Miša Dimitrijević i srpski liberali iz Vojvodine o političkim zbivanjima u Hrvatskoj

Miša Dimitrijević i srpski liberali iz Vojvodine o političkim zbivanjima u Hrvatskoj

Autor: dr Miloš Savin, istoričar

Tokom boravka Svetozara Miletića u zatvoru, grupa oportunističkih političara „notabiliteta“ pokušala je da preusmeri delovanje Srpske liberalne stranke, tako što bi se distancirala od Miletića, te počela da vodi politiku blisku mađarskoj vladi. Nakon povratka i oporavka, Miletić je u Novom Sadu aprila 1881. sazvao veliki zbor birača stranke, sa namerom da se obračuna sa notabilitetima. Međutim, iskusni notabiliteti, procenjujući da je to poslednji Miletićev politički korak, nisu se isticali na skupu. Umesto očekivanog, došlo je do sukoba između Miletića i grupe vršačkih socijalista okupljenih oko Jaše Tomića koji su zahtevali dopunu Bečkerečkog programa socijalnim pitanjima. „Tomićevom zahtevu se suprotstavio lično Svetozar Miletić, objašnjenjem da se materijalni interesi podrazumevaju u demokratskom programu Narodne stranke, a da Tomiću kao socijalisti, nema mesta na zboru ove stranke.“ Tomić je osporio demokratičnost slobodoumne stranke, okarakterisao Bečkerečki program kao zastareo, a Miletića podrugljivo prozvao „narodnosnim papom“. Novosadski zbor je iskristalisao tri frakcije u srpskom liberalno-opozicionom pokretu: liberale, notabilitete i radikale-socijaliste. Među liberalima doslednim Bečkerečkom programu se posebno isticao Mihajlo Miša Dimitrijević, koji će nakon Miletićevog potonuća u najteži oblik bolesti, avgusta 1882, nastaviti da vodi liberalno krilo nekadašnje stranke. Notabiliteti su 1884, na velikom skupu koji su organizovali uz pomoć Ugarske vlade, usvojili svoj Kikindski program i prerasli u posebnu stranku, koja je ubrzo izgubila uticaj. Za upražnjeno Miletićevo poslaničko mesto u Ugarskom saboru, organizovani su 1884. godine novi izbori u šajkaškoj izbornoj jedinici na kojima je trijumfovao Miša Dimitrijević.

Za vreme Miletićevog boravka u zatvoru, list njegove stranke Zastava upala je u finansijske probleme i izgubila političku orijentaciju, klizeći ka notabilitetima koji su težili da, preuzimanjem Zastave, preuzmu i celu stranku. Kratkotrajno uredništvo Miše Dimitrijevića, je ideološki osvežilo Zastavu, ali je on pod pritiskom Miletićeve porodice, bio prinuđen da je napusti i preda notabilitetima na ponovno rukovođenje. Želja Miletićeve porodice je bila da proda Zastavu, ali notabiliteti nisu bili spremni da ulože lični novac u politiku. „U takvoj situaciji, kada se nije mogao naći kupac, pitanje lista rešeno je sklapanjem braka između Jaše Tomića vođe radikala-socijalista i Miletićeve ćerke Milice.“ Tomić je postao urednik Zastave 02. januara 1885. godine i pretvorio je u radikalski organ. Miša Dimitrijević je na ovo odgovorio pokretanjem liberalnog lista Branik, čiji je prvi broj izašao 17. X 1885.

Miša Dimitrijević, čvrst na stanovištu Bečkerečkog liberalno-opozicionog programa, u prvom broju Branika, precizira program, odnosno stav Branika, koji je kolevka i okosnice Srpske liberalne stranke, prema „hrvatskom pitanju“. Miša Dimitrijević podržava državni zajednicu Hrvatske i Slavonije sa Ugarskom, priznajući Hrvatima pravo na državno-političku individualnost, sa zasebnim političkim zemljištem i zasebnom političkom narodnošću, zalažući se „za što širu avtonomiju kraljevina Hrvatske i Slavonije“. Dimitrijević kao imperativ politike  srpskih liberala Ugarske ističe borbu  za potpunu ravnopravnost srpskog sa hrvatskim narodom u Hrvatskoj i Slavoniji, smatrajući da ta ravnopravnost mora da bude potpuna, ne samo na polju prosvete, nego i u sudstvu i državnoj administraciji. Dimitrijević za Srbe u Hrvatskoj zahteva prosvetne uslove koji bi „gajenju i razvitku srpskog duha na ruku išli“. Vezano za pitanje Srba u Hrvatskoj Miša Dimitrijević, uvek dosledan nepromenjenom Bečkerečkom Miletićevom programu, prvi put pominje mogućnost njegove dopune rečima: „Uvršćenjem ovoga zadatka u svoj program, raširujemo i dopunjujemo Bečkerečki program Srpske narodne slobodoumne stranke“. U prvom programskom broju Branika Miša Dimitrijević, kao cilj politike, postavlja da i Hrvatska i Slavonija budu organizovane na liberalnom principu i načelima narodnosti. Što se tiče Dalmacije, Dimitrijević smatra da bi ona  tebalo da se pripoji kraljevini Hrvatskoj i Slavoniji, iako dalmatinski Srbi, razočarani Hrvatskom hegemonističkom politikom tome više ne teže, pa po Dimitrijeviću za to treba sačekati dok se „zapletno stanje između Srba i Hravata“ ne reši i „žalosne plemenske raspre prestanu“, a „dotle pak svakojako ćemo biti na strani Srba i potpomagati njihove opravdane želje“. Povodom težnji hrvatskih političara da istaknu svoje, u odnosu na Srbiju preče, pravo na Bosnu i Hercegovinu, Dimitrijević po pitanju „gornjih dveju srpskih pokrajina“, kao pravedno rešenje traži „pravo na samoopredeljenje rečenih zemalja“.

