekstu ranije jave. Ilustracija ove tvrdnje jeste Vojislavljev san koji mu je prorekao da će umreti za pet godina: u snu ga je pet stepenika vodilo do groba za koji nije znao čiji je. Svake godine je sanjao ovaj san, a kako se bližio smrti broj stepenika se svake godine smanjivao za po jedan. Od Dragutinovih snova najzanimljiviji je onaj u kojem je okružen svojim bližnjim pokojnicima, a ne uspeva da se obuje i pođe na put. Zatim sanja telegrafsku žicu na snežnoj poljani. Pri putovanju na javi, voz je izleteo iz žica, a on se spasao jer je njegov vagon nalegao na telegrafske žice. Na početku sumiranja ovog poglavlja, gde je hteo da iz ličnog iskustva iznese svoja uverenja o natčulnom svetu, rukopis je prekinut. U „Dodatku“ piše o zaštiti koju mu je na opasnom putovanju pružio duh njegove pokojne majke, koju nije smeo da pogleda kako ne bi iščeznula, a čije mu je prisustvo ulivalo spokoj. Svoju ispovest zaključio je rečima: „Uzmite kako je vama volja, ali ja sam u životu imao još mnogo doživljaja koji mi daju pravo da verujem da između neba i zemlje postoji mnoga tajna koju pozitivistička mudrost nikada neće moći dostići“ (Ilić 2003: 167).

Vladeta Jerotić piše o prirodi sna koji se u detinjstvu i adolescenciji jedva razlikuje od priviđenja, a priviđenje od jave. Ilićeve fantazije u prvoj polovini života jesu mašta koja radi i na javi. Takođe napominje da su vizije „normalne, patološke i parapsihološke pojave“ (Jerotić 2002: 114), a da ih je Ilić u sopstvenom iskustvu prepoznao i rekao kako nisu ostavile posledice na njegov život. NJegova tadašnja shvatanja aktuelna su i danas. On se zalagao za postojanje spiritizma, oblasti iz koje je Jung doktorirao i za koju je rekao da manifestacija onostranih pojavljivanja mora biti uzrokovana nesvesnim duhovnim životom. Jerotić na kraju svog eseja otkriva da se Ilićeva individuacija nije odvijala kako je trebalo, jer inače podrazumeva lutanja i skretanja ali i vraćanje na pravi put, a kod Ilića je izostalo ovo poslednje. Jerotić to tumači nemogućnošću pronalaska sklada između bavljenja religijom, politikom i književnošću, kao i da mu je nedostajalo „ili – ili“ kako bi zaokružio i definisao svoj život.

Ilićevo delo nije čist primer memoarske proze, kao ni fantastičke književnosti, iako ima elemente i jednog i drugog. Kako Sava Damjanov navodi, njegovo bavljenje fantastikom nije pomodarstvo, jer on to radi u kontinuitetu. U poslednjim decenijama života čak je sve češće opsednut ezoterijom (Damjanov 2011). Ono što je ostalo u rukopisu, naslovljeno kao Moja ispovest, pisano, poput memoara, kao suma dotadašnjih iskustava, nema sve elemente memoarske proze: „Pojedini fragmenti rukopisa potpuno odstupaju od veoma isprekidane sižejne niti, koja prati događaje iz života autora“ (Eraković 2005: 219). Ilićeva promišljanja o svetu i mestu čoveka u njemu, zalaze u duge filozofske digresije koje prekidaju tek započete opise događaja iz njegovog života. O njegovom životu i saznajemo samo posredstvom dokazivanja tačnosti onoga što su karte ili spiritualističke seanse predskazale, dakle, samo uzgred. NJegova ispovest jeste rukopis na granici između memoarskog i fikcionalnog – kao i Dnevnik snova njegovog savremenika, i brata po peru i podložnosti snoviđenjima, Laze Kostića.

Literatura

Damjanov, S. (2011). Fantastika u delu Dragutina Ilića. u: S. Damjanov, Vrtovi nestvarnog: ogledi o srpskoj fantastici (320–334). Beograd: Službeni glasnik.

Eraković, R. (2005). ʼMoja ispovestʼ Dragutina Ilića i problem žanrovske razuđenosti. u: Žanrovi srpske književnosti: poreklo i poetika oblika; zbornik br. 2 (217–231). Novi Sad: Filozofski fakultet, Orfeus.

Ilić, D. (2003). Priviđenja; Moja ispovest (spiritualistička autobiografija). Beograd: Narodna knjiga – Alfa.

Jerotić, V. (2002). Individuacija u svetlu savremene dubinske psihologije. u: V. Jerotić, Darovi naših rođaka IV (113–129). Beograd: Ars libri.

Kovačević, B. (2011). Jedan zaboravljeni pisac: Dragutin Ilijć. u: B. Kovačević, O srpskoj književnosti: eseji i članci (250–273). Beograd: Prometej.