Paja Janković, jedan od vodećih liberala, već u prvim brojevima novog liberalskog glasila, povodom rastuće bugarofilije odnosno antisrpstva hrvatskog javnog mnenja i političkih činioca, iskazuje viđenje srpsko-hrvatskih odnosa kroz srpsku liberalno-opozicionu prizmu. Janković je zapazio: „Palo nam je u oči, da se naša braća Hrvati jako simpatišu sa Bugarima… Premda su i Bugari unekoliko krivi, Hrvati su sasvim na strani bugarskoj“. Paja Janković osporava Hrvatski i Mađarski metod stvaranja asimilacijom jednog političkog naroda u Ugarskoj i Hrvatskoj ističući da se neke „države trude da od svojih građana veštački stvore jedan narod,  a i to da narodi teže da se u jednoj narodnoj državi ujedine.“ Poredeći nacionalno ujedinjenje u jednu državu sa stvaranjem jednog diplomatičkog naroda od raznih narodnosti iste države, zaključuje za prvi način da „je prirodan i istinit, a drugi neprirodan i lažan.“ Janković veruje da su suprotnosti i animoziteti između  Hrvata i Srba izazvane veštačkim putem od strane neprijatelja i da Hrvati treba to da shvate i vrate se slozi. Međutim, oštro se protivi hrvatskim tezama da su Srbi i Hrvati  jedan narod. U ovome vidi pokušaj asimilacije Srba u Hrvatskoj. Paja Janković je rezolutan: „I Hrvati su deo Jugoslovenstva, a specijalno nama Srbima su po krvi i jeziku najbliži. Šta više, od kako su Hrvati sasvim primili naš jezik, još su nam mnogo bliže stupili – tako da nas sada smo još istoričke tradicije i nejednaka politička sudbina deli. Deli nas istina i vera… Kad bi i Hrvati svoju crkvu poslavenili, to jest versku snošljivost kao glavno načelo crkvene politike istakli – onda zaista nikome ne bi palo na pamet  da  jedan narod od drugog deli.“ Janković zapaža da Hrvati od samih početaka nemaju ni samostalnu kulturu, ni državnu tradiciju, već su srasli u razvoju sa Ugarskom, smatrajući da se delimično samostalan kulturni razvoj Hrvata može primetiti tek od kada su usvojili srpski jezik. Janković protestuje zato što se „sa hrvatske strane sa tolikom žestinom zastupana fikcija da su Srbi i Hrvati jedan isti narod… Odlučno ne držimo da su baš jedan narod“. Po Jankoviću i srpskim liberalima Ugarske „srpski narod i u samoj Hrvatskoj i Slavoniji a i izvan granica tih zemalja, uvek će čvrsto stojati na hrvatskoj strani, kad god se budu rešavala pitanja o dobru hrvatske države i hrvatskog naroda. Hrvati su više puta imali prilike u kritičnim momentima uveriti se da je zaista tako.“ Janković se zalaže da Hrvati dobiju  državnost „ali ne na štetu srpskog naroda, ne sa krnenjem naših prava, ne sa neopravdanom i neosnovanom pretenzijom na naše srpske zemlje.“ Ovaj srpski liberal apeluje: „Neka se Hrvati ovog puta klone. Tim putem slovenstvo do sad nije išlo… Misao o velikoj katoličko-slavenskoj državnosti na jugu Austro-ugarske monarhije vrlo je nezrela i vrlo nesretna politička misao… Neka Hrvati stupe sa svojom narodnom politikom na temelju načela svakome svoje u trajnu svezu sa narodnom politikom srpskom“.

Liberalni Branik, kritikuje politiku prema Krajini nakon integracije u civilnu Hrvatsku, hrvatske vlade, ali i srpskih vladinovaca i notebiliteta koji su zbog sitnih obećanja bezrezervno podržali hrvatsku vladu rečima: „Da u Krajini živi srpski narod skoro isključivo, to je poznato. Pa kakve su mu škole? …Obće pučke itd, dakle komunalne… Sva srpska djeca, a nauka – hrvatska… Srbin ne smje se sjećati svojih slavnih prađedova i to u devetnajstom prosvjećenom vjeku… Za sve nevolje znadu naši Srbi poslanici na hrvatskom saboru. Pa što je urađeno da se ova grdna rana na narodnom srcu zaleči?“.

Smatrajući da je pred izbore 1885. godine, od opšteg a posebno srpskog interesa jačanje opozicionog pokreta u Hrvatskoj i Slavoniji, došlo je do izvesnog zatišja i nepisanog dogovora izmeću srpskih liberala i radikala iz Ugarske i neodvišnjaka i pravaša. U tom periodu dolazi do unisone kritike Ugarske politike prema Hrvatskoj. Kritikujući odnos Ugarske vlade prema Srbima, Miša Dimitrijević ističe da „politika Tisina nije drukčija ni prem Trojednoj Kraljevini“, skrenuvši pažnju na aktuelno „naturivanje mađarskih grbova i prisvojenje komorskih spisa…“ Ovakav srpsko-hrvatski opozicioni pakt o nenapadanju, pre svega preko stranačkih novina, imao je izvesne praktične rezultate u borbi protiv vladajuće mađarsko-nemačke stranke, koja je poražena u Osijeku na izborima za gradsko zastupništvo. Zajednički opozicioni kandidat, Hrvat dr Marijan Derenčin, je uprkos neviđenom pritisku, zahvaljujući srpskoj podršci, pobedio vladinog kandidata na saborskim izborima u zagrebačkom okrugu. Zauzimanje za saradnju sa hrvatskom opozicijom je dovelo do velikog negodovanja Srba iz hrvatske prema srpskim liberalima (i radikalima) iz Ugarske, koji su bolje znali prave težnje hrvatskih opozicionara. Pored znatnog pada tiraža i pretplate na području Hrvatske i Slavonije, shvatnje o namerama hrvatske opozicije ilustruju i reči srpskog liberala iz Zagreba Nikole Simića, upućene Miši Dimitrijeviću, gde ističe da „dok se i jedan Srbin u dvojednici bude zvao Srbom“ saradnja sa pravašima i neodvišnjacima neće biti moguća, ali da Srbe u Hrvatskoj više boli lakomislenost svoje vojvođanske braće nego „otrovni zubi velikohrvata“.

Pored nepomirljivosti Srba iz Hrvatske, na pogoršanje odnosa srpskih liberala iz Ugarske i hrvatskih opozicionih stranaka, znatno je uticala i već pomenuta propaganda hrvatskih opozicionih stranaka protiv Srbije u srpsko-bugarskom ratu.

Razjašnjavajući odnose u Hrvatskoj, liberalski Branik konstatuje da „velika većina srpskog naroda osuđuje današnje držanje Srba zastupnika na saboru u Zagrebu“, ali razjašnjava da je razlog svrstavanja pojedinih Srpskih predstavnika uz pro-mađarsku vladu bila samoodbrambena reakcija na antisrpstvo Mažuranićeva vlade. Branik oponira hrvatskom shvatanju koje „ne dopušta da je vera obilježje narodnosti, a malo dalje zamera što Srbi današnji književni jezik Hrvata srpskim zovu. Po tome dakle ni jezik nije obilježje narodnosti. Nije vera, nije ni jezik te ne bi više ništa ostalo do zavičaj. No po tome bi svi stanovnici Hrvatske i Slavonije, pa čak i dalmacije bili Hrvati i tako upravo ne bi ni bilo Srba u tim pokrajinama… Najveća žaoka u srcu srpskom potiče od Mažuranićeve vlade. Pod njom je donesen ovaj školski zakon na koji se Srbi tuže. Pod njim je zatvorena srpska preparandija u pakracu, pod njim su progonjeni profesori sa iste. Pod njim je zabranjena ćirilica. Pod njim su u vreme ustanka i u vreme srpsko – turskog rata, postradali mnogi Srbi zbog svojih srpskih simpatija.“

   Zauzimajući stav prema hrvatskoj istočnoj politici, odnosno bolje reći o smernicama po kojim bi hrvatski opozicioni, ali i vladini krugovi vodili tu politiku ako bi im Ugarska to pravo dala, srpski liberali iz Ugarske zapažaju da za razliku od njihove slavističke i nacionalno-oslobodilačke politike „Hrvati pak naukuju protivslovensku austrijsku politiku na dalje prodiranje na istok, u slovenske pokrajine“, ističući da „ti momenti u političko-osvajačkom životu Hrvata učiniše ih za naravne dušmane misli srpske“.

Dr Ilija Vučetić obrazlaže stav svoje stranke o odnosu hrvatskih političara prema Bosni i Hercegovini rečima: „Kad Srbi po Bosni i Hercegovini stenju pod jarmom duševno religioznog progonstva, onda rimokatolički Hrvati likuju nad naglijem jačanjem brojnoga i kulturnog stanja franjevačkog puka u zaposednutim pokrajinama… Faktičko stanje u Bosni i Hercegovini u kojoj po najnovijem brojanju od 1884. jedva peti deo katoličkog hrvatskog puka imade; a najjače pregaziše ili hoće da pregaze onih 587.000 Srbalja po Bosni i Hercegovini“.

Srpski liberali iz Ugarske nastavili su budno da prate i dešavanja vezana za Srpski zakon, koji je po njihovom sudu bio loš. Branik izveštava srpsku javnost o političkim zbivanjima u Hrvatskoj: „Hrvatski sabor počeo je da radi svoje poslove. Početak je pošao bez burnih sednica. Dr Jovan Subotić interpelisao je bana: da li je zakon o srpskom pitanju dobio već previšnju sankciju.“

Inicijator ponovne orijentacije hrvatskih političkih činilaca prema Srbima bilo je obrazovanje Kluba saborskog središta, odnosno Centruma u hrvatskom saboru, kom je pristupio deo hrvatskog plemstva i desno krilo obzoraša iz sabora. Rukovodstvo Kluba centruma činili su grofovi Juraj Jelačić, Ivan Drašković i istaknuti Srbin baron Jovan Živković. Cilj formiranja ovog zastupničkog kluba, bilo je zalaganje za dosledno provođenje ugarsko-hrvatske nagodbe i opoziciono delovanje prema banu Kuenu, a klubu su pristupili i Srbi koji su napustili vladajuću Narodnu stranku, i to Milan Stanković, Nikola Krestić i Jovan Šorak. Kako bi pokušao da srpski politički faktor vežu uz sebe,  ovaj klub je posebnu odrednicu svog političkog programa posvetio Srbima. Poseban značaj ovog programa, koji je pisao baron Jovan Živković, je činjenica da je prvi put jedna hrvatska opoziciona politička opcija javno i programski priznala postojanje srpskog naroda u Hrvatskoj. Centrum je „naglasio da će se boriti za ozakonjenje njihove crkveno-prosvetne autonomije, da će voditi računa o životnim interesima Hrvatske, ali o opravdanim potrebama srpskog naroda.“ Glasilo srpskih liberala Ugarske je odmah propratilo pojavu nove opozicije u trojednici: „Ovde se obrazovala nova opozicija za koju treba da dozna i srpski svet. To je klub saborskog središta… Mađari su bezobzirni oni hoće da i nagodbu poruše. Ali opozicija centruma ima smisla jer brani temeljni zakon zemlje“; središnji klub je obeležio u svom programu i svoje pravedno stanovište prema Srbima i srpskom pitanju jasnije i poštenije nego ni jedna druga stranka.“

Za razajašnjenje viđenja srpsko-hrvatskih odnosa u Hrvatskoj, veoma je značajan serijal članaka u Braniku koji je nastao kao reakcija na šovinističko, antisrpsko pisanje Obzora. Branik ne spori da je „odnošaj između Srba i Hrvata … otvorena rana“ ističući da se svi rodoljubivi Srbi, poput liberala iz Ugarske moraju „ograditi protiv toga da se srpskom narodnom politikom naziva ono što Naprednjaci čine u Srbiji ili ono što Sabovljević i Đurković zastupaju na ugarskom saboru“. Branik, unison u kritici srpskih vladinovaca iz Hrvatske sa tamošnjom opozicijom, ukazuje na ključnu zamenu teza koja je preovladavala u Hrvatskom, opozicionom političkom diskursu: „Savez pak Đurkovića i drugova sa Mađarima protiv Hrvata, to treba da posluži kao dokaz tome da su Srbi neprijatelji hrvatskoj neodvisnosti – te da su tako Hrvati imali pravo što su gonili Srbe… Nama još nikada nije palo na pamet da kažemo da je ono što radi Ban Kuen-Hedervari narodna politika hrvatska, niti smo kazali da npr. Miškatović zastupa javno mnenje Hrvatske… Zar nisu Srbi iskreno i oduševljeno vojevali sa Hrvatima zajedno? Zar nisu pomogli Hrvatima u borbi za nezavisnost?“.

Oštro se suprotstavljajući obzoraškom negiranju srpske narodnosti u Hrvatskoj i Slavoniji i svođenje Srba na pravoslavne Vlahe, „Šćiptere“ ili na „Hrvate istočnog obreda“, Branik poentira da „Kad već nismo hteli postati ni Grci, ni Turci, ni Mađari ni Nemci, nek se ne žesti što nećemo da postanemo ni Hrvati“.

Zanimljivo je da Srpska liberalna stranka u Ugarskoj na prvo mesto stavlja termin „srpstvo“, koji predstavlja nešto poput narodnog duha ili narodne volje svih Srba, srpsku nacionalnost, koja teži državnosti, ali ima neuporedivo jaču sadržinu od tada postojećih srpskih država Srbije i Crne Gore. Srpstvo čine Srbi kako iz dve već formirane „Srpske državice“, tako i Srbi iz Ugarske, Hrvatske i Slavonije, Dalmacije, Bosne, Hecegovine, Stare Srbije, Makedonije. Branik u svojoj raspravi povodom antisrpskih istupa Obzora, ističe otvoreno nepokolebljivi stav Srpskih liberala iz Ugarske, vezan za istočnu politiku i Srpsko pitanje na Balkanu, koji ističu da  „Srpstvo teži ujedinjenju srpskih zemalja Srbije, Bosne, Hercegovine, Stare Srbije i Crne Gore.“ Liberali smatraju da je „ova težnja i istorički i etnografski i etički i pravno potpuno osnovana.“ Srpska liberalna stranka Ugarske, kao organizacija lojalnih građana otvoreno ne ističe pravo Srba iz Ugarske, banovine Hrvatske i Dalmacije na samoopredeljenje i ujedinjenje, ali žestoko oponira hegemonim težnjama Hrvatskih političkih krugova da dođe do aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske i njenog pripajanja Hrvatskoj, kojim bi Hrvatska i Slavonija (uključujući ceo Srem) spojena sa Dalmacijom, Istrom, Bosnom i Hercegovinom, postala treća, južnoslovenska krunovina, u okvirima reformisane trijalističke monarhije. Za Srpsku liberalnu stranku, ovakvi zahtevi ne predstavljaju nikakvo „jugoslovenstvo“, već naprotiv, velikohrvatski hegemonizam, nesporno štetan i nedvosmisleno asimilatorski za Srbe.

Branik se žestoko suprotstavlja simpatijama hrvatskih opozicionara prema velikoalbanskim pretenzijama na Staru Srbiju, upućujući hrvatskoj javnosti pitanje: „Arnauti ovo jedino pleme evropsko, koje za više hiljada godina nije nikada pokazalo ni iskre napretka ili civilizacije, jesu li mu ono bolji nego braća njegova Srbi? Valjda ćemo se s Hrvatskim narodom bolje moći sporazumeti nego sa njegovim sadašnjim vođama“.

Povodom težnji hrvatsih političara za stvaranje treće slovenske, dominantno katoličke, krunovine u Habsburškom carstvu i kritika Hrvatske javnosti na račun Srba koji neučestvovanjem u ovoj ideji sabotiraju ideju slovenske emancipacije i jugoslovenstva, Srpska liberalna stranka jesno formuliše svoj stav: „Nećemo da kažemo to, da mi Hrvate u našoj borbi za opstanak ne trebamo, ali još mnogo više trebaju nas Hrvati.“

Branik ukazuje na dvoličnost hrvatske opozicije koja nagoveštava prihvatanje srpskih zahteva, ali tek nakon izgradnje južnoslovenske krunovine. Navodeći kako hrvatska opozicija „nas zove u jugoslovensku zajednicu onda će veli sve to drukčije biti“, Branik nedvosmisleno zaključuje da „tu zajednicu mi ne trebamo još tako pali nismo. Ali hoćemo zajednicu na osnovu istine i pravde, na osnovu međusobnog poštovanja i priznanja prava svakog člana zajednice“, čime se dosledno pokazuje da Srpska liberalna stranka Ugarske pravi jasnu distinkciju između Hrvatskog naroda i hrvatskih opozicionih prvaka.

I pored oštrih polemika sa obzorašima, Srpska liberalna Stranka je dosledna odbrani Hrvatske od  ugarskih težnji i njihovih eksponenata u Hrvatskoj. Liberalski Branik podseća čitaoce da „Ban Hedervari upravlja skoro tri godine s Hrvatskom, pa šta je učinio? Osim što je širio mađarizaciju po zemlji – i to sa dosta slabim uspehom“. Kritikujući politiku srpskih vladinovaca i notabiliteta u hrvatskom saboru, Branik piše: „Srbi poslanici su glavni stub današnje hrvatske vlade, pa šta je ban učinio u korist Srba u Hrvatskoj. Ništa. Onaj zakonski predlog s kojim bi se ispunio najmanji deo onog što Srbi zahtevaju, još nije postao zakonom i kao što izgleda neće skoro ni postati… Krajnje je vreme bilo da tamošnji Srbi prečiste račune sa sadašnjom vladom. Time nećemo da kažemo da Srbi valjda učine kakav savez sa hrvatskom opozicijom. Dok Hrvatska opozicija ne izađe u susret Srbima, ne bi mogli Srbi ići s njom… Vreme prolazi. Za godinu dana biće opet novi izbori. Srbi poslanici trebali bi da porade na tome, kako ne bi praznih ruku izašli pred svoje birače“.

Za uspostavljanje jačih veza između hrvatske opozicije i srpske opozicije iz Ugarske, u novembru 1886. godine izuzetno je važno apostrofirati značaj književnika, lekara i političara Jovana Jovanovića Zmaja, koji je tada boravio u Beču. Zmaj je bio jedan od istaknutih prvaka nekadašnje Miletićeve stranke i adresa kojoj su u vezi saradnje počeli obraćati hrvatski političari. „Kada je nastupio rascep u stranci, Zmaj se srčano zalagao da se sačuva njena celovitost. Iskrenost i plemenitost njegovih nastojanja bile su iznad svakog nagađanja, ali svedoče koliko se veliki pesnik nije razumevao u malu politiku, koliko je nerealno, pa i protivrečno, procenjivao ljude i događaje, koliko je zaludno bilo njegovo izmiriteljstvo u stranci koja je prirodnim tokom već bila osuđena na nestajanje.“ Nakon oštrije diferencijacije između srpskih liberala i radikala Ugarske, avgusta 1886. godine „Dimitrijević je bio ogorčen što je Zmaj, u sukobu između Branika i Zastave, uvek branio Zastavu“, ističući da ga samo prijateljski obziri još opredeljuju da sa Zmajem raspravlja o politici, ali isključivo privatno.

Međutim, iskrena i analitična komunikacija pre svega vezana za pitanja Srba iz Hrvatske nastaviće da postoji između Miše Dimitrijevića i Zmaja, a upravo u periodu koji predstoji, ona će dostići svoj zenit. Zmaj će otvoreno postati radikal tek 1902. godine, prihvativši Tomićev predlog da se kandiduje ispred Srpske radikalne stranke za poslanika u Vršcu, i aktivno učestvujući u publicističkoj aktivnosti Zastave, gde je između ostalog i izneo predlog o promeni naziva „naše Radikalne stranke“, čime je sebe prvi put otvoreno determinisao kao radikala. Zanimljiva je i činjenica da se isti Jovan Jovanović Zmaj, deset godina ranije 1892. godine, distancirao od aktivne politike, vrativši svoj mandat Srpskom narodno-crkvenom saboru, gde je takođe bio poslanik grada Vršca. Dve godine nakon stranačkog svrstavanja, u junu 1904. godine, Jovan Jovanović Zmaj je preminuo.

Pored dosta dugog  utopijskog odnosa prema očuvanje jedinstvene Miletićeve stranke, Zmaj je bio nepopravljivi idealista u pogledu srpsko-hrvatske saradnje, što će biti i jedno od temeljnih obeležaja njegovog političkog rada. Kasnija „Štrosmajerova ocena da je Zmaj samo poeta, a „o politici ne razume ni prvo slovo“ svakako je bila preoštra, ali nije lišena izvesne osnove.“

Pored novoformiranog kluba saborskog „Centruma“ i drugi opozicioni politički činioci u Hrvatskoj su postali zainteresovani za intenziviranje saradnje sa srpskim opozicionarima iz Ugarske, naročito zbog izbora koji su predstojali 1887. godine.

Neodvisna stranka je nastojala da preduhitri Centrum, pa je sredinom novembra 1886. godine delegirala dr Milana Armuša da ponudi sporazum sa srpskom opozicijom Jovanu Jovanoviću Zmaju, koji je tada živeo u Beču. „Armuš je obećavao da će obzoraši udovoljiti svim srpskim zahtevima i preklinjao je da Srbi prihvate sporazum.“ Zmaja su nedugo nakon toga, posetili i biskup Štrosmajer i Šime Macura, pokušavajući da ga „lobiraju“ za sporazum sa srpskim opozicionarima. O svojim sastancima sa istaknutim hrvatskim delegatim i njihovim ponudama Zmaj je iscrpno obaveštavao Mišu Dimitrijevića, što nedvosmisleno ukazuje da je tada još uvek, u konkretnim političkim aktivnostima, ozbiljnije računao na Liberale, kao naslednike Miletićeve politike.

Već 4. decembra 1886. godine Dimitrijević je poučen događajima u Vukovaru, koji je posetio izneo veoma bitna gledišta, u svom pismu Zmaju, koje nam pruža uvid u stvarne stavove srpskih liberala Ugarske prema Hrvatskoj i Srbima u Hrvatskoj, lišene formalnosti i samocenzurisanog diskursa publicistike. Miša Dimitrijević piše Zmaju:  „bio sam ovih dana u Vukovaru, i boravio sam nekoliko dana tamo. Sastajao sam se sa svima boljim i glasnijim Srbima. A kako je bilo neposredno posle županijske skupštine, to sam se mogao sastati i sa nekim stranciima – opet Sremcima. Tu sam imao prilike da saznam raspoložaj i da se razgovaram sa njima o stvari o kojoj si mi pre dve nedelje pisao. Sve što sam tom prilikom iskusio, ne može nam na utehu služiti. Jaz između Srba i Hrvata u Hrvatskoj i Slavoniji toliki je, da se bar za sad zapaliti ne da. Tako se bar meni čini. Pa da imade bar jednog jedinog čoveka, koji bi bio izuzetak. Ali baš ni jednog nema, koji bi naše mišljenje delio. Ja verujem da to sve nije iz uverenja, i znam da se pod tom mržnjom prema Hrvatima, skriva dobra porcija sebičnosti i kukavičluka. Komotnije je dabome uz vladu držati. Ali ima i sad političkih ljudi, trezvenih i ozbiljnih, pa im sad tako isto kao i ostalim. Ovaj socijalan antagonizam izazvali su baš sami Hrvati. Šovinizam se od njihove strane tako daleko terao, da je čak znancima nemoguće bilo i za jednim stolom sedeti. Stotinama primera takve netolerancije umeju tamo da pripovedaju. Kao najnoviji primer navode mi poslednji izbor županijskih skupštinara u Vukovaru. Vukovarski kotar ima da bira 9 skupštinara. Pre izbora načine kompromis i Srbi pristanu da se od tih 9 mesta 5 Hrvatima ustupe, a 4 Srbima popune. No pri samom izboru, Hrvati dođu s drugim ceduljama na kojima su bili 8 Hrvata i samo 1 Srbin, i nezakonitim sredstvima izvojuju sebi većinu. Naravno da je ovaj izbor zbog svoje nezakonitosti pokvaren i naređen nov. Da će pri ovom novom izboru teško biti sporazuma, to se već unapred može predvideti. Eto tako stoje stvari, i takvih slučajeva ima vazdan. Ove predrasude treba na svaki način suzbijati, i moram ti priznati da mi se članak J.T. u jučerašnjoj Zastavi a tome potpisan, jako dopada. Ja još ne znam da je J.T. još štogod tako ozbiljno, tako razložno i tako dostojanstveno popisao kao ovaj članak pod „Političko vjeruju“. I ja ću s naše strane u svoje vreme a u istom smislu izići na javnost. No i opet ti kažem da će to slabo pomoći. Danas kod Srba vlada neka odvratnost prema Hrvatima. Drže ih za pakosne, podmukle, neiskrene. O Štrosmajeru ni da čuju. Neka brine to najiskrenijeg. Žalost je da se dotle doteralo.“

Jasno je da Miša Dimitrijević i liberali u tom momentu još uvek vide određenu mogućnost saradnje sa Tomićevim radikalima, bar kada je u pitanju podrška Srbima u Hrvatskoj i Slavoniji. Suprotno tome, stav liberala prema srpskim notabilitetima u Hrvatskoj i hrvatskim vladinovcima je nepomirljiv, a prema hrvatskoj opoziciji kritičan, ali ne isključiv.

Period između prvog susreta hrvatskih opozicionara sa Zmajem i Dimitrijevićevog pisma, odnosno drugu polovinu novembra meseca 1886. godine obeležila je i jedna aktivnost srpskih notabiliteta, okupljenih u Srpski klub, hrvatskog sabora. Naime, verovatno u nameri da zauzme bolje pozicije pred izvore planirane za 1887. godinu, Srpski klub je hrvatskom saboru podneo svoju rezoluciju. Pomenutu rezoluciju i srpke vladinovce u hrvatskom saboru, oštroj analizi i kritici podvrgao je Branik, ironično konstatujući da je „Srpski klub progovorio.“ Glasilo srpskih liberala povodom notabilitetske rezolucije piše: „Izvestili smo ukratko o rezoluciji koju je doneo srpski klub u Zagrebu… Srpski klub pozvan je da o svakom pitanju koje se neposredno Srba tiče, svoje mnenje iskaže i prema tome svoje držanje udesi. Srbi poslanici u Zagrebu dužni su to da čine iz više razloga. NJihova je politika: da treba ono spasavati što se može, a drugo ostaviti za buduće dane, kad budemo jači. A pitanje o našoj autonomiji može se lepo i sa oportunetskog stanovišta braniti i zastupati. Srbi poslanici nalaze se u vladinoj stranci i od njih se može zahtevati, da kod vlade nešto i za narod izrade. Kod pogodbe svaka stranka ima svojih prava i svojih dužnosti; a kad oni podupiru vladu mogu i tražiti da vlada i njih potpomaže kad je reč o životnim interesima naroda srpskog… Narod od te politike nije osetio nikakvo dobro. Ban Hedervarija vešto je zavaravao Srbe poslanike; oni su trpeljivo kulučili, bez da su za narod izradili kakve olakšice… Rezolucija ukratko glasi: „Da se Srpski klub pod ovim prilikama mora zauzeti za dalji razvitak crkveno-naučne avtonomije“. Oprostite ali ovim nije ništa kazano. Šta misli Srpski klub da radi; u kom pravcu hoće da dela – to je trebalo jasno iskazati, ovako može svaki tumačiti rezoluciju kako hoće. Avtonomiju srpske crkve hoće i German; nema nikog ko bi hteo da mi ostanemo bez avtonomije… Mi se upravo čudimo, kako Srpski klub dopušta da mu Đurković predlaže rezoluciju. Čovek koji u narodu srpskom ne uživa nikakvo poverenje“.

Nastojeći da poboljša i utvrdi položaj Srba u Hrvatskoj, povodom započetog zbližavanja sa hrvatskom opozicijom, u broju koji je izašao na katolički Božić 1886. godine, liberalni Branik ističe: „Mažuranićeva vlada… umesto da je stojala na braniku zemaljskih prava, počela je goniti Srbe, valjda je držala da će s Mađarima lako ići. Srbi su verno učestvovali u borbi protiv Mađara za pravo Hrvatske, a sad su se najedared našli između dve vatre. Ovakav postupak od strane Hrvata jako je ogorčio Srbe. Mažuranićeva vlada pade kad je mislila da je najsigurnija… U Hrvatskoj pocepa se vladina stranka, opozicija pojača, no u svojim redovima osetila je prazninu, jer su Srbi bili u vladinoj stranci… Mi nećemo da branimo držanje Srba poslanika, ali razumemo osećaje naroda srpskog u hrvatskoj, koji obmanut u svojim nadama, stade s vladine strane očekivati olakšice, on je stoga i birao one za poslanike, za koje je unapred znao da će se držati vladine stranke…Srbi su čekali od vlade pomoći, ali je nisu dočekali… Pod ovakvim prilikama nije teško iznaći dodirnih tačaka između većine hrvatskog naroda i Srba u Trojednici… Glavno je da Hrvati saznadu da bez Srba ne mogu odbraniti pravo trojednice… Jedan narod ne može se oduševljavati za pravo zemlje ako se u toj zemlji sa njime bezdušno ponaša.“

Na samom početku 1887. godine Zmaja su posetili i prvaci centruma, grofovi Ivan i Josip Drašković, čiji je cilj bio da ispitaju stavove Srba i da pokušaju da ostvare dogovor kojim bi što veći broj Srba uzeo aktivno učešće u njihovoj stranci i na izborima. Draškovići su želeli da im Zmaj i srpski opozicionari iz Ugarske pomognu da pridobiju srpskog poslanika i političkog prvaka Medakovića da se vrati u klub Centruma. Prilikom osnivanja ovog kluba Medaković im je pristupio, stajući uz njihov program koji je prvi prepoznao Srbe kao ravnopravan i punopravan narod u Hrvatskoj, ali ih je ubrzo napustio. Drugi cilj grofova Drašković je bio da im Zmaj posreduje u saradnji sa srpskim liberalima Ugarske. Stav centruma prema liberalima je bio prilično oportun, naime oni su Zmaju predlagali da predloži Dimitrijeviću, Vučetiću i ponovno politički aktiviranom Politu, da se oni, srpski liberali, prvi direktno obrate hrvatskom centrumu. Taktizirajući, predstavnici centruma, nisu hteli da se prvi direktno obrate Srpskoj liberalnoj stranci, strahujući da liberali mogu da ih odbiju, čime bi dali materijal hrvatskim provladinim političarima da ih u predizbornoj „kampanji“ optuže kako su se nudili Srbima, a čak su ih i Srbi odbili. „Upadljivo je da su hrvatski političari želeli da Zmajevim posredovanjem pregovaraju sa liberalima, a zaobilazili su radikale i samostalce. Međutim, srpski liberali iz Ugarske, inače skloni sporazumu i saradnji, nisu se smatrali pozvanima da pregovaraju sa hrvatskom opozicijom u ime Srba iz Hrvatske, a bez njih.“

Zmaj je pasionirano radio na tome da do srpsko-hrvatskog dogovora dođe, pokušavajući da ubedi Mišu Dimitrijevića o značaju istog. Već 8. februara 1887. godine u svom pismu Zmaju, Miša Dimitrijević se iskreno i precizno izjasnio o odnosu liberala prema politici u Hrvatskoj. Dimitrijević piše Zmaju: „Pre svega ja držim da ne bi bilo po tvom da sa i kojom strankom hrvatskoga sabora pregovore vodim. U prvoj liniji to je stvar Srba u trojednici. Najviše što bi moglo biti, to bi bili privatni razgovori i obaveštavanja, pa i u tima razgovorima ne bih ni za samog sebe mogao uzeti garanciju da ću među Srbima trojednice ma koju od hrvatskih stranaka, a najmanje pak za partiju centruma. Istina, priznajem da je to jedina partija do sada na hrvatskom saboru koja je u svoj program i srpsko pitanje uzela. Dopuštam i to da ista partija može imati budućnosti. Ali što je glavno ne vidim u njoj predstavnjen hrvatski elemenat. To je partija aristokratska. Hrvatski pak element, po mom mnjenju zastupnjen je u obema drugim opozicionim strankama, u narodnoj samostalnoj i u partiji prava. Poslednja od njih nema svoga jasno obeleženog programa, ili valjda ne sme da ga istakne, jer po celom njenom držanju ima vid revolucionarne partije. To bi bio jedan razlog zašto mi ne bi mogli s njome. Drugi je uzrok, i upravo velika poteškoća, što je to stranka koja nije prihvatila Srbe i koja ih, bez sumnje i danas mrzi. Priznajem i to, da se u tome pogledu u poslednje vreme ona toliko pretrgala da se ne ustručava srpsko ime u svome organu spominjati. No ova mala popustljivost, ustvari je još vrlo daleko od priznavanja srpskog imena pa i pismenice, i od priznavanja prava na samostalan srpski kulturni život u Trojednici. Ja dopuštam i to da ta stranka ima većinu naroda za sobom, ali cenim da je to fanatizirana masa ta većina, dočim je prva zdrava svest hrvatska tek najbolje izražena u narodnoj nezavisnoj stranci takozvanoj Štrosmajerovoj. Tako bar ja mislim. I ako bi mi Srbi trebali da se sa nekom od hrvatskih stranaka složimo to bi bez sumnje bila ova stranka za koju si i ti sam pre pisao i rekao. Nekako me je iznenadilo kad si me sad pozivao da pregovaramo sa strankom centruma. Tu pregovori sa naše strane ne bi ništa vredeli dok mi među sobom ne budemo sami sa sobom načisto. Ja znam i to da naš narod ima neku averziju od pomenute dve hrvatske stranke, i možda bi najradije nagnuo centrumu, ali ja i opet držim, da ćemo predstavnike hrvatstva baš onamo naći a naročito među štrosmajerovcima. Maler je samo što su ovi kod naših Srba u zlom glasu neiskreni ljudi, pa Srbi nekako ne mogu da im sa poverenjem na susret iziđu.  Zato ja po svemu ovome držim da mi ne možemo za sada ni sa jednom od tri opozicione stranke trajnu svezu sklopiti. Mi bi trebali pre svega da utvrdimo svoj program, iz koga bi moralo biti isključeno podržavanje današnje vlade, tj. trebalo bi sa samostalnim opozicionim srpskim programom da izaberemo zastupnike, pa bi onda ovi mogli prema okolnostima i izgledima, sa jednom ili drugom opozicionom strankom paktirati. Da bi pak mogli što više poslanika na sabor poslati i uopšte da bi vladu što većim ima oslabiti mnogo, trebalo bi pri izborima da se složimo sa opozicionim strankama. Koliko pak ovo nije stvar naznaka, tu se ne bi morali držati jedne partije, već sa svakom opozicionom partijom u dobar odnošaj stupiti razume se na osnovu potpunog reciprociteta, tj. da i oni naše kandidate potpomažu, gde ovi više izgleda od njihovih imaju. Svakojako pak morali bi nam priznati stranačku samostalnost. Ovo bi dakle bila jedna jedina tačka pregovora po mome mnjenju. No i za ovo, morali bi mi najpre spremiti zemljište u našem narodu. Ja ću kao što sam ti možda jedamput već nagovestio, o tome skorim pisati. Ja ću učiniti svoju dužnost. Od kakvog će pak utiska na narod biti moja reč – to je druga stvar. Ja ne stvaram sebi velike iluzije u ovom pogledu, jer ja vidim da smo rastrojeni. To sam ja, doduše, odavno rekao. A sada nalazim tome i nove potvrde o držanju celokupne naše štampe i našeg javnog mnjenja, posle moje besede na saboru. Nisam zadovoljio nikoga, ni Zastavu, ni Naše Doba, ni Polita, pa valjda ni svoje sugrađane Novosađane, ni svoje birače u Šajkaškoj. Ja se osećam i moram se u ovakvim okolnostima osećati kao nemoguć. Međutim kao što rekoh, još ću svoju dužnost učiniti, pa će onda valjda nužno biti da i na sebe pogledam, da svoje prerastrzane živce oporavim, i priberem se za drugo bolje vreme, ako ga uopšte doživeo budem. Nisam hteo ni zato doći u Beč, što se grofovi Draškovići kao što sam veliš ustručavaju nas potražiti. Ovo je od njih zaista čudno. Ustručavaju se onda približiti nam se, kad nas trebaju. Pa s kakvim obrazom se onda možemo mi njima nametati. Nisam hteo ni zbog Medakovića, meni je poznata Medakovićeva stvar i njina. Oni su mu obećali da će od svoje strane potaći srpsku stvar na saboru pa su se posle izvlačili a neprestano su molili Medakovića da on uz njih digne svoga glasa na saboru. Kad je Medaković ovo primetio on im je okrenuo leđa i držim da je imao pravo. Ovim su se mogli komotno za srpsku stvar, kao za neku opštu zemaljsku, zauzeti pa da se ne kompromituju jer se zauzimaju za pravednu stvar. Dočim bi Medaković svojim govorom svakojajko morao biti za njih angažovan, a bez sumnje pred Srbima i kompromitovan, ako oni ne bi srpsku stvar ni posle prihvatili. Na ovo mi izgleda nešto nalik i ovo sad gde oni hoće s nama da pregovaraju, ali hoće i to da mi njih tražimo. Pošto dakle ja držim da se samo za izbore možemo sporazumevati i toliko ću ja u tome pravcu i raditi…“

Stav srpskih liberala je dakle potpuno jasan. Sa simpatijom su gledali na stranku centruma kao na jedini politički faktor u Hrvatskoj, koji je svojim programom priznao Srbe i srpska prava. Srpska liberalna stranka iz Ugarske je znala da je većina Srba iz Hrvatske i Slavonije mnogo bliža saradnji sa uljuđenom hrvatskom aristokratijom, koju nije obuzimao šovinizam, nego sa obzorašima i pravašima koji su u svom delovanju imali mali stepen razumevanja i tolerancije prema srpskom pitanju. Međutim, liberali su bili sumnjičavi prema mogućnosti da centrum, zbog svoje aristokratske prirode, bude ozbiljniji generator hrvatskih političkih interesa.  Bilo kakva saradnja sa Starčevićevim pravašima bila je nemoguća zbog revolucionarnog karaktera i fanatizma ove grupe i njenog otvorenog antisrpskog šovinizma. Pravaši su kao veliki ustupak smatrali pristanak na činjenicu da Srbi u Hrvatskoj i Slavoniji uopšte postoje, te da to nisu Hrvati istočnog obreda ili pravoslavni Vlasi i „Šćipteri“ – bilo kakva druga srpska prava su imperativno odbijali da prihvate. Obzoraši odnosno štrosmajerovci, koji su za srpske liberale bili potencijalno prihvatljiva, u hrvatskom narodu utemeljena, politička snaga, nisu uživali podršku Srba Hrvatske i Slavonije zbog svojih neverstava i izigravanja svojih obećanja prema Srbima, u Mažuranićevom periodu i kasnije.